Архива
Појео вук асистенте
Појео вук асистенте
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/pojeo-vuk-asistente.html
Слободан Антонић
четвртак, 29. април 2010.
Говорећи на комеморацији поводом смрти Биљане Ковачевић Вучо, у Скупштини града Београда, 21. априла 2010, Светлана Лукић је рекла: „Једног дана, када неки председник Србије за Биљану каже, као што је Обама рекао за Дороти Хејт, да је мајка цивилног покрета и херој стотина хиљада грађана Србије, знаћемо да је ова Србија заслужила да је зовемо нашом земљом“[1].
„Ова Србија“, изгледа, још дуго неће заслужити да јој грађанистичка елита укаже ту част да је призна за своју земљу. За обичног човека за то су првенствено заслужни наши грађанисти, па и „бранитељи и бранитељке људских права“ из њихових редова. Јер, ако ишта смета код њих, то је становиште парцијалности, селективна примена одређених начела, зависно од идеолошке припадности људи о којима се ради. Рецимо, ако „Другој Србији“ неко упути ружне речи, онда је то ужасно, вулгарно, увредљиво, „говор мржње“… Ако, пак, „Друга Србија“ такве исте речи употреби у нападу на своје истомишљенике, онда је то сасвим оправдано. Јер, како нас је подучила Светлана Лукић истом приликом: „А које су то речи адекватне и нису претеране када треба говорити о смрти, клању, геноциду, атентату, хомофобији, шовинизму и фашизму?“[2].
Једнако се „Друга Србија“ односи и према људским правима. Сви ти силни самозвани браниоци људских права устаће као један, ако се само додирне влас косе неког њиховог идеолошког истомишљеника. Али, ако је посреди неко ко не мисли као они, е онда се таквима може и глава одсећи. Људскоправаши ће се правити као да се ништа битно не догађа. Тако није било са изворним бранитељима људских права у Србији, из осамдесетих. Премда оптуживани да су либерали и српски националисти, они су са једнаким уверењем бранили људска права и ауторитараца, попут албанских сецесиониста, као и хрватских или муслиманских националиста, попут Параге или Изетбеговића[3]. Кршење људских права једноставно је кршење, ма о коме да је реч.
Најновији пример двоструких стандарда и лицемерја наших данашњих људскоправаша јесте оно што се дешава са двоје асистената Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, мр Зораном Чворовићем и мр Соњом Спасојевић. Они су приредили књигу „Истина о случају владике Артемија“[4], у којој су сабрали већ објављене чланке различитих аутора о овом проблему. Треба одмах рећи да су Чворовић и Спасојевићева ову књигу приредили у својству ангажованих интелектуалаца, ван факултета, као приватна лица.
Међутим, онда смо у Блицу (22. април) могли да прочитамо следеће: „Истовремено је штампана књига која је такође требало да буде у одбрану владике Артемија. Не зна се ни ко ју је платио ни штампао. Потписани су једино приређивачи магистри на Правном факултету у Крагујевцу, Зоран Чворовић и Соња Спасојевић. Руководство факултета оградило се од ове књиге. У Блицу је речено да чекају одговор СПЦ после чега ће одлучити о судбини приређивача“[5].
Најпре сам помислио да је реч о типичном Блицовом спиновању. Те новине су, као што је сваком разумном посматрачу наших прилика познато, један од главних носиоца кампање којом се подстичу поделе и сукоби у СПЦ и којом се настоји да се читава Црква искомпромитује. „Немогуће је да су се колеге из Крагујевца стварно обратили СПЦ са питањем шта да раде са своје двоје асистената“, помислио сам. Идеја да би нечији посао на Универзитету могао бити угрожен само због објављивања књиге из црквене проблематике толико је супротна елементарним академским слободама и представља толико јасан пример политичке дискриминације, да сам једино могао да помислим да је све то „Блиц“ једноставно измислио.
Међутим, већ сутрадан сам на званичном сајту СПЦ наишао на вест под насловом: „Пријем ректора Универзитета у Крагујевцу“[6]. У њој стоји да је патријарх српски Иринеј примио крагујевачког ректора Слободана Арсенијевића и декана Правног факултета Предрага Стојановића. Предмет ове посете био је управо случај поменутих асистената. Већ у трећој реченици вести се каже да је ректор „посебно нагласио да добри односи између Универзитета и СПЦ не могу и не смеју бити нарушени самовољним и неодговорним иступима појединаца, као што су јавни иступи мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, асистената Правног факултета, који су се укључили у својеврсну кампању против легитимних одлука Светог архијерејског синода поводом ситуације у Епархији рашко-призренској“. Затим је ректор објаснио да је и његов универзитет, „као и сваки универзитет, осетљив на сваки вид угрожавања његове аутономије“, због чега „ни академском особљу Универзитета, уз уважавање личних слобода и права, не припада право да угрожавају аутономију Српске цркве“.
