Архива

Archive for фебруар 2010

Oтац Антоније – Конференција 24.02.2010.

25. фебруара 2010. Поставите коментар

Артемија нападају јер је највећи човек међу православнима

Отац Антоније  

понедељак, 22. фебруар 2010.
(Правда, 22.2.2010)

На почетку приче отац Антоније, монах из манастира Црна Река, у жељи да поштеди своје братство евентуалних неприлика због онога што ће рећи поводом догађаја око манастира Грачаница, напустио је манастир како би евентуалне последице онога што говори, у своје име, као свој лични став, сам сносио и како би истих поштедео своје братство.

– Ја припадам братству Црне Реке – објашњава отац Антоније – али ја не живим са њима у манастиру него у планини у манастирској испосници. Приморан сам на овај потез како бих поштедео своје братство страха од надолазеће узурпаторске назови – духовне власти.

Узурпација Епархије рашко-призренске, синодски удар

Питање око којег се води расправа је ко је у овој причи расколник. Синод или Артемије?

– Оваква велика одлука може бити донета само на Светом сабору, где о томе расправља 44 епископа, а не на Светом синоду, где заседају увек њих четворица, петорица који се смењују, иначе, на годину дана, али у нашем Синоду то увек изгледа тако што један улази на место другог и то су увек исти људи. Одлуку Светог сабора бих се, каква била, трудио да поштујем, али одлуку Светог, или боље слепог, синода не морам. Црква траје много дуже него држава и она има своје каноне, тачку по тачку, за све ове ствари које ми сада имамо пред собом. Црква има своје законе, а они који се сада позивају на то да раде по канону – грубо га руше и овде се ради о узурпацији епархије од стране Синода. Синод то су епископи Иринеј Буловић, Теодосије и Амфилохије. Сада су као кухиња. Иринеј Буловић има рецепте, Амфилохије је кувар а сада је Атанасије варјача, а кога ће од нас да збућкају као храну, то им је чисто техничко питање, наравно по налогу разноразних белосветских (читај масонских) ментора.

Разлог привременог разрешења владике Артемија је, према ономе што се чује у медијима, сумња да су се његови најближи сарадници бавили разним малверзацијама?

– Епископ је по канонима цркве и вери побожног народа власник свега у епархији. Он може да ради са тим шта хоће, а народ верује да ће радити најбоље. Ми смо већ оставили своје куће, имања, све материјално и зашто бисмо сада ишли да нешто ловимо, грабимо и скупљамо за себе? Прича о парама увек упали код народа за отварање разноликих егзекуција.

Да ли очекујете сличне догађаје у манастиру Црна река?

– Ево рецимо ова кућа у којој сада седимо, њу је направио манастир Црна река нашем сиромашном брату и његовој породици, и ја немам где више да се сакријем од разноразних прислушкивача, који нису задовољни чак ни оволиком медијском харангом, већ хоће да нам тако затворе уста да ни реч не прозборимо. На паркингу је овде живео па смо му ми урадили ту кућу и хоће ли неко сад да ме води на суд због тога? Има још једна кућа, исто тако. Нема рачуне. Не сме нико у то да улази, нисмо ми лопови а и да смо лопови, ми смо се предали Богу и ако је међу нас сто један лопов, Бог ће о њему да одлучи. Како ја могу да знам да ли је за њега боље да оде у затвор па да се поправи, или се можда тамо убије. То није моје. Свети Григорије Богослов имао је секретара и економа које никада није питао коме колико дају јер је говорио да то није епископски посао, наш патријарх сад каже да епископ мора да има контролу. Ми нисмо полицајци. Ако сте ви изгубили веру и поједини епископи су изгубили веру у људе, ми нисмо. Артемије није изгубио веру у људе. А Синод има право да решава мање ствари а ово питање постављања администратора је највеће у последњих сто година.

Шта ћете предузети ако ипак дође нека слична „комисија“ и на ваше капије?

– Немам ја права да правим у Црној реци барикаду, то није православље. Ја сам ставио један камен да их прикочим и написао сам „Добро дошао сваки добронамерник“. Камен да стану а не да нам улазе колима и да нас изненађују тамо.
Господ је рекао да кад дајеш некоме милостињу никада твоја лева рука да не зна шта даје десна, ником живом да се не хвалиш, само Он који види невидљиво платиће теби видљиво. И сада они хоће да им испостављамо рачуне и извештаје за нашу милостињу. А што сам се „похвалио“ и осрамотио своје ближње зидарским ми срамотама, то сам урадио искључиво да разобличим клевете на доброчинства нашег светог ћутљивог владике Артемија који такве грешке као ја никада не чини, јер све у животу ради ћутке само Бога ради. Кад ја почнем да причам о мојим „врлинама“, ја сам себе почнем да упропаштавам.
Нова власт ме је, тако рећи, овом тешко подношљивом општом неправдом избацила из манастира, јер не познајем њихов језик прећуткивања, дакле, ја немам где да идем него под прозор онога који ме је избацио, те нека ми направе бараку сојеницу брвнару, јер стижем ускоро и надуго испред Патријаршије. Ја одатле жив отићи нећу, а они су толико властољубиви да ни они неће попустити, онда нам остаје једино то – идемо до краја, на којем би ипак мир завладао свима нама.

