Архива

Archive for 20. фебруара 2010.

О БРАКУ И ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

20. фебруара 2010. 1 коментар

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БРАКУ И ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ
***

Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом.
Свети Јован Златоуст (38,539)

***

А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте. Нека све буде у славу Божју.
Свештеномученик Игњатије Богоносац (113,598)

***

Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема сагласности вере?
Свети Амвросије Медиолански (113,598)

***

Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске.
Свети Григорије Богослов (14,362)

***

Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима. (42,182)

Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско.
Свети Јован Златоуст (41,782)

***

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред… велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра… тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.
Свети Григорије Богослов (15,60)

***

Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата.
Свети Василије Велики (8,39)

***

Брак, мада добар, у најбољем случају једино што не скрнави онога који у њему живи. Али, сам по себи, он није у стању да обезбеди светост.
Свети Јован Златоусти (35,320)

***

Вријеме је прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају (1.Кор.7,29)  писао је Апостол, али не са жељом да одврати од законитог супружништва, већ од разузданог сладострашћа. Он је указао и на брзо окончање времена: ако, каже он, живот брзо пролази, не треба се страствено везивати за њега као да је непролазан.
Преподобни Исидор Пелусиот (50,233)

***

Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја  човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо  оног који је створен да буде надзорник света  то јест, мој корен и моје семе разноликог живота  разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом.
Свети Григорије Богослов (15,53)

***

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело… Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. (38,418)
Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.

Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу… То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. (38,422)

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост, тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.
Свети Јован Златоуст (37,232)

Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим… Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености.
Свети Григорије Богослов (15,59)

***

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак  тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав. (37,232)

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)… неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.
Свети Јован Златоуст (42,441)

***

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине… Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.

Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином  јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица.

Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).

На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; аја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве.
Платон, Митрополит Московски (106,194-197)

***

Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме… праобраз Васкрсења. (38,162)

И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.
Свети Јован Златоуст (46,112)

***

Ко хоће да добро васпита децу, он их васпитава у строгости и раду, да би, истичући се знањем и владањем, временом могли убрати плодове свога труда. (49,139)

У сваком узрасту, око деце има разних брига и страховања, има много труда.
Преподобни Нил Синајски (35,42)

***

Блажен је онај који богоугодно васпитава децу.
Преподобни Јефрем Сирин (26,146)

***

Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.
Свети Василије Велики (8,112)

***

Небрига о деци  највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва. (35,82)

Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту;
њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама. (35,117)

Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење. (35,124)

Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке. (35,118)

Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство. (37,340)

Учићемо нашу децу тако… да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним. (38,718)

Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти. (35,111)

То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље. (37,336)

За нас нема оправдања ако су наша деца развратна… (35,87)

Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни. (37,340)

Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова. (38,712)

Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање. (38,781)

Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање. (38,783)

У нежном (дечијем) узрасту  детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима. (35,22)

Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно. (45,185)

Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији. (42,186)

Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове. (46,721)

Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце. (46,720)

Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве.
Свети Јован Златоуст (46,719)

***

Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће се душе дечије тражити из њихових руку.
Преподобни Симеон Нови Богослов (60,93)

КАДА РЕКНУ МИР И СИГУРНОСТ

20. фебруара 2010. Поставите коментар

 

Епископ Теофан Нови Затворник

КАДА РЕКНУ МИР И СИГУРНОСТ,
НАПАШЋЕ ИХ ПОГИБАО…

Када се Господ Исус Христос вазносио на Небо, и када су Апостоли, мада већ упозорени на његов узлазак к Оцу стајали са погледом ка Њему устремљеним, у препасти од дивотнога призора и у туги због растанка са Божанственим Учитељем, к њима су били послани Ангели да их успокоје. И шта чине ови небожитељи? Какву љекарију употребљавају да излече Апостоле од печали?

Као јак лек употребљавају они у том циљу мисао о будућем јављању Господа Који се сада скрива од Апостолских очију: „Овај Исус Који се вазноси од вас на Небо“, кажу они Апостолима, „исто ће тако доћи како Га видесте да иде на Небо“ (Д.А. 1,11.). И како је стварно помогао овај духовни Ангелски лек! Писац „Дела Апостолских“ на другом месту приповеда о Апостолима да се, по Вазнесењу Господњем, вратише „у Јерусалим са радошћу великом“ (Лк. 24,52). Зато су касније и сами Апостоли, када је требало да укрепе слабе хришћане или да олакшају оним страдалнима, свагда ове подсећали на будући славни Долазак Христа Спаситеља, радостан за истинске и страшан за умишљене хришћане.

Може се рећи да је мисао о очекиваном јављању Христовом била у првобитном Хришћанству свеопшта основа, која је подупирала сваколико његово здање, и свеопшта снага, која је надахњивала сваколико тело његово. Али, нажалост, није увек бивало тако. Сваки пут када је у последујућим вековима слабио истински дух првобитног Хришћанства, помрачивала се у свести хришћана и мисао о будућем славном доласку Христовом. И људски род под утицајем тог погубног духовног развоја, који заборавља заповест спаситељеву – „непрестано бдијте!“(Мк. 13,37), „чекајући блажену наду и јављање Великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“(Тит. 2,11-13), погружавао се у дубоки духовни сан. Заборављајући на горње, небесно, људи су почињали да живе само земаљским. (Кол. 3,2). „Касни господар мој“, каже зли слуга, и „почиње бити своје другаре и јести и пити са пијанцима“ (Мт. 24, 48-49). „Касни Женик“, (Мт. 25,5), мисле луде девојке и спавају безбрижно, док последње капи уља догоревају у светиљкама њиховим. „Касни Судија“, вичу ругатељи Божанственог Промисла, „где је обећање доласка његова? Јер, откако оци помреше, све стоји тако од почетка створења“ (2 Петр. 3,4), и у нади у то кашњење или, боље рећи, у очајању, почињу да ходе по својим похотама: „Једимо и пијмо јер ћемо сутра умријети“(1 Кор. 15,32).

А шта у тим случајевима ради вечно Бдијући Свети? (Дан. 4,10)?

„Неће вјечно не марити за Дух Мој људи ови“ (Пост. 6,3), каже Он на Божанском Савјету Своме. И тамо где је немоћна, не по недостатку Божије Силе, него по одсуству људске пријемчивости, Љубав Божија, људе почињу да уразумљују речи гнева Божијег. Тако је негда проговорио гневом Својим Господ са Небеса, када је, водама свесветског Потопа, потопио сав огреховљени род људски и испрао земљу од људских безакоња. Тако је проговорио Он, када је огњем небеским спалио градове Содому и Гомору. Тако је било и на Голготи, када огреховљен род људски није поимао, Кога је распињао, проговорила је сама природа. „Од шестог часа тама бијаше по свој земљи до часа деветога“ (Мт. 27,45). „Завјеса храмовна раздрије се одозго до доле, и земља се протресе, и камење развали се, и гробови се отворише и многа тијела помрлих светих усташе“ (Мт. 27, 51-52).

