Архива

Archive for 5. марта 2010.

Епископ Теодосије о својим проблемима!

Епископ Теодосије о својим проблемима!

Инфо служба епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у време заточеништва епископа Артемија

http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/03/%D1%82%D0%B5%D0%BE/

ПОПУ ПОП, БОБУ БОБ!

Александар Б. Ђикић

 ПОПУ ПОП, БОБУ БОБ!

уторак, 23. фебруар 2010.

  Претпостављам да не постоји врабац у Србији који не зна нешто о најновијој кулминацији неспоразума унутар СПЦ. Но у односу на нас, са приличном сигурношћу се може рећи да код врабаца нема много конфузије. Њихова ЏАТА (Џивџанска телеграфска агенција) у овом случају понела се знатно професионалније од средстава информисања која срећемо на српском информативном небу.

Пошто захваљујући средствима информисања не знамо ништа поуздано о горепоменутом неспоразуму, то се овом приликом њиме нећемо ни бавити. Ова неинформисаност није резултат недостатка информација, него, напротив, изненадне појава сувишка истих. Овај феномен, по свему судећи, знатно више говори о нама него о самом проблему.

Нека виси Педро

Више од три године у медијима пре свега штампаним, а и у неким електронским, тиња дозирани напад на епископа Рашко-призренске епархије Артемија (Радосављевића). Да ово није чисто ствар истраживачког новинарства него нечег озбиљнијег, могли смо закључити и из неких пропратних манифестација. На пример, српски политичари и јавне личности који су се пре петнаестак година грозили Милошевићевог хеликоптерског „десанта“ на манастир Хиландар и посете „друговима калуђерима“, све чешће су без благослова надлежног архијереја шпартали епархијом. Не знајући за милошевићевске методе, страни политичари се солидаришу са домаћим политичарима. Они су васпитани да поштују обичаје локалног становништва. Зашто би они више водили рачуна о поретку и обичајима од оних којима би то требало бити дужност? Постало је врло очигледно да нешто на релацији политика–Епархија рашко-призренска (ЕРП) не „штима“ и да се нешто (или неко) мора прилагодити.

Елем, када се ловина дефинише, креће се у медијску хајку. То нам је познато из блиске прошлости, али нам додуше није пријало током деведесетих, када су нас ћерали. Сада кад ми ћерамо, е то је већ мерак.

Новинарски напад креће отприлике на следећи начин: извесна новинарка (рецимо да се зове Мирка) шаље текст својој редакцији. Информацију добија од извора блиског ЕРП-у, који жели да остане анониман (додуше, то му не полази за руком јер је сувише препознатљив). Миркин извор, познат путницима сајбер поднебесјем, пажљиво бира теме: проневере, неовлашћено лечење наркомана, деменција, антиевропејство, параглајдинг док народ нема ни за леба, напади на сироту НАТО авијацију, нецеливање руке „преосвећеном“ Бајдену, ма само што нисмо ушли у ЕУ и постали богати, високи и плави, али нам не дâ тамо неки владика и сл. Миркин текст се, наравно никад не објављује, осим и искључиво на насловној страни њених новина, рецимо да се зову Флеш. Aut Mirka aut nihil! А онда наступа техника-електроника.

Све телевизијске и радио станице имају у јутарњем програму резервисано време када читају насловне стране из дневне штампе. Наравно, ко има херца да заобиђе Мирку и њен наслов написан крупнијим словима од оних кад је друг Тито умро? Тако, сироти Бајден, наркомани, лопате и проневере народних кухиња попут праска улазе у уши народа. Пажљиви ТВ гледалац зна да на нашим информативним каналима што се од вести прочита ујутру то се понавља до следећег јутра. У току дана се ништа не дешава. Значи Миркина вест се понови барем 15 пута по каналу. Перјани јастук је распорен, па чик вратите перје назад.