Администратор Атанасије

Разговарали сте са владиком Атанасијем?

– Да, рекао сам му да Синод није имао право да узурпира епархију, имао је право да евентуално пошаље једну иследничку комисију, мада је и то канонски прекршај, стога једино још чекамо одлуку Сабора. Ако он донесе одлуку, трудићемо се да га поштујемо а овај окупациони начин овога тренутно Слепога синода Г.Г. Иринеја Буловића и ако мене питаш, док сам ја у Црној реци, код мене нећеш ући. А он урликну: „Ући ће полиција“. Полиција нормално може да уђе, али ја не знам да ли сте чули за реч срамота.

Не бисте му више ништа сем тога рекли?

– Захвалио бих се Атанасију за све ратне године, за сав труд око народа по страдалним пределима наше Републике Српске и других делова где су наши Срби страдали, он је увек трчао да помогне, спасе и избави, па и на Косову и Метохији. Тада сам га ја возио, те смо ишли свуда без пратње и ако га ико зна од нас које сад назива криминалцима и фанатицима, знам га ја. Хвала му за све то, хвала му за његово негдашње изливање светоотачког предања, за књиге које је пре написао, хвала му али ово што сада ради, ово је… Он све зна али више вреде његове речи од пре 10 година, његова теологија која је савршена била сада прелази у екумено теологију спровођену комунистичком праксом, ја читам његове текстове и не могу да верујем да он даје изјаве као из ДБ. Каже: „Артемије је добар човек, али не смем да га пустим да говори (медијима) јер не знам шта може да каже“.
Атанасије је администра(к)тор а не администратор. Он оре земљу која је спремна за жетву Господњу. Методама и учењем новим прави неред и саблазан.

Теодосије

– Знамо да у канонима цркве не постоји размонашење као чин, али они (Синод) могу да ураде и оно што не постоји. Та петорка са јадним патријархом који је вечито изложен њиховим лавовским вољама наћи ће начина да спроведе и немогуће ако се наручи. Теодосије је добар човек који је кренуо да уздиже себе лебдећи умишљајем врлина док нажалост није потонуо у подножно море сујете. Он, већ сигуран да је заузео власт у Епархији рашко-призренској, почео је да се понаша као диктатор. Ми имамо снимак где се види како поступа према Артемију, чије је духовно чедо, са којим је годинама живео и духовно проходао. Много је духовно попустио и када би му сада неко рекао да ипак неће бити главни у епархији, бојим се да он то никада не би умео да схвати.

И Свети сабор ће на крају бити само Буловић

– Сабор је узурпиран од неколицине епископа који све одлуке доносе притиском на остале. Као што су шездесетих из Сабора избачени народ и свештеници, тако ће на крају и Сабор бити небитан наспрам Синода, а онда ће избацити из Синода све док не остану Амфилохије и Иринеј Буловић, а на крају само Буловић који ће помпезно изаћи из командантске сенке. Сваки патријарх има ноћне море да нешто случајно не погреши, па да га Иринеј не препадне и поправи скоком из Новог Сада. Када би за некога радио под притиском, можда би се и оправдао. У супротном, немам коментар.

Туча испред манастира Грачаница је класичан ДБ сценарио

Када сте чули вест о привременом разрешењу вашег владике Артемија, кренули сте са монасима из Црне реке ка Грачаници?

– Стижем последњи и видим чудну слику. Препознајем ДБ сценарио јер нажалост о томе знам више него о теологији. Маестралан сценарио. Двадесеторица телохранитеља у цивилу се завукли у узан тунел дуг три метра и чекају као неке зверчице. Испред тунела као мамац неколико својих најкрупнијих монаха који нам нису дозвољавали да уђем код Артемија по благослов, наравно постављени од Теодосија&ДБ. Издалека, то је изгледало као да се у порти дешава ко зна шта. Када сам пришао и видео да није ништа, покушао сам да разговарам са монахом којег добро знам. „Шта ти значи то, брате мој, да ме не пустиш да видим нашег заједничког духовника?“ питао сам га али је био непријатан, по задатку. Е онда сам ја започео не тучу, то није била туча, рекао сам „Браћо, тући се нећемо!“ а онда сам рекао својима да сваки узме једног па га повуче и тако ослободи улаз у тунел. Онда су се „одједном“ нашле и камере и сви снимци и следне изјаве су личили на народно позориште. Ми се заиста нисмо тукли. Једини који је настрадао је један наш монах, Рус, који је хтео да се провуче кроз ту гужву да би дошао до владике и тукли су га одозго и монаси и ти њихови „цивили“.

Како се нови администратор, умировљени владика Атанасије створио само сат времена након што је Синод донео одлуку о привременом разрешењу владике Артемија?

– Знали су одлуку и пре заседања. Атанасије је већ био на прелазу код Мердара. Чим су упали у манастир, обили су келије, заузели рачунар, сменили секретара епархије, они се нису понашали као нека комисија која је дошла да испита, него као судије које су дуго година страсно чекале на ово. Дуго се тражио начин како да он буде смењен, као један духовни вођа, највећи чувар православља међу епископима. Онда су нашли оца Симеона. Ако је он нешто украо, што сте то просули у медије, „добронамерни“ Теодосије и Атанасије? Хватај га, води га на суд. Али они се, као ни комунисти, нису много трудили да прво иследе, него одмах преко медија. Без суђења. Велико расуђивање!?

