Архива
Напуштена Црна Река
Напуштена Црна Река
Ред је да се види ко је вера а ко невера, овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија, рекао је игуман Николај.
Црна Река – Од самог свитања велики број верника пристизао је јуче у манастир Црна Река. Дошле су дугогодишње „комшије” из околних села, али и с подручја Тутина, Новог Пазара, Рашке, Краљева и многобројних места са Косова и Метохије. Тесне су биле црквене одаје током јутарње литургије, а после и манастирска порта. Нису скривали сузе ни монаси, ни верници, поздрављали су се и фотографисали за успомену.
У таквој атмосфери девет јеромонаха и монаха и седам искушеника напустило је јуче у поподневним часовима манастир Црну Реку. Сви су отишли у село Лозницу покрај Чачка, у подножју планине Јелице. У манастиру је остао само монах Митрофан, који се није изјаснио око одласка, и два искушеника у четири манастирске испоснице.
– Ми не одлазимо због неке идеологије, засебних или световних интереса. Ми смо за истину и желимо да останемо у светом предању као наш духовник, наш владика Артемије. Ето, дошло је време да се полаже испит, наставе и предавања је било доста. Ред је да се види ко је вера а ко невера, а нема ту шта много да се прича. Овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија зато што је он истински слуга Божји, иако су се чуле многе друге и ружне, тешке речи и клевете. Сви ми њега дуго познајемо и знамо да је на правди и у истини гољен. Покренули су се и монаси и из других манастира ове епархије, али није нама драго што идемо, нити се на било кога љутимо, већ се трудимо да смирено напустимо сваки своју свету обитељ у којој смо служили, уз молитве духовника и благовест божју. Такође, Бог нека буде у помоћи и нама који смо кренули и овима што остају – казао је при поласку игуман манастира Николај.
Монаси су, као што је „Политика” већ писала, отишли без канонског отпуста који су, додуше, недавно тражили од митрополита црногорско-приморског Амфилохија, администратора Епархије рашко-призренске. Искушеници тај отпуст нису ни тражили, јер се таква правила на њих не односе.
На то Зоран Чворовић, правни историчар са крагујевачког Правног факултета, који је такође јуче био у Црној Реци, за „Политику” каже:
– Правни поредак, било у држави или цркви, мора да функционише уз хијерархију правних аката и њихово поштовање. У овом случају одлазак монаха без канонског отпуста представља црквеноправни преступ. Међутим, овим преступом отвориће се питање првог црквеноправног преступа који је иницијално тај поредак нарушио, а то је противуставна одлука о уклањању епископа Артемија с трона Епархије рашко-призренске – тврди Чворовић.
Међу окупљеним народом нашао се и Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу, који је овај случај назвао „највећим духовним егзодусом у Епархији рашко-призренској.
– Црна Река није обичан манастир већ симбол обнове духовног живота, не само у овој епархији. Верујем, ипак, у живот, васкрсење и љубав и надам се да је ово привремени одлазак монаха и да ће време показати шта ће тај чин значити – закључује Бојовић.
Нису скривале сузе због одласка монаха ни Петкана и Оливера Рачић из Црне Реке, а Вујица Поповић из оближњег села Добриње нам, видно узрујан, објашњава:
– Владика Артемије је овај манастир обновио. Радили смо на томе заједно са њим годинама и сада смо дошли да испратимо наше монахе и игумана Николаја који је овде 27 година – тврди Вујица.
Поред осуде црквених власти међу окупљеним верницима, ипак се често помињало могуће решење и нада да ће се, како кажу, „све убрзо средити, кад владику Артемија врате да бар буде духовник у неком манастиру Епархије рашко-призренске, а онда ће овамо и монаси”.
Мирољуб Дугалић
————————————————————-
Братство у етноселу на Јелици
Чачак – Братство манастира Црна Река пристигло је јуче око 18 часова у село Лозницу код Чачка. Смештени су у етносело које ту, на падинама Јелице, гради чачански предузетник и верник Милоје Стевановић (61).
Караван од неколико аутомобила и комбија довезео је братију и с њима тек нешто најосновнијих ствари за живот. Овде ће имати од чега да почну, јер им је власник етносела без накнаде успутио више хектара земље, зграде, пољопривредне машине, алат, малу фарму оваца и кокошки и све што се на том имању налази.
– Мени је Бог учинио милост да могу пружити по неку малу мрвицу од онога што нам господ Јеванђељем казује. Да напојимо жедна, да нахранимо гладна, да оденемо нага, да обиђемо болесна, да посетимо заточеног – рекао нам је Стевановић. – Ја сам у Црној Реци био много пута, присуствовао сам монашењима. Тамо је, поред светог Харитона сахрањен мој и моје супруге духовник Илија, који нам је био духовни руководитељ на поклоничком путовању по светињама Свете земље. Тамо сам упознао те богољубиве црноречке монахе. Господ нас учи да се молимо и за непријатеље своје, а камоли за пријатеље. Оци и братија из Црне Реке за мене, моју чељад и моје сараднике, јесу драги и искрени пријатељи, наши драги гости са којима смо спремни поделити и задњу корицу хлеба.
