Беседа Владике Артемија у манастиру Фенек

02/04/2010

Беседа Вл. Артемија на Велики Четвртак у манастиру Фенек

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећан и благословен данашњи дан, браћо и сестре, и ова молитва наша заједничка да буде благопријатна и богоугодна пред престолом Божијим.

Благодарећи Богу и преосвећеном брату Нашем владици Василију, ја сам данас овде на овај велики дан заједно са вама, да се заједнички Богу молимо и принесемо бескрвну жртву, на дан када је сам Господ на Тајној Вечери установио Свету Тајну Причешћа, установио Евхаристију. Пред своје страдање Господ је знао шта ће се дешавати кроз сва будућа времена и Он је оставио својим ученицима, а преко њих и свима нама, оно што нам је потребно за живот вечни. Јер Он је рекао више пута у својим проповедима, док је проповедао народу, за свога живота на Земљи: “Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни”. Тиме је Он наговештавао ову Свету Тајну Евхаристије, коју је пред своје страдање и установио. Јер у оно време, када је требало да пострада, Господ је на Тајној Вечери, са својим ученицима, пред саму Пасху јеврејску, узео хлеб у своје свете руке, благословио га и осветио, преломио и рекао ученицима својим: ” Узмите, једите, ово је Тело моје које се ради вас ломи за опроштење грехова”. Затим је узео чашу са вином, благословио осветио и рекао: “Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас пролива за отпуштење грехова”. И још је додао: “Кад год овај хлеб ломите и ову чашу пијете, ви смрт моју објављујете и обзнањујете. Ово чините у мој спомен.” рекао је Господ ученицима, а преко њих и њиховим наследницима, епископима, свештеницима који ову Свету Тајну свршавају, ево преко две хиљаде година.

Господ је у овој Светој Тајни дао нама небеску храну, дао је своје свето Тело и своју Крв да се њоме причешћујемо да бисмо имали живот вечни. “Јер ко год једе Тело моје и пије Крв моју ИМА живот вечни”, рекао је Господ. Али, Господ је браћо и сестре, Господ је исто тако рекао да се за Свето Причешће треба припремати. Јер је рекао, такође, ко недостојно једе и пије онда суд и осуду себи једе и пије. Ово Причешће бива за исцељење душе и тела нашег за живот вечни. А ко се недостојно причешћује, онда причешћује се на СУД и на ОСУДУ! Зато је Света Црква установила да се за Свето Причешће припремамо постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести, да исповедамо грехе своје које смо као људи починили, па тек онда да се причестимо светим Телом и Крвљу Господа Христа. Без такве припреме, браћо и сестре, боље је не причешћивати се, него недостојно приступати светој Чаши. То је наука Цркве Православне, то је пракса која се држи две хиљаде година, и не треба сада, по некој новој науци, као што многи на западу раде, да се причешћујемо на свакој Литургији без икакве припреме. То није на спасење, то је на суд и на осуду!

Нека би Господ услишио наше молитве, даровао нам снаге духовне и телесне, да целога живота свога достојно приступамо Светом Причешћу, да примамо свето Тело и Крв Господа Христа, на исцељење душе и тела и на живот вечни. Како бисмо, када одемо одавде, у Царству Христовоме, у Царству Небескоме, још достојније се причешћивали, гледајући лице Господа Христа и Свете Тројице и славећи их са свима светима, са анђелима и угодницима Божјим, кроза све векове и сву вечност, Амин.

Аудио запис беседе: vladikina_beseda_vel_cetvrtak_fenek_2010_VN350161

Извор: http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/04/beseda_vl_artemija_vel_cetvrtak_2010_fenek/

НА ПУТУ КА УНИЈИ С РИМОМ?

 

Владимир Димитријевић

НА ПУТУ КА УНИЈИ С РИМОМ?

(„Тајни“ документ коначно објављен)
         Отворен иступ кардинала Вилијема Леваде, наследника Јозефа Рацингера на челу ватиканске Конгрегације за доктрину вере, јасно нам ставља до знања да су православни екуменисти били ограничени (што их бар мало оправдава, мада није нимало утешно), или свесни обмањивачи верних чеда Цркве од Истока. Јер кардинал Левада је јасно рекао: „Циљ екуменизма је – уједињење са Римокатоличком црквом”.

И досадашњи преговори са римокатолицима то јасно показују.

Италијански блогер Сандро Магистер објавио је 23. јануара 2010. тајни документ „Улога епископа Рима у заједници Цркве у првом миленијуму“ (The Role of the Bishop of Rome in the Communion of the Church in the First Millenium). Taj докуменат је усвојен на припремном заседању Мешовите комисије православних и римокатолика, одржаној на Криту 27. септембра – 4. октобра 2008. године. Скуп је био затворен за јавност, и представљао је увод у сусрет на Кипру, одржан у јесен 2009. године. Кипарски састанак је пропао због великог противљења православне јавности (од монаштва Св. Горе, преко угледних грчких теолога, до кипарског свештенства, монаштва и верног народа.)

Зато је усвајање овог документа одложено за септембар 2010. године, када ће се заседање Комисије наставити у католичком Бечу.

Чим је Сандро Магистер објавио документ, то је изазвало пометњу међу мајсторима „тајне дипломатије“. Папски Савет за јединство кршћана изразио је жаљење због откривања информација. По саопштењу Савета, на Кипру је усвојен став да се садржај критских договора не саопштава до коначног потписивања у Бечу.

Како каже руски теолог Роман Вершило: „У документу се тврди да је, пре отпадања Рима од Православне Цркве Римској Цркви било признавано првенство над свим Помесним Црквама и на Западу и на Истоку. Римска Црква је признавана као „извор правила вере“. Њено првенство се, тобож, заснивало на томе што су Римску Цркву основали Свети Петар и Павле и што је, наводно, постојао „осећај њиховог живог присуства у Риму“ (The Sense of the Living presence), као и тиме што су они у Риму претрпели мучеништво и били погребени, као и чињеницом да је Рим био престоница царства и центар где су се укрштале саобраћајнице.

Првенствујући положај Рима документ Комисије приписује самом римском епископу. На тој основи римском епископу признаје се првенство части. Папа се проглашава наследником Светих Апостола Петра и Павла у сасвим (римо) католичком смислу.

Даље се у тексту разјашњава да се примат папе не састоји само у части, него и у власти (“The Eastern and Western Traditions recognised a certain “honour” (timi) of the first among the patriarchal sees which was not purely honorific… It entailed an “authority”).

У документу се тврди да Васељенски Сабори нису могли задобити статус васељенских без учешћа епископа Рима. Штавише, у духу потпуног папизма на папу се примењује 34. Апостолско правило о томе да епископи сваког народа треба да знају првога од њих и да ништа не чине без његовог расуђивања. Другим речима, поглавари Помесних Цркава од апостолских времена тобож признају папу за првог, за главу и ништа нису чинили без његовог расуђивања, како би требало да чине и сада.

На крају, папи се даје да има улогу судије ако окривљени епископ било које Помесне Цркве зажели да му се обрати“.

Главна тврдња овог документа састоји се у позивању на ранохришћанску Цркву, у којој је Рим био признат као „prima sedes” не само зато што је престоница државе, него и као духовно средиште. То се доказује навођењем места из посланица Светих Климента Римског, Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског, итд. Настојава се на томе да, иако је долазило до спорова осталих епископа с Римом, није долазило до прекида евхаристијског општења (случај сукоба између папе римског Стефана и Св. Кипријана Картагинског око поновног крштавања јеретика.) С друге стране, тврди се да је Свети Кипријан Картагински извор јединства епископата видео у „столици Петровој“.

Изложена је и идеја „петринске службе“ папе код раних римских епископа, попут Св. Лава, коме се приписује тврдња да је Христос Св. Петру (и само њему) поверио да напаса јагањце Његове (Јн. 21,17). Иако се наглашава да Исток никада није признавао заснивање Цркве на Петру као личности, него на Петровој вери у Христа, ипак се каже да Исток у првом миленијуму није протествовао због развоја „петринских идеја“ на Западу. Запад није одбацио Јустинијанову идеју Пентархије (пет Патријаршија: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим), али јој није придавао онај значај какав је имала на Истоку.

Најважнији исказ овог дела докуманта је, рекосмо, да евхаристијско општење није прекидано, без обзира на разлике у схватањима.

Такође, наглашава се да су у доба криза вере на Истоку епископи апеловали на папу – да пресуди (случај обраћања Св. Атанасија Великог папи Јулију). Закључак је следећи: „Мора се истаћи да је у првом миленијуму епископ Рима, као први (протос) међу патријарсима имао улогу координације и стабилизације у питањима вере и заједничарења, у верности Предању и с поштовањем саборности“.

По учесницима езотерног скупа на Криту, на раздвајање између Запада и Истока утицали су: „терминологија, менталитет и идеологија Римског Царства; промене империјалне политике које су утицале на живот Цркве; преношење престонице Царства на Исток; нагнуће и пад Римског царства на Западу, и последице које је то имало по политичку и културну равнотежу Истока и Запада; напредујуће удаљавање култура између Истока и Запада, које је водило узајамном непознавању, отуђењу и неразумевању; муслиманско ширење на територијама Александријског, Антиохијског и Јерусалимског патријархата, као и у областима Северне Африке и Шпаније; успон Западног царства Карла Великог, лични уплив извесних историјских фигура“.

Познавање тих околности би требало да допринесе уклањању препрека у обнови пуног општења.

Суштински закључак скупа на Криту, чији је завршни докуменат потписан 3. октобра 2008, састоји се у томе да су Исток и Запад били у евхаристијском општењу, без обзира на „различита мишљења“; „заједничко предање“ првог миленијума треба да послужи као „модел обнове пуног општења“ Истока и Запада данас.

То, по свему судећи, значи: паписти ће задржати своје схватање улоге папе, а православни своје, и наћи ће се у евхаристијском општењу. Уосталом, ово је већ наговештено. Свештеник др Радомир Поповић, у свом тексту „Црква у преговорима са римокатолицима“, је најавио „постравенски“ развој догађаја („Св. кнез Лазар“, 3-4/2009, стр. 25-37, и другде):

>>Равенски документ посебно третира питање саборности Цркве, али у контексту власти у Цркви, односно првенства, примата (Одељак 40 и 41). Посебно се говори о епископу града Рима и његовим прерогативима и функционисању саборности Цркве. Подвлачи се поново римоцентризам, кога у суштини није било у првом хиљадугодишту, макар не у мери и облику како то виде римокатолици. У одељку 41. се, између осталог, каже да православни и римокатолици се не слажу „око тумачења историјских доказа из ове епохе везано за прерогативе римског епископа као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом хиљадугодишту“. Овде се свесно полажу поново темељи папског првенства и васељенске духовне надлежности која нема темеље ни у Откривењу нити у црквеној историји првих хиљаду година. Ово једноставно није тешко доказати и историјским примерима. Није Рим и његов епископ био место призива (апелација) у раној Цркви како се римокатолици погрешно позивају на неке каноне црквених сабора (Сардички сабор 343. године, канони 3, 4. и 5, видети, Атанасије (Јевтић), Свештени канони Цркве, Београд 2005, стр. 273-276, напомене 15, 16 и 17)). Пример Св. Лава Првог Великог у време одржавања Четвртог васељенског сабора то очигледно показује. Папино писмо или Томос упућен сабору није био одмах прихваћен. То је учињено тек после дуге дискусије, значајних примедби и појашњења многих места у, иначе по свему православном папином Томосу. Саборни начин постојања Цркве је део и саставни део бића саме Цркве. То не треба доказивати. Међутим, ако Црква заиста постоји на саборни начин, онда аутоматски отпада власт било којег појединца, поготово универзална, васељенска власт и надлежност једног као средишта или центра Цркве Христове на Земљи. На Западу, није тешко закључити, није од почетка било тако, али временом, стицајем многих околности, расте моћ или власт римског Епископа, али на штету саборног начина постојања Цркве, који је на Истоку сачуван. Цркви се одузима она слобода коју јој је даровао Господ Христос. Папоцентрична установа саборности цркве на Западу и покушај пројектовање таквог става у самом Равенском документу је за Православну Цркву недопустиво и одудара од саме бити Цркве и њеног основног одређења. Православни не би смели ово да прихвате, јер би их такав став извео из Предања и православног наслеђа. Ако се преговори у овом духу наставе, што је најављено за идућу годину (2009) на тему саборности и власти у Цркви у другом хиљадугодишту до данас, Православни ће запасти у незахвалну ситуацију како да схвате, односно да прихвате и последња три сабора римокатоличке цркве, Тридентски (16. век) и Први (1869-1870) и Други ватикански сабор (1963-1965) који су једноставно потврдили и зацементирали папоцентризам до краја, по свему туђ и стран православном поимању и Цркве и еклисиологије уопште. Због овога би представници православних помесних Цркава пре самог наставка преговора у следећој години требали добро да преиспитају своје услове под којима треба преговоре да наставе. Ово утолико пре, јер већ сада у римокатоличким круговима се увелико говори да су Православни признали папско првенство – примат, што је римокатолицима био вековни сан, почев од Лионске, Флорентинске и свих потоњих унија.

