Архива

Archive for 22. фебруара 2010.

ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ КОД НАС

22. фебруара 2010. Поставите коментар

ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ КОД НАС

+ Епископ  АРТЕМИЈЕ

Сви проблеми који притискају и муче српски народ у целини, истовремено су и
проблеми Српске Православне Цркве. А то су, пре свега, последице
вишедеценијске владавине комунизма на овим просторима и посебно ових задњих
година ратовања и страдања на свим просторима на којима живи, посебно на
Косову и Метохији. Те последице су видљиве на свим сегментима народног
живота: биолошком (рапидно се топимо, нестајемо), економском (свенародна
беда и сиромаштво, уништење економске базе), душевном (психичка раслабљеност
и неуротичност) и духовном (практични атеизам и богоотуђеност), пројављеном
као индиферентизам, екуменизам и глобализам.

Што се пак тиче чисто црквених проблема у ужем смислу речи, сматрамо да је
то жеља и настојање већине црквених служитеља (од највише до најниже
јерархије) да се по свим питањима живота прати светски тренд, губећи често
из вида канонске принципе и правила која су Свети Оци установили и која у
цркви важе као мерило живота и понашања кроз векове. Отуда често пута
разлике, па и размимоилажења у ставовима, мишљењу и понашању међу појединим великодостојницима СПЦ, па и шире – међу представницима Православља у целини, што се онда негативно одражава на живот верника и њихов однос како према Цркви, тако и према своме личном спасењу.

Иако изгледа да се данашња наша тема, бар према наслову, односи искључиво на
проблеме у нашој помесној СПЦ, није могуће проблематику Православља и
савремених изазова не посматрати у ширем, свеправославном светлу. Јер све
православне помесне Цркве сачињавају једну Православну Цркву, која је Једна,
Света, Саборна (= Католичанска) и Апостолска Црква Символа Вере. Православље
утврђује ову увереност на основу непрекидног, континуираног постојања те
саме вере и живота по вери кроз векове што и представља Православно Предање.
Ово Предање не треба схватити као један статички чинилац или просто као
једну историјску датост, него као динамичан факт, као једно непрекидно живо
и животворно присуство Светога Духа у животу Цркве.

Питање Предања увек је било, а поготову данас, јесте питање живота и смрти,
вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије Православне. То
питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај зато што се и
апостолат Цркве у Свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној
зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, несумњиво, важније
од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна
беспућа савремених питања и изазова, од којих да поменемо само нека која
данас прете да разоре и изопаче све елементе Вере Православне креирајући
живот савременог човека на другим вредностима који су потпуно туђи духу
Православног Предања.

На све те савремене ИЗАЗОВЕ: Индиферентизам, Екуменизам и Глобализам, као и разне друге јалове дијалоге и друштвене болести савремене нам епохе, савршено би се могле применити речи светог Василија Великог, да су се у њој „све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале“.

Управо о тим „изазовима“ који данас стоје пред Православном Црквом у целини,
а посебно овде код нас, и треба да говоримо вечерас и овде.  Шта значи, пак,
сама реч „изазов“? Оно што за појединца, за сваког верника, сваког човека
представља искушење, то на ширем плану, када је у питању народ или Црква –
јесте изазов. Искушење је, најкраће речено, скуп околности у којима човек,
појединац може, по слабости својој, да падне у неки грех. Зато се и молимо
свакодневно Оцу своме Небеском „и не уведи нас у искушење“, јер смо свесни
својих слабости да, можда, у моменту искушења не бисмо одолели греху. Исто
тако, као заједница, као народ, као Црква, знамо и осећамо да је савременим
изазовима, уколико се у њих упустимо, тешко одолети и своју Веру Православну
очувати чистом и неупрљаном. Дакле, изазов би био свако искушење које
угрожава Православље на ширем (свеопштем) плану.

Такви изазови данас за наш народ (а и шире за све народе) су углавном три,
из којих сви остали извиру. То су:

1.     Индиферентизам,

2.     Екуменизам,

3.     Глобализам.

Погледајмо сваки од њих понаособ.

ИНДИФЕРЕНТИЗАМ, у суштини изражава и показује недостатак воље за разликовање појмова у основним вредностима вере и морала. Супротно овом стању је – фанатизам, као пренаглашавање  вредности једног елемента (неке небите ствари) на рачун целине.

Индиферентизам као недостатак интересовања за наше лино спасење осуђује сам
Господ на више места у своме Еванђељу (види: Мт. 13, 24-30; 22, 1-17), као
рецимо у својим речима: „Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само
је једно потребно“ (Лк. 19, 41-42). Такође, апостол народа свети Павле пише
у посланици Јеврејима: „Како ћемо побећи не маривши за толико спасење“(Јевр.
2, 3). Још више су карактеристичне речи пророка Илије за индиферентност људи
према вери: „Докле ћете храмати на обе ноге? Ако је Господ Бог, идите за
Њим, ако је Ваал, идите за њим“ (III Цар. 18, 21). Или, како опомињуће
говори св. Јован Богослов: „О, да си студен или врућ! Тако будући млак, и
ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 15-16).

