Архива

Archive for the ‘Последња времена’ Category

УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ

УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ

 Поштована браћо,

Најпре желим да вам захвалим што сте два моја писма већ објавили на вашем цењеном сајту. Хвала вам што сте и мени, који сам нико и ништа, омогућили да кажем оно што ми је на срцу. И ово вам писмо пишем као најближима својим, и желим да оним што ћу рећи „будим ваш чисти разум“ (ср. 2. Петр. 3,1). „Зато нећу престајати да вам о томе стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини“  (2. Петр. 1,12).

Јесте ли се поколебали, браћо? Јесте ли клонули? Море ли вас тешке мисли? Да се нисте, не дао Бог, саблазнили?! Да ли сте разочарани радом и одлукама Сабора?

У прошлом писму рекао сам:

>>Знам, браћо, да исту бригу имате као и ја. Бригу хоће ли остали пастири одбранити брата им, прогнанога правде ради, и заштити стадо његово од вукова распуђено. По свему судећи неће. О, нека би дао Господ да се у наредних неколико дана моје речи покажу као лажне. О, нека би сви који ово буду прочитали рекли тада: „Видите ли да сви они који су нико и ништа и не треба да говоре. Такви увек треба да ћуте.“ Ја ћу се тада радовати, браћо, радошћу неисказаном.<< (http://borbazaveru.info/content/view/2322/47/)

И заиста бих се тада радовао. Али, радујем се и сада! И нека нико не помисли да онај „Нико и ништа“ говори за себе да је нешто велико, јер су се његове речи обистиниле. Истина је, радујем се, браћо, али не због испуњења својих предвиђања, већ због тога што видим да се долазак Господњи приближи.

Не чини ли вам се, браћо, да смо својим мислима исувише везани за земљу? Та ми, због прогона једног владике и његовог ревносног монаштва, сотворисмо плач јеремијински. Оно због чега би се наше срце требало радовати – ми плачемо. Не тако, браћо, јер то је људско, одвише људско!

Први хришћани, угодници Божији, свакодневно су исчекивали долазак Господа Славе. И свакога дана су били спремни да изађу у сусрет Господу. Чекамо ли ми Господа, Онога чије царство није од овога света, или антихриста, чије је царство од овога света? Чујем да кажете: чекамо Господа. Па зашто онда туга, браћо? Зашто страх? Зашто очајање? Зашто саблазан? Зашто безнађе? Зашто проклињање безаконика? Да није зато што нисмо спремни за долазак Господњи? Да није зато што љубимо свет и што је на свету, а не уздишемо да се обучемо у свој небески стан? Ако је зато, онда пожуримо, похитајмо, покајмо се још овога часа, јер се долазак Господњи приближи. „Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву“ (Јн. 4,35). Гле, већ се овце разлучују од јаради! (ср. Мт. 25,32)  По свему судећи, у наше ће се време испуњавати последње странице Књиге Живота! Па где нам је онда радост, браћо, због свега тога? Јесмо ли Христови? Зар не рече Господ наш: „Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн. 15, 20). Па зашто се саблазнисмо, зашто нам туга зароби срце, ако једног, милог нам епископа и ревносно монаштво његово, гурају безаконици на пут Христов, на пут голготски?

Зар заборависмо шта говорише Оци наши? Добро је да се подсетимо речи Светог Анатолија Оптинског, и да његове речи урежемо дубоко у умове своје и у срца своја:

„Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао : «По плодовима ћете их познати».  И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо «не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту», као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје злојеверје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

  Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: «Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским.»

(http://borbazaveru.info/content/view/535/30/)

Па ако нам Господ и Оци рекоше шта ће на крају бити, зашто се онда поколебасмо? Зар смо страшљиви? Зар смо маловерни? О, не дао Бог да ико од нас буде међу таквима, јер „срашљивима и невернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је део у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга“ (Откр. 21,8).

Сетимо се шта говори Верни и Истинити, Први и Последњи, душама побијених за реч Божију: „И кад отвори пети печат, видех под олтаром душе побијених за реч Божију и за сведочанство које имаху. И повикаше говорећи: докле, господару свети и истинитити! не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи? И дане бише свакоме од њих хаљине беле, и речено им би да почину још мало времена, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они“ (Откр. 6, 9-11)

 „Ваља да буду побијени као и они“! Запамтимо добро ове речи, браћо. Запамтимо их ради времена које је пред нама. Имајмо их стално на уму. О, људски је плашити се смрти! И Господ наш Исус Христос молио се Оцу Својему да Га „мимоиђе чаша ова“: „И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! (Мт. 26,39). Но, страдати за Веру, и што је више од свега – живот свој положити за Господа, и није људско дело, него Божије. Наше је, по речима Св. Јована Златоустог, да чинимо што до нас стоји, а остало даће Бог. Наше је да се трудимо да врлинским животом, подвизима и богоугодним делима задобијамо благодат Божију, која ће нас и у огњу сачувати да не будемо сажежени.