Г. Оташевић
[објављено: 04.06.2010.]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Napushtena-Crna-Reka.sr.html
+++
03/06/2010 19:37 | Београд
Монаси напустили манастир
Аутор: Ј. Т.
Београд – Манастир Црна река код Рибарића и Епархију рашко-призренску (ЕРП) јуче је после празничне литургије, којој су присуствовали верници из свих крајева Србије напустило готово цело братство – 16 монаха и искушеника. Они ће, како је објашњено Данасу, привремено, док не пронађу епископа који ће их примити без канонског отпуста, живети у селу Лозница код Чачка.
За братством би, како је речено Данасу, ускоро требало да крену и црноречки монаси који живе у околним испосницама. У Црној реци је до примопредаје манастира Епархијској управи остао само манастирски економ Иринеј. Он је јуче по подне требало да манастир преда викару ЕРП епископу липљанском Теодосију.
У црноречком братству кажу да током привременог боравка у Лозници неће чинодејстовати и да ће, као што су раније најавили, „прихватити сваку казнену меру црквених власти, не одвајајући се од тела Цркве“.
Монаси Црне реке као разлоге напуштања ЕРП наводе губитак поверења у нову Епархијску управу, уклањање с трона ЕРП владике Артемија, његово протеривање и одлуку Синода да владици Артемију забрани духовно руковођење монаштвом ЕРП“.
Рашчињен Симеон Виловски
Одлуком Црквеног суда од 22. маја, архимандрит Симеон Виловски, бивши игуман манастира Бањска, лишен је свештеничког и монашког чина, враћен у ред лаика и на три године искључен из црквене заједнице, објављено је јуче на сајту СПЦ. Виловском су казне изречене за „немонашко и нецрквено деловање, самовољу и непокоравање надлежним црквеним властима, као и ширење неистина и клевета“, а све то ради „личне промоције, прибављања материјалне користи и обезбеђивања сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету ЕРП“. Као „антиканонско и антицрквено деловање“ посебно је оцењено његово подношење тужбе грађанским судовима против Синода и епископа Атанасија.
.
УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ
УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ
Поштована браћо,
Најпре желим да вам захвалим што сте два моја писма већ објавили на вашем цењеном сајту. Хвала вам што сте и мени, који сам нико и ништа, омогућили да кажем оно што ми је на срцу. И ово вам писмо пишем као најближима својим, и желим да оним што ћу рећи „будим ваш чисти разум“ (ср. 2. Петр. 3,1). „Зато нећу престајати да вам о томе стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини“ (2. Петр. 1,12).
Јесте ли се поколебали, браћо? Јесте ли клонули? Море ли вас тешке мисли? Да се нисте, не дао Бог, саблазнили?! Да ли сте разочарани радом и одлукама Сабора?
У прошлом писму рекао сам:
>>Знам, браћо, да исту бригу имате као и ја. Бригу хоће ли остали пастири одбранити брата им, прогнанога правде ради, и заштити стадо његово од вукова распуђено. По свему судећи неће. О, нека би дао Господ да се у наредних неколико дана моје речи покажу као лажне. О, нека би сви који ово буду прочитали рекли тада: „Видите ли да сви они који су нико и ништа и не треба да говоре. Такви увек треба да ћуте.“ Ја ћу се тада радовати, браћо, радошћу неисказаном.<< (http://borbazaveru.info/content/view/2322/47/)
И заиста бих се тада радовао. Али, радујем се и сада! И нека нико не помисли да онај „Нико и ништа“ говори за себе да је нешто велико, јер су се његове речи обистиниле. Истина је, радујем се, браћо, али не због испуњења својих предвиђања, већ због тога што видим да се долазак Господњи приближи.
Не чини ли вам се, браћо, да смо својим мислима исувише везани за земљу? Та ми, због прогона једног владике и његовог ревносног монаштва, сотворисмо плач јеремијински. Оно због чега би се наше срце требало радовати – ми плачемо. Не тако, браћо, јер то је људско, одвише људско!
Први хришћани, угодници Божији, свакодневно су исчекивали долазак Господа Славе. И свакога дана су били спремни да изађу у сусрет Господу. Чекамо ли ми Господа, Онога чије царство није од овога света, или антихриста, чије је царство од овога света? Чујем да кажете: чекамо Господа. Па зашто онда туга, браћо? Зашто страх? Зашто очајање? Зашто саблазан? Зашто безнађе? Зашто проклињање безаконика? Да није зато што нисмо спремни за долазак Господњи? Да није зато што љубимо свет и што је на свету, а не уздишемо да се обучемо у свој небески стан? Ако је зато, онда пожуримо, похитајмо, покајмо се још овога часа, јер се долазак Господњи приближи. „Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву“ (Јн. 4,35). Гле, већ се овце разлучују од јаради! (ср. Мт. 25,32) По свему судећи, у наше ће се време испуњавати последње странице Књиге Живота! Па где нам је онда радост, браћо, због свега тога? Јесмо ли Христови? Зар не рече Господ наш: „Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн. 15, 20). Па зашто се саблазнисмо, зашто нам туга зароби срце, ако једног, милог нам епископа и ревносно монаштво његово, гурају безаконици на пут Христов, на пут голготски?