Поводом Равенског документа огласио се у специјалном интервјуу кардинал Валтер Каспер један од сапредседавајућих Мешовите комисије за дијалог. Интервју је дао 18. фебруара (видети, zenit.org) и чини нам се био је доста искрен, али и веома јасан. Он каже да су „Православни пристали да говоре о универзалном (васељенском) нивоу власти у Цркви“ дакле, о примату. Он даље каже: „Јасно је да се овде ради о томе да само један кандидат има ову службу, а то је римски епископ. Јер у духу древног поретка (грч. таксис), у првом миленијуму римски престо је био први.“ Он исто тако упозорава да у следећим фазама преговора Православни би требало да боље и дубље осветле појам примата и појам првог, а римокатолици питање појма саборности на васељенском нивоу. Кардинал В. Каспер признаје да је Равенски документ само први корак и основно полазиште за преговоре“, али он стоји чврсто на позицијама своје цркве када констатује: „Када су у првом хиљадугодишту помесне (локалне) Цркве биле у тешкоћама, оне су често апеловале (обраћале се) Риму. Рим је био чинилац призива (апела), и већ тада,у првом хиљадугодишту играо јe веома важну улогу“. Додуше, он исто тако каже да је и у првом миленијум постојало различито поимање примата, које се као такво више развијало на Западу него на Истоку. Зато је, по њему потребно проучити детаљно први миленијум хришћанства да би се постигло боље разумевање Отаца, како Запада тако и Истока.

„У првом хиљадугодишту“, каже он „имали смо пет Патријархата, а сада имамо 15 Патријархата и неколико аутономних Цркава. На Западу смо имали развој који је довео до Првог ватиканског сабора (1869-1870) ca дефиницијом примата јурисдикције и папске непогрешивости, развој који Православље никада није прихватило. Овде имамо крупно питање, како протумачити ове различите развоје на темељу првог миленијума? То неће бити лака расправа, напротив, биће веома тешко да се прихвате Први и Други ватикански сабор“. Дакле, кардинал је ипак свестан вековима нараслих новина које су Запад све више и више удаљавале од Цркве и од, како и он каже, првог хиљадугодишта хришћанске историје.

Међутим, у истом интервјуу В. Касперова размишљања иду даље и чак већ сада нуде нека могућа решења. Он каже да унутар римокатоличке цркве „ми имамо два Канонска кодекса закона (Codex iuris canonici) – један за латинску цркву, а други за источне Цркве са којима Рим има потпуно општење (заједништво, комунија). Сагласно овим Кодексима канонских закона, примат се практикује на различите начине: на један начин у званичној римокатоличкој – латинској цркви, а на други начин у источним – присаједињеним Црквама. Другим речима речено, кардинал отворено говори о два аршина и мерила којима се руководи званична римокатоличка црква и у преговорима које води са Црквом. Ако Православни чак и пристану на пропозиције споразума око власти, примата и саборности Цркве, римокатолици ће остати при своме, али ће применити онај други Кодекс који је већ у оптицају са источним-присаједињеним Црквама.

Он је, с друге стране свестан, и признаје да римокатолици Православнима не могу да наметну систем функционисања првенства и власти којима данас живи та црква. Али, у случају обнове пуног јединства и заједништва, нови облик практиковања примата и власти у Цркви тек треба открити када је у питању православна Црква, при томе не одричући се постојећег поретка који је давно успостављен, не само са Првим и Другим ватиканским сабором. <<

Колико данашњи представници Православне Цркве аутентично сведоче Свето Предање пред инославнима, остаје да се види. Документ с Крита, из октобра 2008, рекосмо, није усвојен на Кипру у јесен 2009. Чека нас сусрет Мешовите богословске комисије крајем септембра 2010. у Бечу.

Езотерном састанку на Криту, чији документ се може наћи на www.chiesa.espрressonline.it, присуствовао је епископ браничевски Игњатије (Мидић), који је присуствовао и скупу на Кипру.

Што се донедавних корифеја Цркве од Истока тиче, они су се прославили својим јасним ставом. Свештеник др Радомир Поповић о њима у свом огледу пише:

>>У релативно новијој историји Цркве, последњих једну стотину и педесет година православна Црква налазила се пред сличним, ако не и већим изазовима. Дугорочна стратегија римокатолика доследно се спроводи и по могућству остварује. Папа Пије Девети (1846-1878) је 1848. издао своју Окружну посланицу, и на грчком језику, којом позива Православне у црквено јединство са Римом. Православни источни патријарси са својим локалним Синодима (дакле, не само Константинградска патријаршија) после само четири месеца су издали Окружну посланицу као одговор на овај папски изазов (Посланицу видети у, И. Кармирис, Та догматика т. 2,1968,905-925; српски превод у, Р. Поповић, Извори за црквену историју, Београд 2006, 425-446). У Посланици се црква назива „Божји рај“, а увек има оних који „неопрезно живе и грабе се за безбожним новинама као за новим оделом и примају у сасвим исквареном облику јеванђелско учење“ (Исто, стр. 425-6). Све новоуведене новине код римокатолика су „изврнуле целокупни апостолски образац по којем су све тајне и црквене уредбе извршаване, поредак који је древна света и православна Црква римска држала, која је тада (- пре Раскола) била најчаснији део свете католичанске и апостолске Цркве“ (Исто, 5,12). Посланица о папизму говори као о „једновлашћу у саборној Цркви и једновлашћу у раздавању дарова Светога Духа“. Говорећи о папском ауторитету Посланица источних патријараха, примењено на контекст Равенског документа, каже да папа „не украшава свој престо апостолским исповедањем, већ се стара да апостолским престолу потврди своје достојанство, а достојанством своје исповедаље“ (тачка 9). Патријарси источни се с разлогом питају половином 19. века, ко је од Отаца или од нас самих порицао њој (римској цркви), црквеним правилима дато старешинство у свештеноначалном поретку, докле год је она чувала у чистоти отачко учење“ (тачка 13). Даље се каже, да у тој цркви видимо и првенство“ које је преобраћено у господарење“ (тачка 13). Најопасније је „папино право на господарење у слободној Цркви Божијој“. Ако би се, претпостављају источни патријарси, којим случајем догодило да се папа покаје, и ми бисмо могли рећи: „Целивамо свету руку која је избрисала сузе саборној Цркви“ (тачка 15).

Сличне садржине и скоро истим поводом настала је и Посланица Антима константинградског патријарха (1895-1896) из 1895. године. Патријарх је реаговао на Окружну посланицу Папе Лава Тринаестог (1878-1903) из 1894. године. Папа се посебно у Окружници обратио и словенским црквама и народима и позвао их у јединство са Римом. Патријарх Антим посебно говори о папском првенству: „Папа мисли да сједињење може бити само ако се призна његово архијерејство и највиша духовна и световна власт целе Цркве, и ако се он, папа, призна као једини намесник (vicarius) Христов на Земљи и делилац свеколике благодати“ (Посланица, тачка 2). У Посланици се каже да Папа Лав XIII изоставља све битне и важне разлике у вери и учењу, а као главни „и тобоже једини узрок несугласице истиче питање о првенству римокатоличког епископа, и упућује нас на изворе да потражимо и видимо шта су мислили наши Праоци, и шта смо имали у првој епохи хришћанства“ (Исто, тачка 14). „Наша православна Црква Христова свагда је спремна да прихвати сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једном за свагда самовољно уведене у својој цркви многе и различите противјеванђелске новотарије, које су и изазвале жалосно отцепљење цркава …“ (тачка 3). На крају, патријарх упозорава целокупну пуноћу Цркве следећим речима: „Пазимо и чувајмо се сви лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају да варају и примамљују простодушнија срца код нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све што раде право, и обраћају ка унији, ако се само призна папа за највишег и непогрешивог и апсолутног господара целе Цркве, и јединог на Земљи наследника Христовог и извор сваке благодати!“ (Исто, тачка 25).

Изазов за Православне је био и у доба константинградског патријарха Јоакима Трећег ((1878-1884; 1901-1912) на самом почетку 20. века. Патријарх се 1902. године обратио свим помесним православним Црквама једном Посланицом у којој је скренуо пажњу на нека важна питња заједничка свим Православним. Између осталог патријарх указује и на потребу дијалога са „двема западним гранама хришћанства“, мислећи при томе на латине (римокатолици) и протестанте. Он скреће пажњу на чињеницу да поменуте западне цркве имају жељу за преговорима око постизања јединства, али исто тако каже да „није непознато да таква њихова богољубива љубав се сукобљава са непоколебивошћу ових цркава у разликама, у којима они остајући, … јављају се савршено нерасположени да ступе на пут јединства, које се утврђује јеванђелском и историјском истином. Они пак изјављују спремност, али у границама и размерама на којима се жељена догматска сагласност за нас јавља као неприхватљива могућност“ (Исто, стр. 480-481).

На патријархову Окружницу између осталих огласио се Свети Синод Руске православне Цркве из Петрограда 1903. године својом Посланицом (Видети, Р. Поповић, Извори, стр. 485-492). О латинима и протестантима Руси кажу да су „некадашња деца Мајке Цркве“ и овце једног стада Христовог које су се сада завишћу ђавола одвојиле и залутале… Нашим милим и уваженим и браћи (латинима и протестантима) познате су свагдашње жеље Рима, које су биле узроком његовог отцепљења; позната су у историји његова разна лукавства, и тајна и јавна, која су била упућена да потчини себи православни Исток; познате су скупе школе, мисионарска друштва, посебни монашки редови и друге установе,… а једино у циљу да улове за себе децу православне Цркве… Према томе, ма како да су мирољубиве речи латина, ма како пажљиво они исказивали и наглашавали своју особиту љубав и уважавање према праославној Цркви, ипак те речи не треба и не могу да сакрију од наших очију погрешке Рима; зато по прекој потреби морамо још више јачати нашу обазривост и одлучност да тврдо стојимо на непоколебивом темељу Православља и да се не заведемо никаквим лажним миром …“ (Исто, стр. 488).<<

Помолимо се Господу да и данашњим сведоцима Православне Истине (Христа Бога!) да овакво мужанство у одбрани вере од папских претензија!

Шта уче јеретици, а шта уче Свети Оци

Од свога оснивања, Црква Божја није знала ништа о догмату о „папској незаблудивости“. Тај догмат је камен темељац данашњег папизма, и паписти га се не могу одрећи, јер би тиме уништили све основе своје земаљске моћи и власти. Православни тај догмат не могу прихватити, јер би престали да буду православни. О чему се, заправо, води полемика?