Но, ту и јесте мука народа нашега. Ту и јесте наша мука. То је извориште наших страдања. Наши греси, о, наши греси! Наши греси одгоне благодат Божију од нас, од народа нашега. Нашим гресима хранимо разуздано зло које ће се у гордости својој побити са Јагњетом закланим од постања века.

И опет велим, пошто видимо сасвим јасно да се долазак Господњи приближи, пожуримо, не часимо ни часа, не одлажимо за сутра – покајмо се још данас! Чинимо дела угодна Господу, и чинити добро нека нам не досади. И старајмо се свим снагама од Бога нам датим да очувамо нашу свету веру, онакву какву нам је Оци предадоше – чисту као извор планински; да се не постидимо наших светих предака, и да се они нас не постиде кад изађемо пред лице Божије.

И завршићу, браћо, ово своје муцање речима Светог Анатолија Оптинског:

„Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ…и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.

 Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.

 И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11, 1-3), Kоји рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота»  (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.“

На Светог Великомученика Георгија 2010.

„Нико и ништа“

http://borbazaveru.info/content/view/2343/1/

УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА

УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА АТАНАСИЈА (ЈЕВТИЋ)!?

 Нашим читаоцима представљамо оригинални документ УПУТСТВО од стране СА Синода наметнутог, привременог Администратора епархије рашко-призренске Атанасија (Јевтић).

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Е.бр. службени 7

датум: 14. фебруар 2010.год.

Призрен – Грачаница

УПУТСТВО

Часном Свештенству, преподобном Монаштву и благочестивом верном Народу Богоспасаване Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске

I

1. Свештеници и Свештеномонаси помињаће на Св. Литургији и осталим Богослужењима:

а) на Јектенијама и Великом Входу: “за Свјатјејшег Архиепископа и Патријарха нашег Иринеја, за Преоовећеног Епископа нашег Атанасија, Администратора ове Епархије, за часно Свештенство, сав клир и верни народ…”

б) на: “Најпре помени” (у Анафори Литургије): “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија, и даруј га Светим Твојим Црквама…”

2. Односно Пр. Еп. Артемија: ако служи сам (подразумева се да он као дугогодишњи Епископ зна канонски поредак кога ће да помиње) саслужујући свештенослужитељи помињаће на Јектенијама као напред (Патријарха, Епископа нашег Адмнинистратора и само: “епископа Артемија”.

Исто то и на Великом Входу. На “Најпре помени”: кад Еп. Артемије заврши своје узглашавање “најпре помени…” онда ће саслужујуће Свештенство: “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија…”. Када пак Еп. Артемије саслужује са Епископом Атанасијем онда се подразумева да ће на Јектенијама саслужујуће Свештенство помињати: “Свјатјејшег Патријарха, Епископа нашег Атанасија и Епископа Артемија…”, а на “Первих помјани”: само Епископа Администратора.

II

Скрећемо пажњу свима вама да сте дужни да знате и другима око себе објасните, због ширења антицрквених, антиканонских и антиправославних обмана: како je одлука Св.Арх. Синода СПЦркве о смењивању Еп. Артемија и постављању Епископа Администратора наводно “исхитрена и нагла” одлука само Синода и да “Синод није важан”, него само Св.Арх. Сабор СПЦркве.

Овакве бесавесне и цркворазорне лажи и клевете могу само отежати положај Владици Артемију (јер се могу приписати њему, ато je тежак канонски преступ и подлеже суду и рашчињењу). Чињеница je да се ненормално стање у овој Епархији развлачи већ неколико година јep En. Артемије није извршио ниједну одлука Сабора и Синода од 2006. године односно цркворушилачке делатности Симеона Виловског и његових сарадника и експлоататора напаћеног Српског Косовско-метохијског народа). Садашњи пак Свјатјејши Патријарх изабран je од Св. Арх. Сабора СПЦркве (а и његова прва два члана Св.Арх. Синода били су директни кандидати за Патријарха) и такође председава и Сабором и Синодом. Само посуновраћена свест и савест може “забијати клин” између ова два (ширег и ужег) тела Саборног бића Цркве Православне. Што се пак некада неки чланови Сабора, овога или неког другог, данас или раније у историји, не слажу у понечему – на то je давно одговорено шестим каноном Светог Првог Васељенског Сабора: „Ако се двојица или тројица због свадљивости успротиве, нека важи глас већине.”

Епископ Администратор Епархије Рашко-призренске и Косовко-метохијске

+ Атанасије

Преузето са: http://borbazaveru.info/content/view/2121/1/

ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ

Империја узвраћа ударац

 

Лажи и клевете епископа бачког Иринеја грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа у вези последњег јавног линча владике Артемија.