Зар заборависмо шта говорише Оци наши? Добро је да се подсетимо речи Светог Анатолија Оптинског, и да његове речи урежемо дубоко у умове своје и у срца своја:
„Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао : «По плодовима ћете их познати». И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо «не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту», као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје злојеверје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: «Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским.»
(http://borbazaveru.info/content/view/535/30/)
Па ако нам Господ и Оци рекоше шта ће на крају бити, зашто се онда поколебасмо? Зар смо страшљиви? Зар смо маловерни? О, не дао Бог да ико од нас буде међу таквима, јер „срашљивима и невернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је део у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга“ (Откр. 21,8).
Сетимо се шта говори Верни и Истинити, Први и Последњи, душама побијених за реч Божију: „И кад отвори пети печат, видех под олтаром душе побијених за реч Божију и за сведочанство које имаху. И повикаше говорећи: докле, господару свети и истинитити! не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи? И дане бише свакоме од њих хаљине беле, и речено им би да почину још мало времена, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они“ (Откр. 6, 9-11)
„Ваља да буду побијени као и они“! Запамтимо добро ове речи, браћо. Запамтимо их ради времена које је пред нама. Имајмо их стално на уму. О, људски је плашити се смрти! И Господ наш Исус Христос молио се Оцу Својему да Га „мимоиђе чаша ова“: „И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! (Мт. 26,39). Но, страдати за Веру, и што је више од свега – живот свој положити за Господа, и није људско дело, него Божије. Наше је, по речима Св. Јована Златоустог, да чинимо што до нас стоји, а остало даће Бог. Наше је да се трудимо да врлинским животом, подвизима и богоугодним делима задобијамо благодат Божију, која ће нас и у огњу сачувати да не будемо сажежени.
Но, ту и јесте мука народа нашега. Ту и јесте наша мука. То је извориште наших страдања. Наши греси, о, наши греси! Наши греси одгоне благодат Божију од нас, од народа нашега. Нашим гресима хранимо разуздано зло које ће се у гордости својој побити са Јагњетом закланим од постања века.
И опет велим, пошто видимо сасвим јасно да се долазак Господњи приближи, пожуримо, не часимо ни часа, не одлажимо за сутра – покајмо се још данас! Чинимо дела угодна Господу, и чинити добро нека нам не досади. И старајмо се свим снагама од Бога нам датим да очувамо нашу свету веру, онакву какву нам је Оци предадоше – чисту као извор планински; да се не постидимо наших светих предака, и да се они нас не постиде кад изађемо пред лице Божије.
И завршићу, браћо, ово своје муцање речима Светог Анатолија Оптинског:
„Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ…и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.
Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.
И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11, 1-3), Kоји рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота» (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.“
На Светог Великомученика Георгија 2010.
„Нико и ништа“
Појео вук асистенте
Појео вук асистенте
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/pojeo-vuk-asistente.html
Слободан Антонић
четвртак, 29. април 2010.
Говорећи на комеморацији поводом смрти Биљане Ковачевић Вучо, у Скупштини града Београда, 21. априла 2010, Светлана Лукић је рекла: „Једног дана, када неки председник Србије за Биљану каже, као што је Обама рекао за Дороти Хејт, да је мајка цивилног покрета и херој стотина хиљада грађана Србије, знаћемо да је ова Србија заслужила да је зовемо нашом земљом“[1].
„Ова Србија“, изгледа, још дуго неће заслужити да јој грађанистичка елита укаже ту част да је призна за своју земљу. За обичног човека за то су првенствено заслужни наши грађанисти, па и „бранитељи и бранитељке људских права“ из њихових редова. Јер, ако ишта смета код њих, то је становиште парцијалности, селективна примена одређених начела, зависно од идеолошке припадности људи о којима се ради. Рецимо, ако „Другој Србији“ неко упути ружне речи, онда је то ужасно, вулгарно, увредљиво, „говор мржње“… Ако, пак, „Друга Србија“ такве исте речи употреби у нападу на своје истомишљенике, онда је то сасвим оправдано. Јер, како нас је подучила Светлана Лукић истом приликом: „А које су то речи адекватне и нису претеране када треба говорити о смрти, клању, геноциду, атентату, хомофобији, шовинизму и фашизму?“[2].
Једнако се „Друга Србија“ односи и према људским правима. Сви ти силни самозвани браниоци људских права устаће као један, ако се само додирне влас косе неког њиховог идеолошког истомишљеника. Али, ако је посреди неко ко не мисли као они, е онда се таквима може и глава одсећи. Људскоправаши ће се правити као да се ништа битно не догађа. Тако није било са изворним бранитељима људских права у Србији, из осамдесетих. Премда оптуживани да су либерали и српски националисти, они су са једнаким уверењем бранили људска права и ауторитараца, попут албанских сецесиониста, као и хрватских или муслиманских националиста, попут Параге или Изетбеговића[3]. Кршење људских права једноставно је кршење, ма о коме да је реч.