Слично је говорио и декан Правног факултета. Он је, како стоји у саопштењу, „обавестио Његову светост да ниједан орган Универзитета и Правног факултета не стоји иза ставова које у јавности износе двоје поменутих асистената и од истих се јавно ограђује, поштујући одлуке Светог синода на челу са патријархом“.
„Јадни ти асистенти!“, помислио сам. „Ректор и декан да се због њих извињавају патријарху?! Њихова академска каријера је овим запечаћена!“. Јер, свако ко је на универзитету зна колико су асистенти рањиви и колико их је лако отерати с факултета. Када дође време реизбора једноставно се појави други кандидат, коме се у реферату да предност и – готово. Или, чак ако је реферат за реизбор и позитиван, на гласању се појаве уздржани гласови, не постигне се тражена већина (јер сва наша изборна тела раде на ивици кворума) и онда се кандидату само тугаљиво саопшти: „Жао нам је, али нисте прошли. Шта да се ради…“
Најгоре је што су, затим, јавности постали доступни дописи које су владика Атанасије, у својству администратора Епархије рашко-призренске и владика Амфилохије, у име Архијерејског синода СПЦ, нешто раније упутили ректору крaгујевачког универзитета[7]. У тим дописима ректору, износи се претпоставка да се „иступи двоје асистената Правног факултета одвијају без Вашег знања, као и без сагласности Наставно-научног већа“ и истиче очекивање „да се Правни факултет и Ректорат јавно ограде од оваквих иступа који дискредитују високообразовне установе, али и њихове односе са Српском православном црквом“.
А сад, замислите следећи случај. Светлана Лукић је у цитираној реченици „хомофобију“ изједначила са „клањем, геноцидом и фашизмом“. Замислите, сада, да су Чворовић и Спасојевићева, такође приватно, објавили књигу у којој оштро нападају СПЦ због њене „хомофобије“ – оптужба која је, иначе, за цркву уобичајена и редовна у другосрбијанском идеолошком вокабулару. И сад замислите да је све остало исто – протестни допис Синода, чланак у новинама у којем се напада дотична књига, ограђивање управе факултета, очекивање да црква каже своју реч „после чега ће се одлучити о судбини приређивача“, посета ректора и декана патријарху, извињавање и ограђивање… А све уз заклињање највиших представника универзитета да ће они „поштовати одлуке Светог синода, на челу са патријархом“.
Мислите ли да би ико жив у Србији остао од заглушне дреке о „угрожавању људских права“ и „клерикализацији универзитета“, од намргођених спикера Б92 који читају патетична саопштења на десетине људскоправашких НВО, од округлих столова на ту тему, од специјалних емисија са Марком Караџићем као главним гостом, од коментара забринутих колумниста и још забринутијих писама председнику Тадићу…? Мислите ли да би ико остао жив од посета представника различитих комитета за људска права из Брисела и Вашингтона, од Јелка Кацина и његове намргођености због још једног „доказа неспремности Србије за ЕУ“, од згражавања европских комесара и апела згађених париских и њујоршких „либералних интелектуалаца“…? Случај Чворовића и Спасојевићеве несумњиво би у засенак бацио чак и судбину керуше Миле!
Овако, ником ништа, „појео вук магарца“. Људска права, очигледно, ионако нису за сваког, већ само за лојалне поданике Империје. Чворовић и Спасојевићева нису међу њима, они не негују правилни идеолошки дискурс који би их као такве легитимисао. Штавише, можда чак мало сметају неким локалним оперативцима или идеолозима Империје? Зато, медији о њима неће извештавати, браниоци људских права за њих неће знати, „грантова“ за њихову заштиту неће бити…
Али, они којима је заиста стало до људских права, они који су истински либерали и демократе, знаће већ колико је све то што се дешава са Чворовићем и Спасојевићевом погрешно. Заиста, ова кампања са владиком Артемијем отишла је мало предалеко. То већ почиње да личи на хистерију, у којој се губе сва мерила достојанства. Човек се мора запитати шта ће то цркви, шта ће то крагујевачком универзитету? Чворовића и Спасојевићеву треба оставити на миру. Они имају право да износе своја мишљења о црквеним споровима, чак и да у њима заузимају страну, а да то не сме да утиче на њихов академски статус. Ово ипак није 12. век.