У бездушној и бескрупулозној кампањи и медијском линчу владике Артемија наслушало се српско уво ових дана свега и свачега. И тек што смо помислили да нас више ништа не може изненадити из уста епископа бачког Иринеја, звекнуше нас по глави (к’о неким чекићем, што би рекао његов аустралијски имењак) нове ,,вести из несвести’’, јер при чистој свести и  здравој памети, то прочитати и нормалним умом прихватити било би заиста немогуће.

Интересантне су Иринејеве језичке и логичке бравуре, препуне недоказаних и недоказивих силогизама, на које смо и досада у његовим изјавам навикли, мада је овим последњима већ прешао у ,,будибогснама’’ (како често воли да се изражава његов брат по лажима, умировљени Атанасије) трансценденталну сферу.

Запрепашћујућа је и отровно трновита чињеница да епископ Иринеј у свом последњем ,,утуку на утук’’, датом грчкој црквеној агенцији Ромфеа, на много места употребљава израз ,,Црква Србије’’, угледајући се, верујемо,  на сличан израз, ,,Црква Грчке’’(η Εκκλησία της Ελλάδος.).

Иако је тај израз могућ и прихватљив у Грчкој православној цркви, јер њена јурисдикција обухвата само територију државе Грчке (осим делова у Епиру, који су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), такав израз никако није и не може бити прихватљив за Српску православну цркву, чија се јурисдикција простире далеко ван граница државе Србије (овакве каква је, измучена и мала да, чини се, мања не може бити, мада српским непријатељима и даље превелика), на традиционалном простору јурисдикције Пећке патријаршије на Балкану, као и парохије и епархије СПЦ у дијаспори, што је онај учени правник-попа из Подгорице, а духовни изданак умировљеног Атанасија, негде недавно веома разложно и учењачки објашњавао.[1]

Да ли је и ово један од покушаја преосвећеног Иринеја да покаже, и још једном на мала врата прогура идеју о предавању дијаспоре под омофор Цариградске патријаршије, што су њене намере и претензије, имајући у виду све већи недостатак лаоса са којим се Цариградска патријаршиија, којој су већина митрополита титуларни (укључујући и код нас толико ,,свеопеваног’’ митрополита пергамског Јована), суочава, под тешким и све тежим историјским околностима у Турској? Или, како пише протојереј Радомир Поповић: ,,…Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету.’’[2] Овај апетит Цариградске патријаршије, наравно, није од јуче, већ те претензије за ,,опаповљењем’’ Цариградског патријарха и његовим претензијама на читаву православну дијаспору, на његово постављање и представљање као ,,православног папе’’ дужег су карактера, и о њима је лепо писао проф. Сергије Тројицки још 1957. године у свом тексту ,,О јединству Цркве’’[3], описујући догађаје још од прве половине прошлог века.

Сада видимо да и у нашој јерархији, барем код појединих епископа, влада загрејаност за такве, православном учењу и етосу стране, претензије, барем код оне мање-више сталне поставке ,,еминентних’’ епископа, врсних теолога, који на таквим скуповима, од Алепа, преко Београда, Равене и многобројних Шамбезија, радо учествују, послани од Светог Синода, а представљајући, ваљда, глас плироме Српске православне цркве потписујући, будибогснама, све и свашта, јер, док год је на грчком језику, нема зиме.

Да ли нас, а и грчку јавност, епископ Иринеј полако припрема на оснивање Православне Цркве Србије, од које ће се полако одвајати Православне Цркве Црне Горе, Хрватске, БиХ па све до Православне Архиепископије Косова? Знамо да је на четвртој предаборској конференцији у Шамбезију, јуна 2009. на којој су учествовали и архијереји СПЦ са горње фотографије, одлучено да се ,,препоручи’’ оснивање Епископских конференција у православној дијаспори.[1] Ту су препоруку већ усвојили Православни епископи у Немачкој па су недавно већ основали КОКИД (Комисија Православне цркве у Немачкој), којој председава митрополит Августин из Васељенске патријаршије.[2]

Затим нас је на сајту СПЦ затекла вест и да постоји неки Епископски савет Православне цркве у Црној Гори[3], што је очигледан корак ка њеном поаутономљавању, јер, изгледа, ,,Архиепископ цетињски’’, кад већ није успео да постане патријарх, а ни световни владар Црне Горе, очекује да постане барем суверен ,,Православне цркве у Црној Гори’’.

И о томе засад толико. Осврнимо се, међутим, на синтагму толико пута поменуту у саопштењу агенцији Ромфеа у једној, другој, или инакој верзији, а то је: Свети Синод. Интересантно је запазити колико све језичких бравура чини поменутом синтагмом епископ Иринеј, да се убоги читалац просто губи у мору модификација и значења (грч. η Σύνοδος, се у грч. црквеној терминологији користи у значењу Сабор), од израза ,, Свети Синод Јерархије’’, ,,Свети Синод’’, ,,Синод Православне Цркве Србије’’,  ,,Синод Јерархије Православне Цркве Србије’’, све до ,,Стални Синод’’ и ,,Стални Свети Синод’’.