Најновији пример двоструких стандарда и лицемерја наших данашњих људскоправаша јесте оно што се дешава са двоје асистената Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, мр Зораном Чворовићем и мр Соњом Спасојевић. Они су приредили књигу „Истина о случају владике Артемија“[4], у којој су сабрали већ објављене чланке различитих аутора о овом проблему. Треба одмах рећи да су Чворовић и Спасојевићева ову књигу приредили у својству ангажованих интелектуалаца, ван факултета, као приватна лица.
Међутим, онда смо у Блицу (22. април) могли да прочитамо следеће: „Истовремено је штампана књига која је такође требало да буде у одбрану владике Артемија. Не зна се ни ко ју је платио ни штампао. Потписани су једино приређивачи магистри на Правном факултету у Крагујевцу, Зоран Чворовић и Соња Спасојевић. Руководство факултета оградило се од ове књиге. У Блицу је речено да чекају одговор СПЦ после чега ће одлучити о судбини приређивача“[5].
Најпре сам помислио да је реч о типичном Блицовом спиновању. Те новине су, као што је сваком разумном посматрачу наших прилика познато, један од главних носиоца кампање којом се подстичу поделе и сукоби у СПЦ и којом се настоји да се читава Црква искомпромитује. „Немогуће је да су се колеге из Крагујевца стварно обратили СПЦ са питањем шта да раде са своје двоје асистената“, помислио сам. Идеја да би нечији посао на Универзитету могао бити угрожен само због објављивања књиге из црквене проблематике толико је супротна елементарним академским слободама и представља толико јасан пример политичке дискриминације, да сам једино могао да помислим да је све то „Блиц“ једноставно измислио.
Међутим, већ сутрадан сам на званичном сајту СПЦ наишао на вест под насловом: „Пријем ректора Универзитета у Крагујевцу“[6]. У њој стоји да је патријарх српски Иринеј примио крагујевачког ректора Слободана Арсенијевића и декана Правног факултета Предрага Стојановића. Предмет ове посете био је управо случај поменутих асистената. Већ у трећој реченици вести се каже да је ректор „посебно нагласио да добри односи између Универзитета и СПЦ не могу и не смеју бити нарушени самовољним и неодговорним иступима појединаца, као што су јавни иступи мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, асистената Правног факултета, који су се укључили у својеврсну кампању против легитимних одлука Светог архијерејског синода поводом ситуације у Епархији рашко-призренској“. Затим је ректор објаснио да је и његов универзитет, „као и сваки универзитет, осетљив на сваки вид угрожавања његове аутономије“, због чега „ни академском особљу Универзитета, уз уважавање личних слобода и права, не припада право да угрожавају аутономију Српске цркве“.
Слично је говорио и декан Правног факултета. Он је, како стоји у саопштењу, „обавестио Његову светост да ниједан орган Универзитета и Правног факултета не стоји иза ставова које у јавности износе двоје поменутих асистената и од истих се јавно ограђује, поштујући одлуке Светог синода на челу са патријархом“.
„Јадни ти асистенти!“, помислио сам. „Ректор и декан да се због њих извињавају патријарху?! Њихова академска каријера је овим запечаћена!“. Јер, свако ко је на универзитету зна колико су асистенти рањиви и колико их је лако отерати с факултета. Када дође време реизбора једноставно се појави други кандидат, коме се у реферату да предност и – готово. Или, чак ако је реферат за реизбор и позитиван, на гласању се појаве уздржани гласови, не постигне се тражена већина (јер сва наша изборна тела раде на ивици кворума) и онда се кандидату само тугаљиво саопшти: „Жао нам је, али нисте прошли. Шта да се ради…“
Најгоре је што су, затим, јавности постали доступни дописи које су владика Атанасије, у својству администратора Епархије рашко-призренске и владика Амфилохије, у име Архијерејског синода СПЦ, нешто раније упутили ректору крaгујевачког универзитета[7]. У тим дописима ректору, износи се претпоставка да се „иступи двоје асистената Правног факултета одвијају без Вашег знања, као и без сагласности Наставно-научног већа“ и истиче очекивање „да се Правни факултет и Ректорат јавно ограде од оваквих иступа који дискредитују високообразовне установе, али и њихове односе са Српском православном црквом“.
А сад, замислите следећи случај. Светлана Лукић је у цитираној реченици „хомофобију“ изједначила са „клањем, геноцидом и фашизмом“. Замислите, сада, да су Чворовић и Спасојевићева, такође приватно, објавили књигу у којој оштро нападају СПЦ због њене „хомофобије“ – оптужба која је, иначе, за цркву уобичајена и редовна у другосрбијанском идеолошком вокабулару. И сад замислите да је све остало исто – протестни допис Синода, чланак у новинама у којем се напада дотична књига, ограђивање управе факултета, очекивање да црква каже своју реч „после чега ће се одлучити о судбини приређивача“, посета ректора и декана патријарху, извињавање и ограђивање… А све уз заклињање највиших представника универзитета да ће они „поштовати одлуке Светог синода, на челу са патријархом“.