Са друге стране, Србији су и даље, нажалост, као у осамдесетим, потребни истински борци за људска права. Дакле, уместо ових другосрбијанских глумаца–људскоправаша, којима је до људских права стало само у мери у којој њихова одбрана доноси „грантове“ Империје, потребно је наново образовати одборе интелектуалаца и представника стварног цивилног друштва. Та тела би у јавности деловала као истински, аутономни заштитници људских права и упозоравала на њихова кршења независно од политичког или идеолошког опредељења саме жртве.
У тренутку када овај текст буде објављен знаће се одлуке Свeтог архијерејског сабора о владици Артемију. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка на ову нелепу епизоду наше новије црквене историје. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка и на овај ружан случај академског застрашивања двоје крагујевачких асистената.
[1] http://www.pescanik.net/content/view/4891/177/
[2] Исто.
[3] Види књигу Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања: саопштења и други документи, приредио Коста Чавошки, „Службени гласник“, Београд 2009.
[4] Књига се у електронском облику може пронаћи на следећој адреси: http://www.4shared.com/get/271776079/ea72172c/o_artemiju.html;jsessionid=A2C4EE42CC68BC0745450EE9725F1106.dc211
[5] http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/186196
/Lazni-potpisi-na-peticiji-grupe-monaha–za-odbranu-vladike-Artemija
[6] http://www.spc.rs/sr/prijem_rektora_univerziteta_u_kragujevcu
[7] http://borbazaveru.info/content/view/2304/1/
***
Ексклузивно на „Борби за веру“: Писма СА Синода и еп. Атанасија Ректору Универзитета у Крагујевцу
ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР
Писмо појединих епископа СПЦ својој сабраћи архијерејима
Monday, 26 April 2010
ВОЉЕНОЈ У ХРИСТУ БРАЋИ АРХИЈЕРЕЈИМА ОД САБРАЋЕ ЊИХОВЕ
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
– ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР –
БОГОЉУБИВИ И ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО,
Сведоци смо, али и саучесници у свим збивањима која се нарочито у последње време, неканонски и неуставно множе у Српској православној цркви. Саучесници смо зато што смо много пута у случајевима кршења црквеног поретка ћутали да се не би откривале мањкавости у јединомислију, јединообразју, истини и љубави међу Нама. Показало се, међутим, да прећуткивањем и узмицањем потпомажемо у увођењу и ширењу беспоретка. На тај начин се обистињују и потврђују, по ко зна који пут, у историји Цркве Христове, речи Светог Василија Великог:
„Много ме жалости што су већ и пpaвилa Отаца запуштена и што је искључен из цркава сваки ред: бојим се, пак, да мало по мало, ако таква немарност буде ступала овим путем, не дођу у потпуну забуну црквени послови…“ (канон 89, Н. Милаш, Правила. књ.II, Нови Сад 1896. стр.430).
О томе да су „правила Отаца запуштена“ говоре многе појаве, као на пример:
– Одређена и важна црквена питања се не решавају саборно тј. сагласјем свих Нас, него прејудицирањем и предвођењем од стране појединаца тако што улогу Светог архијерејског сабора подређују улози Светог архијерејског синода или, што је још страшније – сопствену вољу каткад дижу изнад воље оба та тела, спутавајући их у канонском и уставном поступању. Реч је о појединцима из Наших редова, који самовољно дају себи улогу да мимо постојећих саборских одлука прекрајају једнообразно служење Свете евхаристије, или да без ичијег овлашћења потписују решења донета на међуправославним, међухришћанским и међурелигијским скуповима, која су штетна по Српску православну цркву.
– Заменом улога и надлежности унутар Цркве, односно одступањем од саборног oдлучивањa које мора бити плод дејства Духа Светог, ствари су толико испуштене да су постале предмет живог pacправљањa и повод дубоких подела, не само међу Нама Архијерејима, него и у верујућем словесном стаду које Нам све чешће и оправдано указује на настали беспоредак и кварење вере. Увелико се о свему томе расправља у јавним медијима – преко телевизије, штампе, интернета. Ко је све то изазвао и коме је тако нешто потребно?
– Најизразитији пример бепоретка, поред напред наведеног нарушавања једнообразности у Богослужењу (Светој евхаристији), јесу заједничка молења са јеретицима и иноверницима, иако то свештени канони најстроже забрањују и кажњавају.