Тако и сада говори Господ вама, о браћо, очигледно зато што сте постали глуви за глас божанствене љубави, услед тога што сте почели да заборављате на Небо и мислите само на земаљско. „Касни Господ са доласком“, мислите и ви у дубинама срдаца својих.

Не, рђаве слуге и слушкиње, „Не касни Господ с обећањем, као што неки мисле, него нас трпи дуго јер неће да ико пропадне, но да сви дођу у покајање“ (2. Петр. 3,9). И ко зна није ли се већ навршила мера Његовог дуготрпљења? Уочите, хришћани, како се из дана у дан умножавају знаци доласка Његова, на које је Он сам предуказао: страдање народа, глади и пропасти и трусови, мноштво саблазни – међусобне издаје, умножавање безакоња, усахнуће љубави (Мт. 24, 3-33 и Лк. 21, 11-36). Нисмо ли и ми били сведоци својеврсне велике светске борбе, када је не у преносном смислу него у изворном смислу речи, устао, по речи Спаситељевој, „народ на народ и царство на царство “ (Мт. 24,7). И то је већ знамење блискога Доласка Судије Небескога, што тако многи дремају, не обраћајући пажњу на поразна знамења времена, јер ће, по претходно реченим речима Пророка и Апостола , „доћи Дан Господњи као лопов у ноћи“ (2 Петр. 3,10). „Јер, када рекну мир и сигурност, тада ће изненада напасти на њих све погибао, као бол на трудну жену и неће утећи“ (1 Сол. 5,3). Хтели ми то или не, доћи ће време када ћемо зачути велики и страшни глас, који ће са висина небеских огласити: „Женик иде…“ (Мт. 25,6). То се Судија приближава, Цар се јавља, то Бог свију иде да суди живима и мртвима! Тада ће се од гласа тога поколебати основе земље и силе небеске покренуће се (Мт. 24,29). Сабраће се зборови Ангела, Архангела, Херувима и Серафима и сви многооки снажно и силовито гласиће: „Свет, Свет, Свет Господ Сведржитељ, Који бијаше и Који јесте и Који долази“ (Откр 4,8). И свака твар на небу и на земљи и под земљом Са трепетом ће ускликнути: „Благословен Који долази у име Господње!“ И попут страшне муње засјаће и јавиће се ради суда над васељеном Велики и Славни Бог наш!

Свети по знаковима времена препознају ово време. Ономе, пак, ко има ум окренут делима житејским и љуби земаљско, то не може бити јасно, по речима преподобног Јефрема Сирина (у Слову о доласку Господњем). Зато такве и наказује Господ нарочитим знаковима гнева Својега. И вас данас, о христољупци, Онај Који на земљу призире и чини да се она тресе (Пс. 103,32), преко труса који вам се догоди, буди вас из сна духовног на духовно бдење и ишчекивање Страшног и славног Његовог Другог доласка: „данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдоглава срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи“ (Јевр. 3, 7-8). „Ево, Он долази на облацима и угледаће га свако око“ (Откр. 1,7). Благо ономе ко може од свега срца да каже: „Да, дођи Господе Исусе!“.

(Беседа коју је Епископ Тофан Полтавски, Нови Затворник, изговорио верном народу у Бугарској тридесетих година овог века, након разорног земљотреса).

СВЕТИ АРХАНГЕЛИ МИХАИЛО И ГАВРИЛО

20. фебруара 2010. Поставите коментар

СВЕТИ АРХИСТРАТИГ МИХАИЛ И ОСТАЛЕ СИЛЕ НЕБЕСНЕ БЕСТЕЛЕСНЕ

 

Свети Архистратиг Михаил

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

Небесни архистратизи,
Што гледате нас у бризи,
Крилима нас закрилите,
Силом својом оградите.
Божјом силом оружани,
Божјом славом увенчани,
Ви пламени мач носите,
Зле демоне да косите.
Хитро, хитро као зраци,
Ви летите на облаци,
На облаци материје,
Где се бој за Бога бије.
Без умора и без санка
Ви лебдите без престанка
Над људима и тварима,
Над безбројним мировима.
За вама су војске силне,
Војске чедне и умилне.
Ангели су војска ваша
И по Творцу браћа наша.
Војсковође моћног неба,
Водите нас куда треба —
Ка престолу Свевишњега
Што нас створи из ничега.

Свети Архистратиг Михаил

Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

– – –

„Има једно око, браћо, које никад не спава. То је око Божје. Има на небесима, браћо, више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса, никакав зид, ни мрак, не могу од тих очију скрити ма какву тајну на земљи. Пред Богом Свевидећим и ангелима Његовим светим све је откривено и јавно…“

ЧУДО СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА

У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила.

Чудо Светог Архангела Михаила

Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.

СВЕТИ АРХАНГЕЛ ГАВРИЛ

Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: „Ја сам Гаврил што стојим пред Богом“ (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж – Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).

Свети Архангел Гаврил

Седам златноглавих ангелских врхова.
Седам архангела, највиших духова:
Михаил је први, мач за супостате,
Мачем он раздаје богоборним плате.
Гаврил благовесник Божијег ваплоћења
И пречудни тајник људскога спасења.
Рафаил ко сунце Тројичин је слуга,
Он је лекар људских големих недуга.
Урил је сијање светлости Божије
Он је просветитељ душе човечије.
Салатил — молитељ, молитве подноси,
И молитве људске пред Бога износи.
Јегудил славитељ Бога Свесилнога,
Он на славу бодри човека вољнога,
Варахил даватељ благослова неба,
Он од Бога даје што људима треба.

ЈАВЉАЊА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

Овај велики архангел Божји празнује се 26 марта. На данашњи дан (13. јула) пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Св. Гори у IX веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Кареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достойно естъ. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно“. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, и т. д.