У Грчкој Цркви заиста постоји институција Сталног Светог Синода, под председавањег Архиепископа атинског, и броји 14  чланова. Задатак му је да обавља и надгледа редовне црквене послове у току године, између два заседања Сабора Архијереја. Чланови се бирају на годину дана (осим председавајућег Архиепископа) и у последњих шест година само се једном десило да један Архијереј (Ксантија и Перитеорија, Пантелејмон) буде два пута члан Сталног Синода. Дакле, иако му је име стални, чланови се редовно мењају, и готово сви епископи (митрополити у Грчкој Цркви), измењали су се у последњих неколико година као његови чланови.

У нашој помесној цркви, пак, иако му назив и није стални, Свети Синод готово увек да има исте чланове, који се само, једни те исти, мењају ротацијом, и, као такви, учествују на свим међуправославним, међухришћанским, међурелигиозним па и политичким конференцијама, бивајући многоструко одговорни (и одговарајући), и исто тако стављајући, без претходне сагласности и одобрења Светог Архијерејског Сабора, потписе у име Српске Цркве на све и свашта. Јер, заиста, они су стални и непромењиви. И само још недостаје да нам у једном од својих телевизијских обраћања владика бачки, убедљиво и несумњиво, у духу новог Краља Сунца узвикне: ,,Људи, па Црква –то сам ја! А ,,Ја’’ што каже, то се не спори, упркос оноликог климања главом, оне вечери у емисији Упитник, у знак одобравања на констатацију новинара Ракочевића како Цркву треба посматрати критички.

Предугачак би био овај текст када бисмо се осврнули на све недоследности, полуистине, као и отворене лажи и клевете које Епископ Иринеј износи у свом саопштењу. Ипак, неке је још неминовно поменути. Кренимо, дакле, од чињенице да сасвим упрошћено, да не кажем (божемеопрости) лажно, представља грчкој јавности ситуацију око обнове српских светиња на Косову и Метохије, наводећи да су светиње обнављали и васпостављали стручњаци међународне заједнице (овде сад неминовно иде оно sic!, тако драго умировљеном владики Атанасију). Где је он од оног мора шиптарских фирми и ,,експерата’’, који су тако ,,приљежно’’ обнављали цркве видео међународне стручњаке, није нам познато. Оно што нам је, пак, познато, јесте да тендере за ,,обнову’’ цркава не расписују никакви међународни стручњаци нити институције, него приштинско шиптарско министарство културе. Остављајући на страну политички и национално катастрофалне импликације дувања у леђа косовској независности, предајући њиховим институцијама на ,,обнову’’ наше светиње (па онда и на ,,чување’’ шиптарској полицији), довољно је писано и о самој стручности тих ,,обнављача српске баштине’’. Не, ништа од тога није проблем, по Иринеју једноставно неразумни Артемије није хтео да призна, преузме и освети цркве које су обнављали и васпостављали међународни стручњаци (ваљда ћемо да чујемо и неко име од међународног значаја). Битно да је, како нам преосвећени лепо каже, народ тражио. О каквом и ког народа догађању овде прича, ником није тачно познато.

Друга ствар на коју се треба осврнути јесте од владике Иринеја веома суптилно суптилно увлачење тезе о г. Џатрасу као старокалендарцу (иако је и сам Иринеј, ваљда, старокалендарац), знајући колико је грчка јавност, до алергичности, осетљива на ово питање. Онда се и само намеће питање: Па шта ако је старокалендарац? Није ваљда вл. Артемије са њим расправљао о календару, него покушавао да са човеком, очигледно способним и добронамерним, пробије медијски мрак и сатанизацију Срба којом се последње две деценије осликавају Срби у америчкој јавности. Чуди оволика ревност и новокатарство епископа Иринеја па се човек с правом пита да ли би он одбио, ако не помоћ, а оно бар разговор с Оливером Дулићем зато што је римокатолик, или са Љајићем, пошто је муслиман?

Међутим, сада седите, пошто оно што ћете прочитати није безопасно за слабе нерве. Г. Џатрас уопште и није старокалендарац, него припада једној парохији званичне Грчке православне архиепископије у Америци, која је под омофором Васељенске патријаршије!!! Чињеница проверљива, а надамо се да ће и г. Џатрас, ако је ове Иринејеве небулозе негде прочитао, јавно и да одговори на њих.

И за крај, молећи читаоца за опроштај због дужине овог писанија, потребно је неминовно осврнути се на читав приказ, наравно, по Иринеју, ситуације око седница ,,Сталног синода’’, и позивања, непозивања, присуствовања и неприсуствовања, као и одлучивања у вези и о владики Артемију.