Пре неки дан је крупним словима Миркина новина објавила да се сумња да је тамо неки Артемијев сарадник покупио неке паре, којима је купио стан у Атини, у коме се можда тај тамо неки скрива. Када то не би мирисало и на оптужбу и на пресуду, било би смешно. Које паре, колико, одакле, пошто је купио стан, да ли се уопште скрива? Наравно све је то електронски пренето у уши народа. Колико год да је јасна улога електронских медија профила Б92, Фокс и сличних са тако дефинисаном уређивачком политиком, није нам јасна улога јавног сервиса РТС. Пристајање на неаналитичност када на терену имате сијасет својих новинара и подоста технике је благо речено зачуђујуће, и подсећа на нека неславна времена ове куће, тим више што се данас добрим делом финансира из џепова грађана различите верске, националне и друге оријентације. Исте камере снимају „тучу монаха“ и владику окруженог духовним чедима. Овај други снимак се не приказује на телевизији. Бојим се и да замислим разлог.

Можда је епископ Артемије крив. Можда је требало да аплаудира Бајдену, можда је требало да пољопривредне алатке користи за узгој дроге уместо за њено сузбијање, можда је требало да „искулира“ што су му дивљаци спалили 150 цркава и манастира, можда је у 8. деценији живота требало да путује бициклом кроз Дреницу до Девича уместо безбедним аутом….Можда су Мирка и друштво у праву. Откуд знам. Али начин на који се ова кампања води подсећа на времена за која смо мислили да су далеко иза нас.

Догађање сајбер народа

Причи би био крај да нас после дуге и тешке владавине својевремено нису напустили другови Стаљин и Тито, и да се након тога није појавио интернет. Овде већ настаје драмски заплет. Народ, болестан од саопштења са „надлежних места“, нарочито онај који иде у цркву, пости, причешћује се, осећа да нешто у читавом процесу шкрипи, осећа се повређеним. Жељан истине, а немајући могућност избора информација преко медија, одмеће се у „шуме веб-сајтова“ и размењује вести „из прве руке“. Прле и Тихи крећу у акцију, Давид узима праћку у руке, устаје раја кô из земље трава, рађа се сајбер покрет отпора! Разни домаћи и инострани сајтови православног усмерења постају једина места на којима се може саопштити или прочитати нешто што одудара од оркестриране кампање.

Са друге стране, ни „непријатељ“ не седи скрштених руку. Прво гаси сајт Епархије рашко-призренске. Монаси без благослова владике Артемија брже-боље стартују нови сајт, који бива угашен након 48 часова. Сви сајтови хостовани у земљи, а који не одговарају „револуционарима“ се гасе. Не верујем да то црквене власти могу урадити без учешћа државних. Таква спрега цркве и државе није виђена од времена кнеза Лазара. Али авај, како угасити „православне“ сајтове хостоване у Америци, Русији, Грчкој и другим уређеним државама? Тешко!

А на оваквим местима се појављују мишљења и информације од људи са различитих меридијана, по правилу јако добро информисаних, како лаика, тако и клирика. Има ту у мањој мери и непримерених коментара и прилога, претеривања, али зар није у томе драж слободе информисања?

Каква се све мишљења, па чак и веома озбиљно документовани прилози могу наћи овим путем? Ни десети део тих информација ми не можемо добити од средстава информисања, ни зависних ни независних. Не треба ваљда напомињати да за разлику од званичних средстава информисања у овим из својеврсних сајбер катакомби подршка епископу Артемију је скоро стопостотна. Ево само неких карактеристичних информација које се овим путем могу добити:

–  „Катул Ферман[1]“за владику Артемија је написан знатно раније, али би за живота блаженопочившег патријарха Павла, с обзиром на његову мисију, било дегутантно да се и спроведе. Стога су поједини епископи (они који су сада у СА Синоду) за живота патријарха хтели да изврше смену, али пре свега залагањем владике Артемија и још неких епископа до тога није дошло. Чекало се постављење новог патријарха, па да се већ припремљено изврши.