– Позивање полиције од стране црквене јерархије да је раздваја и штити од мирног молитвеног окупљања правоверног народа представа својеврстан доказ о томе ко је проузроковао поремећаје у Цркви. Не мири се тај народ са преиначавањем богослужења и са новом догматиком o смртности душе. Узрочник нереда и скандала, дакле, никако није благоверни народ Српске православне цркве.
Да бисмо васпоставили дух саборности и онемогућили било какво узурпирање догматских, канонских и уставних начела у Српској првославној цркви, позваћемо се на мудро учење Отаца Картагинског сабора, које казује „да благодат Божја не само што саопћује познање о томе шта се мора чинити, него улијева у нама уз то и љубав, да будемо кадри испунити оно што познајемо“ (канон 112. Н. Милаш, исто, стр. 2431.
Ако се, сабраћо Архијереји, у томе слажемо, онда смо дужни, и пред Богом одговорни, да на првом следећем заседању Светог архијерејског сабора преиспитамо исправност синодске одлуке о разрешењу брата Нашег епископа Артемија. Обавезни смо, такође, да истовремено преиспитамо каноничност и уставност увођења у дужност администратора Епархије рашкопризренске, бившег епископа Епархије захумско-херцеговачке, Атанасија, који се давно, због болести, самовољно одрекао управљања својом епархијом.
Хоћемо да Нам се објасни по ком основу је Свети архијерејски синод мимо Светог архијерејског сабора активирао, на такав начин, умировљеног епископа Атанасија.
Смисао Нашег оглашавања на овакав начин не своди се искључиво на одбрану сабрата Нашег, епископа Артемија, као јединке, него на одбрану саборности, канонског, уставног и богослужбеног поретка у Цркви.
Хоћемо, такође, да Нам се објасни по ком основу је у име Светог архијерејског синода сабрат наш Иринеј, епископ бачки, више пута и у разним видовнма унапред, без одлуке Свстог архијерејског сабора, изрекао коначан суд над епископом Артемијем? А тај његов суд, изречен недавно и преко телевизије (на питање водитељке – да ли постоји могућност да Свети архијерејски сабор врати епископу Артемију управљање Епархијом) лежи у тврдњи да ни теоретска могућност не постоји за тако нешто.
Већина Нас епископа могла би да разуме такву изјаву тек пошто се канонски и уставно буде спровео судски поступак, односно ако се на Светом архијерејском сабору потврде као истинитн канонски преступи који му се стављају на душу. Зато, на овом Саборском заседању треба превасходно преиспитати црквеноправну ваљаност Синодске одлуке о привременом разрешењу епископа Артемија. Такође, пажљиво треба преиспитати и каноничност, односно уставност чињења администратора Епархије рашкопризренске, умировљеног епископа Атанасија, у времену од 13. фебруара 2010. године до коначно изречене пресуде Светог архијерејског сабора. Јер његова чињења (прекорачење улоге администратора, кршење туђих канонских права, наметање свог богослужбеног поретка; утеривање страха у редове монаштва и свештенства; ускраћивање вршења Свете евхаристије и забрана Светог причешћа читавим монашким заједницама, кажњавајући тако и велики број верника који су молитвено срасли за те заједнице: театрално богослужење уз помоћ свештених лица из других епархија; по диктату организовано довођење, под страном заштитом деце и одраслих да их на литургијама телевизијске екипе сликају за јавност; наслањање на подршку страних моћника и осведочених непријатеља православних Срба, и др.), морала су та и таква чињења тамо да изазову пометњу и дубоке црквене поремећаје. Због тога је, сасвим оправдано, уследила непослушност администратору свих оних који су свесни значаја положеног завета и свештеничке заклетве пред канонским Епископом, као залогом доброг црквеног поретка. Реч је, дакле, о реаговању на разграђивање задивљујућег црквенодуховног живота у Епархији рашкопризренској, које је с муком стварано скоро пуних двадесет година, а засведочено посебно процватом манастирских обитељи што постадоше издашни расадници монаштва. Наједном се, судећи према многим сведочанствима, насилнички све то руши театралним утеривањем страха; увођењем Светог причешћа без одговарајуће припреме постом и исповешћу: потискивањем „страха Господњег“ као залога за спасоносну мудрост: ниподаштавањем узорног монашког подвижништва и др.
Ако се као кривица епископу Артемију ставља на душу нешто што је материјалнофинансијске природе, а засновано на гласинама, то не само да није доказано, него не може ни бити основ за покретање канонског поступка.
Зато, све до коначне Саборске одлуке остаје Нам, caбраћo Архијереји, да се питамо – ко од нас може рећи: Бољи сам од брата Артемија и први ћy се бацити каменом на њега?