СВЕТИ АРХАНГЕЛ ГАВРИЛ ЈАВЉА СЕ ИНОКУ И УЧИ ГА ПЕСМИ „ДОСТОЈНО ЈЕСТ“

Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада „Достојно јест“. Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. „Код нас овако певају,“ рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Осамљени инок у ноћи у храму
Молитвом усрдном гони c душе таму,
У том дође монах, ничим необичан
Стаде и он пјети, ко пјенију вичан.
Тада први инок поче „Честнјейшую“
Мајку Божју славећ, мајку Славнјейшую.
Чудни гост му рече o том славопоју:
– Код нас, рече, другче ову песму поју,
Ми не почињемо као ти што поче.
Него са „Достојно“, преподобни оче!
И целу му песму „Достојно“ изусти,
Инок се стараше да реч не упусти.
– O мој врли брате, сада лакше дишем
Од те твоје песме, дај да је запишем!
Но оловке нема, нема ни хартије.
Храм – место молитве a не писаније!
Тада гост поноћни храм осени крстом
И писати поче по камену прстом.
По камену писа ко по воску меку,
Зачуди се инок овоме човеку.
Ко си? – пита инок необичног госта.
Име ми је Гаврил, то нек ти је доста.
У томе га неста. Инок са ужасом
Архангела позна под монашком расом.
To што он написа, нико не избриса –
Напуни се црква небесног мириса.

ЈАВЉАЊЕ СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА ПРЕПОДОБНОМ ДАВИДУ

Преподобни Давид беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.

Преузето из књиге:

Охридски пролог – Светог Владике Николаја

СВЕТИ АРХИСТРАТИЖЕ МИХАИЛЕ И ОСТАЛЕ СИЛЕ НЕБЕСНЕ БЕЗТЕЛЕСНЕ, МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

20. фебруара 2010. Поставите коментар

Архимандрит Рафаил Карелин

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

Света Црква данас слави спомен на праоце – Свете који су живели пре доласка Христа Спаситеља у свет, у време Старог Завета.

Библија – ова Књига над књигама, као и Свето Предање Цркве, нам говори о стварању света, о човековом паду у грех, о животу људи на земљи – у земљи прогонства, о великим подвизима вере и о дубинама пада човечанства. Библија је књига Истине, због тога она показује и светлост и таму људске историје.

Блажени Августин је историју човечанства делио на неколико етапа које су налик ка човеков узраст.

Први период: од Адама до Ноја је најраније детињство човечанства; од Ноја до Авраама је детињство човечанства; од Авраама до Мојсија је младост: од Мојсија до Христа – мужевност; од Христа до краја света – последњи период -старост човечанства.

Старост као да подвлачи црту испод читавог пређеног живота. Као што често дубока старост личи на детињство, тако крај има сличности са почетком.

Због тога је Господ упозорио: „како је било у дане Ноја тако ће бити и долазак Сина Човечијега“ (Мт. 24, 37). Шта је било у Нојеве дане, браћо и сестре? Господ говори: „свако тело поквари пут свој на земљи“ (1. Мојс. 6,12), односно нестала је вера. Сва осећања, сва интересовања, сва човекова стремљења су стекла груб, чулни карактер.

Човек је заборавио на своју Отаџбину – Небо, човек се срцем својим прилепио за земљу. Тако је и за крај света Господ рекао; „Син Чоеечји када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). Какву веру?

Веру живу, која за човека постаје основа читавог његовог живота. Господ овде не говори о мртвој вери – у Бога верују и демони, не говори о мртвој, празној, хладној вери која може да постоји у човековој души, а да он свеједно остане духовно бесплодан – јалов цвет.

Као што говоре Библија и Свето Предање, Земља је још у време пре потопа била наквашена људском крвљу: брат је устао на брата и убио га. А говорећи о последњим временима Господ је предсказао: „и зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24, 12). У једном синаксару (кратко излагање догађаја празника или житија Светитеља) Етиопске цркве постоје овакве речи: „Људи ће бити толико зли. толико безосећајни да ће мајци бити жао да доји сопствено дете.“ Браћо и сестре, Господ је говорио о времену духовног отуђења, када ће брат бити равнодушан према свом брату у невољи и несрећи, када ће родитељи бити равнодушни према својој деци, а деца сурова према родитељима.

Затим, како пише Светитељ Димитрије Ростовски у „Свештеном Летопису“, сва земља је у време пре потопа била оскрнављена развратом, отрована враџбинама и магијом. Дакле, пре потопа. у дане Нојевог живота, цветали су сатанистички култови, чаробњаштво, враџбине, идолопоклонство или што је исто то – демонопоклонство, савремени окултизам – све ово је довело човека до крајњег разврата.

Рекао је Господ: „Неће се Дух Мој до века прети с људима, јер су тело“ (1 Мојс. 6,3). Ко је Дух Божји? Дух Божји је благодат Божија: тако, браћо и сестре, када се приближавате манастиру осећате да је тамо потпуно другачија атмосфера, као да лакше дишете, и у срце се усељавају мир и спокој. И обрнуто, ако се налазите на местима где се чини грех и разврат тешко вам је. Као да су сам ваздух. сами зидови зграде испрљани и оскрнављени нечистотом. И ево, од нашег избора – добра или зла – зависи духовна атмосфера која окружује нашу земљу.

Често се може чути питање: „Када ће наступити крај света?“

То је велика тајна, она људима није откривена. Али, ми знамо знакове њеног приближавања: пред крај света ће бити изгубљена љубав (Мт. 24, 12); пред крај света ће пресушити, избледети и умрети вера (Лк. 18,8). Због тога морамо посебно да се бринемо о ове две добродетељи (врлине).

Док је жива љубав постојаће и свет, када она нестане и свет ће пропасти, иструлиће као леш. Браћо и сестре! Већ сам рекао да ми сами стварамо духовну атмосферу добра или зла, и у њој се показују појаве светости, и обрнуто, појаве духовног пада. Сада видимо да духовна атмосфера постаје све зараженија грехом, различитим страстима.

Навешћу примере из нашег савременог живота: ви сте, наравно, чули за назив „џез-музика“. А шта је то, одакле је она дошла? Донели су је црнци из централних регија Африке; тамо је ова музика била ритуална, уз њене звуке су се обављала приношења жртава идолима, магијски плес и обреди. Затим је у нешто измењеном облику доспела у друге народе, и сада слушајући ову чудну музику људи не схватајући то, на нивоу подсвести бивају укључени у ритам овог окултног плеса и појања.

А ево и друге музике, која је настала из истог овог џеза, такозвана „рок-музика“. Она такође има дубоко окултни карактер и делује на људе тако да они губе своју вољу, понекад падају у конвулзије, хистерију и тако даље; понекад се после концерата ове музике збивају масовна крвопролића. убиства, људи као да делују под утицајем неке хипнозе. Све ово ствара управо она сатанска тамна духовна позадина света у којој ми данас живимо.