Отуда произилази да је индиферентност велико зло са сваке стране. Ово зло
овладава када се пројављује у пределима вере и морала, особито у вишим
круговима или у већини народа. Управо то зло индиферентизма ухватило је
дубоког корена у животу нашег народа нарочито у прошлом, 20 веку. Узроци су,
нема сумње многи, али нам се чини да је то у највећој мери последица
вишедеценијског утицаја комунизма, атеизма и материјализма. Та болест се
пројављује у свим сферама народног живота када је у питању однос према вери
и Цркви Православној. Набројаћемо само неке сегменте индиферентизма: однос
према посту (грех не улази на уста), посећивању богослужења (црквеност),
одсуство појма о греху, и посебно небрига о своме спсасењу. Вера се код
многих своди на: „Има нешто“, али то као да се њега не тиче. Није му стало
да сазна шта је то „нешто“. Једноставно живимо као и они који не верују у
Бога. Брига за материјално, пролазно окупира цело наше биће. У загробни
живот се углавном не верује. Често се чује у нашем народу: „Дај ти мени да
једем и пијем док сам жив, а кад умрем,баци ме где хоћеш“.

Када је пак морал у питању, познато је да индиферентизам као болест захвата
најпре највише слојеве друштва (грађанске средине), па се онда попут
епидемије и помодарства преноси у широке народне масе. Село је до скора било
имуно на утицај градске средине, али са појавом мас-медија, а нарочито под
утицајем комунистичке идеологије и обезбожене просвете у школама, изгубило
је ту отпорност, те се по злу и неморалу мало где разликује од града.
Обесхрабрујућа је појава да има људи који, живећи у средини једне људске
заједнице која се непрекидно креће (тече), остају хладни као камен и инертни
као парче дрвета у води, ношено таласима тамо и овамо, тј. све се креће око
њих, а они остају инертни.

Ако се индиферентизам у питањима вере може окарактерисати као једно од
највећих зала, онда се слично томе може окарактерисати и његова супротност –
фанатизам, који је исто тако погубан када је вера и спасење у питању. Отуда,
православац је дужан да изграђује у себи средњи, царски пут, здраву црквену
свест, ослобађајући се истоврмено како мржње према некоме, тако и
предубеђења према нечему. Зато је свети Максим Исповедник у праву када каже
да је „врлина средина између две крајности“.

Други, не мање пагубан изазов који стоји данас пред Црквом Православном, и
пред сваком православном душом, јесте

ЕКУМЕНИЗАМ као природно чедо индиферентизма. Индиферентизам је у многоме код православних људи ослабио ревност за питања вере и спасења, за традиционалне вредности, за узвишене идеале. На тако припремљеној подлози лако је пустила корен друга бољка на телу Православља звана Екуменизам који настоји да избрише и уклони разлике између светлости и таме, између Христа и Велијара, између Православне Вере и разних јеретичких учења, између Цркве Православне и постојећих хришанских деноминација које су по суштини јереси, али се по инерцији називају црквама, и тд.

Отуда, Екуменизам као појам који означава покрет за међусобно приближавање и
коначно уједињење разних хришћанских цркава, није православни појам. Јер
Православље исповеда и проповеда веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску
Цркву, и као такво не познаје и не признаје постојање више хришћанских
цркава, иако се и код нас појам „црква“ по инерцији или навици користи за од
Цркве отпале и издвојене хришћанске деноминације, као што су римокатолици,
протестанти (разних фела), англиканци и др.

Тај покрет Екуменизма своје зачетке у савременом поимању има на почетцима 20
века, а родио се у протестантској средини. То је заиста био изазов и
искушење и за саме Православне Цркве тога времена, које су кроз непосредне
контакте и неопрезне изјаве појединих црквених великодостојника, постепено
губиле осећај сопственог индетитета. У кокетирању са екуменистима предњачила
је Цариградска Патријаршија, како тада тако и данас. Остале помесне
Православне Цркве су је следиле. Временом се стигло до ССЦ, чији је
„органски члан постала и Православна Црква“ кроз своје високе представнике.
У жаргону се временом одељене јеретичке групе хришћана од православних
почеле називати „сестринским црквама“, па се стигло до „теорије грана“, па
до „два плућна крила“, међуцрквеног дијалога, заједничких молитава и тд.