,,Преосвећени Иринеј тврди: На крају је епископ Артемије још једном позван да дође код најблаженијег Патријарха и Светог Синода 11. фебруара у Београд, да расправе о исходу новонастале ситуације. Епископ Артемије се појавио на састанку, док је група његових следбеника и подржавалаца одржала протест пред зградом Патријаршије. Након што је преосвећени Артемије остао при ставу да не изврши одлуке јерархије и одбио покушаје да се нађе начин договора, одузето му је право да управља епископијом до завршетка канонског поступка који је започео Стални Синод.’’

Дакле, епископ бачки тврди да се опет тога дана, док су, ако добро разумемо, фанатизовани монаси, монахиње и верници, попут неке неваспитане и агресивне руље, мирно стајали, отпевали понеку црквену песму и молили се Богу за свога Архијереја, Епископ Артемије је учествовао на седници синода, пре које ништа није било решено, него, због његове упорности  на ТОЈ седници, и одбијања да се нађе заједнички језик, од истог тог Сталног синода, привремено разрешен управљања епархијом. Треба напоменути да се ТА седница синода, уз мирно певање и молитву ,,фанатизованих следбеника пред Патријаршијом’’ одржала не 11. него 13. фебруара, у суботу, зашта постоји обиље доказа, и надамо се да је ово преосвећеном Иринеју била само писана омашка, а не и још једна намера да на неки начин изигра и превари Грчку Цркву и грчку јавност. Но, нека му га!

Послушајмо сад шта о том догађају, и свом упаду у Грачаницу каже умировљени Атанасије:

Да би човек могао боље да се снађе у овој гомили неповезаних конструкција, ево и транскрипта:

    Нисам ја дошо овде да пљачкам и освајам, ал ево, зашто сам ушо пре. Они су блесави! Знајући да се спрема долазак, такви какви су дошли…знајући да је Симеон у…све се зна се, пазте све се зна…он је за време комисије овде двеста пута телефониро да утиче на, на, као што је и 2006… скривали документа. Однео је два велика куфера, не можемо да нађемо шта је однео. Јер мисли да ће нас заварати. Даклем ја сам реко: Људи ја морам да идем раније! ОДЛУКА ЈЕ БИЛА ДОНЕТА НА ПРЕТХОДНОМ СИНОДУ , неколко дана… али одлуке синодске важе кад се потпишу, није само била потписана, и чекало се да дође Артемије, да пред њим потпишу и одма да му уруче. Тако је и било и он је потписо да је примио. Али, одлука је важећа! И ја сам реко: Људи ја морам да идем пре! Знам шта је, знам каква је ситуација, у смислу (…) шта ћу затећи. И, проста је ствар, то нисмо њима открили, зашто? Зато што би могли да нас изненаде, забарикадирају се горе…у договору са Патријархом ја сам стиго у Куршумлију сат после потписа, не сат, није ни био сат, у дванаес и једанаес је потписано, пре дванаес сам био у Куршумлију. У Куршумлију ме је чеко факс, код свештеника, узмем факсове и за сад времена стигнем у Грачаницу са овлашћењима. Они су блесави!… јер мисле да смо ми…сисали весла… и ушли смо, узели, само променули браве, нисмо ништа разваљивали, овај, у… тај… инфо службу, узели смо благајну, овај човек био ту, узели смо секретаријат… е тај је велика мутивода, несрећа та… није тео да оде кад сам га ја смено. Кажем: Владико, оћемо ли опет почети испочетка. Једва је отишо, тај Иринеј, велика мутивода! Прво, монах секретар епархије, шта ће он ту? Довео сам оца Срђана да ми помогне, јер зна и све… и вероватно се човек неће никада вратити. И онда је дошо Артемије, његово нисмо такнули! Да, отишли смо у Симеонову собу, нашли смо масу торби, препуних, зашто није однео, не знам. Али, то што је он побего (лупање шаком о сто) ко кукавица, мењајући двапут кола да оде у Грчку. Извезли су му други његова кола која су та, епархијска, ауди. Дошо је један из грчке банке, Македонац, Алфа Банка, да га превезе, па му превезо кола, што му све то требало? Исконструисање пријема његовог код Пирејског је сада у току, највероватније су датуми…мењали… то се види, видећемо како ће то бити, поништен је његов пријем…

Дакле, агенцији Ромфеа Иринеј тврди да, пошто владика Артемије није хтео на последњем састанку Сталног Синода да се договори и изврши одлуке, тек онда Синод доноси одлуку. Умировљени пак, Атанасије, тврди да је одлука већ претходно била донешена, а само није била потписана, и требало је да се Артемије позове и само пред њим потпише. Или Иринеј лаже грчку, или пак Атанасије српску јавност!

И на крају, у једној реченици, долази јасно разјашњење очекивања и нада епископа Иринеја, па каже: ,,Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт Преосвећеног Артемија.’’ Ко су ти многи, није нам познато, знамо да је он тај један, иако, очигледно, његов глас (Црква-то сам ја) вреди за многе, а ту своју жељу поодавно није крио. Што је баби мило, то јој се и снило, каже народ. А преосвећеном Иринеју снило се и привиђало, изгледа, много, па ни сам више не може да разлучи праву од виртуелне стварности.

