Беседа Владике Артемија у манастиру Фенек

02/04/2010

Беседа Вл. Артемија на Велики Четвртак у манастиру Фенек

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећан и благословен данашњи дан, браћо и сестре, и ова молитва наша заједничка да буде благопријатна и богоугодна пред престолом Божијим.

Благодарећи Богу и преосвећеном брату Нашем владици Василију, ја сам данас овде на овај велики дан заједно са вама, да се заједнички Богу молимо и принесемо бескрвну жртву, на дан када је сам Господ на Тајној Вечери установио Свету Тајну Причешћа, установио Евхаристију. Пред своје страдање Господ је знао шта ће се дешавати кроз сва будућа времена и Он је оставио својим ученицима, а преко њих и свима нама, оно што нам је потребно за живот вечни. Јер Он је рекао више пута у својим проповедима, док је проповедао народу, за свога живота на Земљи: “Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни”. Тиме је Он наговештавао ову Свету Тајну Евхаристије, коју је пред своје страдање и установио. Јер у оно време, када је требало да пострада, Господ је на Тајној Вечери, са својим ученицима, пред саму Пасху јеврејску, узео хлеб у своје свете руке, благословио га и осветио, преломио и рекао ученицима својим: ” Узмите, једите, ово је Тело моје које се ради вас ломи за опроштење грехова”. Затим је узео чашу са вином, благословио осветио и рекао: “Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас пролива за отпуштење грехова”. И још је додао: “Кад год овај хлеб ломите и ову чашу пијете, ви смрт моју објављујете и обзнањујете. Ово чините у мој спомен.” рекао је Господ ученицима, а преко њих и њиховим наследницима, епископима, свештеницима који ову Свету Тајну свршавају, ево преко две хиљаде година.

Господ је у овој Светој Тајни дао нама небеску храну, дао је своје свето Тело и своју Крв да се њоме причешћујемо да бисмо имали живот вечни. “Јер ко год једе Тело моје и пије Крв моју ИМА живот вечни”, рекао је Господ. Али, Господ је браћо и сестре, Господ је исто тако рекао да се за Свето Причешће треба припремати. Јер је рекао, такође, ко недостојно једе и пије онда суд и осуду себи једе и пије. Ово Причешће бива за исцељење душе и тела нашег за живот вечни. А ко се недостојно причешћује, онда причешћује се на СУД и на ОСУДУ! Зато је Света Црква установила да се за Свето Причешће припремамо постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести, да исповедамо грехе своје које смо као људи починили, па тек онда да се причестимо светим Телом и Крвљу Господа Христа. Без такве припреме, браћо и сестре, боље је не причешћивати се, него недостојно приступати светој Чаши. То је наука Цркве Православне, то је пракса која се држи две хиљаде година, и не треба сада, по некој новој науци, као што многи на западу раде, да се причешћујемо на свакој Литургији без икакве припреме. То није на спасење, то је на суд и на осуду!

Нека би Господ услишио наше молитве, даровао нам снаге духовне и телесне, да целога живота свога достојно приступамо Светом Причешћу, да примамо свето Тело и Крв Господа Христа, на исцељење душе и тела и на живот вечни. Како бисмо, када одемо одавде, у Царству Христовоме, у Царству Небескоме, још достојније се причешћивали, гледајући лице Господа Христа и Свете Тројице и славећи их са свима светима, са анђелима и угодницима Божјим, кроза све векове и сву вечност, Амин.

Аудио запис беседе: vladikina_beseda_vel_cetvrtak_fenek_2010_VN350161

Извор: http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/04/beseda_vl_artemija_vel_cetvrtak_2010_fenek/

ОРАО И СВИЊА

 

ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.

Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:

„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?

Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:

мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“

Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.

Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“

То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208

 

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Патријарх ВАРНАВА

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Браћо и сестре
Децо наша љубазна
 

 Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
 Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
 Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
 Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):
 »Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).
 Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. »Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).
 Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…
 Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА

(Из последње Божићне посланице патријарха српског ВАРНАВЕ (Росића) од 25. децембра 1936.г. (7. јануар 1937.г.) а објављен у листу »ПРАВОСЛАВЉЕ« број 574. од 15. фебруара 1991.г. одакле је текст преписан у целости).

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА
СРПСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви – православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они – инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то – као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или – ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или – који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас – то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих – непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом – пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти – или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности – Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

Слово Светитеља Тихона
(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),
изговорено у 17. недјељу по Педесетници,
Србима у Џексонској цркви

Кад нестане стида, нестаће и света

ЈАРА И СТИД

Када ме рукоположи, у Београду, после кратког времена, дође са Војом Јанићем који је онда био министар просвете, да ме посети у манастиру Драч. Није хтео да уђе у конак, него, како је изашао из цркве, наредио је да разгрнемо снег, донесемо троношке столице и на средини наложимо ватру. Кад смо сви поседали око ватре, он рече:
– Наш народ, кад је живео око огњишта, није знао за туберкулозу, јер јара од ватре убија бациле туберкулозе.
Утом наиђу два ловца, убили курјака, па га баце пред владику Николаја.
Некако у исто време, на малу капију, из села Дреновца, наиђе млада сељанчица, па јој кажемо да приђе и владици љуби руку. Она се застидела, уплашила, па је сва дрхтала. Примети то владика па рече:
– Стид држи села и градове, кад нестане стида, нестаће и света.

преузето из књиге:
Архимандрит Данило – Казивања о разним чудима
(приче Старца Данила о Светом владики Николају)