Антиекумениста, антиглобалиста и антипаписта

Због чега је владика Артемије, по вашем мишљењу, толико сметао Синоду?

– Владика је познати антиекумениста, антиглобалиста, антипаписта. Они нама на то кажу: ви хоћете против целога света, а ми нећемо него хоћемо да будемо као они који све воле али знамо да је пут спасења само један Господњи, светоотачки, православни.

Због чега онда баш сада?

– То је страх, да им случајно не поремети главну ствар којом се бакћу, а то је долазак папе у Србију 2013. у Ниш. Већ пет година се гложе како то да припреме, касне с тим, био им је потребан патријарх, јуре и журе. Први могући дан након сахране патријарха Павла и после 40 дана искористили су да бирају патријарха.

Њима се жури у екумену а нама се остаје у православљу

– Нека знају да колико се њима више жури, нама се више остаје у православљу. Европски Јевреји, тј. масони, али не они ротаријанци и та ситна риба, него онај врх врхова, хоће да уједине православне са католицима и протестантима и да им онда кажу хиљаду година сте и једни и други трвдили да имате једино истиниту веру, а сада сте се уједињавањем и попуштањем доказано одрекли те вере, те су једино Јевреји наводно исправни. И на све је ово упозорио још четрдесетих наш Свети владика Николај. Један Бог, једна вера, једно крштење и једна једина Црква – православна.

Да ли то има везе и са новом-старом литургијом?

– Новаторство у литургији кажу да се враћају на стару литургију а не схватају да се молитва цркве изграђује и живи Духом светим кроз векове. То нису промене да она буде боља, него да што више личи на католичку мису и да се то споји. Не дај Боже да папа дође, мада они све ово припремају већ 100 година јер се римска властољубива гордост никада угасити неће, али пошто је Господ с нама и нас пет може с Богом да им то све упропасти. С Богом мојим прескачем зид високи (Богослужење).

Неки су почели због оваквих ставова да вас сматрају некаквим зилотима. Има ли то смисла?

– Са зилотима везе немамо, зилоти су крајност као и екуменизам, можда мало мања. Велике душепогубне крајности. Ја сам 2003. покушавао да причам средњу причу између зилота и екуменизма и са мојом причом нигде нисам могао да изађем. Пуштали су екуменисте и зилоте, те две болесне крајности, а ко је гори – то је мртва трка. Зилоти су бар храбри, ако је за оправдање.
Прави се светска власт и светска вера, али у њој никада неће бити православље, јер ми једини имамо благослов Божје истине у Цркви и доказе благодатне кроз једине чудотворце медју другим верама, светога Саву, Василија, чудотворна тела њихова. Сви који то не схватају, без обзира на то колико интелигентни масони били, мораће да нас се реше, нас који чекамо царство небеско, а на земљи крст носити нама је суђено. Слава теби Богочовече Христе, који си пострадао за нас и показао нам једини пут љубави Твоје. Амин.

(Разговор водила Ана Радмиловић)

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/artemija-napadaju-jer-je-najveci-covek-medju-pravoslanima.html

НЕПРИХВАТЉИВА ЈЕ ОДЛУКА СПЦ О ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

24. фебруара 2010. Поставите коментар

Митрополит Серафим Пирејски 

НЕПРИХВАТЉИВА ЈЕ ОДЛУКА СПЦ О ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Са најдубљим огорчењем, болом и патњом примили смо вест о одлуци Светог Синода СПЦ од 13. фебруара ове године, који се састао под председавањем новоизабраног Свјатјејшег Патријарха српског г.г. Иринеја, о суштинском удаљавању од канонских дужности Свеосвећеног Епископа рашко-призренског г.г. Артемија, човека украшеног апостолским врлинама, борца за Веру и Њеног исповедника.

Осећамо најдубље гнушање због ове неприхватљиве одлуке Српске Православне Цркве, али нисмо изненађени, јер као што се потврђује, исти они људи који су одвели блаженог Патријарха српског г. Павла на заједничку молитву са безаконо и јеретички служашчим Хрватским Римокатолицима, који су „посветили“ крволочног злочинца и лжесветитеља Римокатоличке парасинагоге Кардинала Алојзија Степинца, моралног подстрекача и истинског кривца злочиначког убиства, кроз зверска мучења, осамстотина хиљада (800.000) светих преславних новомученика Српског народа и наше Најсветије Цркве, од стране хорди Римокатоличких усташа, исти они сада оркестрирају канонско и суштинско уништење једног светог, коме не приличи осуда, вољеног од Бога и од верног народа, духовног вође Српског народа, борца за истине вере и своју отаџбину, са тобожњим кривицама, које неће издржати светлост истине.

Призивамо усрдне молитве ка Господу Устројитељу Цркве савременог Светитеља Српског народа и дубокоумног православног богослова, који је изванредним списима убедљиво показао јеретичко злославље богопротивног Папизма, блаженог старца Јустина Поповића, духовног оца прогоњеног антиекуменистичког Јерарха, и неких других Јерараха Српске Православне Цркве, да се одмах заустави оркестрирани прогон против њега.