Много би се још ствари из саопштења могло изанализирати, али, већ смо прешли дозвољену границу дужинске пристојности једног текста, а да се пажљили читалац не замори. Ствар је сложена и тешка, противник наоружан и опасан, пресуде већ на столу, донешене и полуизвршене. Но, каже наш мудри народ: Не рече Туре: ,,Ако Бог да!’’ Стога Тебе молимо и преклињемо, Господе, дај Ти, по својој милости и правди! Амин!

П. Ш.

11. март 2010, Крушевац
[1] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/patrijarh-srpski-ili-patrijarh-srbije-q.html

[2] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/angazovanat.htm

[3] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/OjedinstvuCrkve-Trojicki.htm

[4] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_sa_cetvrte_predsaborske_svepravoslavne_konferencije_sambezi_6-12_jun_2009_godine

[5] http://www.spc.rs/sr/osnovana_episkopska_konferencija_u_nemackoj

[6] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori

http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/03/империја-узвраћа-ударац-2/

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

22. фебруара 2010. Поставите коментар

Свети Анатолије Оптински (Млађи)

О ЈЕРЕСИ У ПОСЉЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА
И ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе. Непријатељ рода људскога дјеловаће лукаво да би, ако је могуће, у јерес увукао и изабране. Он неће одмах грубо одбацивати догмате о Светој Тројици, божанствености Исуса Христа, о Богородици, већ ће почети непримијетно да искривљује учење Цркве, које су нам предали Свети Оци од Духа Светога. Довијања непријатеља и његова лукавстава приметиће веома мали број њих, они који су најискуснији у духовном животу.

Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите. Он је рекао: „По плодовима ћете их познати“, тако и ти по плодовима, то јест по делеовању јеретика, настој да их разликујеш од правих (истинитих) пастира. Ти духовни лопови који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом мјесту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божје уставе. Зато их Господ назива разбојницима (Јн. 10,1).

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбити. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног вријемена скривати своје зловерје, или ће непримјетно искривљивати божанствену вјеру, да би боље успјели, обмањујући и варајући неискусне.

Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси, а монашки живот тада ће бити изругиван. Осуће се обитељи, смањиће се број монаха, а они који остану трпјеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да привуку иноке на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових пријетњи малодушне ће захватити велико очајање. Ако доживиш то вријеме, сине мој, радуј се, јер ће тада вјерници, који не буду имали никаквих других врлина, вијенце добијати само због остајања у правој вјери, по ријечи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. (Мт. 10,3).

Бој се Господа, сине мој!, да не изгубиш припремљени ти вијенац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вјечну. Храбро стој у вјери и, а као је потребно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповједници са радошћу ће гледати твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имања и богатство, и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савјест, говорећи: „Сачуваћемо и спасти обитељ (манастир) и Господ ће нам опростити.“ Несрећни и заслијепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити света обитељ (манастир) већ – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али Бог је већи од врага и никада неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја времена, али ће они бирати усамљени и пуста мјеста. Не бој се невоља, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповиједио да јеретика сматрамо за незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај у подвиг исповиједања и подношења страдања, као добар војник Исуса Христа ( 2. Тим. 11, 1-3), Који рече:“Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота“ (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у вијекове вијекова. Амин.

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

20. фебруара 2010. Поставите коментар

Архимандрит Рафаил Карелин

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

Света Црква данас слави спомен на праоце – Свете који су живели пре доласка Христа Спаситеља у свет, у време Старог Завета.

Библија – ова Књига над књигама, као и Свето Предање Цркве, нам говори о стварању света, о човековом паду у грех, о животу људи на земљи – у земљи прогонства, о великим подвизима вере и о дубинама пада човечанства. Библија је књига Истине, због тога она показује и светлост и таму људске историје.

Блажени Августин је историју човечанства делио на неколико етапа које су налик ка човеков узраст.

Први период: од Адама до Ноја је најраније детињство човечанства; од Ноја до Авраама је детињство човечанства; од Авраама до Мојсија је младост: од Мојсија до Христа – мужевност; од Христа до краја света – последњи период -старост човечанства.

Старост као да подвлачи црту испод читавог пређеног живота. Као што често дубока старост личи на детињство, тако крај има сличности са почетком.

Због тога је Господ упозорио: „како је било у дане Ноја тако ће бити и долазак Сина Човечијега“ (Мт. 24, 37). Шта је било у Нојеве дане, браћо и сестре? Господ говори: „свако тело поквари пут свој на земљи“ (1. Мојс. 6,12), односно нестала је вера. Сва осећања, сва интересовања, сва човекова стремљења су стекла груб, чулни карактер.

Човек је заборавио на своју Отаџбину – Небо, човек се срцем својим прилепио за земљу. Тако је и за крај света Господ рекао; „Син Чоеечји када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). Какву веру?