Затим, сада је веома распрострањена наркоманија. Али то није просто чисто физичка или психичка појава: она такође има дубоке окултне корене. Грчки жречеви из храмова Аполона, шамани северних народа, идолопоклоници из афричких пустиња, предсказивачи судбине – сви су они доводили себе у стање у којем су реално могли да опште са тамном силом удишући дим трава сличних хашишу или користећи друге наркотике.

Другим речима, наркотици су били једно од средстава за општење са демонским светом. И данас је ширење наркоманије, такође, напад окултног сатанистичког света на човечанство, то је стварање страшног црног фона изнад земље. И човеку се чини: откуд тако уобичајена навика као што је пушење да има везе са окултизмом и магијом!

Али, знате ли одакле је дошао овај обичај? Он је настао из ритуалних, магијских радњи северноамеричких Индијаиаца. Када је требало да реше неке сложене проблеме они су призивали духове, седали су у круг, као што то раде спиритисти, узимали лулу и изговарајући магијске заклетве, пушили лулу, затим би је давали суседу и тако су пушили редом, потом су седели ћутке док неко од њих не „осети“ одговор духа којег су призивали и док им он не каже своју вољу.

Дакле, чак и обичај који је тако распросграњен у нашем животу има своје окултне, своје враџбинске, своје демонске везе и изворе. Нису се тек тако људи који су раније живели, чак ни не знајући за то, досећали и видели у пушењу некакав скривени, веома мрачан и гнусан смисао.

У Библији се говори да је Господ, када је заповедио Аарону да извршава обавезе првосвештеника, нарочито строго указао на поредак кађења – како треба палити кадионицу и како стављати у њу тамјан (2 Мојс. 30, 7-10). О другим приношењима се није тако строго говорило као о овом великон свештенодејству. Чак је и синове Ааронове Бог погодио и они умреше зато што су пре свештенодејства у кадионицу ставили туђ огањ, који није био узет са жртвеника већ ван светилишта.

И обично пушење је, такође, нека врста кађења, кађења тамним дусима, иако људи, наравно то не знају, не схватају. И овај раширени обичај чини још гушћом сатанску атмосферу, облаке сатанског мрака, који се све више надвијају над светом.

Господ је предсказао да ће бити знамења на небу у последње време. Била су знамења када је пао Јерусалим – људи су видели на небу комету и око ње људска привиђења која су се час разилазила, час поново састављала, изгледало је као да две војске ратују једна против друге и зачули су гласове из храма: „Хајдемо одавде…“ Када је пао Константинопољ – ова тврђава Православља, на небу су се такође видели крвави пламенови. Звезда се показала и када се родио Исус Христос. И пред крај света на небу треба да се појаве различита знамења (Мт. 24,29-30; Мк. 13, 24; Лк. 21, 25). Међутим, није Господ само на њих упозоравао. Господ је говорио о томе да ће у последње време доћи многи лажни пророци и да ће они чинити лажна чуда и да ће ова чуда запањити људску уобразиљу. И они који немају у себи благодат Духа Светог лако ће поћи за лажљивцима као за својим спаситељима.

Неки се питају може ли човек да се лечи на сеансама сугестије. Сами хипнотизери који врше ове сеансе не крију да су учили по такозваним источњачким системима. А шта су то источњачки системи? Шта је, на пример, јога? Све је то тесно повезано са окултизмом. По речима Господа, ђаво ће лажним чудима обманути читаво човечанство и чак ће се изабрани једва спасити (Мт. 24, 4).

Изабрани – значи православни Хришћани, они који стоје у истини Јеванђеља, они који примају Свете Тајне Христове; и њих ће дух лажи покушати да обмани, он ће их саблажњавати видљивим благом, исцелењима и томе сличним. Али, ова исцелења су као и све што чини тамна сила, нестабилна, привидна.

Ово примећују чак и неверујући људи: у Бугарској је било извршено истраживање таквих телевизијских сеанси и шта се десило? Док су трајале ове сеансе заиста као да није било позива „Хитне помоћи“, људи су мање позивали лекаре, али је то трајало само кратко време, а затим су се болести појавиле са новом снагом и што је најстрашније – повећавао се број самоубистава. Овде се не ради о исцелењу већ само о отупљивању бола, привременог успоравања саме болести, као кад би рецимо неком болеснику дали инекцију морфијума и он престао да осећа бол; субјективно се он у том тренутку осећа здраво, али то уопште ке значи да је оздравио – кад се заврши деловање морфијума болест ће му се вратити са још већом снагом.

Тако је и у случајевима биоенергије: само привидно исцелење ће донети не привидан, већ стварни распад човекове душе. Могуће је да се неко пита: „Зашто тога није било раније, зашто је све то почело сада да се шири?“ Већ сам рекао да је то зато што је створена тешка духовна позадина, тешка духовна атмосфера у којој живимо. Навешћу вам једноставан пример: можда се сећате како сте у детињству ликовали, како је ликовала ваша душа кад су наступали празници? А сада смо потпуно безосећајни. као да нас на земљу притиска нека страшна сила, нека духовна преса. Браћо и сестре! Шта демони желе пре свега?

Да се прекине молитва. Када се прекине молитва, одузеће се она сила која задржава, покров који нас чува од мрачних паклених сила, управо тада ће демон моћи да покаже своју власт: он ће привући људе подражавајући Христа чудима и знамењима, задивиће њихову машту… Али, ова чуда никога неће учинити бољим, неће васкрснути људске душе, она ће их само учинити безвољнима и натераће да за ђаволом као за својим спаситељем иду они који се одрекну Христа. Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање.

Погледајте наш живот – како мало времена поклањамо молитви! Сетите се, раније смо се усрдније и дуже молили, али сада постепено све више и више скраћујемо молитву. Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког Хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само Оче наш, и то на брзину, тако брзо, као да хоће да се „избаве“ и од ње.

То демони покушавају да нас доведу у такво стање вечне журбе, као да никад немамо времена и наведу да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид који нас штити од мрачних сила. Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку, зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства.

са руског: Марина Тодић

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ

20. фебруара 2010. Поставите коментар

КОСОВО И МЕТОХИЈА У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ

Косара Гавриловић
(предавање)

Пре него што почнем да говорим о Косову и Метохији у данашњој Србији желим да се захвалим оцу Виктору што ми је допустио да са вама поделим моје утиске о Косову и Метохији а свима вама што сте остали после литургије само да бисте чули оно што имам да кажем.