А ради веће објективности при расуђивању о епископовању брата Нашег Артемија не треба заобилазити разматрање на Сабору свих докумената, укључујући и елаборат (три свеске, где се посебно треба задржати на анализи Меморандума о обнови, коју је сачинио проф. др Коста Чавошки) о нестручно изведеним радовима при обнављању порушених и попаљених светиња на Косову и Метохији. Уз то, размотрити, такође, и опширно његово сведочење, поднето Сабору, о томе да душа људска није смртна. Не леже ли у томе и у случају Бајден (и не само Бајден) они прави, дубљи разлози за вишегодишњу и прогресивно испољавану, са разних страна, нетрпељивост према епископу Артемију? Због чега другог је, ако не због свега тога, брат Наш Иринеј, епископ бачки изјавио, како је напред већ наведено, да ни теоретска могућност не постоји да епископ Артемије и даље управља Епархијом рашкопризренском? Истрајавајући у таквом свом ставу и пре доношења било какве званичне одлуке или пресуде од стране Сабора, епископ бачки Иринеј је пожурио да преко агенције Ромфеа грчкој јавности унапред саопшти своје жељено виђење решења: „Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт преосвећеног Артемија“. Допусти ли се такав начин решавања озбиљних црквених питања, онда основано можемо да се упитамо: ко ће бити други, трећи, четврти… на реду проглашен као ,,непослушан“ епископ? И док се Ми, браћo Архијереји, тако међусобно прегањамо, боље рећи уништавамо, дотле Јеховини сведоци пуне не само поштанске сандучиће пропагандним материјалом, него и своје торове пуне нашим саблажњеним стадом.
Наш задатак на следећем заседању Светог архијерејског сабора је, дакле, утврђивање истине без које се не може говорити о љубави и јединомислију у Цркви. Ако нас неистина раздваја, односно ако због тога међу нама нема слоге и љубави, онда ћемо имати на уму јеванђелско (Дап 5, 29) и светоотачко начело да се већма треба покоравати Богу а не људима који имају више слуха за световна и политичка питања него за духовна питања. Због таквих појава поучно одзвањају речи Светог Јована Златоустог о томе да постоји слога на штету и раздор на корист.
Потрудимо се, бpaћo Архијереји, да нам у случају око епископа рашкопризренског Артемија на корист буде слога, а не paздop. Како то да постигнемо?
Тако што ћемо на један тас ваге ставити сва акта којима је брат наш, епископ Артемије, бранио своја канонска и уставна права у области поверене му Рашкопризренске епископије, а на други тас ставити сва акта којима су оспоравани његови ставови, поступци, одлуке. Појединачно сви морамо, као чланови Сабора а не као чланови некакве, евентуално, комисије, у рукама да имамо акта ради озбиљног, непристрасног разматрања и расуђивања. При томе, не сметнути са ума важну ствар – да се онемогући увођење праксе узурпирања архијерејских права загарантованих свештеним канонима, односно да се у слободно епископовање не уводи режим присиле и неизвесности, него да се подржава и снажи дух слободе и братољубља, изражен у црквеној саборности и одлучивању дејством Духа Светог што искључује сваку самовољу појединаца. На то нас обавезују многи црквени канони и тумачења што говоре о аутономности и слободи, уједно и саборности у епископовању над одређеном облашћу, као на пример: 34. и 35. Апостолски; 15. Првог васељенског сабора; 2. Другог васељенског сабора; 8. Tpeћег васељенског сабора; 5. Четвртог васељенског сабора; 9. и 13. Антиохијског сабора и др.
Васпостављањем канонског, богослужбеног и уставног поретка нестаће притворна љубав међу Нама и нећемо никога заваравати двосмисленим изјавама, као на пример:
– „Поступамо по канонима“ (а у стварности их селективно потежемо или кршимо):
– „Свету евхаристију служимо онако како се увек служило“ (а у стварности измењено и шаролико, односно супротно Саборским одлукама);
– „Епископ Артемије је добар човек“; „брат Нам је у Христу“ (а у стварности захтевамо да се склони и другом епископу да преда своју невесту која се зове Епархија рашко-призренска), итд.
Такве и сличне изјаве се најчешће чују од оних чланова Светог архијерејског синода, који себе сматрају привилегованим на то чланство као да су други епископи мање епископи у односу на њих.
Молимо се Свевишњем Богу да Нам пошаље благодат Духа Светог како бисмо у Сабору једнодушно утврдили истину и повратили љубав која ће се пренети и на сав, оправдано узнемирени, благоверни народ српски: ону љубав која се издашно излила пресељењем блаженоупокојеног патријарха Павла.