Превод са грчког: Жељко Которанин

16. фебруар 2010.

http://www.romfea.gr/index.php?option=com_content&view=article&id=4294:-q-q&catid=13

+++

Μητροπολίτης Πειραιώς Σεραφείμ:

“Απαράδεκτη η απόφαση της Σερβικής Εκκλησίας για τον Επίσκοπο Αρτέμιο”

Μετά βαθυτάτης πικρίας, άλγους και οδύνης επληροφορήθημεν περί της από 13 τρ. μηνός ε.ε. αποφάσεως της Ιεράς Συνόδου της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, η οποία συνήλθε υπό την προεδρίαν του νεοεκλεγέντος Μακαριωτάτου Πατριάρχου των Σέρβων κ.κ. Ειρηναίου περί διαθεσιμότητος και ουσιαστικής απομακρύνσεως εκ των κανονικών αυτού καθηκόντων του Πανιερωτάτου Επισκόπου Ράσκας και Πριζρένης κ.κ. Αρτεμίου, ανδρός κεκοσμημένου δι’ αποστολικών αρετών, αγωνιστού της πίστεως και ομολογητού Αυτής.

Αισθανόμεθα βαθύτατον αποτροπιασμόν δια την απαράδεκτον αυτήν απόφασιν της Ορθοδόξου Σερβικής Εκκλησίας, αλλά δεν εκπλησσόμεθα, διότι ως αποδεικνύεται οι αυτοί άνθρωποι που ωδήγησαν τον μακαριστόν Πατριάρχην των Σέρβων κυρόν Παύλον εις συμπροσευχήν μετά των αθέσμως και αιρετικώς λειτουργούντων Ρωμαιοκαθολικών της Κροατίας, των «αγιοποιησάντων» τον αιμοσταγή εγκληματίαν και ψευδοάγιον της Ρωμαιοκαθολικής παρασυναγωγής Καρδινάλιον Αλουΐσιο Στέπινατς, τον ηθικόν και φυσικόν αυτουργόν της αιμασταγούς δολοφονίας δια πολυωδύνων βασάνων οκτακοσίων χιλιάδων (800.000) αγίων ενδόξων νεομαρτύρων του Σερβικού έθνους και της Αγιωτάτης ημών Εκκλησίας υπό των ορδών των Ρωμαιοκαθολικών Ουστάσι, ενορχηστρώνουν τώρα την κανονικήν και φυσικήν εξόντωσιν ενός αγίου, ανεπιψόγου, θεοφιλούς και λαοφιλούς πνευματικού ταγού του Σερβικού έθνους, αγωνιζομένου δια τα δίκαια της πίστεως και της πατρίδος αυτού με προσχηματικές κατηγορίες, που δεν θα ανθέξουν υπό το φως της αληθείας.

Επικαλούμεθα τας θεοπειθείς ευχάς προς τον Δομήτορα της Εκκλησίας Κύριον του συγχρόνου Αγίου του Σερβικού Έθνους και βαθυνουστάτου Ορθοδόξου Θεολόγου καταδείξαντος δι’ εξαιρέτων συγγραφών την αιρετικήν κακοδοξίαν του αντιθέου Παπισμού, μακαριστού γέροντος Ιουστίνου Πόποβιτς πνευματικού πατρός του διωκομένου αντιοικουμενιστού Ιεράρχου και τινων ετέρων Ιεραρχών της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, ίνα καταπαύση αυθωρεί ο κατ’ αυτού ενορχηστρούμενος διωγμός.

Братство манастира Црна Река

24. фебруара 2010. Поставите коментар

Поводом неканонског разрешења управљања епархијом Његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија, братство манастира Црна Река је 23. фебруара 2010. г. упутило писмо Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Текст писма је једногласно усвојен, потписан од свих присутних чланова братства и достављен Патријарху Иринеју, непризнатом администратору епископу Атанасију и настојатељу манастира Протосинђелу Николају. У наредним редовима следи садржај писма.

Његовој Светости Патријарху српском  

Господину Иринеју 

Ваша Светости,

Обраћајући Вам се као Архипастиру и човеку који је својим животом био везан за Косово и Метохију, што сте нагласили и у првој патријарашкој беседи, наше братство саопштава следеће:

1. Признајемо право Ваше Светости и Светог Архијерејског Синода СПЦ да, у складу са Уставом СПЦ (Члан 70, Тачка 20 и 35 б) покренете поступак утврђивања канонске одговорности Епископа рашко-призренског г. Артемија.

2. Сматрамо неканонском одлуку СА Синода СПЦ да епископа Артемија, нашег духовног Оца, разреши управљања епархијом рашко-призренском, јер га у складу са 111. Чланом Устава СПЦ, једино СА Сабор СПЦ може “уклонити са управе само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи”. Епископ Артемије није ни канонски осуђен ни доказано немоћан, нити је његов случај разматран на СА Сабору СПЦ.