Веру живу, која за човека постаје основа читавог његовог живота. Господ овде не говори о мртвој вери – у Бога верују и демони, не говори о мртвој, празној, хладној вери која може да постоји у човековој души, а да он свеједно остане духовно бесплодан – јалов цвет.

Као што говоре Библија и Свето Предање, Земља је још у време пре потопа била наквашена људском крвљу: брат је устао на брата и убио га. А говорећи о последњим временима Господ је предсказао: „и зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24, 12). У једном синаксару (кратко излагање догађаја празника или житија Светитеља) Етиопске цркве постоје овакве речи: „Људи ће бити толико зли. толико безосећајни да ће мајци бити жао да доји сопствено дете.“ Браћо и сестре, Господ је говорио о времену духовног отуђења, када ће брат бити равнодушан према свом брату у невољи и несрећи, када ће родитељи бити равнодушни према својој деци, а деца сурова према родитељима.

Затим, како пише Светитељ Димитрије Ростовски у „Свештеном Летопису“, сва земља је у време пре потопа била оскрнављена развратом, отрована враџбинама и магијом. Дакле, пре потопа. у дане Нојевог живота, цветали су сатанистички култови, чаробњаштво, враџбине, идолопоклонство или што је исто то – демонопоклонство, савремени окултизам – све ово је довело човека до крајњег разврата.

Рекао је Господ: „Неће се Дух Мој до века прети с људима, јер су тело“ (1 Мојс. 6,3). Ко је Дух Божји? Дух Божји је благодат Божија: тако, браћо и сестре, када се приближавате манастиру осећате да је тамо потпуно другачија атмосфера, као да лакше дишете, и у срце се усељавају мир и спокој. И обрнуто, ако се налазите на местима где се чини грех и разврат тешко вам је. Као да су сам ваздух. сами зидови зграде испрљани и оскрнављени нечистотом. И ево, од нашег избора – добра или зла – зависи духовна атмосфера која окружује нашу земљу.

Често се може чути питање: „Када ће наступити крај света?“

То је велика тајна, она људима није откривена. Али, ми знамо знакове њеног приближавања: пред крај света ће бити изгубљена љубав (Мт. 24, 12); пред крај света ће пресушити, избледети и умрети вера (Лк. 18,8). Због тога морамо посебно да се бринемо о ове две добродетељи (врлине).

Док је жива љубав постојаће и свет, када она нестане и свет ће пропасти, иструлиће као леш. Браћо и сестре! Већ сам рекао да ми сами стварамо духовну атмосферу добра или зла, и у њој се показују појаве светости, и обрнуто, појаве духовног пада. Сада видимо да духовна атмосфера постаје све зараженија грехом, различитим страстима.

Навешћу примере из нашег савременог живота: ви сте, наравно, чули за назив „џез-музика“. А шта је то, одакле је она дошла? Донели су је црнци из централних регија Африке; тамо је ова музика била ритуална, уз њене звуке су се обављала приношења жртава идолима, магијски плес и обреди. Затим је у нешто измењеном облику доспела у друге народе, и сада слушајући ову чудну музику људи не схватајући то, на нивоу подсвести бивају укључени у ритам овог окултног плеса и појања.

А ево и друге музике, која је настала из истог овог џеза, такозвана „рок-музика“. Она такође има дубоко окултни карактер и делује на људе тако да они губе своју вољу, понекад падају у конвулзије, хистерију и тако даље; понекад се после концерата ове музике збивају масовна крвопролића. убиства, људи као да делују под утицајем неке хипнозе. Све ово ствара управо она сатанска тамна духовна позадина света у којој ми данас живимо.

Затим, сада је веома распрострањена наркоманија. Али то није просто чисто физичка или психичка појава: она такође има дубоке окултне корене. Грчки жречеви из храмова Аполона, шамани северних народа, идолопоклоници из афричких пустиња, предсказивачи судбине – сви су они доводили себе у стање у којем су реално могли да опште са тамном силом удишући дим трава сличних хашишу или користећи друге наркотике.

Другим речима, наркотици су били једно од средстава за општење са демонским светом. И данас је ширење наркоманије, такође, напад окултног сатанистичког света на човечанство, то је стварање страшног црног фона изнад земље. И човеку се чини: откуд тако уобичајена навика као што је пушење да има везе са окултизмом и магијом!

Али, знате ли одакле је дошао овај обичај? Он је настао из ритуалних, магијских радњи северноамеричких Индијаиаца. Када је требало да реше неке сложене проблеме они су призивали духове, седали су у круг, као што то раде спиритисти, узимали лулу и изговарајући магијске заклетве, пушили лулу, затим би је давали суседу и тако су пушили редом, потом су седели ћутке док неко од њих не „осети“ одговор духа којег су призивали и док им он не каже своју вољу.