Зло семе једном посејано, ухватило је корена и брзо се разрасло. Почетни
екуменизам, сада већ познат као Светски савет цркава, постао је модерна
хришћанска јерес, или како га назива свети отац Јустин Ћелијски, свејерес.
Феномен екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама
доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома
сложеној појави. Екуменизам је, пре свега, еклисиолошка јерес, јер удара на
сам корен православне вере – на Свету Цркву Православну, настојећи да је
претвори у једну „екуменску“ организацију, лишену свих богочовечанских
епитета Тела Христовог, припремјући тиме пут самом Антихристу.

Иако је екуменизам ухватио дубоког корена, иако су се многи „православни“
активно упрегли у његова кола и активно у њему учествују, ипак циљ који је
екуменизам поставио себи – уједињење свих хришћана, још је и сувише далеко и
не може се назрети на видику. У православним народима постоји јак отпор
екуменском покрету, који се испољава на различите начине. Протагонисти
екуменизма виде да ће тај процес упознавања и приближавања разних
хришћанских група потрајати, а да је коначни циљ – њихово пуно уједињење,
крајње неизвестан. Ко ће га дочекати? А њима се жури. Стога су недавно и
кренули са новим пројектом, новим изазовом који се зове

ГЛОБАЛИЗАМ. Тачно по пророчким речима светог Јован Богослова: „Зло друго
прође; ево зло треће иде брзо“ (Откр. 11, 14). Светски моћници и творци
Новог светског поретка, увидевши да је пут екуменизма спор и дуг да би се
избрисале разлике које вековима постоје како између различитих хришћанских
деноминација, тако и између различитих религија (хришћанства, ислама,
јудаизма, будизма…), те да је због тога циљ – стварање светске религије
која би одговарала једној светској влади (као припреме за Антихриста),
крајње неизвестан, пронашли су, према њиховом мишљењу, нешто ефикасније. Тај нови изум зове се управо глобализам.

Глобализам се не базира на прозелитизму (превођење верника, милом или силом,
из једне религије у другу), што је био омиљени метод римокатолицизма кроз
векове, нити на екуменизму (превиђање или заборављање разлика међу верама
ради приближавања и уједињења). Глобализам, коме само име говори о његовој
суштини, односи се на све, тежи да постане светска религија без Бога. Зато
од својих „апостола“ очекује и захтева као први корак, не да се одрекну
досадашње своје вере, нације и сл., него да их презру, исмеју, попљују.
Сваки своје вредности и величине, своје националне хероје, традицију,
светиње. Своје, а не туђе. Омаловажавање и пљување по туђим вредностима
ствара деобу, раздор и сукобе, а пљување по својим – парадоксално, води
приближавању и уједињењу. Јер то је управо оно што ће глобалисте из свих
народа и религија приближити и ујединити. Неће више постојати ништа што их
раздваја, што их разликује једне од других. Глобализам за почетак не захтева
ни од кога да кида демонстративно са тим својим (досадашњим) вредностима и
институцијама у којима појединци заузимају неке (често високе) положаје. Он
не ствара своје институције, не зида посебне богомоље, јер би то опет водило
у деобу и раздвајање, што је противно циљу самог глобализма.

Реч „глобализам“ означава не институцију, већ – идеологију коју велике
западне државе покушавају да наметну целоме свету. Присталице и промотери
глобализма се препознају по томе што у јавном своме деловању афирмишу
схватања и идеје карактеристичне за глобализам.

Ниједна до сада позната идеологија или религија није примењива и прихватљива
за цео свет. Отуда и нејединство света. А управо оно, то јединство, је
неопходно онима који маштају и желе да успоставе владавину над целим светом.
Да би у томе успели, потребна им је светска религија која би надишла и
заменила све до сада познате религије. Они су свесни да ни једну од
постојећих религија није могуће наметнути свима. Отуда се и родила идеја да
их све треба заменити нечим општим, глобалним, нечим што би ујединило свет.
То управо и јесте глобализам. Глобализам не настоји да подржи и пропагира
једну од постојећих религија и њене вредности, него да омаловажи, унизи,
попљује и одбаци сваку религију. То је, пак, задатак који нико не може
одрадити деловањем споља, него само изнутра сваке од њих. Зато је циљ
носиоца глобализма да у сваком народу, у свакој религији нађу „своје“ људе,
своје присталице који ће тај посао одрадити.

Без обзира из кога народа потицали, којој вери и религији до сада припадали,
присталице глобализма имају задатак да релативизују, а затим и да сатанизују
своју прошлост: своје претке, националне и верске вредности, величине,
идеале. Своје, а не туђе. И ето их на домаку циља. Када се сви одрекну,
релативизују и сатанизују своје вредности, своје величине, своје светиње
које су их до сада разликовале и одвајале од осталих, биће међусобно
уједињени. Више неће постојати ништа што их међусобно дели, нешто по чему се
разликују од осталих.