– Неки виде главни разлог прогона у томе да се 2013. поводом прославе 1700-годишњице Миланског едикта доведе папа у Ниш, чему је свргнути владика најжешћи и непоколебиви противник, а већина чланова СА Синода поборници. Уклањањем најтврђе антиекуменистичке линије у СПЦ пут папи је отворен, а што опет СПЦ може довести у непријатан положај у односу на друге помесне цркве.

– Значајан број познавалаца црквеног Устава и канона јавља се цитирајући Устав и каноне, чиме доказује да је одлука СА Синода потпуно неканонска.

– Коментарише се и испровоцирано кошкање на улазу у манастир Грачаница, где су тзв. дечанци потпомогнути „жестоким момцима“ и шведским КФОР-ом спречавали Артемијева духовна чеда да узму благослов од свог духовника уочи Великог поста. На неким руским сајтовима се поставља питање: Зашто шведска војска спречава српске монахе да уђу у српски манастир? Зашто тако нису спречавали Шиптаре да руше српске манастире? Ко им је наредио? На основу чијег захтева? Швеђани ретко шта раде напамет.

– Посебно се разматра профил постављеног администратора; почев од тога да као пензионисани (ergo, бивши) владика нема канонско право да администрира у епархији поред постојећег епископа, да на крајње чудан и по грађанским законима незаконит начин врши примопредају дужности, да је познат као преки човек који на силу уводи богослужење по западним правилима претећи свештеницима који се не повинују, а ови опет у страху за егзистенцију својих породица на то пристају, па све до објављивања врло провокативних фотографија администратора на гробу неког масона како крије крст у џепу, и тако даље, и тако даље.

Звек, звек

Искрено речено, ако је пола од овога тачно, а могуће да јесте, човеку се просто диже коса на глави. Према овако тешким међусобним оптужбама и неспоразумима, које ударају на саме темеље црквеног устројства, то што је неки лик можда мазнуо неку лову да можда купи неку гајбу, можда у Атини, где ће можда да се крије, делује као чаша хладне воде. За такве ствари постоји држава, судови и робија, исто као да је тај исти лик прекорачио брзину код Параћина. Из таквих разлога, како барем мени као лаику изгледа, не изазивају се потреси ни у мањим фирмама, а камоли у СПЦ, нарочито ако знамо да је улога Цркве за физички и духовни опстанак српског народа кроз историју била огромна. А можда још неко осим нас то зна.

Ето, тако смо добили још једну „звечку за народ“, која ће га забављати наредних месеци да не мисли, брате, о платама, ценама, послу којег нема и сиромаштву кога има. Баш је некако чудан наш народ. Размажен. Улога медија у производњи „звечки“ је као што видимо велика

Све време имам осећај да сам нешто заборавио… Ах, да, свињски грип, шта то беше?

***

[1] У отоманском царству наредба султана за елиминисање цару непокорних поданика.

Извор:  http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/popu-pop-bobu-bob.html

ОРАО И СВИЊА

 

ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.

Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:

„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?

Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:

мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“

Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.

Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“

То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208

 

Категорије:Песме, Поуке, Разно Ознаке:, , ,

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ

АРТЕМИЈЕ
Православни епископ СПЦ
Бр. 06
22. 02. 2010. године
Призрен – Грачаница

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ
ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ
Г. ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ

Б Е О Г Р А Д

Ваша Светости,

Осећали смо потребу да Вам пишемо и пре неколико дана. Нисмо имали снаге измрцварени овим, невиђеним и нeчувеним у историји Цркве, медијским линчом који се на Нас обрушио попут нијагариних водопада. Није то последица неке природне непогоде, већ силне, смишљене и оркестриране кампање.

Сећам се, на седници Светог архијерејског синода 13. фебруара 2010. године, између осталог речено je и апеловано:

„He у медије”

И образложено:

“Није добро препуцавати се преко медија”.