Римокатоличка црква је усвојила догмат о папској незаблудивости на Првом ватиканском концилу, а формално га је прокламовао папа Пио IX, 18. јула 1870. То учење тврди.

„Ово је догма којом је божански откривено да римски понтифекс поседује ону непогрешивост коју је божански Искупитељ желео за Своју Цркву. Одлуке понтифекса непогрешиве су по питању Цркве и не могу се променити“. У „Катекизму Католичке цркве“ (Бискупска конференција Хрватске, 1994.) пише: „Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно са римским бискупом (папом, нап.В.Д.) као својом главом/…/ Римски бискуп, као глава бискупског збора, има НЕЗАБЛУДИВОСТ снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала.“

Ушта треба да верује обичан римокатолички верник кад је папа у питању. Ево одговора датом једном вернику у хрватском римокатоличком листу „Глас концила“:

>>Koje ovlasti ima nositelj papinske službe u Crkvi?

Papa je vrhovni poglavar Katoličke Crkve i suveren države Vatikan. Mene osobno, a vjerujem i druge čitatelje, zanimalo bi koje glavne ovlasti u Crkvi ima nositelj papinske službe? Može li njega itko u Crkvi pozvati na odgovornost?

           Stjepan iz Varaždina

Crkveni Zakonik kanonskoga prava za papu koristi ove službene nazive: »rimski prvosvećenik«, »Petrov nasljednik«, »biskup Rimske Crkve«, »namjesnik Kristov«, »glava Biskupskoga zbora«, »pastir opće Crkve« i »vrhovni pastir Crkve«. Sam izraz »papa« u Zakoniku se uopće ne navodi, osim što se koristi pridjev »papinski«. Svi ti nazivi za papinsku službu imaju duboko teološko i crkvenopravno značenje.

Papinska služba je služba biskupa Rimske Crkve (rimskog biskupa – kako se najčešće navodi u Zakoniku) u kojoj traje služba koju je Gospodin pojedinačno povjerio Petru, prvaku apostola. Ta služba prenosi se na sve zakonito izabrane Petrove nasljednike a sastoji se u tome da je nositelj te službe glava Biskupskoga zbora, namjesnik Kristov i pastir opće Crkve. Kad se kaže da je papa »glava Biskupskoga zbora«, onda se ističe da je samim tim što je biskup član Biskupskoga zbora, a time što je rimski biskup, papa je prvak Biskupskoga zbora, kao što je apostol Petar bio prvak apostolskoga zbora. Kad se kaže da je papa namjesnik Kristov – a taj pojam potječe iz vrlo stare crkvene tradicije a navodi se i u dokumentima i Prvoga i Drugoga vatikanskog koncila – onda se ističe da je papina riječ, odluka zadnja, protiv koje na zemlji ne može biti priziva, a takvu ovlast papa ima od Krista samoga. Pojam »pastir opće Crkve« – a tome je pojmu identičan i »vrhovni pastir Crkve« – označava prvenstvo učiteljske, posvećujuće i upravljačke vlasti u čitavoj Katoličkoj Crkvi.

Nositelj papinske službe ima u Crkvi »vrhovnu, potpunu, neposrednu i opću redovitu vlast koju uvijek može slobodno vršiti«. Da papa ima vrhovnu vlast, znači da ima vlast izravno od Boga, da nije ovisan ni o kakvoj vlasti u Crkvi i da je iznad svih nositelja vlasti u Crkvi. Zato protiv papine odluke, dekreta ili presude nema priziva ni utoka, niti tko može papu pozvati na odgovornost. Da papa ima »potpunu vlast«, znači da njegova vlast obuhvaća sva područja crkvenoga života, dakle navješćivanje, posvećivanje i upravljanje. Papina »neposredna vlast« sastoji se u tome da papa može u svako doba i posvuda u svakoj mjesnoj Crkvi intervenirati svojom redovitom vlašću. Papina »opća redovita vlast« sastoji se u tome da ima vlast nad svim mjesnim Crkvama i nad svim vjernicima, dakle vlast koja se i u teritorijalnom i u osobnom pogledu proteže na čitavu Katoličku Crkvu.

Jedinstvena je uloga rimskoga biskupa, tj. pape u naučiteljskoj službi Crkve. Zadaća naviještanja evanđelja za svu Crkvu povjerena je osobito rimskom prvosvećeniku i Biskupskome zboru. Snagom svoje službe papa je nezabludiv u naučavanju onda kad kao vrhovni pastir i učitelj svih vjernika konačnim činom proglašava da je neki nauk o vjeri ili ćudoređu obvezatan. Tom ovlašću da proglašava dogmu u dosadašnjoj povijesti papinstva poslužio se samo jedan papa, i to papa Pio XII. koji je g. 1950. proglasio dogmu o Uznesenju Marijinu na nebo nakon što je primio potvrdu od svih biskupa da cijela Crkva vjeruje u uznesenje na nebo Blažene Djevice Marije. Specifična učiteljska uloga pape pokazuje se na općem koncilu kad papa proglašava ono što biskupi svega svijeta s papom kao učitelji i suci vjere i ćudoređa prihvate.

Novi Zakonik kanonskoga prava izričito zahtijeva »vjernički posluh uma i volje nauku koji o vjeri ili ćudoređu izriču bilo vrhovni svećenik bilo Biskupski zbor kad vrše vjerodostojno naučavanje iako ga ne namjeravaju proglasiti konačnim činom«. To se osobito odnosi na papinsko redovito naučavanje enciklikama i pobudnicama.

Papina ovlast u praktičnom životu mjesnih Crkava osobito se pokazuje prigodom posve slobodnog imenovanja ili potvrđivanja zakonito izabranih biskupa. Papa također ima pravo, po svojoj procjeni, prihvatiti ili odgoditi ostavku biskupa koji su navršili kanonsku dob (tj. 75 godina) za podnošenje ostavke na upravu biskupijom ili na drugu službu koju obavljaju. Papa također imenuje i opoziva izaslanike bilo osobne, bilo Apostolske Stolice.

Osobito je atraktivno papino pravo da sam izabire kardinale, stvara ih i daje im naslov. Papa također saziva konzistorij, tj. kardinalski kolegij.

Papinoj skrbi povjerene su i ustanove posvećenoga života (redovničke zajednice i sekularni instituti). »Pojedini članovi treba da se pokoravaju vrhovnom svećeniku, kao svojem najvišem poglavaru, i zbog svete veze poslušnosti« – kaže se u Zakoniku kanonskoga prava. Papa, skrbeći za ustanove posvećenoga života i za potrebe apostolata, pojedine ustanove posvećenoga života izuzima od vlasti mjesnih ordinarija i podlaže sebi samome ili drugoj crkvenoj vlasti.

Papa je i vrhovni sudac za sve članove Katoličke Crkve, bilo da sudi osobno, bilo preko redovitih sudova Apostolske Stolice ili sudaca koje je sam ovlastio. Jedino papa ima pravo suditi u parnicama koje se tiču duhovnih i s duhovnim povezanih stvari te koje se tiču povreda crkvenih zakona, a kad su optuženi vrhovni vladari država, kardinali, izaslanici Apostolske Stolice i biskupi. Osobno je papa izuzet od svakog suđenja u Crkvi. To da papa ne može biti u Crkvi suđen, ne znači da mu nitko u stvarima u kojima je samo čovjek kao svaki drugi ne bi smio ništa prigovoriti ili ga na nešto, pa što se tiče i njega osobno, upozoriti.

Papi u obavljanju službe pomažu biskupi, osobito preko Biskupske sinode, zatim kardinali, te posebno različite ustanove osnovane prema potrebama doba (kongregacije, papinska vijeća i druga tijela) – a svi vrše povjerenu službu u papino ime i papinom vlašću.

http://www.glas-koncila.hr/portal.html?catID=6&conID=156&act=show<<

Ово учење не може се наћи у Светом Писму, иако Рим изјављује како им стихови из Мт.16;18 дају искључиво овлашћење да управљају хришћанским светом.

Историја је у том погледу јасна и читајући страницу за страницом сведочења Светих Отаца, очевидаца најранијих учења вере, увиђамо да је Стена – Христос и да исповедање вере Петра чини само првим верником -ништа више, али и ништа мање од тога. Св. Павле је недвосмислен када каже:

„Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је ИСУС ХРИСТОС“ (1. Kop.3;11).

Стена (petra) је благословена и једина је стена вере која је исповеђена устима Петровим. На овој стени исповедања вере изграђена је Црква.

               Св. Иларије Пиктавијски (око 315-368), Друга књига о Тројици

Петар није имао првенство над апостолима, већ међу апостолима и Христос им је рекао: „Саградићу на Себи, а не на теби.“

– Св. Августин (+430)

Ако верујеш да је Бог читаво здање Своје Цркве изградио једино на Петру, шта ћеш онда рећи о Јовану, Сину Грома? Шта ћеш рећи о сваком од апостола? Хоћеш ли се усудити да кажеш да врата паклена неће надвладати једино Петра, а све остале хоће…? Зар те речи нису упућене свима њима?

– Ориген, Коментари на Јеванђеље по Матеју

Христос је Стена која је даровала Своје апостоле, тако да се и они могу назвати стенама. Бог је засновао Цркву Своју на Овој Стени, и по тој Стени Петар је добио своје име.

– Св. Јероним (+419), Шеста књига о Матејевом Јеванђељу

Црква, Дом Господњи, саграђена је на темељима вере апостола и пророка.

– Св. Василије Кесаријски (+379), Друго поглавље Књиге Исаијине

Вера је темељ Цркве, јер није речено за личност, већ за веру Св. Петра, да је „врата паклена неће надвладати“; свакако да је исповедање вере оно што неће надвладати силе паклене. Исус Христос је Стена. Он благодат Свог имена није ускратио Петру, јер је он од стене позајмио постојаност и чврстину своје вере – твоја Стена је твоја вера, а вера је темељ Цркве. Ако си стена, бићеш у Цркви, јер је Црква изграђена на стени… (исповедања вере у Христа Исуса).

                                                   – Св. Амвросије (+397)

Ученици су, расправљајући о првенству, били опоменути Христовим законом једнакости, Који им је рекао: „Морате постати као деца.“

– Св. Климент Александријски (+223), „Стромате“, књ.5,гл.5

Стена на којој ће Христос саградити Своју Цркву значи веру исповедања.

– Св. Јован Злаотоусти (+407), 53. омилија на Матејево Јеванђеље

Стена је сваки који подржава Христа… ко је пио из духовне стене која ихје пратила.

-Ориген (+253), Коментари на Јеванђеље по Матеју, XII:10

Христос је рекао Петру… „саградићу тебе на Себи“, а не „саградићу Себе на теби“. Они који желе да буду саграђени на људима, кажу „ја сам Павлов“, „ја сам Аполов“, „ја сам Кифин“. Међутим, они који нису желели да буду саграђени на Петру, већ на Стени, кажу „ја сам Христов“.

– Св. Августин (+430), „Исправке“, 13. проповед

Данас се углавном сећамо оних који су блистали великим и блиставим сјајем побожности. Ја мислим на Петра, Јакова и Јована, који су кнежеви хора Апостола… Апостоли Господњи били су звезде које су обасјале све под капом небеском. Њихови кнежеви и старешине – Петар, Јаков и Јован, чије мучеништво славимо, патили су на много начина… Петар је примио милост славом која је одговарала његовом достојанству… Јакову је одсечена глава, јер је тежио да поседује Христа, који је уистину ЊЕГОВА ГЛАВА, јер је глава човека Христос, Који је у исто време и једина Глава Цркве… Апостоли су темељи Цркве, стубови и потпоре истине… из њих теку обилни потоци Божанског учења.