Глобализам, дакле, представља некакву средњу вредност, подједнако удаљену од
свих до сада постојећих, и стога подједнако неприхватљиву како за
православне хришћане тако и за хришћанске јеретике, за муслимане, за
будисте, па чак – и за атеисте. Оно што екуменизам није успео, то
глобализму, као млађем брату, полази за руком. И као што у животу бива, да
се млађи брат угледа на старијега, да га подражава и имитира, тако и овде.
Чудно, али истинито, екуменисти су свуда, па и код нас, постали први и
најватренији заговорници глобализма и његових идеја, које покушавају да
засаде у наш народ

Када је, пак, реч о моралном плану, по глобализму, све је допуштено. Не важе
више никакве забране, греси, обзири. Само је забрањено сумњати и дирати у
идеале самог глобализма. Отуда и ауторитети који су постављали те моралне
принципе – више се не поштују, чак ни Свето Писмо, ни Господ Христос, а камо
ли свети Апостоли, свети Оци… За глобалисте чак не важе ни обични
грађански закони, Устави и све оно што нас одваја или чини другачијим од
осталих. Све се то качи мачку на реп. Закони су добри само уколико и док
служе глобализму. Зато међу глобалистима постоји изванредна и беспрекорна
синхронизација и координација до које се стиже и која се негује  у дијалогу
водећих личности међусобно признатих институција.

Сви договори, смернице, заповести, принципи глобализма су веома
конспиративни. Они су невидљиви за обичне смртнике. Нема јавних ансамблеја,
конференција, делегација као у екуменизму. Глобализам још увек нема ни своје
институције преко којих би ширио и пропагирао свој утицај. Глобализам се
користи постојећим државним или црквеним институцијама, кроз њих делује и
намеће своје ставове. Присталице глобализма остају на својим високим
положајима у својим институцијама, јер тако могу да буду најефикаснији у
негирању традиционалних вредности цењених и поштованих од народа. У томе им
помаже раније стечени ауторитет док су били прави представници тих
институција.

За пропагирање нових идеја глобализма, његови носиоци и мисионари успели су
да медије јавног информисања ставе под своју пуну контролу. Преко медија се
најуспешније мења јавно мњење на одређеној територији или у одређеном кругу
људи, чиме се, уствари, уноси збрка и подела у сваку заједницу националну
или верску, јер се традиционалисти кроз медије приказују тендециозно као
ретроградни, назадни, незнавени и конзервативни, док глобалисти, као
напредни, стварају слику да је већина на њиховој страни.

Ради постизања свога коначног циља, глобалисти су у стању да се повремено,
када то интереси захтевају, привремено повуку, застану у свом наступу, да
учине неки компромис, да покажу флексибилност. То показује да та нова
религија, будући да нема Бога, природно нема ни своје мученике, јер
глобалисти просто не желе да умиру за своју веру. Уместо тога за њих је
највиши идеал забава, разонода,  игра, разбибрига, чиме највише добијају на
масовности, јер народу је од вајкада било стало до „хлеба и игара“. Поготову
за народ који је кроз индиферентизам и екуменизам (као припремне фазе)
удаљен од истинских вредности вере Православне  чиме је  изгубио моћ да
разликује духове „да ли су од Бога“.

На крају, шта остаје нама православнима у овим временима и у овим условима?
Остаје нам да, као верна чеда Цркве Православне, још више пригрлимо наше
традиционалне вредности, да следимо наше славне и свете претке који нам
оставише пример како треба живети у овоме свету да бисмо постали достојни
грађани Царства Христовога у другоме свету. Пред нама је Свети ускршњи Пост,
време које је Света Црква одредила да више живимо о небу него о хлебу, да
више мислимо на Бога него на богаство, да више бринемо о потреби душе него
тела. Да се држимо свете Вере Православне и да живимо по тој Вери, држећи и
испуњавајући свете и спасоносне заповести Божије. Јер само кроз лично и живо
интересовање за основне проблеме живота који муче сваког човека, особито
младог, на које управо Православље у свом изворном поимању, као вечно
Еванђеље Христово, даје праве и спасоносне одговоре, моћи ћемо безбедно да
прођемо између савремених „Сцила и Харибди“ и избегнемо све пагубне изазове
нашег времена о којима смо до сада говорили.

+ Епископ  АРТЕМИЈЕ
Амин.

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

22. фебруара 2010. Поставите коментар

Свети Анатолије Оптински (Млађи)

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“, тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.

Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. (Мт. 10,3).

Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:“Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

О ТЕЛЕВИЗИЈИ

22. фебруара 2010. Поставите коментар

Архимандрит Рафаил Карелин

О ТЕЛЕВИЗИЈИ

Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не.

Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.

(Из књиге: Православна Црква о биоенергичарима, НЛО-има, телеисцелитељима и окултним појавама. Москва, 1993)