3. Одбијамо да прихватимо као администратора Епархије рашко-призренске бившег захумско-херцеговачког епископа г. Атанасија јер он “у тор наше епархије није ушао на врата (тј. по канонима и важећем Уставу СПЦ), него је прешао на другом месту”.  Зато он у нашим очима није пастир, него по нелажној речи Господњој – “лопов и разбојник” (Уп. Јн. 10, 1). По свим мерилима Правде Божије ми смо овце Владике Артемија, само њему отварамо врата, и само његов глас познајемо. За туђином нећемо поћи јер не познајемо глас туђинаца (Уп. Јн. 2-5). При свему овоме, Ваша Светости, додајемо да монаси из наше епархије напуштају своје манастире са сузама у очима (случај сестара из манастира Грачаница и јеромонаха Пимена из манастира Бањска),  да су монаси и верни народ до крајње мере узнемирени, збуњени и уплашени, да наша богослужења протичу у грчу, болу и јауцима. Целу епархију је покрио облак туге и немира. Губитци на духовном плану су већ неупоредиво већи од недоказаних материјално – финансијских проневера а прети и потпуни духовни крах са трагичним последицама. Болно подносимо и чињеницу да је наш Владика и духовни Отац у кућном притвору и да исповест и духовне разговоре са њим можемо обавити само у месту његовог заточења.

С тога Вас, као оца и архипастира, коленопреклоно молимо да:

1.Вратите, пре редовног сабора СПЦ управу над Епархијом рашко-призренском нашем духовном оцу, Епископу Артемију, или, по Вашој вољи, сазовете ванредни СА Сабор СПЦ да му евентуално суди.

2. Уклоните од нас духовну и физичку претњу у виду бившег епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија и његове самовоље.

Клечећи пред Вама и очекујући милост, до разрешења наше невоље остајемо у непрекидној молитви и строгом посту, јер знамо да се онај род који у цркви изазива немире изгони само постом и молитвом.

Целивајући Вам свету десницу и просећи Архипастирски благослов у Христу Вам одано

Манастир Црна Река                                                    Братство манастира Црна Река

23. 02. 2010. године

Копију овог писма достављамо:

  1. Од нас непризнатом, администратору Епархије рашко-призренске, бившем епископу захумско-херцеговачком г. Атанасију.
  2. Нашем настојатељу, Протосинђелу Николају, с позивом да нам се придружи у посту и молитви.

 

http://mancr.org/

ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ КОД НАС

22. фебруара 2010. Поставите коментар

ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ КОД НАС

+ Епископ  АРТЕМИЈЕ

Сви проблеми који притискају и муче српски народ у целини, истовремено су и
проблеми Српске Православне Цркве. А то су, пре свега, последице
вишедеценијске владавине комунизма на овим просторима и посебно ових задњих
година ратовања и страдања на свим просторима на којима живи, посебно на
Косову и Метохији. Те последице су видљиве на свим сегментима народног
живота: биолошком (рапидно се топимо, нестајемо), економском (свенародна
беда и сиромаштво, уништење економске базе), душевном (психичка раслабљеност
и неуротичност) и духовном (практични атеизам и богоотуђеност), пројављеном
као индиферентизам, екуменизам и глобализам.

Што се пак тиче чисто црквених проблема у ужем смислу речи, сматрамо да је
то жеља и настојање већине црквених служитеља (од највише до најниже
јерархије) да се по свим питањима живота прати светски тренд, губећи често
из вида канонске принципе и правила која су Свети Оци установили и која у
цркви важе као мерило живота и понашања кроз векове. Отуда често пута
разлике, па и размимоилажења у ставовима, мишљењу и понашању међу појединим великодостојницима СПЦ, па и шире – међу представницима Православља у целини, што се онда негативно одражава на живот верника и њихов однос како према Цркви, тако и према своме личном спасењу.

Иако изгледа да се данашња наша тема, бар према наслову, односи искључиво на
проблеме у нашој помесној СПЦ, није могуће проблематику Православља и
савремених изазова не посматрати у ширем, свеправославном светлу. Јер све
православне помесне Цркве сачињавају једну Православну Цркву, која је Једна,
Света, Саборна (= Католичанска) и Апостолска Црква Символа Вере. Православље
утврђује ову увереност на основу непрекидног, континуираног постојања те
саме вере и живота по вери кроз векове што и представља Православно Предање.
Ово Предање не треба схватити као један статички чинилац или просто као
једну историјску датост, него као динамичан факт, као једно непрекидно живо
и животворно присуство Светога Духа у животу Цркве.

Питање Предања увек је било, а поготову данас, јесте питање живота и смрти,
вечног живота или вечне смрти, за сваког члана Цркве Божије Православне. То
питање о Предању имало је одувек за Цркву огроман значај зато што се и
апостолат Цркве у Свету, а тиме и само њено постојање, налази у непосредној
зависности од њеног односа према Предању. Оно је и данас, несумњиво, важније
од сваког другог питања, данас када смо вољно или невољно запали у разна
беспућа савремених питања и изазова, од којих да поменемо само нека која
данас прете да разоре и изопаче све елементе Вере Православне креирајући
живот савременог човека на другим вредностима који су потпуно туђи духу
Православног Предања.

На све те савремене ИЗАЗОВЕ: Индиферентизам, Екуменизам и Глобализам, као и разне друге јалове дијалоге и друштвене болести савремене нам епохе, савршено би се могле применити речи светог Василија Великог, да су се у њој „све границе Отаца помериле; сви темељи и тврђаве догмата пољуљале“.