– Св. Григорије Нисијски (+395)

Верујем да под Стеном треба да подразумевате непоколебиву веру апостола.

– Св. Иларије Пиктавијски (+368), Друга књига о Тројици

Он (Петар) назван је стена да би на своју ВЕРУ (стену) могао примити темеље Цркве.

– Св. Григорије Богослов (+390), 26-та беседа

Реч „стена“ има само именичну вредност – она не означава ништа осим постојане и непоколебиве вере апостола.

– Св. Кирил Александријски (+444)

Јер ни Петар, кога је Господ најпре изабрао… – када је касније Павле са њим расправљао о обрезању, ништа није дрско захтевао, нити је било шта надмено присвајао тако да би се могло рећи да он има првенство, нити је захтевао да га морају слушати новајлије или они који су касније дошли.

– Св. Кипријан (+258)

Петар и Јован били су једнаки у достојанству и части. Христос је темељ за све – непоколебива стена на којој смо сви ми саграђени као духовна тврђава.

– Св. Кирил у писму Несторију

„Ти си Петар“. Стена је био Исус Христос; Петар је тек онда, када Га је исповедио онако како Га исповеда Црква, (због своје вере) и био назван Петар, Стена… између ова два мишљења, нека читалац изабере оно које је највероватније.

– Св. Августин (+430), Исправке, 13-та проповед; (Contra Julianum, 1:13)

Погледајте како Петар све ради уз заједнички пристанак и ништа не одлучује искључиво својом сопственом влашћу или старешинством.

– Св. Јован Златоусти (+407)

Стена је јединство вере, а не Петрова личност.

-Св. Кипријан (+258)

Стена је Врховни Логос; ето зашто је Петар потекао од Стене, а не Стена од Петра.

– Св. Августин, Исправке

Епископ Александријски имаће потпуни надзор и јурисдикцију над Египтом, Либијом и Пентаполисом. Исто тако, римски епископ имаће их над онима који потпадају под Рим, док ће епископ Антиохијски као и остали епископи имати потпуни надзор и јурисдикцију над оним верујућим који потпадају под њихову власт.

V Васељенски сабор, Канон 6

У руковођењу Црквом, сваки епископ има слободу одлучивања по својој сопственој вољи, одговарајући једино Богу за своја дела. Нико од нас се не сме поставити као епископ над епископима, нити приморати свог брата да му се покори; сваки епископ Цркве има потпуну слободу и овлашћења; као што њему не могу судити други, ни он не може судити другима.

– Св. Кипријан (+258)

Погледајте (у Делима апостолским), да после Петра говори Павле и нико не приговара. Јаков посматра и остаје миран, јер је првенство Цркве било поверено Јакову.

– Св. Јован Златоусти (+407)

На питање да ли за римско првенство, формулисано као такво на Првом ватиканском концилу а такође, нажалост, и на Другом, уопште може бити места (у православној еклисиологији)… мора се категорички негативно одговорити… Чим је папа почео да посматра своју епископску власт темељно различитом од власти осталих епископа, за њега је постало немогуће да и даље остане у заједници са Православном Црквом… Православна мисао води ка радикалном одбијању римског првенства у стварима јурисдикције и по питању непогрешивости.

– Православни богослов С. Харкианакис

Ако и ми кажемо, „Ти си Христос, Син Бога живога“, онда и ми постајемо Петар… јер свако ко се саобрази Христу постаје Стена. Да ли Христос даје кључеве Царства искључиво Петру, док их остали благословени људи не могу добити?

– Ориген, Омилија на Јеванђеље по Матеју, XIII

Данас се ранохришћански Оци и Учитељи Цркве не читају довољно. То је потребно више него икад, јер је мисао нашег времена магловита и неодређена, као и стога што постоји доминантна тежња духа да се занемаре и пренебрегну суштинске и виталне разлике у трагању за привидним, спољашњим јединством, за коришћењем приближно истих термина или сличних фраза које не засецају јасно и отворено у корене ствари о којима се дискутује. Оци и Светитељи који су сачували и изградили Цркву нису били толико слепо заљубљени у јединство ради јединства да би могли допустити и најмање умекшавање или прилагођавање Истинитог Учења нежним осећањима или због жеље да се не повреди уважено пријатељство. Они такође нису могли ћутати само зарад конвенционалне љубазности или учтивости када би се њихови пријатељи придржавали догматских грешака или били следбеници недоличних радњи. Благо, попустљиво, олако толерисање грешака по питању Вере, тако карактеристично за савремену Цркву и данашње верске поглаваре, није било она стена на којој је Црква саграђена, нити најјача тврђава вере која је кроз векове сачувала Хришћанство и Цркву.

– православни свештеник, о. Михаил Гелсингер

Свето Писмо више пута упућује на „угаони камен“ као на стену, док је Исус Христос једини темељ на коме се може изградити Црква. На сваком месту Библије, подједнако и у Старом и у Новом завету, када се употреби реч „Стена“ видимо да упућује на Божанство или на веру у Свемогућег Бога… а свакако не на Петра. (Изл.17,6; 33,12; Закони пон.32;4; 32,15; 32,18; 32,31; 1. Сам.2.2; 2.Сам. 22,2; 22,32; 22,47; 23,3; Пс.28,1; 31,3; 62,2; 89,26; 92,15; 95,1; Иса.17,10; l.Kop.10,4).

Од свих Отаца који су тумачили те одломке у Јеванђељима (Мт.16;18), ниједан од њих не примењује их (те одломке) на римске епископе као на Петрове наследнике. Колико се Отаца бавило тим текстовима, па ипак ниједан од оних, чији су коментари дошли до нас – Ориген, Златоусти, Иларије, Августин, Теодорит – није дао ни најмањи наговештај да је Петрово првенство последица наименовања и обећања датог Петру. Ниједан од њих стену ли темељ на коме ће Христос саградити Своју Цркву није протумачио као обавезу дату Петру да би била пренета на његове наследнике, већ су под њом (стеном) подразумевали или Самог Христа, или Петрово исповедање веровања у Христа, а често и једно и друго, или су, пак, мислили да је Петар био темељ заједно са свима осталима, на дванаесторицу који су сви заједно камени – темељци Цркве.

– проф. И. фон Долингер (19. век)

Кардинал Левада јасно је рекао да је циљ римокатоличког екуменизма унијаћење – сачувај свој обред, али признај папу. Стога понављамо: православни екуменисти су или умно ограничени, па зато неспособни за вођење дијалога с „лукавим латинима“, или наивни (па опет неспособни за вођење дијалога с „лукавим латинима“), или злонамерни (умртвљују свест правоверних из криптоунијатских разлога лажући их да они папистима „нешто сведоче“). Било како било, Црква од Истока никад неће признати папу римског док год он остаје непокајани јересиарх. Борећи се за чистоту православне вере, спасавајмо своје душе, и душе својих потомака, да нас се преци не би постидели кад их сретнемо пред Престолом Божјим.

 

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/2117/1/

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА
СРПСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви – православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они – инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то – као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или – ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или – који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас – то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих – непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом – пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти – или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности – Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

Слово Светитеља Тихона
(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),
изговорено у 17. недјељу по Педесетници,
Србима у Џексонској цркви

Кад нестане стида, нестаће и света

ЈАРА И СТИД

Када ме рукоположи, у Београду, после кратког времена, дође са Војом Јанићем који је онда био министар просвете, да ме посети у манастиру Драч. Није хтео да уђе у конак, него, како је изашао из цркве, наредио је да разгрнемо снег, донесемо троношке столице и на средини наложимо ватру. Кад смо сви поседали око ватре, он рече:
– Наш народ, кад је живео око огњишта, није знао за туберкулозу, јер јара од ватре убија бациле туберкулозе.
Утом наиђу два ловца, убили курјака, па га баце пред владику Николаја.
Некако у исто време, на малу капију, из села Дреновца, наиђе млада сељанчица, па јој кажемо да приђе и владици љуби руку. Она се застидела, уплашила, па је сва дрхтала. Примети то владика па рече:
– Стид држи села и градове, кад нестане стида, нестаће и света.

преузето из књиге:
Архимандрит Данило – Казивања о разним чудима
(приче Старца Данила о Светом владики Николају)

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ

УВОД У ПИТАЊЕ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ,[1],[2]

„Ја сам Бог Авраамов, Бог Исааков u Бог Јаковљев. Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22, 32). Ова истина, коју нам открива Свето Писмо, јесте прво учење у које човек треба да поверује да би познао себе: ко он јесте, који је циљ и сврха његовога битовања у овоме свету и које је његово назначење. Без (ове) богооткривене му истине, човек је неспособан да позна себе; јер недовољно познавање богооткривене истине води човека лажним теоријама и погрешним учењима, а ови, пак, доводе до апсурдних закључака. Јер ум сам по себи неспособан је да проникне у тајне. Откривење је светлост која просветљује и води ум човеков у његовим истраживањима, узводећи га ка истини. Држећи се те светлости, показаћемо на дијалектички начин да човек има бесмртну душу…

Да би философија могла доћи до истинитих закључака философирање мора бити засновано на Откривењу (Божијем). Философ мора веровати да је примио живу душу од Бога да би могао да је позна. Уствари, он (увек) већ зна да у њему постоји нешто што је различито од материје, али он не зна шта је то. Да би тај увид постао знање неопходна је вера у богооткривену истину. Онај који философира мора најпре поверовати у духовну природу која га чини (у исти мах) и оним који сазнаје и предметом сазнања, да би тек тада могао да тежи да у потпуности позна ту природу. Постојање живе душе је неспорна чињеница за верујуће, али је скривена тајна за неверујуће. Вера је око душе којим душа сазрцава себе и прониче у невидиво и скривено. Бог је човеку открио његово узвишено порекло и омогућио човеку да позна бесмртност своје душе да би га привукао к Себи, да би га побудио на врлину и узводио лествицом самоусавршавања. Одбацивати богооткривену истину значи одбацивати назначење и сврховитост света, о којима сведочи Сам свезнајући Творац,

Који није створио ништа што је несврховито. Човеково усавршавање – које би, у случају да нема живе душе (у човеку), било и бесмислено и немогуће – неопходно је са становишта назначења и сврховитости света, јер би без тога стварање човека било само бесциљна игра.

Нека нико, зато, не каже да је човек велики (само) по свом егоизму. Јер је, уистину, велики и духован човек[3], који је створен по образу свога Творца и Бога. Он је, стога, боголик и богонадахнут и пријемчив за Божије откривење, и отуда је – због свог узвишеног порекла, господствености своје природе и карактера своје душе – виши од свеколике створене природе. Дух човеков се уздиже к Богу, бива просветљаван Божијом светлошћу и, развејавајући маглу таме материјалног (у човеку), познаје „оно што око не виде и ухо не чу, нити уђе у срце човеково“ (1. Кор. 2, 9).

Бог обитава и дела у човеку… Онај, Кога у себи не може садржати ни свецели козмос, обитава мистички у срцу микроскопскога човека. Ово звучи чудно, али је истинито. Начин је мистички, а Божије Откривење се пројављује кроз сопствене учинке. Бог је бесконачан и козмос лежи на длану Његове руке, а човек је прегршт прашине. Па, ипак, човек се узвисује изнад козмоса и изнад Небеса, и умним очима сазрцава величанство творевине, испитује и истражује козмос својим умом, открива законе који управљају козмосом, премерава огромна растојања и димензије небеских тела, сазнаје о специфичној тежини, чврстини и количини елемената од којих се састоје небеска тела, и, уопште гледано, о њиховој природи, и о привлачењу и одбијању огромних планета у козмичким пространствима.