Мислите ли да би ико жив у Србији остао од заглушне дреке о „угрожавању људских права“ и „клерикализацији универзитета“, од намргођених спикера Б92 који читају патетична саопштења на десетине људскоправашких НВО, од округлих столова на ту тему, од специјалних емисија са Марком Караџићем као главним гостом, од коментара забринутих колумниста и још забринутијих писама председнику Тадићу…? Мислите ли да би ико остао жив од посета представника различитих комитета за људска права из Брисела и Вашингтона, од Јелка Кацина и његове намргођености због још једног „доказа неспремности Србије за ЕУ“, од згражавања европских комесара и апела згађених париских и њујоршких „либералних интелектуалаца“…? Случај Чворовића и Спасојевићеве несумњиво би у засенак бацио чак и судбину керуше Миле!
Овако, ником ништа, „појео вук магарца“. Људска права, очигледно, ионако нису за сваког, већ само за лојалне поданике Империје. Чворовић и Спасојевићева нису међу њима, они не негују правилни идеолошки дискурс који би их као такве легитимисао. Штавише, можда чак мало сметају неким локалним оперативцима или идеолозима Империје? Зато, медији о њима неће извештавати, браниоци људских права за њих неће знати, „грантова“ за њихову заштиту неће бити…
Али, они којима је заиста стало до људских права, они који су истински либерали и демократе, знаће већ колико је све то што се дешава са Чворовићем и Спасојевићевом погрешно. Заиста, ова кампања са владиком Артемијем отишла је мало предалеко. То већ почиње да личи на хистерију, у којој се губе сва мерила достојанства. Човек се мора запитати шта ће то цркви, шта ће то крагујевачком универзитету? Чворовића и Спасојевићеву треба оставити на миру. Они имају право да износе своја мишљења о црквеним споровима, чак и да у њима заузимају страну, а да то не сме да утиче на њихов академски статус. Ово ипак није 12. век.
Са друге стране, Србији су и даље, нажалост, као у осамдесетим, потребни истински борци за људска права. Дакле, уместо ових другосрбијанских глумаца–људскоправаша, којима је до људских права стало само у мери у којој њихова одбрана доноси „грантове“ Империје, потребно је наново образовати одборе интелектуалаца и представника стварног цивилног друштва. Та тела би у јавности деловала као истински, аутономни заштитници људских права и упозоравала на њихова кршења независно од политичког или идеолошког опредељења саме жртве.
У тренутку када овај текст буде објављен знаће се одлуке Свeтог архијерејског сабора о владици Артемију. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка на ову нелепу епизоду наше новије црквене историје. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка и на овај ружан случај академског застрашивања двоје крагујевачких асистената.
[1] http://www.pescanik.net/content/view/4891/177/
[2] Исто.
[3] Види књигу Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања: саопштења и други документи, приредио Коста Чавошки, „Службени гласник“, Београд 2009.
[4] Књига се у електронском облику може пронаћи на следећој адреси: http://www.4shared.com/get/271776079/ea72172c/o_artemiju.html;jsessionid=A2C4EE42CC68BC0745450EE9725F1106.dc211
[5] http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/186196
/Lazni-potpisi-na-peticiji-grupe-monaha–za-odbranu-vladike-Artemija
[6] http://www.spc.rs/sr/prijem_rektora_univerziteta_u_kragujevcu
[7] http://borbazaveru.info/content/view/2304/1/
***
Ексклузивно на „Борби за веру“: Писма СА Синода и еп. Атанасија Ректору Универзитета у Крагујевцу
ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР
Писмо појединих епископа СПЦ својој сабраћи архијерејима
Monday, 26 April 2010
ВОЉЕНОЈ У ХРИСТУ БРАЋИ АРХИЈЕРЕЈИМА ОД САБРАЋЕ ЊИХОВЕ
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
– ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР –
БОГОЉУБИВИ И ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО,
Сведоци смо, али и саучесници у свим збивањима која се нарочито у последње време, неканонски и неуставно множе у Српској православној цркви. Саучесници смо зато што смо много пута у случајевима кршења црквеног поретка ћутали да се не би откривале мањкавости у јединомислију, јединообразју, истини и љубави међу Нама. Показало се, међутим, да прећуткивањем и узмицањем потпомажемо у увођењу и ширењу беспоретка. На тај начин се обистињују и потврђују, по ко зна који пут, у историји Цркве Христове, речи Светог Василија Великог:
„Много ме жалости што су већ и пpaвилa Отаца запуштена и што је искључен из цркава сваки ред: бојим се, пак, да мало по мало, ако таква немарност буде ступала овим путем, не дођу у потпуну забуну црквени послови…“ (канон 89, Н. Милаш, Правила. књ.II, Нови Сад 1896. стр.430).