На крају, познато је, сабраћо Архијереји, да су црквени Оци на Саборима одлуке потписивали у једнини: „Одлучивши потписах“ (следи име и епархија), јер сваки појединац као учесник Сабора пред Богом полаже рачуне као да је сам одлучивао: тамо нема колективне одговорности.
Саобразно томе, испред сваког Нашег имена и назива епархије у којој паствујемо поверено Нам словесно стадо Божје, подразумева се да стоји:
У Београду,
пред Цветну недељу 2010. године
Размотривши потписах
Беседа Владике Артемија у манастиру Фенек
02/04/2010
Беседа Вл. Артемија на Велики Четвртак у манастиру Фенек
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Нека је срећан и благословен данашњи дан, браћо и сестре, и ова молитва наша заједничка да буде благопријатна и богоугодна пред престолом Божијим.
Благодарећи Богу и преосвећеном брату Нашем владици Василију, ја сам данас овде на овај велики дан заједно са вама, да се заједнички Богу молимо и принесемо бескрвну жртву, на дан када је сам Господ на Тајној Вечери установио Свету Тајну Причешћа, установио Евхаристију. Пред своје страдање Господ је знао шта ће се дешавати кроз сва будућа времена и Он је оставио својим ученицима, а преко њих и свима нама, оно што нам је потребно за живот вечни. Јер Он је рекао више пута у својим проповедима, док је проповедао народу, за свога живота на Земљи: “Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни”. Тиме је Он наговештавао ову Свету Тајну Евхаристије, коју је пред своје страдање и установио. Јер у оно време, када је требало да пострада, Господ је на Тајној Вечери, са својим ученицима, пред саму Пасху јеврејску, узео хлеб у своје свете руке, благословио га и осветио, преломио и рекао ученицима својим: ” Узмите, једите, ово је Тело моје које се ради вас ломи за опроштење грехова”. Затим је узео чашу са вином, благословио осветио и рекао: “Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас пролива за отпуштење грехова”. И још је додао: “Кад год овај хлеб ломите и ову чашу пијете, ви смрт моју објављујете и обзнањујете. Ово чините у мој спомен.” рекао је Господ ученицима, а преко њих и њиховим наследницима, епископима, свештеницима који ову Свету Тајну свршавају, ево преко две хиљаде година.
Господ је у овој Светој Тајни дао нама небеску храну, дао је своје свето Тело и своју Крв да се њоме причешћујемо да бисмо имали живот вечни. “Јер ко год једе Тело моје и пије Крв моју ИМА живот вечни”, рекао је Господ. Али, Господ је браћо и сестре, Господ је исто тако рекао да се за Свето Причешће треба припремати. Јер је рекао, такође, ко недостојно једе и пије онда суд и осуду себи једе и пије. Ово Причешће бива за исцељење душе и тела нашег за живот вечни. А ко се недостојно причешћује, онда причешћује се на СУД и на ОСУДУ! Зато је Света Црква установила да се за Свето Причешће припремамо постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести, да исповедамо грехе своје које смо као људи починили, па тек онда да се причестимо светим Телом и Крвљу Господа Христа. Без такве припреме, браћо и сестре, боље је не причешћивати се, него недостојно приступати светој Чаши. То је наука Цркве Православне, то је пракса која се држи две хиљаде година, и не треба сада, по некој новој науци, као што многи на западу раде, да се причешћујемо на свакој Литургији без икакве припреме. То није на спасење, то је на суд и на осуду!
Нека би Господ услишио наше молитве, даровао нам снаге духовне и телесне, да целога живота свога достојно приступамо Светом Причешћу, да примамо свето Тело и Крв Господа Христа, на исцељење душе и тела и на живот вечни. Како бисмо, када одемо одавде, у Царству Христовоме, у Царству Небескоме, још достојније се причешћивали, гледајући лице Господа Христа и Свете Тројице и славећи их са свима светима, са анђелима и угодницима Божјим, кроза све векове и сву вечност, Амин.
Аудио запис беседе: vladikina_beseda_vel_cetvrtak_fenek_2010_VN350161
Извор: http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/04/beseda_vl_artemija_vel_cetvrtak_2010_fenek/
Ни Косова ни интеграција
Ни Косова ни интеграција
Срђа Трифковић
четвртак, 01. април 2010.
(Фонд Слободан Јовановић, 30.3.2010)
Гост: Срђа Трифковић, политички аналитичар из Чикага, директор Фондације лорда Бајрона за балканске студије, дугогодишњи спољнополитички уредник америчког месечника „Хронике”.
Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?
Трифковић: Као прво, несувисла је тврдња да ЕУ нема алтернативу. Шта то значи? Да ако нема ЕУ, онда нема више ни живота, нема будућности, нема Србије? Која бесмислица… Нешто слично су „другови” тврдили пре више деценија о Југославији, самоуправном социјализму, несврстаности и Титу – а ено их на ђубришту историје, где ће завршити и овај злосрећни експеримент звани ЕУ.
Као друго, проширења ЕУ после уласка Хрватске неће бити за дуги низ година, тако да је дилема ионако академска. Покојни немачки амбасадор Андреас Цобел био је, за разлику од својих колега, у том погледу брутално поштен када је Србима поручио да ће се приступ осталих земаља западног Балкана ЕУ можда десити за 20-25 година. Он је, наравно, под „земљама” подразумевао и Косово. Управо тако стоје ствари.
Као треће, актуелна власт је већ признала независност Косова de facto, па је савршено небитно да ли ће је, када и како признати de iure. Помак ка формалном признању биће остварен предстојећом “рашомонском” одлуком Међународног суда правде, која ће бити срочена сходно политичким, а не правним императивима.
Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?
Трифковић: Несумњиво можемо говорити о два потпуно одвојена процеса, утолико што је процес решавања косовског статуса (на штету Срба, наравно) у пуном јеку, док процес европских интеграција Србије не постоји. Што се реторике тиче, она никада није ни претендовала на одрживост, јер њен стварни смисао вазда је био само да се залуђује и анестезира народ.
Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признаје независност Косова?
Трифковић: Србија је имплицитно признала независност Косова још када је пристала на Еулекс. Све остало је само кореографисана фарса, укључујући тобожња условљавања западних званичника. Осим тога, све да Србија призна Косово и пошаље Наташу Кандић као свог првог амбасадора у Приштину, а прихвати Рамуша Харадинаја као амбасадора у Београду, од уласка у ЕУ не би било ништа. Тек онда би се ти исти „западни званичници” сетили да нема приближавања Србије ЕУ све док њена власт не оконча регионализацију остатка Србије чиме се ствара основа за даље дезинтегративне процесе. Стратешки је циљ да се Србија изнутра „преваспита” по идеолошкој матрици Вашингтона и Брисела, што је видљиво из режимског прихватања сребреничке лажи.
С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?
Трифковић: Формално признање биће пре или касније наведено као потребан, али ни у ком случају не и довољан услов за улазак у ЕУ.
Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?
Трифковић: Пошто је у кључним земљама ЕУ донета стратешка одлука да даљег проширења неће бити за дуги низ година, савршено је небитно какве ће услове измишљати неки Оли Рен или Дорис Пак да се Срби замајавају и држе на узди. Где су Младић и Хаџић? Угњетавање геј мањине у Тутину? Слаба посећеност ходочасника из Србије спомен-комплексу у Поточарима? Недовољна заступљеност Рома у САНУ? Бирајте сами…
Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?
Трифковић: Опредељење власти имамо у наведеном слогану „ЕУ нема алтернативу”, којим ће се правдати и косовска и свака друга свињарија коју тек припремају. Ако једном схватите да је ова власт један добро уходан механизам за пљачку изнутра и издају споља, да круг доносилаца свих битних одлука чине људи без морала и части, њихова опредељења су предвидива са математичком прецизношћу…
Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?
Трифковић: Јасно и гласно: ни признање, ни интеграције. С обзиром да припадају Европи – за шта је неприпадање бриселској карикатури Европе битни предуслов – Срби имају матрицу очувања своје самосвојности. Остајући ван ЕУ и не признајући отимачину матичне територије, имају шансу да буду буревесници европског опоравка – Астериксов мали бастион у сенци римских легија. Брисел се ни са тим неће помирити! Минималан степен српске политичке аутономије, у сенци ЕУ у коју Србија никада неће ући, још се и може толерисати – али културне аутономије никако. Главни непријатељи су им савремени наследници идеологије француског просветитељства и франкфуртског критицизма. Њихове извитоперене универзалије – преточене у образовне програме државних школа, матрице масовне културе и каноне академског дискурса – чине им српски поглед на човека и свет неминовно одиозним.
Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?