Просветљиван Божијом светлошћу, човеков ум се уздиже ка Творцу козмоса, проучава Његов карактер и формулише тврдње о Његовим својствима… Просветљиван Божијом светлошћу и окрепљиван Божијом благодаћу, човек се узвисује изнад свих неразумних природа и – премда одевен у земаљско тело – надмеће са природом небеских Ангела…

Божија Премудрост је створила човека као возглављење творевине да би он могао да поима и позна свог Творца и Бога… Човек је разлог стварања света. Да, човече, Бог те створи богом на земљи. Грех и отпадање од Бога лишише те тог знања. Грех и отпадање од Бога помрачише твој ум, створен да сазрцава Бога. Они те заведоше на странпутицу и низвргоше те у глиб страсти, које помрачише светлост образа (Божијег у теби). Да, познај да јеси по образу и подобију Божијем, и да имаш бесмртну душу која је назначена да благодаћу (Божијом) живи вечно. Истражуј себе да би увидео и уверио се колике твоје активности и колика твоја дела сведоче о бесмртности душе.

ДОКАЗИ БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ[4]

1. Активности душе као доказ бесмртности душе

Разумна душа човекова бави се умним размишљањем, трага за разлогом свога постојања, уздиже се ка идеји Бога и неопходности постојања Бога. Ова размишљања, будући мислена, морају имати и мислени узрок. Тај мислени узрок мора бити потпуно различит од свега материјалног. А будући да свет у коме човек обитава јесте материјалан, нужно је да порекло разумне душе доведемо у везу са другим, нематеријалним светом. Ово нас, пак, обавезује да признамо бесмртност душе као такве, јер смрт влада само над телесношћу материјалнога света, док душа, будући да није саздана од материје овога света, није подложна смрти.[5]

Ум се уздиже до поимања нематеријалних ствари. Да је ум по природи материјалан, он не би био у стању да поима идеје нематеријалних ствари. Разумна душа човекова поседује не само моћ трагања за стварима које су по природи идеалне, већ и моћ идеалисања ствари које су потпуно материјалне, ослобађајући исте од њихове материјалне копрене и сагледавајући их као апстрактне идеје, као и моћ уздизања до универзалних идеја кроз интуитивно мишљење.

Душа је свесна себе и свесна свога поимања. Душа прониче и тежи да сазна не само спољашње објекте, већ и да позна себе саму и своје активности, да расуђује о себи и изриче тврдње о каквоти својих чинова и активности. Душа не само да прима у себе обиље истина, већ и сама постаје ризница мноштва појмљених истина: она поима вредност тих истина и деловање тих истина на њу саму. Уз то, душа осећа природну склоност к натприродним истинама и тежи да живи духовним светом ових истина. Ово сведочи о бесмртности душе.

Философи веле[6]: све што је самодејствено и свагдадејствено јесте бесмртно. Отуда душа, будући свагдадејствена у себи и по себи јесте бесмртна.

2. Тежње душе као доказ бесмртности душе

Разумна душа има натприродне, бескрајне тежње. Да разумна душа зависи од тела и умире заједно са телом, онда би она нужно била потчињена телу и следила га у свим његовим прохтевима. Независност (душе од тела) би, у том случају, била супротна како законима природе тако и разуму, зато што би нарушавала хармонију између тела и душе.[7] Да је зависна од тела душа би се потчињавала телу и следила га у свим његовим прохтевима и жељама, док, напротив, душа управља телом и намеће своју вољу телу. Душа потчињава и обуздава прохтеве и страсти тела, и управља њима по својој вољи.Овај феномен је познат сваком разумном човеку, и ко год је свестан своје разумне душе свестан је господарења душе над телом. Послушност тела души, када га ова води ка самопоричућем жртвовању у име њених узвишених идеја, јесте доказ господарења душе над телом. Власт душе (над телом) и душино жртвовање њеног тела до смрти у име њених начела, идеја и ставова било би, пак, потпуно несхвативо да душа умире заједно са телом. Смртна душа никада не би могла да се уздигне до таквих висина и никада не би могла да преда себе на смрт заједно са телом у име бесмислених апстрактних идеја, будући да за смртну душу ниједна узвишена идеја и ниједна узвишена храбра мисао тада не би имала никаквога смисла. Стога, душа која је способна за такве ствари мора бити бесмртна[8].

3. Историјски доказ бесмртности душе

О бесмртности душе сведочи универзално веровање свих народа у њену бесмртност. Историјске чињенице показују да читав људски род верује у живот после смрти[9]. Ми ову наду срећемо како код варварских и дивљачких, тако и код цивилизованих народа. Чињеница да су људи свих времена, свугде и на сваком степену развоја прихватали идеју живота после смрти и имали наду у њега јесте доказ човековог најдубљег уверења у бесмртност сопствене душе. Ова нада у бесмртност зри у чврсто уверење и развија се до те мере да све моралне активности човекове почињу да извиру управо из овог уверења. Овај феномен би био немогућ да је веровање у бесмртност душе тек пуки израз човекове егоистичне жеље, да није засновано у самој природи људскога духа и да не извире из дубина човекових. Мудраци свих доба говоре о бесмртности душе.

Здрава философија је увек одбацивала учења оних философа који су, у различитим епохама, застрањивали у епикурејство. Негирати бесмртност душе значи приписивати крајње озбиљну грешку Божијој Премудрости што је уопште утиснула једну такву илузију, једну такву химеру[10] у срце човеково. Да човек није бесмртан, он не би имао разумну душу, нити би био у стању да уопште замисли бесмртност.

4. Метафизички доказ бесмртности душе

О бесмртности душе сведочи и истраживање моћи и особених својстава душе. Једноставност душе и нематеријалност њене субстанце указују на њену бесмртност. Такође, њена самосвест, њена моћ слободнога избора и самосуштности (autexousion), као и њена слобода за сазнање указују на то да душа припада духовном свету. Затим, њена тежња да се приближи бескрајно савршеном Бићу, њена иманентна сврховитост (entelechia), и непрекидна активност њеног духа показују да је душа живи ентитет који у себи нема разлога да умре, нити да се распрши нити да нестане. Све ово, стога, сведочи да душа опстаје и после свог одвајања од тела и да је бесмртна.

Платон доказује бесмртност душе, пре свега, њеном једноставношћу и нематеријалношћу њене субстанце. А у вези са одласком душе из овога света, Платон објашњава да приликом смрти човекове, умире његов смртни део, а да се бесмртни део његов удаљава од смрти, остајући цео и неуништив: „Нема сумње, дакле, да је душа бесмртна и неуништива“[11].

5. Телеолошки доказ бесмртности душе

Разумна душа човекова – будући једноставна и (сачињена) од нематеријалне субстанце, и имајући таква својства за сопствени развој, усавршавање и достизање крајње сврховитог циља – мора бити бесмртна.

Ако је човекова душа смртна, ради ког циља, онда, човек има таква узвишена својства, такве моралне моћи, такву пријемчивост за узвишено, такве бескрајне тежње и читав свој духовни и морални живот? Овај проблем је решив искључиво ако се призна бесмртност душе. Без признавања бесмртности душе, догађаји човековог духовног и моралног живота остају нерешива загонетка, а човекова борба у сопственом етичком и духовном животу остаје борба без победе и стремљење без циља.

6. Етички доказ бесмртности душе

О бесмртности душе сведочи и тежња душе к највишем добру. Под највишим добром подразумевамо оно крајње добро, које је суштински и истински више од свих осталих добара, и у коме човек може пронаћи свој етички спокој, апсолутни мир душе и духовну радост, кроз коју се његова душа преиспуњава неисказивога умилења. То крајње добро јесте најсавршеније добро, пунота добара, у којој свака чежња бива задовољена и свака нада испуњена. То највише добро јесте Царство Божије, које је духовна заједница, заједница Бога и људи, и човеково учешће у светости, љубави, благодати и блаженству Божијем. Царство Божије јесте оно за чим човек жарко чезне и трага, за шта се бори током читавог свог живота на земљи, жртвујући сва добра овога света да би се насладошћивао Царством Божијим. Али, иако човек жртвује све да би задобио то највише добро, он, ипак, (у овом животу) тек делимично опитује етичку срећу (Царства Божијега), зато што му, све време његовог земаљског живота, власт ђавола приређује безбројне разлоге за жалост. Човеку је немогуће да у овоме свету постигне потпуно блаженство, зато што спокој његове душе и мир његовога срца често бивају нарушавани тешким телесним мукама, увредама и ожалошћењима од стране ближњих, пустошењима и разарањима које доносе ратови, страдањима од глади и болештина, ужасима земљотреса, несрећама које сналазе његове сроднике и пријатеље, и, уопште узевши, жалостима које долазе што од моралних, што од материјалних узрока. Све ово ограничава етичку срећу човекову у овоме животу, а чежња за највишим добром остаје неиспуњена. Али, сама ова чежња јесте израз осећања извесне празнине у души која тражи да буде испуњена, као и наде у могућност потпуног испуњења. Ово нас нужно води ка закључку да ће душа, чије бескрајне тежње остају неиспуњене у овоме свету, примити потпуно испуњење својих тежњи тек по свршетку овога живота и по свом уласку у вечни живот, где је највише добро и апсолутно блаженство.

Чежња душе за највишим добром се, у овоме свету и животу, испуњава тек делимично и, искључиво, у ограниченој мери, и то не само тамо где влада зло, већ и тамо где преовладавају врлина и светост, зато што ђаво, и тамо где су врлине, напада и бори се против Царства Божијег, сејући кукољ у жито. Разум, стога, захтева да признамо да ће се савршено испуњење тежњи к највишем добру испунити тек у будућем животу, где владају апсолутна љубав, радост и мир (Царства Божијега). На тај начин, сама жарка жеља за највишим добром, с једне стране, сведочи о томе да ће човек потпуно испуњење те своје жеље остварити тек у будућем животу док нас, са друге, уверава у бесмртност душе човекове.

До истог закључка долазимо разматрајући и питање моралнога савршенства, коме душа тежи кроз дисциплиновање и потчињавање тела. Тежња за моралним савршенством јесте израз унутарњег стремљења разумне душе ка уздизању изнад овог материјалног света ка другом, духовном свету. Та тежња сведочи о томе да је човек назначен за непрестано узрастање које има за циљ апсолутно савршенство. Но, апсолутно савршенство се налази у апсолутном животу, а апсолутни живот у надсветовном свету. Отуда нас морално савршенство нужно упућује на апсолутни живот, на бесмртност.

7. Доброта Творца као доказ бесмртности душе

Читава творевина збори о доброти Бога, Онога Који преобилно обдарује средствима за остварење среће Своја словесна створења. И срећа човекова би требало да буде потпуна, све док човек располаже тим средствима и има на располагању читав створени свет. Па, ипак, срећа човекова је непотпуна, и свакодневно видимо да људи ропћу и жале се да су несрећни. Нека бескрајна чежња опхрвава срце човеково, које – будући тешко рањено празнином (коју осећа) у себи – непрестано тежи да исту и испуни. Човек се бори за испуњење чежње свога срца, али његово срце и даље остаје празно. Ниједно од добара земаљских није довољно да испуни ту празнину срца човековог. Нема утола чежњи човековој, његово срце остаје рањено и срећа се удаљава од њега. Разлог овог неутола није у самој природи ствари, већ у души човековој, која, будући бесмртна, има бескрајне тежње и која, стога, попут жеднога јелена, жарко чезне и иште насладошћење највишим добром, које је њен крајњи циљ… Сведобри Бог не би утиснуо у срце човеково неутоливу чежњу, која би човека чинила несрећним, да није за човека наменио и утољење те чежње. А из тога што та чежња остаје неиспуњена у овоме свету следи да ће она бити испуњена по човековом одласку из овога света, у будућем животу, где ће човек живети срећно и вечно. Стремљење највишем добру је, дакле, доказ бесмртности душе[12].