Замолила бих вас да овом приликом имате на уму следеће:

1. Не налазим се пред вама као било чији представник. Говорим само у своје име. Говорим као неко ко је провео годину и по дана у манастиру Грачаница на Косову, посвећеном Покрову Пресвете Богородице. Чињеница да тамо живим и радим као преводилац Његовог Преосвештенства Владике Артемија, епископа Рашко-призренске и косовско-метохијске епархије, не значи да вам се обраћам у његово име. Говорим без његовог допуштења и знања, јер, по мом одласку из манастира на овај пут, ни он ни ја нисмо знали да ће до ове прилике доћи. По мом доласку овамо, међутим, једва да је било дана а да ме неко није упитао: ‘‘Како је на Косову?’‘ И сваки пут када би ме то питали, одговарала сам истим речима: ‘‘Стање на Косову и Метохији је лоше и биће горе’‘. И сваки пут када бих изговорила те речи, бивало ми је све јасније колико је тамошње стање доиста страшно. Зато сам одлучила да вам о томе говорим и да Владичин благослов затражим накнадно, надајући се да ће ми опростити овај грех самовоље.

2. Ако говорим о нечему као о чињеници, то значи да сам се у то лично уверила или то непосредно чула од врло поузданих особа. Но морамо имати на уму да живимо у несавршеном свету у коме чак и најпоузданије особе могу да погреше.

3. Уколико изоставим нешто што вас занима, можете после мог излагања поставити питање или сами рећи оно што сматрате важним.

4. И, као последње, морам вас упозорити да ће оно што имам да кажем бити веома непријатно. Непријатно за Русе, још непријатније за Американце, а најнепријатније за овдашње Србе. Али вас преклињем да ме саслушате до краја. Саслушајте ме зарад сопственог добра, јер се ово једнако тиче вас колико и нас. Не тражим помоћ. Нама нико не може помоћи. Сада нас само Бог може спасити.

Пошто сте чули ово упозорење вероватно ћете закључити да су, по моме, Срби главни кривци за катастрофалну ситуацију у којој се Србија данас налази. И бићете у праву: ми смо главни узрок наше муке. То, међутим, не значи да нас Албанци не убијају. Убијају нас сваког дана, и сваког дана чине живот још неиздржљивијим. Са сваким новим јутром на Косову и Метохији има мање Срба. Ми полако нестајемо са Косова и Метохије. Али то није ништа ново. То вам је већ добро познато.

То такође не значи и да су Запад у целини, и Америка посебно, лишени кривице за ову катастрофу. У случају Србије они су одиграли врло прљаву улогу. Понашање Америке према Србији било је неморално, нечасно и у супротности са њеним сопственим и међународним законима, и њеним интересима. Али о томе данас не желим да говорим јер Албанци, Западна Европа и Америка ни приближно нису оно што данас у нашим животима има највећи значај. Изрека која каже ‘‘Суочили смо се са непријатељем и он је ми сами’‘ у потпуности се може применити на нас.

Данас желим да говорим о новој опасности која прети вама колико и нама, желећи да кажем да ћете се, уколико то не схватите данас, или сутра, или за месец-два – у сваком случају врло скоро – пробудити једног јутра и открити да је ова страшна несрећа и ваша, не само наша.

А сада да се окренемо Косову и Метохији у данашњој Србији и Србији уопште – не зато што су Косово и Метохија неотуђиви део Србије – не зато што су ‘‘срце и колевка Србије’‘, не зато што су света српска земља. Они то, наравно, јесу, али то није оно најважније. Најважније је да све што се данас догађа у Србији није само повезано са Косовом и Метохијом већ се тиме и одређује. Све што се збива на Косову и Метохији директно зависи од владе земље у којој се те области налазе, а то је Србија. А оно што се данас збива са Православљем у Србији нераскидиво је повезано са Православљем широм света.

Шта могу да вам кажем данас о Србији уопште и о ситуацији на Косову и Метохији посебно? Да ли је могуће говорити о данашњици а не рећи бар неколико речи о јучерашњици или давнијим временима? Ви већ знате да је прича о Србији прича о непрекидним, или непрекидно понављаним, поделама. То је прича о распрама и судбоносним унутрашњим сукобима. Узгред, пре седамдесетак година, када сам била у нижим разредима гимназије и тек почињала да учим српску историју, уз сваку лекцију непрестано се понављала једна реч. Нико од нас ђака није тада знао шта она значи, али је звучала мрачно и опако, како је и требало, јер је објашњавала неуспехе и поразе наше ране историје. И мада ми деца нисмо разумели значење израза међусобица, већ тада смо почели схватати да су унутрашњи сукоби проклетство Србије. Али сагледавање узрока нечијих невоља је једно, а њихово искорењивање нешто сасвим друго. Расколи су били и увек ће бити проклетство Србије.

Стога не изненађује да је чак и данас Србија подељена земља. Када помислим на Србију, видим њен симбол – велики крст који дели простор на четири једнака, незаокружена дела, са словом ‘‘С’‘ уписаном у сваком од њих. Она представљају апсурдни али сасвим тачан српски мото – Само слога Србина спасава, али уместо тих слова ја видим четири сегмента српског друштва раздељена крстом.

Вертикално, друштво је подељено у 1. државу коју води секуларна влада, 2. цркву која има своју владу, то јест Свети архијерејски сабор и Свети синод. Ова два сегмента јасно су одвојена један од другог. Хоризонтално, друштво је подељено у оне који владају и оне којима се влада. У трећем пољу налазе се неверујући који се подвргавају само секуларној власти. Четврто поље представља вернике, то јест свештенство, монаштво и паству. Но овај последњи сегмент мора се подврћи не само црквеној влади већ и секуларној власти. Тако је одувек било. Данас, међутим, сваки од ова четири сегмента подељен је на још два дела, а они ни у ком случају нису једнаки. Један део, предвођен не само секуларном влашћу већ и црквеном, много је већи, гласнији и моћнији од другог, који ми се чини тако мали да је готово невидљив. Већина је жучно решена да ‘‘иде у Европу’‘, док ми, у другом делу, питамо: ‘‘Како? Па зар ми нисмо у Европи?’‘ Кад бисмо упитали људе на улици због чега су тако жељни да се придруже Европи, шта очекују да тамо нађу, стекли бисмо утисак да је њихова једина жеља да добију визу и могу да путују. Виза је за Србе постала ново златно теле. Ако бисте их потом упитали шта желе да учине у тој новој обећаној земљи у коју ће та толико жуђена виза да их одведе а која се зове Европска унија, не бисте добили јасан одговор. Не због тога што се људи плаше да кажу шта им заиста лежи на срцу. Не, људи у Србији се више ничега не плаше – и то је застрашујуће. Тај феномен заслужује да се о њему каже више јер је одсуство страха заправо један од највећих и најстрашнијих проблема с којима се Србија данас суочава. Не бисте добили јасан одговор јер га нема. Људи не знају зашто би путовали. Свеједно им је куда иду, свеједно им је шта ће чинити када тамо буду приспели. Мени се чини да они желе да путују да више не би били сами, да се не би осећали усамљеним, одбаченим и напуштеним од свих. Србима је мука од усамљености. Али оно што је трагично је што они изгледа не схватају је да ће, када буду постали део Европске уније, и даље бити усамљени и одбачени као данас јер је Европска унија клуб за одабране, клуб тако ексклузиван да чак ни чланство у њему не гарантује прихватање за равноправног члана. Пољска, Бугарска и Румунија, па чак и Грчка, већ то добро знају. Али Срби су изгледа глуви за њихове огорчене притужбе против ‘‘обећане земље’‘. Српски народ посматра с апсолутном равнодушношћу море доказа да се према Бугарима и Румунима Европа понаша као зла маћеха из бајки а не мајка какву су очекивали. Али, ни народи, као ни обични људи, не уче се на туђим грешкама.