Управо о тим „изазовима“ који данас стоје пред Православном Црквом у целини,
а посебно овде код нас, и треба да говоримо вечерас и овде.  Шта значи, пак,
сама реч „изазов“? Оно што за појединца, за сваког верника, сваког човека
представља искушење, то на ширем плану, када је у питању народ или Црква –
јесте изазов. Искушење је, најкраће речено, скуп околности у којима човек,
појединац може, по слабости својој, да падне у неки грех. Зато се и молимо
свакодневно Оцу своме Небеском „и не уведи нас у искушење“, јер смо свесни
својих слабости да, можда, у моменту искушења не бисмо одолели греху. Исто
тако, као заједница, као народ, као Црква, знамо и осећамо да је савременим
изазовима, уколико се у њих упустимо, тешко одолети и своју Веру Православну
очувати чистом и неупрљаном. Дакле, изазов би био свако искушење које
угрожава Православље на ширем (свеопштем) плану.

Такви изазови данас за наш народ (а и шире за све народе) су углавном три,
из којих сви остали извиру. То су:

1.     Индиферентизам,

2.     Екуменизам,

3.     Глобализам.

Погледајмо сваки од њих понаособ.

ИНДИФЕРЕНТИЗАМ, у суштини изражава и показује недостатак воље за разликовање појмова у основним вредностима вере и морала. Супротно овом стању је – фанатизам, као пренаглашавање  вредности једног елемента (неке небите ствари) на рачун целине.

Индиферентизам као недостатак интересовања за наше лино спасење осуђује сам
Господ на више места у своме Еванђељу (види: Мт. 13, 24-30; 22, 1-17), као
рецимо у својим речима: „Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само
је једно потребно“ (Лк. 19, 41-42). Такође, апостол народа свети Павле пише
у посланици Јеврејима: „Како ћемо побећи не маривши за толико спасење“(Јевр.
2, 3). Још више су карактеристичне речи пророка Илије за индиферентност људи
према вери: „Докле ћете храмати на обе ноге? Ако је Господ Бог, идите за
Њим, ако је Ваал, идите за њим“ (III Цар. 18, 21). Или, како опомињуће
говори св. Јован Богослов: „О, да си студен или врућ! Тако будући млак, и
ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 15-16).

Отуда произилази да је индиферентност велико зло са сваке стране. Ово зло
овладава када се пројављује у пределима вере и морала, особито у вишим
круговима или у већини народа. Управо то зло индиферентизма ухватило је
дубоког корена у животу нашег народа нарочито у прошлом, 20 веку. Узроци су,
нема сумње многи, али нам се чини да је то у највећој мери последица
вишедеценијског утицаја комунизма, атеизма и материјализма. Та болест се
пројављује у свим сферама народног живота када је у питању однос према вери
и Цркви Православној. Набројаћемо само неке сегменте индиферентизма: однос
према посту (грех не улази на уста), посећивању богослужења (црквеност),
одсуство појма о греху, и посебно небрига о своме спсасењу. Вера се код
многих своди на: „Има нешто“, али то као да се њега не тиче. Није му стало
да сазна шта је то „нешто“. Једноставно живимо као и они који не верују у
Бога. Брига за материјално, пролазно окупира цело наше биће. У загробни
живот се углавном не верује. Често се чује у нашем народу: „Дај ти мени да
једем и пијем док сам жив, а кад умрем,баци ме где хоћеш“.

Када је пак морал у питању, познато је да индиферентизам као болест захвата
најпре највише слојеве друштва (грађанске средине), па се онда попут
епидемије и помодарства преноси у широке народне масе. Село је до скора било
имуно на утицај градске средине, али са појавом мас-медија, а нарочито под
утицајем комунистичке идеологије и обезбожене просвете у школама, изгубило
је ту отпорност, те се по злу и неморалу мало где разликује од града.
Обесхрабрујућа је појава да има људи који, живећи у средини једне људске
заједнице која се непрекидно креће (тече), остају хладни као камен и инертни
као парче дрвета у води, ношено таласима тамо и овамо, тј. све се креће око
њих, а они остају инертни.

Ако се индиферентизам у питањима вере може окарактерисати као једно од
највећих зала, онда се слично томе може окарактерисати и његова супротност –
фанатизам, који је исто тако погубан када је вера и спасење у питању. Отуда,
православац је дужан да изграђује у себи средњи, царски пут, здраву црквену
свест, ослобађајући се истоврмено како мржње према некоме, тако и
предубеђења према нечему. Зато је свети Максим Исповедник у праву када каже
да је „врлина средина између две крајности“.

Други, не мање пагубан изазов који стоји данас пред Црквом Православном, и
пред сваком православном душом, јесте

ЕКУМЕНИЗАМ као природно чедо индиферентизма. Индиферентизам је у многоме код православних људи ослабио ревност за питања вере и спасења, за традиционалне вредности, за узвишене идеале. На тако припремљеној подлози лако је пустила корен друга бољка на телу Православља звана Екуменизам који настоји да избрише и уклони разлике између светлости и таме, између Христа и Велијара, између Православне Вере и разних јеретичких учења, између Цркве Православне и постојећих хришанских деноминација које су по суштини јереси, али се по инерцији називају црквама, и тд.