Ако човек уопште налази икакву релативну срећу на овој земљи, он је проналази управо у убеђењу да има бесмртну душу и да по окончању садашњега живота почиње будући, непрестани и бескрајни, живот у коме ће се насладошћивати савршеном срећом. Ако човек уопште налази икакву утеху у својим животним страдањима, он је проналази управо у нади да ће се у будућем животу насладошћивати највишим добром. Ако на немирном мору и у бурама искушења животних човек уопште налази икакво мирно пристаниште, он га проналази тако што се оријентише према бесмртности, у којој се налази највише добро… Ако човека лишите наде у будуће насладошћење највишим добром, човек постаје најнесрећније од свих створења, а његов живот ноћ без месечине… Такав човек би се, жалостан и сломљен, потуцао кроз живот, а можда би, у наступу очајања, чак и сам себи окончао живот[13]. Према томе, нада у насладошћивање највишим добром, будући да има моћ утехе, јесте Божанска и као таква – истинита. Отуда, човек – надајући се у уживање највишим добром – верује да има бесмртну душу. Бог нас мистички обавештава о томе и Божија доброта, која се пројављује свугде, уверава човека да има бесмртну душу.

8. Идеја о бесмртности душе у нама као доказ бесмртности душе

Да човек има бесмртну душу доказује и сама чињеница да он у себи носи идеју бесмртности душе. Човек долази до идеја на основу света који га окружује. Природа свакодневно учи човека о смртности свих створења и њиховом потпуном нестанку. Отуда би идеја смрти и нестанка требало да буде човеков коначни закључак… Међутим, човек – упркос сликама смрти које гледа свакодневно – носи у себи идеју бесмртности. Како је човек од идеје смрти дошао до идеје бесмртности? Како је почео да верује у истину о бесмртности и на њој засновао читав свој живот? Извођење (идеје) бесмртности из (идеје) смртности немогуће је и, стога, неспроводиво. Човек, дакле, до идеје бесмртности није дошао на основу природе. Идеја бесмртности је од Бога и само Бог може човеку да подари идеју бесмртности… Човек је, дакле, идеју бесмртности примио од вечнога Бога. Човек као биће које је кадро да прима дарове од Бога има пријемчивост за дарове Божије, и кадар је да поима Бога и Његово Откривење. Човек је идеју бесмртности примио и заимао од Бога, будући да је није могао примити ниоткуда другде. Човек, дакле, има пријемчивост за Бога, он поима Бога, имајући дух којим заједничи са Богом, Који открива Себе (човеку). Према томе, човек није бездушна и безумна материја, већ биће са душом и умом, пријемчиво за Божије Откривење. Такво биће мора имати бесмртну душу, јер заједничи са Богом и јер га Бог поучава и умудрује даром усавршавања, који би без бесмртности био бесмислен. Човек, стога, има бесмртну душу.

9. Морално задовољство које се у човеку рађа од врлинског живота као доказ бесмртности душе

Онај који живи врлинским животом опитује у себи задовољство које је непознато онима који не живе врлински: на пример, када олакшава невољу онима који су обремењени немаштином, када теши несрећне и чини их учесницима своје сопствене среће, када имајући две кошуље једну даје човеку који дрхти на зимској студени… Насиље над правдом побуђује оврлињенога човека на гнушање и одбрану правде. И такав човек се бори за правду, истину и слободу. И када умире, он, у тим последњим тренуцима, опитује задовољство које испуњава његово срце због тога што умире борећи се за врлину. Он се не брине о себи, он је равнодушан према свом сопственом животу, он презире смрт и брине се искључиво о резултату своје борбе, о својој победи, о победи правде, о тријумфу истине и поразу лажи, о рушењу тираније, о ослобођењу и раскидању окова ропства. Како је необјашњиво ово осећање! Оно је нерешива загонетка за оне који не верују у бесмртност. Једино бесмртност може да надахне човека на бесмртне идеје. Једино бесмртност може да открије вредност врлине ономе који чезне за врлином… Једино бесмртност побуђује човека на велике жртве. Она надахњује војнике да полажу живот за своју дужност. Она подстиче на самопорицање оне који теже знању за добро људскога рода. Она подиже свете Мученике у народима. Она теши оне који страдају за врлину. Она успокојава срце које је рањено незахвалношћу. Она подстиче богате да раздају своје богатство сиромашнима и сиромашне да трпе своје сиромаштво са моралним спокојем. Она самртнику даје храброст да спокојно ишчекује долазак смрти. Бесмртност, говорећи мистички у срцу човековом, побуђује човека на сва његова племенита дела.

Морално задовољство које се рађа у срцу човековом, стога, јесте плод бесмртности душе, која је по образу Божијем и која, стога, носи у себи одлике и вечност свог Праобраза. Душа је, дакле, свесна да је бесмртна и због тога побуђује човека на жртву ради правде, истине, лепоте, добра и савршенства. Бесмртност, такође, даје човеку и храброст неопходну за испуњавање њених заповести и награђује га осећањем моралнога задовољства као јемством највишега добра што је припремљено човеку. Човек је, дакле, створен за бесмртност.

10. Идеја вечности као доказ бесмртности душе

Човек уводи идеју бескрајности у све што га занима. Он тежи да прошири своје битовање и на све могуће начине покушава да постигне тај циљ коме тежи… Човекова борба на земљи је усмерена на обезбеђење сопствене вечносности. Човек чезне и тежи да кроз своја открића и достигнућа остави за собом неизбрисиве трагове свога живота. Мисао о посмртној слави његов је најслађи сан, који ублажава муке напора које улаже да би продужио сећање на своје битовање. Човек неће да обраћа пажњу и намерно затвара очи пред чињеницом да променива природа овосветских ствари недвосмислено и увек изнова говори о пролазности свега. Он тежи да продужи, ако не себе, оно барем своје име. Он не може да се помири са понижењем (нестанка). Он сматра да продужава своје битовање кроз своје потомке. Неки унутарњи глас га убеђује да неће нестати по окончању свог земаљског живота, већ да ће живети негде другде, насладошћујући се задовољством које ће бити награда за његова постигнућа на земљи. И човек као да сматра ту смрт суштински немоћном, премда очигледном, препреком својим (бескрајним) плановима, и наставља да улаже огромне напоре, заборављајући на смрт и крећући се кроз живот више као бесмртно него као смртно биће. И што му се више чини да ће његова постигнућа наставити да живе и после његове смрти, то се више надахњује. И, гле, чудне ли тајне: гроб и смрт (за њега) као танушни облаци бивају развејани блештавим зрацима бесмртности!

11. Љубав према лепоти, добру, истини и правди као доказ бесмртности душе

Љубав према узвишеним стварима јесте психички феномен који сведочи о постојању душе, док сам карактер ствари којима се душа заокупља говори о њеној бесмртности. Унутарња склоност човекова ка философији, жеља да кроз релативно савршену радост достигне до савршене, неисказиве радости у проналаску истине, сведочи о човековој духовној природи и њеном карактеру. Љубав према лепоти, добру и истини јесте лествица којом се човек уздиже изнад видиве творевине ка другачијем, духовном свету, где душа сазрцава премудрост Творца, поима Његова предивна дела, диви се Његовој свемоћи и свугде открива Његово присуство. Бог говори човеку лицем у лице! Какав велики дар! Каква моћ! Каква велика част и слава за земаљскога човека! Да ли би, дакле, Божија Премудрост обдарила човека таквим моћима да човек тек тако ишчезава у гробу? Какав би онда био њихов смисао? Од какве би користи оне биле ако све нестаје после смрти?

Како онда бива то да се, супротно природи[14], прашина[15] заноси узвишеним идејама? Како то да физички човек више воли да се бави истраживањем натприродног него природног? Откуда у материји тај ерос према духовним стварима? Где одлази тај ерос? Куда одлази радост[16] та Божанска, духовна амвросија[17] што оживљава човека који се бави философијом?[18] У каквом су односу материја и дух? Дух се као такав весели када се, откривајући истину, усавршава и успиње пречагу по пречагу на лествици усавршавања. Али зашто би се и материја радовала? Какву корист од тога има материја, поготово с обзиром на то да она осећа све већи бол и муку што се више таква духовна усхићења и задовољства умножавају и појачавају? Каквом се то радошћу радује тело док се дух опија небеским нектаром? Ако је човек само материја, зашто се онда материја не задовољава тиме што ће се ваљати у самој себи, већ тежи да се узвиси? Ако тело човеково чека гроб и потпуно расточење. зашто се онда оно жртвује? И, што је најчудније од свега, зашто би се Бог открио телу, ако је судбина тела човековог да потпуно изгуби своје знање о Богу?

Човек трага за Творцем света, за његовим сведобрим Уметником, за Устројитељем козмоса. Човек тежи да позна Онога од Кога је примио идеју лепоте која преобилно прожима свецелу творевину. Поредак, хармонија у свим стварима, премудро устројство и функционисање козмоса, његова свечудесна лепота и блистава величанственост уздижу ум човеков ка Праузроку, ка Ономе Који је све створио Својом Премудрошћу. Све ово (у човеку) разбуктава Божански ерос за философију и сазнање, којим човек тежи да проникне у дубине Божије Премудрости, да буде мистички уведен у тајне стварања света, да појми како је створено све што постоји и како Бог обдржава (у битију) све што постоји. Проучавањем ових ствари човек открива сведоброст Творца и узраста у љубави према Највишем Добру[19], Које привлачи човека к себи…

Ови психички феномени били би потпуно неспојиви са Премудрошћу Божијом, ако би гроб означавао крај човековог битовања. Али, из чињенице да би то било супротно Премудрости Божијој следи да човек има дух кадар за богопознање, који је, стога, и бесмртан. Јер је смртно биће, као оно које ће нестати, недостојно такве части и славе[20]. Човек, дакле, има бесмртну душу, због тога што тамо где је богопознање тамо је и бесмртност.

12. Глас савести као доказ бесмртности душе

Савест је непоткупиви судија, чувар закона којег је Сам Бог уписао у срце човеково. Било је неопходно да тај закон има и свог чувара, а чинови (човекови) свога судију. Постојање овога двога у човеку сведочи о човековој слободи, о човековој одговорности за сопствене чинове, о човековом односу према Законодавцу, као и о бесмртности душе. Јер, када човек не би имао бесмртну душу, тај закон би био непотребан, савест би била нешто наметнуто и безразложно, а човекови чинови не би били моралног карактера, већ искључиво пуки природни поступци. Али о истини да у човеку постоји записани закон и (савест као) свагдабудни чувар тог закона сведочи најпре универзално веровање људскога рода[21] а, затим, и морално стање свакога човека, који или чини добро или чини зло, који или чува тај закон или га крши. Човек који чува морални закон препознаје се по свом карактеру. Његов душевни мир и спокојство његовог срца огледају се на његовом спокојном лику као у огледалу, и његов је живот попут потока који тихо тече кроз чаробну ливаду. Његова дела и поступци изражавају наду у будућу награду… Кршитеља моралног закона непрестано узнемирава оптужујући глас његове сопствене савести, и он се временом претвара у бедан и ужасан призор. Од њега беже мир и спокој, те две голубице, та два символа врлине и добра. Његов искежен и изобличен лик бива помрачен мрачним бојама унинија, сломљености, клонулости, потиштености и очајања. Такав човек чека казну. Па, ипак, ако погледамо свршетак и једног и другог (човека), видећемо да су на надгробном споменику грешниковом исписани дитирамби и символи победе и тријумфа, док је на неугледном споменику праведниковом урезана тек једна палмова гранчица, а деси се, понекад, да праведник буде беславно и далеко од очију људи закопан без сандука у земљу и да гроб где почива тело овог духовног атлете остане непознато. Откуда ова антитеза? Где је ту правда? Да ли је то праведник обманут? Где је награда коју је очекивао, за коју се борио и у коју је веровао својом светом вером? Гле, нестао је и земља га покрива потпуно. Да ли је то његово надање било тек пусти сан? Да ли га је то глас његове савести обмануо? Грешник, пак, кога је опомињала његова савест јер је отворено кршио морални закон, проживео је живот свој са почастима и славом, и (после свега) још добио предивни гроб и трајно сећање на своју славу. Да ли је то страх и немир (његове душе) био безразложан, а опомињући глас савести његове – бесмислен? Не! Праведник није обманут, јер је, живећи у складу са захтевима моралног закона, живео у складу са својим назначењем. Морални закон је дарован човеку да би човек могао да одржи свој однос са Богом и да би могао да сачува, развије и усаврши себе. Стога, онај који држи закон није обманут, јер испуњава своје назначење. Али, није обманут ни кршитељ закона, јер он, кршећи закон, води рат против Дела Божијег, и сноси за то тешку одговорност, и свестан је те своје кривице, јер му о томе сведочи његова сопствена савест. Али, зашто Божија Правда не даје (још овде) и праведнику и грешнику по заслугама његовим? Управо због тога што човек живи и после смрти, и што ће у бескрајном и вечном животу праведници примити плату за своје трудове, а грешници плату за своје грехе.