Трифковић: ЕУ се неће ширити уопште, а што пре се буде распала – то боље и за њене земље-чланице и за остали свет. За разумевање злокобног духа ЕУ, битно је разумети обрачун западног просветитељства са хришћанством. Он је започео пре три века и још увек траје, утемељен на арогантном ставу да сви проблеми човека и друштва морају да буду решени од стране самога човека, уз искључиви ослонац на његов разум. Максимилијан Робеспјер, Владимир Иљич Лењин и Хавијер Солана представљају три само наизглед различита наследника просветитељства – корени су им исти.
Унутар ЕУ власт држи генерација левичарских бејби-бумера која је свој грамшијевски дуги марш кроз институције завршила заузећем кључних полуга власти и контроле. Они су свуда: од бирократске пирамиде Брисела и политичких тела НАТО пакта до управа транснационалних корпорација, медијског система, индустрије забаве и свих водећих академских и аналитичких институција. Њихова обједињујућа карактеристика јесте аверзија према хришћанству, дубока и исто онако непоколебљива као што је била аверзија јакобинаца и чекиста. Антику одбацују нехајно, хришћанство са устрепталим жаром. На сцени остаје само просветитељство, овога пута разуларено и хтонски тријумфално у слављењу абортуса, мултикултурализма, содомије, „толерантности” и свих могућих облика девијантности. Његово идеолошко чедо, либерализам, добија своју зрелу, тоталитарну форму под плаштом прогреса, демократије и слободних тржишта оличених у плавој застави са кругом од жутих звездица.
Као што отворено вели председник ЕУ ван Рампи, циљ је глобални систем власти. Циљ је да економија буде глобална, друштво мултикултурно, становништво мултирасно, политички систем транснационални, а етика функционална. Свесно се тежи глобалној цивилизацији у којој ће постнационалне елите спроводити и администрирати своје моделе људских права, концепта уздигнутог на пиједестал секуларне религије.
Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?
Трифковић: Од уласка у ЕУ нема ништа, понављам изричито и одговорно – што је срећа за Србију, али то не значи да јој не прете друге опасности. Србима прети даљи демографски суноврат и упоредно даље сужавање матичне територије до тачке када ће остатке њихове остареле, економски исцеђење државе чинити само оно на шта нико други не претендује. Прети им захтев даљег приклањања културним обрасцима западне постмодерне, оличен у црномагијском сребреничком ритуалу. Природу тог захтева и његове последице препознајемо како у подухватима мисионарске интелигенције према свим битним институцијама српског народа, тако и у односу водећих западних сила и њихових војно-политичко-економских конгломерата према Србији као држави.
Проблем тог односа западних сила постоји не само у протеклих двадесетак година него најмање један век. У препознатљивом облику он има свој континуитет од анексионе кризе 1908. до данас. Западни изазови српским државним и националним интересима у том периоду долазили су у разним формама – од хабсбуршке до неолибералне – али су веома различити, па чак и међусобно сукобљени модели западног дискурса вазда постизали сагласност по српском питању.
Првенствени проблем односа Запада према Србима никада није био у наводно погрешним проценама појединих актера (нпр. Черчила у односу на Дражу, Бадентера у односу на унутрашње границе СФРЈ, лидера САД и ЕУ у односу на признање Косова 2008, итд). Мотиви западних сила нису ни квантитативно-геополитички (војне базе, транзитни коридори, ресурси). Они су вазда били и остали првенствено идеолошки. Неспоразума између Срба и Запада заправо нема. Проблем који Срби имају са Западом последица је чињенице да их Запад добро разуме и сходно томе спознаје структурне некомпатибилности сопственог и српског културног модела и вредносног кодекса.
Тај одијум према себи Срби не могу превазићи без самомрзачке самоликвидације, али му се могу успешно супротставити осмишљеном националном стратегијом – под претходним условом промене власти у Београду, наравно. Они морају да постојање те нетрпељивости прихвате као емпиријску датост: владајуће елите Запада у опстанку нација заснованих на вери и од предака наслеђеним вредностима православног европског Истока, виде препреку напретку свог неолибералног пројекта. Са разлогом или не, Срби се од стране елитне класе на обе стране Атлантика поимају као парадигматски случај једне такве нације.
Питате за алтернативу политици „ЕУ нема алтернативу”. У глобалном контексту гледано, за Србију још ништа није готово нити неповратно изгубљено. Она још увек има шансу да редефинише своје историјске опције. Ниједна империја није трајала вечито. Свећа америчке империје сваким даном има све краћи фитиљ и све мање воска. Истовремено „Европа” је све мање европска и све мање одржива у бриселској форми. Све наведено шанса је за Србију да своје спољнополитичке опције креативно разради и благовремено прилагоди новим околностима – а нове околности засигурно следе. Ничија није горела до зоре.
Бело Врело 