О томе да су „правила Отаца запуштена“ говоре многе појаве, као на пример:
– Одређена и важна црквена питања се не решавају саборно тј. сагласјем свих Нас, него прејудицирањем и предвођењем од стране појединаца тако што улогу Светог архијерејског сабора подређују улози Светог архијерејског синода или, што је још страшније – сопствену вољу каткад дижу изнад воље оба та тела, спутавајући их у канонском и уставном поступању. Реч је о појединцима из Наших редова, који самовољно дају себи улогу да мимо постојећих саборских одлука прекрајају једнообразно служење Свете евхаристије, или да без ичијег овлашћења потписују решења донета на међуправославним, међухришћанским и међурелигијским скуповима, која су штетна по Српску православну цркву.
– Заменом улога и надлежности унутар Цркве, односно одступањем од саборног oдлучивањa које мора бити плод дејства Духа Светог, ствари су толико испуштене да су постале предмет живог pacправљањa и повод дубоких подела, не само међу Нама Архијерејима, него и у верујућем словесном стаду које Нам све чешће и оправдано указује на настали беспоредак и кварење вере. Увелико се о свему томе расправља у јавним медијима – преко телевизије, штампе, интернета. Ко је све то изазвао и коме је тако нешто потребно?
– Најизразитији пример бепоретка, поред напред наведеног нарушавања једнообразности у Богослужењу (Светој евхаристији), јесу заједничка молења са јеретицима и иноверницима, иако то свештени канони најстроже забрањују и кажњавају.
– Позивање полиције од стране црквене јерархије да је раздваја и штити од мирног молитвеног окупљања правоверног народа представа својеврстан доказ о томе ко је проузроковао поремећаје у Цркви. Не мири се тај народ са преиначавањем богослужења и са новом догматиком o смртности душе. Узрочник нереда и скандала, дакле, никако није благоверни народ Српске православне цркве.
Да бисмо васпоставили дух саборности и онемогућили било какво узурпирање догматских, канонских и уставних начела у Српској првославној цркви, позваћемо се на мудро учење Отаца Картагинског сабора, које казује „да благодат Божја не само што саопћује познање о томе шта се мора чинити, него улијева у нама уз то и љубав, да будемо кадри испунити оно што познајемо“ (канон 112. Н. Милаш, исто, стр. 2431.
Ако се, сабраћо Архијереји, у томе слажемо, онда смо дужни, и пред Богом одговорни, да на првом следећем заседању Светог архијерејског сабора преиспитамо исправност синодске одлуке о разрешењу брата Нашег епископа Артемија. Обавезни смо, такође, да истовремено преиспитамо каноничност и уставност увођења у дужност администратора Епархије рашкопризренске, бившег епископа Епархије захумско-херцеговачке, Атанасија, који се давно, због болести, самовољно одрекао управљања својом епархијом.
Хоћемо да Нам се објасни по ком основу је Свети архијерејски синод мимо Светог архијерејског сабора активирао, на такав начин, умировљеног епископа Атанасија.
Смисао Нашег оглашавања на овакав начин не своди се искључиво на одбрану сабрата Нашег, епископа Артемија, као јединке, него на одбрану саборности, канонског, уставног и богослужбеног поретка у Цркви.
Хоћемо, такође, да Нам се објасни по ком основу је у име Светог архијерејског синода сабрат наш Иринеј, епископ бачки, више пута и у разним видовнма унапред, без одлуке Свстог архијерејског сабора, изрекао коначан суд над епископом Артемијем? А тај његов суд, изречен недавно и преко телевизије (на питање водитељке – да ли постоји могућност да Свети архијерејски сабор врати епископу Артемију управљање Епархијом) лежи у тврдњи да ни теоретска могућност не постоји за тако нешто.
Већина Нас епископа могла би да разуме такву изјаву тек пошто се канонски и уставно буде спровео судски поступак, односно ако се на Светом архијерејском сабору потврде као истинитн канонски преступи који му се стављају на душу. Зато, на овом Саборском заседању треба превасходно преиспитати црквеноправну ваљаност Синодске одлуке о привременом разрешењу епископа Артемија. Такође, пажљиво треба преиспитати и каноничност, односно уставност чињења администратора Епархије рашкопризренске, умировљеног епископа Атанасија, у времену од 13. фебруара 2010. године до коначно изречене пресуде Светог архијерејског сабора. Јер његова чињења (прекорачење улоге администратора, кршење туђих канонских права, наметање свог богослужбеног поретка; утеривање страха у редове монаштва и свештенства; ускраћивање вршења Свете евхаристије и забрана Светог причешћа читавим монашким заједницама, кажњавајући тако и велики број верника који су молитвено срасли за те заједнице: театрално богослужење уз помоћ свештених лица из других епархија; по диктату организовано довођење, под страном заштитом деце и одраслих да их на литургијама телевизијске екипе сликају за јавност; наслањање на подршку страних моћника и осведочених непријатеља православних Срба, и др.), морала су та и таква чињења тамо да изазову пометњу и дубоке црквене поремећаје. Због тога је, сасвим оправдано, уследила непослушност администратору свих оних који су свесни значаја положеног завета и свештеничке заклетве пред канонским Епископом, као залогом доброг црквеног поретка. Реч је, дакле, о реаговању на разграђивање задивљујућег црквенодуховног живота у Епархији рашкопризренској, које је с муком стварано скоро пуних двадесет година, а засведочено посебно процватом манастирских обитељи што постадоше издашни расадници монаштва. Наједном се, судећи према многим сведочанствима, насилнички све то руши театралним утеривањем страха; увођењем Светог причешћа без одговарајуће припреме постом и исповешћу: потискивањем „страха Господњег“ као залога за спасоносну мудрост: ниподаштавањем узорног монашког подвижништва и др.