А шта је са српском владом? Српска влада вероватно зна зашто тако силно жели да се придружи Европској унији. Она врло артикулисано објашњава зашто Европску унију морамо сматрати Обећаном Земљом и не разуме зашто онај други део, онај мали, безначајан, једва приметни део Србије који је против тога, не верује својој влади. Ми јој не верујемо из много разлога, од којих је први да добро знамо да нас Европска унија никада неће прихватити. Можемо испунити све услове које нам ЕУ поставља, али она ће стално измишљати неки нови, дотле непоменут, и захтевати да испунимо и њега. Ми то знамо, и влада то зна, али владу није брига. Она се не плаши никаквих нових услова које Европској унији могу пасти напамет. Она очито има своје интересе. Који су ти интереси? Ја то не знам, али сам у великом искушењу да кажем да је наша влада поткупљена.

Сви они који су у проевропском блоку, сви ‘‘западњаци’‘ – у влади и изван ње – мисле да су Косово и Метохија највећа препрека на њиховом путу до Европе. Они су чврсто уверени да бисмо, само када би они нестали са лица земље, истог часа били примљени у Европску унију, и да би заједно са Косовом и Метохијом нестале и све наше недаће – економске, политичке, друштвене, духовне и црквене. Можда ћете рећи: ‘‘Па не ваљда и црквене? Какве везе оне имају са Косовом и Метохијом?’‘ Али уверавам вас да проевропска јавност у Србији сматра да би озбиљни проблеми који данас море нашу Цркву били сместа уклоњени нестанком Косова и Метохије.

Чули сте како помињем поделе у Србији и унутрашње сукобе као проклетство Србије од самог почетка њене историје. Али за разлику од наше данашњице, у српској прошлости постојало је нешто недељиво, нешто што никада није изазивало поделе. То је била Црква. Да, знам. У Цркви је увек било раскола, а у народу јереси. Али Црква је после четрнаестог века, после турске најезде, после уништења Српског царства, опстала. Опстала је лишена спољног сјаја, богатих одора и величанствених, златом украшених икона, лишена анђеоског звука својих хорова, али лишена и раскола. Црква је преживела. Сиромашна, прогоњена, сатерана под земљу, преживела је. Чак је ни комунисти нису успели потпуно уништити. Преживела је до краја двадесетог века и онда посрнула.

Као што сам рекла, наша Црква је данас подељена као што је подељена влада и као што је подељен народ. Народ је подељен око таквих питања као што су ‘‘Треба ли да се придружимо Европи или не?’‘ или ‘‘Треба ли заједно са Европом ићи ка глобализацији или не?’‘ И Црква је подељена око истих питања. Али за Цркву су она нешто сложенија него што су за остали свет. Црква таква питања не може да разматра са чисто економске или геополитичке тачке гледишта. Што се Ње тиче та питања воде читавом низу других која су моралне, духовне, или чисто црквене природе, а које Она мора узети у обзир. Могли бисмо очекивати и од наше владе и од народа, као колективитета и као појединаца, да покушају да одговоре на питања као што је: ‘’Којој Европи толико чезнемо да се придружимо? Оној која назива НАТО бомбардовање Србије, у коме је страдало више од 3.000 цивила, међу којима и мноштво деце, хуманитарном интервенцијом? Или је то Европа која се не усуђује да заштити права својих становника хришћана јер то не би било политички коректно, док истовремено вредно штити верска права муслимана?’‘ Влада, наравно, није обавезна да се брине о духовном животу народа, али Црква јесте. Црква је обавезна да се брине за духовно спасење својих верника. Ми у Цркви тражимо спасење. Ми у апостолској Цркви тражимо истину. Христос је ученике називао сољу земље. ‘‘Ако со обљутави, чим ће се осолити?’‘ (Мат. 5:13) Шта ако српске владике изгубе оно што је њихова главна одлика, оно чиме се одређују? Шта ако су српске владике решиле да се придруже секуларној власти у потрази за западним вредностима? Шта ако и они желе да се придруже Европи и заједно са Европском унијом пригрле глобализацију? Знају ли они уопште шта ‘‘глобализација’‘ значи? Могу ли да нам објасне зашто су они, наши јерарси, тако махнито жељни да се придруже Европи?

Сваки владика има своје разлоге. Неки су похлепни. Неки су неутаживо амбициозни. Има их који се плаше. Страх је изузетно убедљив разлог. Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

Негде пред крај рата у Босни, или одмах потом, не сећам се више тачно године, радила сам као преводилац за једног од њих. Била сам с њим у америчком Конгресу када је оптужен за етничко чишћење. Био је то Владика Атанасије кога сам добро познавала, поштовала и изузетно волела. Знала сам да није крив за оно за шта га оптужују. Знала сам то не зато што сам га познавала и волела, већ због тога што сам му гледала лице и чула глас којим је одговарао, а пре свега због тога што оптужбе нису имале никаквог смисла. Нико нормалан није могао сматрати његова дела – која, узгред, никада није порицао – ичим другим до чиновима храбрости и хуманости. Ниједан суд у свету не би му никада судио – осим, наравно, суда у Хагу. Не знам да ли га Хаг оптужује и за неке друге злочине. Нити знам какве оптужбе би могле бити подигнуте против Митрополита Амфилохија. Не знам ни да ли Стејт Департмент стварно има необориве доказе за наводне злочине ова два јерарха. Не знам и то није важно. Оно што јесте је да су они криви за нешто друго: уплашили су се, и понели се као кукавице.

Плашити се није грех. Свети апостол Петар се уплашио и подао страху, али га то није спречило да чује кукурикање петла. Покајао се и заплакао. Али, Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.