Отуда, Екуменизам као појам који означава покрет за међусобно приближавање и
коначно уједињење разних хришћанских цркава, није православни појам. Јер
Православље исповеда и проповеда веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску
Цркву, и као такво не познаје и не признаје постојање више хришћанских
цркава, иако се и код нас појам „црква“ по инерцији или навици користи за од
Цркве отпале и издвојене хришћанске деноминације, као што су римокатолици,
протестанти (разних фела), англиканци и др.

Тај покрет Екуменизма своје зачетке у савременом поимању има на почетцима 20
века, а родио се у протестантској средини. То је заиста био изазов и
искушење и за саме Православне Цркве тога времена, које су кроз непосредне
контакте и неопрезне изјаве појединих црквених великодостојника, постепено
губиле осећај сопственог индетитета. У кокетирању са екуменистима предњачила
је Цариградска Патријаршија, како тада тако и данас. Остале помесне
Православне Цркве су је следиле. Временом се стигло до ССЦ, чији је
„органски члан постала и Православна Црква“ кроз своје високе представнике.
У жаргону се временом одељене јеретичке групе хришћана од православних
почеле називати „сестринским црквама“, па се стигло до „теорије грана“, па
до „два плућна крила“, међуцрквеног дијалога, заједничких молитава и тд.

Зло семе једном посејано, ухватило је корена и брзо се разрасло. Почетни
екуменизам, сада већ познат као Светски савет цркава, постао је модерна
хришћанска јерес, или како га назива свети отац Јустин Ћелијски, свејерес.
Феномен екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама
доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома
сложеној појави. Екуменизам је, пре свега, еклисиолошка јерес, јер удара на
сам корен православне вере – на Свету Цркву Православну, настојећи да је
претвори у једну „екуменску“ организацију, лишену свих богочовечанских
епитета Тела Христовог, припремјући тиме пут самом Антихристу.

Иако је екуменизам ухватио дубоког корена, иако су се многи „православни“
активно упрегли у његова кола и активно у њему учествују, ипак циљ који је
екуменизам поставио себи – уједињење свих хришћана, још је и сувише далеко и
не може се назрети на видику. У православним народима постоји јак отпор
екуменском покрету, који се испољава на различите начине. Протагонисти
екуменизма виде да ће тај процес упознавања и приближавања разних
хришћанских група потрајати, а да је коначни циљ – њихово пуно уједињење,
крајње неизвестан. Ко ће га дочекати? А њима се жури. Стога су недавно и
кренули са новим пројектом, новим изазовом који се зове

ГЛОБАЛИЗАМ. Тачно по пророчким речима светог Јован Богослова: „Зло друго
прође; ево зло треће иде брзо“ (Откр. 11, 14). Светски моћници и творци
Новог светског поретка, увидевши да је пут екуменизма спор и дуг да би се
избрисале разлике које вековима постоје како између различитих хришћанских
деноминација, тако и између различитих религија (хришћанства, ислама,
јудаизма, будизма…), те да је због тога циљ – стварање светске религије
која би одговарала једној светској влади (као припреме за Антихриста),
крајње неизвестан, пронашли су, према њиховом мишљењу, нешто ефикасније. Тај нови изум зове се управо глобализам.

Глобализам се не базира на прозелитизму (превођење верника, милом или силом,
из једне религије у другу), што је био омиљени метод римокатолицизма кроз
векове, нити на екуменизму (превиђање или заборављање разлика међу верама
ради приближавања и уједињења). Глобализам, коме само име говори о његовој
суштини, односи се на све, тежи да постане светска религија без Бога. Зато
од својих „апостола“ очекује и захтева као први корак, не да се одрекну
досадашње своје вере, нације и сл., него да их презру, исмеју, попљују.
Сваки своје вредности и величине, своје националне хероје, традицију,
светиње. Своје, а не туђе. Омаловажавање и пљување по туђим вредностима
ствара деобу, раздор и сукобе, а пљување по својим – парадоксално, води
приближавању и уједињењу. Јер то је управо оно што ће глобалисте из свих
народа и религија приближити и ујединити. Неће више постојати ништа што их
раздваја, што их разликује једне од других. Глобализам за почетак не захтева
ни од кога да кида демонстративно са тим својим (досадашњим) вредностима и
институцијама у којима појединци заузимају неке (често високе) положаје. Он
не ствара своје институције, не зида посебне богомоље, јер би то опет водило
у деобу и раздвајање, што је противно циљу самог глобализма.

Реч „глобализам“ означава не институцију, већ – идеологију коју велике
западне државе покушавају да наметну целоме свету. Присталице и промотери
глобализма се препознају по томе што у јавном своме деловању афирмишу
схватања и идеје карактеристичне за глобализам.

Ниједна до сада позната идеологија или религија није примењива и прихватљива
за цео свет. Отуда и нејединство света. А управо оно, то јединство, је
неопходно онима који маштају и желе да успоставе владавину над целим светом.
Да би у томе успели, потребна им је светска религија која би надишла и
заменила све до сада познате религије. Они су свесни да ни једну од
постојећих религија није могуће наметнути свима. Отуда се и родила идеја да
их све треба заменити нечим општим, глобалним, нечим што би ујединило свет.
То управо и јесте глобализам. Глобализам не настоји да подржи и пропагира
једну од постојећих религија и њене вредности, него да омаловажи, унизи,
попљује и одбаци сваку религију. То је, пак, задатак који нико не може
одрадити деловањем споља, него само изнутра сваке од њих. Зато је циљ
носиоца глобализма да у сваком народу, у свакој религији нађу „своје“ људе,
своје присталице који ће тај посао одрадити.