Ако се као кривица епископу Артемију ставља на душу нешто што је материјалнофинансијске природе, а засновано на гласинама, то не само да није доказано, него не може ни бити основ за покретање канонског поступка.
Зато, све до коначне Саборске одлуке остаје Нам, caбраћo Архијереји, да се питамо – ко од нас може рећи: Бољи сам од брата Артемија и први ћy се бацити каменом на њега?
А ради веће објективности при расуђивању о епископовању брата Нашег Артемија не треба заобилазити разматрање на Сабору свих докумената, укључујући и елаборат (три свеске, где се посебно треба задржати на анализи Меморандума о обнови, коју је сачинио проф. др Коста Чавошки) о нестручно изведеним радовима при обнављању порушених и попаљених светиња на Косову и Метохији. Уз то, размотрити, такође, и опширно његово сведочење, поднето Сабору, о томе да душа људска није смртна. Не леже ли у томе и у случају Бајден (и не само Бајден) они прави, дубљи разлози за вишегодишњу и прогресивно испољавану, са разних страна, нетрпељивост према епископу Артемију? Због чега другог је, ако не због свега тога, брат Наш Иринеј, епископ бачки изјавио, како је напред већ наведено, да ни теоретска могућност не постоји да епископ Артемије и даље управља Епархијом рашкопризренском? Истрајавајући у таквом свом ставу и пре доношења било какве званичне одлуке или пресуде од стране Сабора, епископ бачки Иринеј је пожурио да преко агенције Ромфеа грчкој јавности унапред саопшти своје жељено виђење решења: „Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт преосвећеног Артемија“. Допусти ли се такав начин решавања озбиљних црквених питања, онда основано можемо да се упитамо: ко ће бити други, трећи, четврти… на реду проглашен као ,,непослушан“ епископ? И док се Ми, браћo Архијереји, тако међусобно прегањамо, боље рећи уништавамо, дотле Јеховини сведоци пуне не само поштанске сандучиће пропагандним материјалом, него и своје торове пуне нашим саблажњеним стадом.
Наш задатак на следећем заседању Светог архијерејског сабора је, дакле, утврђивање истине без које се не може говорити о љубави и јединомислију у Цркви. Ако нас неистина раздваја, односно ако због тога међу нама нема слоге и љубави, онда ћемо имати на уму јеванђелско (Дап 5, 29) и светоотачко начело да се већма треба покоравати Богу а не људима који имају више слуха за световна и политичка питања него за духовна питања. Због таквих појава поучно одзвањају речи Светог Јована Златоустог о томе да постоји слога на штету и раздор на корист.
Потрудимо се, бpaћo Архијереји, да нам у случају око епископа рашкопризренског Артемија на корист буде слога, а не paздop. Како то да постигнемо?
Тако што ћемо на један тас ваге ставити сва акта којима је брат наш, епископ Артемије, бранио своја канонска и уставна права у области поверене му Рашкопризренске епископије, а на други тас ставити сва акта којима су оспоравани његови ставови, поступци, одлуке. Појединачно сви морамо, као чланови Сабора а не као чланови некакве, евентуално, комисије, у рукама да имамо акта ради озбиљног, непристрасног разматрања и расуђивања. При томе, не сметнути са ума важну ствар – да се онемогући увођење праксе узурпирања архијерејских права загарантованих свештеним канонима, односно да се у слободно епископовање не уводи режим присиле и неизвесности, него да се подржава и снажи дух слободе и братољубља, изражен у црквеној саборности и одлучивању дејством Духа Светог што искључује сваку самовољу појединаца. На то нас обавезују многи црквени канони и тумачења што говоре о аутономности и слободи, уједно и саборности у епископовању над одређеном облашћу, као на пример: 34. и 35. Апостолски; 15. Првог васељенског сабора; 2. Другог васељенског сабора; 8. Tpeћег васељенског сабора; 5. Четвртог васељенског сабора; 9. и 13. Антиохијског сабора и др.