Божија Правда би била само празна и бесмислена реч, ако не би додељивала свакоме по делима његовим. Бог је праведан и воли правду, из чега следи да врлина прима награду, а грех – казну. Али, из чињенице да се Божија Правда не пројављује овде у потпуности следи да ће се она коначно испунити тек у будућем животу, који чека све људе. Савест је, дакле, јасан доказ човекове моралне слободе и бесмртности његове душе. Што се тиче пригушене савести, довољно је рећи да и она, у таквом стању, такође, сведочи о постојању савести: човек који изгуби познање истине пригушује своју савест, али она, упркос овоме, наставља да (пригушено) оптужује човека због кршења закона. Што се, пак, тиче умрле савести, рећи ћемо да је то врло ретка појава и последица крајње огреховљености. Такви случајеви нимало не оспоравају опште начело да је савест непоткупиви судија.

Самопреиспитивање претпоставља слободу, а слобода претпоставља разумност, из чега следи да човек који расуђује о сопственим чиновима јесте разумно и слободно биће, које има пуну свест о томе шта чини, и које ће бити кажњено или награђено за то што је чинило. Према томе, они који нису награђени у овоме животу примиће награду за своју врлину у будућем, вечном и непролазном животу.

Свети Павле, Апостол незнабожаца, у својој посланици Римљанима (7,15-23), описује суд савести и то не на догматички, већ на психолошки и философски начин. Он, једном здравом аргументацијом, доказује да је морални закон записан у срцу човековом и да је савест постављена као истински судија свих човекових чинова. Савест увек сведочи о томе да ли је неки поступак у складу са моралним законом или, пак, супротан том закону. Савест подржава истину, указује почаст врлини, хвали моралну мудрост и признаје ово троје као једино што је добро, богоугодно и прикладно човеку као разумном бићу. Глас савести неућутно одјекује у срцу свакога човека. Ниједна духовно осетљива особа никада није порекла постојање овога гласа и његовога суда, као ни унутарњу побуну којом савест устаје против кршитеља Божијега закона, против кршитеља Божијих начела и заповести. Савест, стога, јесте доказ деловања Божијега закона у нама, закона којег је Бог записао у срцима људи за усавршавање њихових бесмртних душа.

13. Унутарње откривење Бога као доказ бесмртности душе

У прилог доказивању бесмртности душе човекове навешћемо и доказ унутарњег откривења Божијег, кроз које човек (од Бога) бива поучаван натприродним истинама и ономе што је корисно и неопходно за његово спасење. Човек често дугује спасење своје душе и свог живота управо том унутарњем откривењу Божијем. Оно, кроз мистичко надахнуће, човека избавља од опасности и открива му, и када је будан и када спава, како догађаје који се дешавају на великој удаљености, тако и оно што се још није ни догодило, откривајући му, на тај начин, вољу Божију. Овакво Божије откривање (удаљених и будућих) догађаја јесте доказ који потврђује човеков однос са Богом, Божије старање о човеку, човеково крајње достојанство, духовну природу човекову и бесмртност његове душе. Они који поричу ове истине поричу себе саме, узвишеност свога достојанства, циљ и сврху свога битовања у овоме свету, баш као и своје порекло и своје назначење. Због тога такви кроз живот газе попут неразумних животиња, и престрављени долазе до његовог свршетка, и стоје ужаснути над отвореним гробом. Колико су само пута такви материјалисти, философирајући над гробом, дошли до преумљења и признали своју грешку? Колико су се само пута такви људи, у тим тренуцима, одрицали читавог свог живота, што се збивало као последица разбуктања вере у бесмртност душе пред лицем смртнога часа? То се дешава често зато што се сви који се приближују свршетку овога живота истовремено приближавају и будућем животу. Душа човекова се тада ослобађа свог многог бремена и раздрешује од уза које су је сапињале овде, на земљи. Дух човеков се ослобађа свих излишних брига и са њега почињу да се подижу облаци таме, који су га дотад препокривали. Светлост вечнога живота продире у помрачени ум човеков и просветљује га, и ум човеков заслепљен гледа у небеску зору која почиње да свиће изнутра и отима се ка њој. Човек се погружава у молитвено размишљање о вечном животу и у таквој молитвености предаје дух свој, потпуно сигуран у стварност будућег живота, јер се тај вечни живот већ открио у њему.

14. Хришћански живот као доказ бесмртности душе

Сматра се да је хришћански живот једини човеку долични и човека достојни живот. Зашто? Шта је то светост? Шта је то свети живот? Шта значе ови појмови? Да то можда нису речи без значења? Да људски род можда не греши у своме поштовању Божијега закона? Да те и такве лажне идеје о Божијем закону живота, о себи самом и сопственом назначењу можда нису довеле човека до апсурдних и погрешних начела, на основу којих човек разликује свети од несветога живота, праведни од грешнога живота?

Али, како се уопште таква грешка могла проширити широм света? Како то да читав људски род, да све расе на овој Земљи и сви језици света имају речи које изражавају овакве идеје? Како то да, чак, и дивљаци учење о врлини[22] сматрају кључним учењем у својим незнабожачким религијама? Проучи све најдревније религије са свих континената, обиђи читаву Земљу, претражи унутрашњост Африке и даљине Америке, отиди до земаља где живе дивљачка племена, посети острва на океанима, упореди фундаментална начела религија из најудаљенијих земаља, које су међусобно раздвојене огромним растојањима, и уверићеш се да сви поштују свети и праведни живот, и да сви сматрају да су Богу блиски и дивљења достојни једино они који воде такав живот…

Да ли би то опште мњење људскога рода могло бити погрешно? Немогуће је да баш сви заједно у погледу овога буду у заблуди. Опште мњење је, дакле, истински судија који просуђује о вредности или безвредности неке ствари. Оно што општељудско мњење потврђује као добро заиста јесте добро, а оно што то мњење одбацује као рђаво заиста јесте рђаво[23]… Стога праведни живот јесте метод човековог усавршавања, којим он постаје највеличанственије, најдивотније и најузвишеније створење на Земљи.

Али, чему то самоусавршавање и сви ти напори, ако иста судбина чека и савршене и несавршене? Чему све то, ако ће студена тама гроба покрити заувек и једне и друге, ако ће се и личност онога који је стремио к савршенству расточити заједно са растакањем његовога тела? Зашто би Творац Својом премудром творачком моћи положио у човека моћ самоусавршавања којом човек – подвизавајући се, трудећи се и жртвујући се – треба да се преобрази у највеличанственије биће, ако је све то усавршавање без икакве сврхе? Али, Премудрост Божија искључује сваку несврховитост! Која је онда сврха (човековог духовног усавршавања)? Ово питање захтева удубљивање и велику пажњу. Погледајмо зато која је сврха човековог усавршавања кроз врлински и свети живот.

Сврха усавршавања човековог кроз етички и врлински живот, будући да је дело Божије Воље и Премудрости, мора бити узвишена, велика и Божанска, достојна Божије Воље. Савршенство и светост којој човек стреми јесте – обожење (theosis)[24], јер Бог је једини Савршени и Свети. Према томе, сврха човековог стремљења ка савршенству кроз етички и свети живот јесте обожење човеково. Бог, дакле, хоће да човека учини богом и зато је у човека положио способност за (духовно) узрастање и љубав (ерос) према савршенству, ради кога се човек бори и подвизава. Мистички глас Божији, који збори у срцу човековом, крепи човека у овој борби, којој је судија – Бог, Онај Који невидиво води и подржава човека, Који ушаптава речи живота у срце човеково и Који узводи човека к циљу за који је човек и створен. Ето због чега ни читав свет са свим својим уживањима, и насладама, и славом, и велелепношћу, и сујетом житејском не може скренути са пута (усавршавања) онога који се бори за врлину и свети живот. Глас Божији, који мистички збори у срцу човековом, толико је јасан и разговетан да га разумеју и цивилизовани људи и дивљаци. Овај глас чини и најварварскије дивљаке – људским бићима и сачувава у човеку одлике које га чине различитим од неразумних животиња и човеколиких мајмуна. Човек, дакле, није створен да би нестао, већ да би постао причасник Божије доброте и светости. Човек, стога, има бесмртну душу.

15. Религијски доказ бесмртности душе

Религиозност сведочи о бесмртности душе, зато што религиозност јесте унутарња пријемчивост човекова за духовно заједничење са вечним Духом Божијим… Људски дух се, у својој чежњи за вечним Духом Божијим, инстинктивно двига и спонтано уздиже ка Њему. Када људски дух крене да сазна свет око себе, он се не зауставља нигде, нема покоја нигде, већ се непрестано креће и свагда трага за новим сазнањима. Дух човеков тежи да се уздигне до вечног Духа Божијег, у Коме ће, како верује,наћи мир за којим трага. Овај феномен је нешто што је универзално и среће се код свих народа и раса на Земљи. Никада не беше народа који није имао (некакву) религију. Никада не беше народа који није живео (некаквим) богопоклоњењем. Религиозност и богопоклоњење сведоче о постојању унутарњег импулса духа човековог да трага за Богом. Порицати ову истину значи порицати човекову духовну природу. Онима који поричу ову истину немамо шта да кажемо, јер су такви сами себе већ порекли, будући да су порекли свој духовни живот, чежњу свога духа, чежњу своје душе. Ми се обраћамо онима који признају своју духовну природу, унутарњи импулс свога духа да трага за Богом, унутарњу склоност своје душе да се уздиже изнад земаљских ствари и обитава у Духу Божијем. Религиозност сведочи о бесмртности душе човекове, зато што је она плод човековог унутарњег осећања заједнице његовог духа са Духом Божијим. Религиозност је нужна последица Божијег заједничења са човеком и човековог заједничења са Богом.

Уз то, религиозност логично происходи из усрдности потраге људскога духа за вечним Духом Божијим, јер дух који трага за вечним Духом Божијим не може тежити упразно, не може бити у заблуди. Дух човеков стреми и уздиже се ка Духу Божијем, зато што је сигуран у постојање вечнога Духа Божијег и зато што осећа своју сродност са Њим. Дух човеков осећа своју бесмртност и стреми ка Бесмртноме. А дух који стреми ка бесмртности не може бити смртан. Бесмртност јесте оно што човека привлачи к бесмртности. Двигање духа човековог (ка бесмртности) сведочио сопственој бесмртној природи. Као плод заједничења духа човековог са Духом Божијим, религиозност сведочи о бесмртности душе.

Ову истину, такође, потврђују и религијске врлине[25], које се разрастају у срцу религиознога човека. Ове врлине се у свој својој лепоти и величанствености откривају у (Хришћанству као) богооткривеној религији[26].