И тако се нова јерес појавила у Србији. Истини за вољу, она није била нова. Најпре се пре десетак година појавила у Грчкој, можда и нешто раније. Могло би се рећи да су га у Србији прве приметиле наше старамајке са села. Оне можда не умеју да читају и пишу, али знају литургију наизуст. А литургија је одједном почела да се мења. Најпре су се јавиле једва приметне промене у редоследу службе, па је дошло изостављање, или се то драгим старицама само чинило? Али када је при Великом уласку хору забрањено да са амвона пева Иже херувими, нису само сеоске старице приметиле да нешто није у реду. И када се испоставило да исповест више није нужна, свима је постало јасно да ствари стоје прилично лоше. Тада су у Цркви почели озбиљни разговори које је Црква покушала да прикрије. Али, није успела. Људи су знали. Не све, наравно, не сваки детаљ, али неке врло важне, врло тужне и застрашујуће чињенице доспеле су до њих. Сазнали смо на пример да један од владика који није делио његово мишљење, рекао Владици Атанасију: “То што чиниш је против канона”, нашта је Атанасије одговорио: “У новој стварности, каноне само мачку о реп”.

То су речи човека који је до недавно био један од великих српских каноничара, поштован не само као стручњак за канонско право, већ још више као један од његових оданих бранитеља.

И шта је то, могли бисмо упитати, “нова стварност”? Или, како се углавном назива “нова стварност у настајању” или чак “нове стварности”, у множини? Зар није отужно и помислити на све те нове стварности? Које су све то ‘‘стварности’‘ и колико их је? И докле ће се развијати? И у шта?

Не осећате ли како тле испод ваших ногу подрхтава? Зар вам од тога не припада мука? То није измишљотина каквог “лудог научника”. То су речи српског владике, јерарха Српске православне цркве у којој хвалимо и славимо Господа који нас је утврдио на стени свога учења. Више не можемо чврсто стајати ни на стени.

Стога је прошле године одлучено да се питање нове јереси стави на дневни ред седнице Архијерејског сабора. О јереси се, наравно, никад није званично говорило као јереси. Називана је “променама” или, ређе, “реформама”.

Прошле године људи, или тачније онај једва приметни сегмент друштва који се занима таквим питањима, чекао је са великим интересовањем, чак узбуђењем, на седницу Архијерејског сабора и почетак расправе о јереси. Нисмо били ни узнемирени ни уплашени. Већ смо се радовали победи јер смо знали да ће Владика Атанасије говорити у прилог реформи а да ће каноне бранити један од три велика ‘‘А’‘ – како су седамдесетих година прошлог века називали Амфилохија, Атанасија и Артемија. Наша страна уопште није сумњала да ће Владика Артемије победити.

Друга страна се, међутим, вероватно сложила са нашом проценом исхода па је на самом почетку седнице питање јереси скинуто са дневног реда. Исто се поновило и ове године. Питање “промена” стављено је на дневни ред, а потом је, на велику жалост, скинуто. Кажем “на велику жалост”, зато што расправа о променама мора водити и расправити о самој јереси, отворена расправа о том питању будући од суштинске важности за нашу духовну добробит. Нама је апсолутно неопходно да најпре признамо постојање јереси а да затим утврдимо њену суштину у свим појединостима.

Пре годину дана, мало пре сазивања Архијерејског сабора, у једном од својих разговора са монасима Владика Артемије поставио је следеће питање: “Шта мислите, браћо, које је најважније питање с којим се данас суочавамо?” Једногласни одговор био је, наравно, “Косово и Метохија”. “Не”, одговорио је Владика. “Не Косово и Метохија. Косово и Метохија су, уосталом, само комад земље. Најважније питање пред нама је како да заштитимо и спасемо своју веру од јереси.”

Ја овде нећу детаљно анализовати елементе јереси. Само ћу рећи оно што су ми они који та питања познају боље од мене представили као њену срж – њену главну догму. Укратко, греха више нема. Тако сада знамо зашто се нико у Србији ничега не боји и не стиди. Нема греха зато што је Христос својим страдањем на крсту “смрћу згазио смрт” и ослободио нас заувек не само од првобитног греха већ и од греха уопште. Другим речима, у “новој стварности” сви греси су унапред опроштени. То значи да више нема потребе за покајањем. Због чега би се кајали ако нема греха? То значи да исповест више није нужна. Можемо се причешћивати, вероватно стога што се то сматра само симболичним гестом.

“Косово је само комадић земље”. Тешко је поверовати да је те речи изговорио најстраственији, најнеуморнији, најнеустрашивији бранитељ Косова и Метохије. Ми који смо у њему видели другог светог ратника Артемија нисмо могли да поверујемо да је он доиста изговорио те речи. Али он их је изговорио, и рекао и више од тога. Ако изгубимо нашу веру, изгубићемо и Косово. Ако сачувамо нашу веру, Бог ће сачувати наше Косово, ако то буде Његова воља. Оним што је рекао
Владика Артемије дао је Синоду додатни изговор да га уклони.

Синод већ дуже времена покушава то да учини. Владика је у више наврата оптуживан за финансијске малверзације без икаквих стварних доказа. У јесен 2004. покушали су да га прогласе лудим. Чак су и мене покушали да убеде да је оболео од озбиљне душевне болести. Тада јеромонах а данас Владика Аустралије и Новог Зеланда, Иринеј Добријевић, и Викарни Епископ Теодосије липљански, звали су ме телефоном и тражили да се сретнемо како би ми подробно објаснили душевно стање Владике Артемија. До тог сусрета никада није дошло. Мене нису убедили, а не верујем да су били успешнији ни код других.

Какав облик је узело лудило Владике Артемија? Један од симптома је по њима било његово чврсто одбијање да допусти да исти они Албанци који су 17. марта 2004. уништили и тешко оштетили цркве и друге црквене објекте на Косову, укључујући и Владичански двор у Призрену, обнављају уништено. Могло би се рећи да је његово одбијање, с обзиром на околности, било изразито разумно. Међутим Савет Европе, који је желео да учествује у финансирању пројекта обнове, инсистирао је да тај посао буде поверен албанским извођачима. Пошто је Владика то одбио, Савет Европе се обратио Синоду, и Синод је наложио Владици да потпише Меморандум о обнови цркава и других објеката. Владика Артемије га је потписао, али је одмах повукао потпис. Током наредне четири године он је јавно и жестоко нападао пројекат. У почетку је то било питање принципа: Владика је само сматрао да је неприродно да уништитељи буду обновитељи оног што су уништили. Касније се појавио још један разлог, чисто технички. Оно што су албански извођачи ‘‘обновили’‘ почело је да се распада после циглих годину дана. Но без обзира на то, Синод кога је сада предводио Владика Амфилохије, у међувремену већ најпослушнији сарадник Савета Европе и Америке, потписао је Меморандум о прихватању “обновљаних” објеката без одобрења Владике Артемија. Према црквеним канонима, међутим, Митрополит нема никаквог права да се меша у послове неке епархије.