Васпостављањем канонског, богослужбеног и уставног поретка нестаће притворна љубав међу Нама и нећемо никога заваравати двосмисленим изјавама, као на пример:
– „Поступамо по канонима“ (а у стварности их селективно потежемо или кршимо):
– „Свету евхаристију служимо онако како се увек служило“ (а у стварности измењено и шаролико, односно супротно Саборским одлукама);
– „Епископ Артемије је добар човек“; „брат Нам је у Христу“ (а у стварности захтевамо да се склони и другом епископу да преда своју невесту која се зове Епархија рашко-призренска), итд.
Такве и сличне изјаве се најчешће чују од оних чланова Светог архијерејског синода, који себе сматрају привилегованим на то чланство као да су други епископи мање епископи у односу на њих.
Молимо се Свевишњем Богу да Нам пошаље благодат Духа Светог како бисмо у Сабору једнодушно утврдили истину и повратили љубав која ће се пренети и на сав, оправдано узнемирени, благоверни народ српски: ону љубав која се издашно излила пресељењем блаженоупокојеног патријарха Павла.
На крају, познато је, сабраћо Архијереји, да су црквени Оци на Саборима одлуке потписивали у једнини: „Одлучивши потписах“ (следи име и епархија), јер сваки појединац као учесник Сабора пред Богом полаже рачуне као да је сам одлучивао: тамо нема колективне одговорности.
Саобразно томе, испред сваког Нашег имена и назива епархије у којој паствујемо поверено Нам словесно стадо Божје, подразумева се да стоји:
У Београду,
пред Цветну недељу 2010. године
Размотривши потписах
Беседа Владике Артемија у манастиру Фенек
02/04/2010
Беседа Вл. Артемија на Велики Четвртак у манастиру Фенек
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Нека је срећан и благословен данашњи дан, браћо и сестре, и ова молитва наша заједничка да буде благопријатна и богоугодна пред престолом Божијим.
Благодарећи Богу и преосвећеном брату Нашем владици Василију, ја сам данас овде на овај велики дан заједно са вама, да се заједнички Богу молимо и принесемо бескрвну жртву, на дан када је сам Господ на Тајној Вечери установио Свету Тајну Причешћа, установио Евхаристију. Пред своје страдање Господ је знао шта ће се дешавати кроз сва будућа времена и Он је оставио својим ученицима, а преко њих и свима нама, оно што нам је потребно за живот вечни. Јер Он је рекао више пута у својим проповедима, док је проповедао народу, за свога живота на Земљи: “Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни”. Тиме је Он наговештавао ову Свету Тајну Евхаристије, коју је пред своје страдање и установио. Јер у оно време, када је требало да пострада, Господ је на Тајној Вечери, са својим ученицима, пред саму Пасху јеврејску, узео хлеб у своје свете руке, благословио га и осветио, преломио и рекао ученицима својим: ” Узмите, једите, ово је Тело моје које се ради вас ломи за опроштење грехова”. Затим је узео чашу са вином, благословио осветио и рекао: “Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас пролива за отпуштење грехова”. И још је додао: “Кад год овај хлеб ломите и ову чашу пијете, ви смрт моју објављујете и обзнањујете. Ово чините у мој спомен.” рекао је Господ ученицима, а преко њих и њиховим наследницима, епископима, свештеницима који ову Свету Тајну свршавају, ево преко две хиљаде година.
Господ је у овој Светој Тајни дао нама небеску храну, дао је своје свето Тело и своју Крв да се њоме причешћујемо да бисмо имали живот вечни. “Јер ко год једе Тело моје и пије Крв моју ИМА живот вечни”, рекао је Господ. Али, Господ је браћо и сестре, Господ је исто тако рекао да се за Свето Причешће треба припремати. Јер је рекао, такође, ко недостојно једе и пије онда суд и осуду себи једе и пије. Ово Причешће бива за исцељење душе и тела нашег за живот вечни. А ко се недостојно причешћује, онда причешћује се на СУД и на ОСУДУ! Зато је Света Црква установила да се за Свето Причешће припремамо постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести, да исповедамо грехе своје које смо као људи починили, па тек онда да се причестимо светим Телом и Крвљу Господа Христа. Без такве припреме, браћо и сестре, боље је не причешћивати се, него недостојно приступати светој Чаши. То је наука Цркве Православне, то је пракса која се држи две хиљаде година, и не треба сада, по некој новој науци, као што многи на западу раде, да се причешћујемо на свакој Литургији без икакве припреме. То није на спасење, то је на суд и на осуду!
Нека би Господ услишио наше молитве, даровао нам снаге духовне и телесне, да целога живота свога достојно приступамо Светом Причешћу, да примамо свето Тело и Крв Господа Христа, на исцељење душе и тела и на живот вечни. Како бисмо, када одемо одавде, у Царству Христовоме, у Царству Небескоме, још достојније се причешћивали, гледајући лице Господа Христа и Свете Тројице и славећи их са свима светима, са анђелима и угодницима Божјим, кроза све векове и сву вечност, Амин.
Аудио запис беседе: vladikina_beseda_vel_cetvrtak_fenek_2010_VN350161
Извор: http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/04/beseda_vl_artemija_vel_cetvrtak_2010_fenek/
Бело Врело 