Религијске врлине сведоче о истинском заједничењу Бога и човека, о деловању Бога у души човековој. Хришћанске религијске врлине јесу величанствени доказ Божијег заједничења са човеком; а Божије заједничење са човеком и даровање Божијих дарова човеку сведочи о бесмртности душе човекове. Према томе, и религиозност сведочи о бесмртности душе човекове.

16. Унутарњи импулс за богопоклоњење као доказ бесмртности душе

Још један чудан и потпуно необјашњив феномен за заговорнике материјалистичких теорија јесте богопоклоњење. Какав је то феномен? Каква је то чежња за непознатим? Каква је то склоност, какво је то искање и каква је то тајанствена љубав према Богу? Зашто ум и срце човеково – да би се клањали и исказивали своју оданост Богу – теже да се одвоје од материјалног света и да се уздигну ка Небесима? Каква је то склоност човекова да се одриче сопствене телесности да би се усредсређивао на тај други ентитет у себи, који је различит од тела? Какав је то ентитет који себе назива „ја“ (его) и који тежи да се ослободи телесних окова да би могао да се неометано посвећује бављењу потпуно духовним стварима, да би могао да се погружава у размишљање о стварима које су туђе свету што га окружује? Како то да материјални човек воли да се бави духовним идејама? Какве су то идеје? Узмимо, на пример, верника који одбацује свет и ствари овога света да би се посветио служењу невидивом Богу и који потчињава себе апсолутној вољи Његовој. Каква је то зависност? Шта нагони човека да потчини своју вољу? Ево, гле, таквога човека како пред цветом хвали Творца тог цвета. Лепота цвета рађа у срцу његовом осећање богопоклоњења, које измамљује песму хвале Творцу. Његове усне певају невидивој природи (Божијој), његов језик пева химне хвале невидивој Творачкој Моћи, његово срце се весели а његов дух усхићује у оваквој побожности. Он верује да испуњава своју дужност, коју му је наложио извесни унутарњи и тајанствени глас, чију је заповест морао да послуша. И из оваквог мистичког догађаја човек излази препун умилења.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Текст је превод са енглеског: St. Nectarios (Kephalas),Prolegomena Concerning The Immortality of The Soul, Proofs of The Immortality of The Soul, u: Constantine Cavarnos, Modern Greek Philosophers on The Human Soul, Institute For Bvzantine And Modern Greek Studies, Белмонт, 1987, пп. 59-86. K. Каварнос је лично изабрао и превео на енглески језик текстове овог зборника, који представља избор из опуса седам модерних грчких православних мислилаца (Бенјамин Лезвоски, Петар Враилас-Арменис, Јован Скалцунис, Св. Нектарије Егински, Никола И. Луварис, Фотије Кондоглу и И. Н. Теодоракопулос).
2. Из књиге, Студија о бесмртности душе, Атина, 1901, стр. 7-9,11.
3. To јест: унутарњи човек, душа или дух.
4. Из књиге Студија о бесмртности душе, стр. 36-66. Св. Нектарије износи деветнаест доказа о бесмртности душе. Изоставио сам последњи доказ (стр. 68-77) због његове обимности и немогућности да се исти сажме. Деветнаести доказ носи наслов Доказ бесмртности душе на основу судбине народа и Божијега Промисла, који се изводи из философије историје (К. Каварнос).
5. Ово место би требало прецизиратн читалаца ради. Св. Григорије Палама богословствује да је и душа смртна, јер је створена, а све што је створено јесте смртно јер нема у себи сопственога живота, већ га прима од нестворених енергија Божијих. Св. Нектарије Егински, нема сумње, овде доказује да је душа бесмртна, у смислу да, за разлику од тела, не потпада под власт трулежности као видивог знака смртности. Смрт душе је духовна и мистичка последица огреховљености и непокајаности, а умрла душа јесте она која се удаљи од Бога и лиши животворних енергија Божијих. Душа је смртна по природи, а бесмртна по Љубави и Вољи Божијој, а за ту бесмртност је неопходна сарадња човекове љубави и воље са Божијом Љубављу и Вољом. Св. Теофан Затворник говори о „вечној смрти душе“, тј. стању свецеле погружености непокајане душе у адске муке богоостављености и апсолутне самоће. По овоме се хришћанско схватање бесмртности душе радикално разликује од паганско-античког схватања бесмртности душе (прим. прев).
6. To јест Платон (Федар 245ц-е и Закони, X, 896а-б). Упореди са оним шта каже Св. Атанасије: „Ако, као што показасмо, душа покреће тело и није покретана другим стварима, следи да је кретање душе спонтано и да се ово спонтано кретање душе наставља и после полагања тела у земљу“ (Изабрана библиотека никејских и пост-никејских Отаца, том IV, New York, 1892, стр. 21).
7. To јест: такву „хармонију“ тела и душе као физиолошко-хемијске функције тела, која би се састојала у „хармоничној“ потчињености душе телу (прим. прев.).
8. Упор. К. Јасперс: „Пројаве љубави и извојевање победе над самим собом доводе човека до свести о стварности неупоредиво вишој од пролазне, емпиријски стварне стварности, о стварности која одјекује речју – бесмртност“ (Философија и свет, стр. 137).
9. Многи философи су наглашавали ову чињеницу, а међу њима Ралф Валдо Емерсон и Карл Јасперс. Емерсон пише: „У првим заиисима о било ком иоле културном и умном народу, увек се може наћи траг о извесном веровању у други живот… Није било ни једне епохе у којој није постојало учење о будућем животу“ (Писма и друштвени нил.епи. Бостон, 1894, стр. 308). А Јасперс каже: „Већина нас одувек је веровала и још увек верује у то да ће наставити да живе (и после смрти). Верни Хришћани верују обећањима Библије. За Хиндусе ствар је проклетства што је свака душа живела у безброј облика у прошлости и што ће живети у новим облицима и у будућности: они верују у реинкарнацију. Примитивни народи су веровали да се њихови преци јављају као духови. Грци су имали Празннк Свих Душа за време кога су увесељава-ли своје мртве; празновање се окончавало позивом душама да се врате у свој свет. Нема краја набрајању различитих начина на које се вера у наставак живота после смрти пројаваљивала широм света“ (Философија и свет, стр. 134).
10. То јест, веровање у бесмртност душе.
11. Види: Платон. Федар, 106е.
12. У истом расположењу, Емерсон запажа: „Нема ничега у природи што је каприциозно, или хировито, или случајно, или неутемељено. Природа се никада не креће скоковито, већ увек постепено и у утемељеним помацима. Постојање потребе указује на то да је задовољење потребе у самом саставу створења које осећа потребу; потреба за храном, потреба за кретањем, потреба за сном, потреба за дружењем, потреба за сазнањем нису тек некакви насумични хирови, већ потребе које су утемељене у самој структури створења, и треба да буду задовољене храњењем, кретањем, спавањем, дружењем, сазнавањем. Ако постоји жеља да се живи, и то (да се живи) на једном вишем нивоу. са већим знањем и моћју, то је зато што су и живот и знање и моћ добри за нас, као и зато што смо ми природно обиталиште тих дарова… Све што видим учи ме да верујем Творцу за све оно што не видим. Ма шта било то што је велики Промисао припремио за нас, то мора бити нешто велико и штедро, и у великом стилу Његовога дела. Будућност мора одговарати стилу наших способности: памћења, наде, имагинације, мишљења“ (Књижевност и друштвени циљеви, стр. 319-321).
13. Овакав став исказује и Виљем Џејмс: „Сама убеђеност“, запажа он, „да овај природни поредак није нешто коначно, већ само знак или визија, извесно спољашње приказање многострукога козмоса, у коме духовне силе имају последњу реч, јер су вечне, довољна је да живот учини вредним живљења, упркос свакој супротној претпоставци, коју намећу околности на природном плану (живота). Уништи ову унутарњу убеђеност… и одједном нестаје сва светлост и сијање егзистенције! Врло често тада ступа на сцену изопачени поглед на живот – самоубиство“ (Воља за веру, Њујорк, 1897, стр. 56-57).
14. To јест: супротно палој, смртној природн човековој (прим. прев.).
15. To јест: човек.
16. То јест: после смрти човекове.
17. Амвросија је код Старих Грка била божанско пиће којим су жеђ толили олимпски богови. Хришћанска ромејска (византијска) култура је преузела готово читав корпус античке-грчке терминологнје. Тако је и „амвросија“ код Св. Нектарија Егинског, као и код других Отаца Цркве, метафора за напајање нествореним Божијим енергијама, којим Хришћани живе (прим. прев.).
18. To јест: хришћанском теоријом и праксом, аскетско-светотајинским животом покајничког очишћења, благодатног просветљења и обожења – црквеним животом, или – како веле Свети Оци – „философијом у Христу“ и по Христу. Хришћанска фило-софија и јесте, како сама реч каже, „љубомудрије“ (мудрољубље), лично-саборна љубав према Светој Премудрости, Премудростн Која спасава је Личност, Спаситељ, Ваплоћени Логос. Богочовек Исус Христос (прим. прев.).
19. To јест: према Највишем Добром – Тројичном Богу (Прим. Прев.).
20. То јест: части и славе богопознања.
21. То јест: универзално веровање људског рода у то да постоји савест.
22. Наравно, врлину онако како је они схватају сагласно своме схватању света и морала.
23. Упореди: Аристотел. Никомахова етика, X, 2: „Они који поричу да сви теже стицању онога што је добро несумњиво причају бесмислице. Јер ми тврдимо да је добро оно што сви сматрају добрим, а онај који доводи у питање наше уверење у мњење читавог човечанства тешко ће нас убедити да верујемо његовом мњењу“.
24. Грчки Оци Цркве византијскога периода, као и они који су живели пре и после тог периода, често говоре о обожењу (theosis), и наводе места из Светога Писма где се говори о обожењу. Често се позивају на место из Псалама: „Рекох: богови сте и синови сте Свевишњега сви“ (Пс. 82, 6). Друго место које често наводе јесте из 2. посланице Св. ап. Петра:“… Да кроз њих постанете причасници Божанске природe“ (2. Петр. 1,4). Обожење значи потпуно сједињење са Богом, учешће у Божијем савршенству и светости.
25. Св. Нектарије врлине дели на религијске (духовне) и етичке. Религијске врлине су вера, нада и љубав. И једном и другом врстом врлина Св. Нектарије се бави у својој књизи Самопознање.
26. Овде морамо имати у виду да је текст писан 1901. године и да тада, сасвим сигурно, још није било теолошки артикулисано данашње општеприхваћено разликовање православног Хришћанства као Цркве, са једне, од „религије“, са друге стране, а по коме православно Хришћанство, као објава свештене историје спасења, не само да није религија, већ представља крај сваке религије и религиозности као „секуларних“ феномена карактеристичних за палу историју, феномена који сведоче о изгубљеној заједници са Богом и човековим „секуларним“ покушајима да премости онтолошки бездан између себе и Бога. Св. Нектарије Егински користи појмове „религија“ и „религиозност“ у, за то време, уобичајеном смислу: као синоним за општељудску религиозност, тј. дејствовање иконе Божије у човеку, које човека надахњује на побожност, философију. уметничко стваралаштво… дејство кога човек може бити несвестан, полусвестан или свестан, али од кога не може да побегне будући да је hommo religiosus. Но, због овога аргументација Св. Нектарија Егинског нимало не трпи, јер је овај његов спис био настао не као теолошко-догматички спис, већ као хришћанско-философски оглед о бесмртности душе, писан – на језику свога времена и у контексту тадашњег спора материјалиста и идеалиста – управо за учене људе н културно-научно јавно мњење тога времена које је радикално доводило у питање и „религијску“ суштину човека и бесмртност човекове душе, што уосталом чнни (или је већ довршила?) и данашња цивилизација (прим. прев.).

http://www.svetosavlje.org/index.php