Прихватили смо то, као и остале одлуке Синода, и ево, од тада до сада нисмо се огласили ни у једним медијима. Ни једном речју. Мислили смо да то правило важи за обе стране и да ће се тог златног правила сви држати. Нажалост, није тако било. Друга страна je свакодневно у медијима: изјаве, саопштења, коментари. To je стварање једностране слике. Народ мора да зна истину. А оно што се даје у медије (новине) није истина. Није једина и пуна истина. И у старом Риму je важило правило: „Да се чује и друга страна”, а данас, у 21 веку, у Цркви Божијој, то се Нама забрањује. Ако je зло и штетно, и за народ саблажњиво, „препуцавање” преко медија, зло je, штетно je и саблажњиво и непрекидно „пуцанње” само са једне стране. И то баражном ватром. Из свих оруђа.

Ми немамо могућности да јавно кажемо своју истину, или бар, своје виђење проблема. И још, кажем ли на било који начин, онда долазе осуде за „непоштовање” црквених власти, и – испадам грбав. Као да се жели да ме „поједе мрак”, да нестанем незнано куд, да одем под лед, али нечујно. На такву игру, ипак, не пристајем. Стога Вам ово и пишем.

Поред званичног Саопштења Синода, које je било неопходно, по Нама и довољно, нажалост, на томе се није стало. Ево десетак дана, сви медији, штампани и електронски, препуни су изјава, саопштења, интервјуа, у којима се нештедимице анализира, критикује, сумњичи, клевета, осуђује Епископ Артемије и његови сарадници за све и свашта. Без провере, без доказа, без срама и стида. Све je: „наводно”, „прича се”, “претпоставља се” и т. сл. итд. У овој прљавој кампањи се такмиче и надгорњавају Администратор Еп. Атанасије и синодалац Еп. Григорије, који ће теже и оштрије речи употребити, како ће Нас што више увредити. Епископ Атанасије куд год иде говори народу о „туђим гресима” (мојим и мојих сарадника), трујући душе слушалаца, припремајући их на линч оних које он напада. To чини и пред мојим монасима (Бањска, 19. 02.).

Куд год иде отров просипа и раздор сеје. Не оставља на миру ни друге Епископе, називајући их свакаквим именима, ваљда, на „назидање” братије. Руши (у духовном смислу) све што смо градили и стварали деветнаест година. Дошао je, по одлуци Синода, ,да среди стање” у Епархији рашко-призренској. А тек je ово стање, које се сада ствара, трагично за Епархију рашко-призренску и сав српски народ, посебно овај на Косову и Метохији. Овако се Косово не брани и не штити.

Зар није било довољно јавност обавестити преко синодског Саопштења (као што je и учињено) о покретању поступка, постављању Администратора. А онда, истрагу водити савесно и детаљно, па када се утврде чињенице, са љима изаћи у јавност. Овако, нашта ово личи? Да ли се ико сећа речи Христовнх о онима „који саблазне једнога од ових малих”? Није ли ово на саблазан целог нашег народа и на подсмех осталим народима?

И још нешто, Ваша Светости. Будући да je ово прва активност Вас као Патријарха српскога, бојимо се и искрено жалимо, да ће ова и оваква кампања највише штете нанети Вашем угледу. Народ има и друга сазнања од оних која се сада желе наметнути. Многи су пратили Наш рад на Косову и Метохији у протеклом периоду, Нашу борбу за задржавање нашег народа на овим просторима, као и Косова и Меохије у Србији, нарочито у последњих десетак година. Неће ова, на брзину креирана, и кампањом наметана, истина бити у стању да све то избрише из свести народа.

Већ се чују гласови многих који на то указују. Истина се не може сакрити. Она, по народној мудрости, „што се дубље закопава, све сјајнија васкрсава”. Тако je и Бог рекао: „Нема ништа тајно што неће бити јавно”.
Вашој Светости одан у Господу

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Патријарх ВАРНАВА

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Браћо и сестре
Децо наша љубазна
 

 Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
 Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
 Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
 Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):
 »Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).
 Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. »Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).
 Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…
 Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА

(Из последње Божићне посланице патријарха српског ВАРНАВЕ (Росића) од 25. децембра 1936.г. (7. јануар 1937.г.) а објављен у листу »ПРАВОСЛАВЉЕ« број 574. од 15. фебруара 1991.г. одакле је текст преписан у целости).