Дакле, чак и обичај који је тако распросграњен у нашем животу има своје окултне, своје враџбинске, своје демонске везе и изворе. Нису се тек тако људи који су раније живели, чак ни не знајући за то, досећали и видели у пушењу некакав скривени, веома мрачан и гнусан смисао.

У Библији се говори да је Господ, када је заповедио Аарону да извршава обавезе првосвештеника, нарочито строго указао на поредак кађења – како треба палити кадионицу и како стављати у њу тамјан (2 Мојс. 30, 7-10). О другим приношењима се није тако строго говорило као о овом великон свештенодејству. Чак је и синове Ааронове Бог погодио и они умреше зато што су пре свештенодејства у кадионицу ставили туђ огањ, који није био узет са жртвеника већ ван светилишта.

И обично пушење је, такође, нека врста кађења, кађења тамним дусима, иако људи, наравно то не знају, не схватају. И овај раширени обичај чини још гушћом сатанску атмосферу, облаке сатанског мрака, који се све више надвијају над светом.

Господ је предсказао да ће бити знамења на небу у последње време. Била су знамења када је пао Јерусалим – људи су видели на небу комету и око ње људска привиђења која су се час разилазила, час поново састављала, изгледало је као да две војске ратују једна против друге и зачули су гласове из храма: „Хајдемо одавде…“ Када је пао Константинопољ – ова тврђава Православља, на небу су се такође видели крвави пламенови. Звезда се показала и када се родио Исус Христос. И пред крај света на небу треба да се појаве различита знамења (Мт. 24,29-30; Мк. 13, 24; Лк. 21, 25). Међутим, није Господ само на њих упозоравао. Господ је говорио о томе да ће у последње време доћи многи лажни пророци и да ће они чинити лажна чуда и да ће ова чуда запањити људску уобразиљу. И они који немају у себи благодат Духа Светог лако ће поћи за лажљивцима као за својим спаситељима.

Неки се питају може ли човек да се лечи на сеансама сугестије. Сами хипнотизери који врше ове сеансе не крију да су учили по такозваним источњачким системима. А шта су то источњачки системи? Шта је, на пример, јога? Све је то тесно повезано са окултизмом. По речима Господа, ђаво ће лажним чудима обманути читаво човечанство и чак ће се изабрани једва спасити (Мт. 24, 4).

Изабрани – значи православни Хришћани, они који стоје у истини Јеванђеља, они који примају Свете Тајне Христове; и њих ће дух лажи покушати да обмани, он ће их саблажњавати видљивим благом, исцелењима и томе сличним. Али, ова исцелења су као и све што чини тамна сила, нестабилна, привидна.

Ово примећују чак и неверујући људи: у Бугарској је било извршено истраживање таквих телевизијских сеанси и шта се десило? Док су трајале ове сеансе заиста као да није било позива „Хитне помоћи“, људи су мање позивали лекаре, али је то трајало само кратко време, а затим су се болести појавиле са новом снагом и што је најстрашније – повећавао се број самоубистава. Овде се не ради о исцелењу већ само о отупљивању бола, привременог успоравања саме болести, као кад би рецимо неком болеснику дали инекцију морфијума и он престао да осећа бол; субјективно се он у том тренутку осећа здраво, али то уопште ке значи да је оздравио – кад се заврши деловање морфијума болест ће му се вратити са још већом снагом.

Тако је и у случајевима биоенергије: само привидно исцелење ће донети не привидан, већ стварни распад човекове душе. Могуће је да се неко пита: „Зашто тога није било раније, зашто је све то почело сада да се шири?“ Већ сам рекао да је то зато што је створена тешка духовна позадина, тешка духовна атмосфера у којој живимо. Навешћу вам једноставан пример: можда се сећате како сте у детињству ликовали, како је ликовала ваша душа кад су наступали празници? А сада смо потпуно безосећајни. као да нас на земљу притиска нека страшна сила, нека духовна преса. Браћо и сестре! Шта демони желе пре свега?

Да се прекине молитва. Када се прекине молитва, одузеће се она сила која задржава, покров који нас чува од мрачних паклених сила, управо тада ће демон моћи да покаже своју власт: он ће привући људе подражавајући Христа чудима и знамењима, задивиће њихову машту… Али, ова чуда никога неће учинити бољим, неће васкрснути људске душе, она ће их само учинити безвољнима и натераће да за ђаволом као за својим спаситељем иду они који се одрекну Христа. Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање.

Погледајте наш живот – како мало времена поклањамо молитви! Сетите се, раније смо се усрдније и дуже молили, али сада постепено све више и више скраћујемо молитву. Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког Хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само Оче наш, и то на брзину, тако брзо, као да хоће да се „избаве“ и од ње.

То демони покушавају да нас доведу у такво стање вечне журбе, као да никад немамо времена и наведу да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид који нас штити од мрачних сила. Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку, зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства.

са руског: Марина Тодић