Пре неколико месеци, априла или маја 2009, Синод је поставио ултиматум Владици Артемију: до 1. јула он ће или прихватити обновљене цркве и друге епархијске објекте, или бити изведен пред црквени суд због непослушности према Синоду, и других активности које могу водити расколу у Цркви.

У штампи су се појавили бројни чланци о овом најновијем сукобу између Митрополита Амфилохија и Владике Артемија. Међу њима је било текстова који су писали стручњаци за канонско право, како клерици тако и лаици, који су били било на нашој страни било на страни Синода, али који су сви били сагласни да Синод нема на шта канонски да се позове и да ће црквени суд ослободити Владику свих оптужби. Сви су били убеђени да ће Владика Артемије одбацити ултиматум.

Нико, међутим, није јавности саопштио једну кључну чињеницу. Нико није поменуо да је црквени суд, оног часа када се пред њиме подигне оптужба, каноном обавезан да ослободи владику свих његових дужности и на његово место постави управитеља. Суђење може потрајати годину или две. Можда чак седам или девет година. Но ма колико суђење трајало, до момента када буде завршено, борба за Косово и Метохију, за очување целине Православља – за све зашта се Владика Артемије борио – била би завршена. И ко би био победник?

Владика Артемије потписао је Меморандум о прихватању обновљених цркава и других објеката.

Сви ултиматуми, као и други облици уцене, имају нешто заједничко: никада не иду сами. После првог, неминовно следе други. Тако је било и у овом случају. Други ултиматум уследио је убрзо после првог: Владика се мора преселити у обновљени двор у Призрену.

Призрен је стари српски град – престоница Цара Стефана Душана који је владао у 14. веку. Недалеко од Призрена, Цар Душан је подигао величанствени манастир од белог мермера, посвећен Светим Арханђелима. Средином 15. века Турци су почели да га руше а у 16. веку и да одвозе мермер од кога је саздан. Године 1615, мермер је употребљен за грађење велике џамије у Призрену посвећене Синан паши, истом оном који је наредио да се мошти Светог Саве изнесу из Манастира Милешеве, донесу у Београд и спале на Врачару.

(Узгред, када су се Срби вратили у Призрен на крају турске окупације 1912. није им пало напамет да сруше Синан пашину џамију. Тај пример ante factum политичке коректности вероватно је био велика грешка.)

У 20-ом веку Албанци су довршили уништење Светих Арханђела. Али, крајем тог века Владика Артемије је поново изградио Манастир. У ствари, Владика га је двапут поново подигао јер су га 17. марта 2004. Албанци спалили до темеља. Сада је Манастир окружен бодљикавом жицом и немачким трупама из састава Кфора. У њему живи пет-шест монаха. У Призрену се не виде трупе Кфора, јер у граду, с изузетком једног старог Србина, живе само Албанци.

Када је Његово Преосвештенство Иринеј, владика нишки, пренео Владици Артемију налог Синода да се што је могуће пре врати у Призрен, Владика Артемије је упитао: “А ко ће нас тамо штитити”? Одговор је био да тамо заштита неће бити потребна.

И то је тачно. Владици и свима онима које ће повести са собом заштита у Призрену неће требати, будући непотребна јер је немогућа. Нико их тамо не може заштитити, као што ни 17. марта пре пет година нико није могао заштитити ни његов Двор, ни Цркву Богородице Љевишке, ни Манастир Светих Арханђела, нити српско становништво које је тог дана потпуно нестало из Призрена, осим једног јединог старог Србина.

И тако Синод Српске православне цркве шаље српског владику, Артемија, у мучеништво, и то невероватно цинично не покушава ни да сакрије.

Владика Артемије често је био оптуживан да жуди за мучеништвом. Но, он то не тражи. Нико од нас не тражи мучеништво. Током сваке литургије упитна јектанија два пута се окончавају молбом да се има “мирна, чиста и безболна смрт”. Стога није грех не желети мучеништво, и њега нико од нас не жели. Једино тражимо да нам Бог подари снагу вере која ће нам дати храбрости да издржимо и не подамо се страху, када дође последњи час.

И шта ће се сада десити? Владика се суочава са избором: може се поново потчинити Синоду и поћи ка свом распећу или одбити и ићи пред црквени суд. Ми не знамо шта ће одабрати. Али са извесношћу можемо тврдити да ће то бити оно што му се у том тренутку учини бољим, или бар мање штетним, зарад својих вољених, православних Косова и Метохије.

И зато вас сада питам какав други одговор се може дати на питање “Како је на Косову и Метохији?” осим да је стање на Косову и Метохији тешко и да ће бити још теже?

НАПОМЕНА УРЕДНИШТВА

Текст овог предавања, одржаног септембра 2009. у Парохијском дому руске цркве Светог Јована Крститеља у Вашингтону, добили смо од пријатеља из иностранства. Због огромног значаја објављујемо га и на енглеском и на руском, што иначе не уобичајавамо, како би што шири круг људи са њима био упознат.

Косара Гавриловић, ћерка предратног министра и дипломате, добровољца и четника из 1912. године, писца Милана Гавриловића, рођена је 1924. у Београду. По завршетку Другог светског рата заједно са целокупном породицом остала је без отаџбине, имовине, држављанства и ‘‘грађанске части’‘. Дипломирала је француски и руски на Кембриџу. Предавала је руски на Универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону и радила као преводилац за Стејт Департмент. Иако је преводила и за америчког преседника Џорџа Буша старијег, хрватски председник Фрањo Туђман je, приликом пријема у Белој Кући, захтевао да ‘‘ћерка Милана Гавриловића за њега не преводи’‘.

Госпођа Гавриловић је 2000. провела неко време у Грачаници. Априла 2008. преселила се из Балтимора, САД у Манастир, где ради као преводилац Његовог преосвештенства Владике Артемија, Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског.

Поред препева 21 српске народне песме на енглески (Songs of Serbia, Serbian Literary Company, Toronto, 2002), госпођа Гавриловић је објавила и збирку својих песама на енглеском и српском, Walls and Cracks in Walls и књигу Ребека Вест и Гавриловићи, Жагор, Београд 2008, о пријатељским везама своје породице и познате енглеске списатељице.

http://www.srpskilist.net/gledista/kosovo-i-metohija-u-danasnjoj-srbiji