Без обзира из кога народа потицали, којој вери и религији до сада припадали,
присталице глобализма имају задатак да релативизују, а затим и да сатанизују
своју прошлост: своје претке, националне и верске вредности, величине,
идеале. Своје, а не туђе. И ето их на домаку циља. Када се сви одрекну,
релативизују и сатанизују своје вредности, своје величине, своје светиње
које су их до сада разликовале и одвајале од осталих, биће међусобно
уједињени. Више неће постојати ништа што их међусобно дели, нешто по чему се
разликују од осталих.

Глобализам, дакле, представља некакву средњу вредност, подједнако удаљену од
свих до сада постојећих, и стога подједнако неприхватљиву како за
православне хришћане тако и за хришћанске јеретике, за муслимане, за
будисте, па чак – и за атеисте. Оно што екуменизам није успео, то
глобализму, као млађем брату, полази за руком. И као што у животу бива, да
се млађи брат угледа на старијега, да га подражава и имитира, тако и овде.
Чудно, али истинито, екуменисти су свуда, па и код нас, постали први и
најватренији заговорници глобализма и његових идеја, које покушавају да
засаде у наш народ

Када је, пак, реч о моралном плану, по глобализму, све је допуштено. Не важе
више никакве забране, греси, обзири. Само је забрањено сумњати и дирати у
идеале самог глобализма. Отуда и ауторитети који су постављали те моралне
принципе – више се не поштују, чак ни Свето Писмо, ни Господ Христос, а камо
ли свети Апостоли, свети Оци… За глобалисте чак не важе ни обични
грађански закони, Устави и све оно што нас одваја или чини другачијим од
осталих. Све се то качи мачку на реп. Закони су добри само уколико и док
служе глобализму. Зато међу глобалистима постоји изванредна и беспрекорна
синхронизација и координација до које се стиже и која се негује  у дијалогу
водећих личности међусобно признатих институција.

Сви договори, смернице, заповести, принципи глобализма су веома
конспиративни. Они су невидљиви за обичне смртнике. Нема јавних ансамблеја,
конференција, делегација као у екуменизму. Глобализам још увек нема ни своје
институције преко којих би ширио и пропагирао свој утицај. Глобализам се
користи постојећим државним или црквеним институцијама, кроз њих делује и
намеће своје ставове. Присталице глобализма остају на својим високим
положајима у својим институцијама, јер тако могу да буду најефикаснији у
негирању традиционалних вредности цењених и поштованих од народа. У томе им
помаже раније стечени ауторитет док су били прави представници тих
институција.

За пропагирање нових идеја глобализма, његови носиоци и мисионари успели су
да медије јавног информисања ставе под своју пуну контролу. Преко медија се
најуспешније мења јавно мњење на одређеној територији или у одређеном кругу
људи, чиме се, уствари, уноси збрка и подела у сваку заједницу националну
или верску, јер се традиционалисти кроз медије приказују тендециозно као
ретроградни, назадни, незнавени и конзервативни, док глобалисти, као
напредни, стварају слику да је већина на њиховој страни.

Ради постизања свога коначног циља, глобалисти су у стању да се повремено,
када то интереси захтевају, привремено повуку, застану у свом наступу, да
учине неки компромис, да покажу флексибилност. То показује да та нова
религија, будући да нема Бога, природно нема ни своје мученике, јер
глобалисти просто не желе да умиру за своју веру. Уместо тога за њих је
највиши идеал забава, разонода,  игра, разбибрига, чиме највише добијају на
масовности, јер народу је од вајкада било стало до „хлеба и игара“. Поготову
за народ који је кроз индиферентизам и екуменизам (као припремне фазе)
удаљен од истинских вредности вере Православне  чиме је  изгубио моћ да
разликује духове „да ли су од Бога“.

На крају, шта остаје нама православнима у овим временима и у овим условима?
Остаје нам да, као верна чеда Цркве Православне, још више пригрлимо наше
традиционалне вредности, да следимо наше славне и свете претке који нам
оставише пример како треба живети у овоме свету да бисмо постали достојни
грађани Царства Христовога у другоме свету. Пред нама је Свети ускршњи Пост,
време које је Света Црква одредила да више живимо о небу него о хлебу, да
више мислимо на Бога него на богаство, да више бринемо о потреби душе него
тела. Да се држимо свете Вере Православне и да живимо по тој Вери, држећи и
испуњавајући свете и спасоносне заповести Божије. Јер само кроз лично и живо
интересовање за основне проблеме живота који муче сваког човека, особито
младог, на које управо Православље у свом изворном поимању, као вечно
Еванђеље Христово, даје праве и спасоносне одговоре, моћи ћемо безбедно да
прођемо између савремених „Сцила и Харибди“ и избегнемо све пагубне изазове
нашег времена о којима смо до сада говорили.

+ Епископ  АРТЕМИЈЕ
Амин.

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

22. фебруара 2010. Поставите коментар

Свети Анатолије Оптински (Млађи)

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“, тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.

Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. (Мт. 10,3).

Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:“Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.