Архива

Archive for the ‘Јереси’ Category

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА
СРПСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви – православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они – инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то – као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или – ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или – који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас – то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих – непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом – пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти – или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности – Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

Слово Светитеља Тихона
(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),
изговорено у 17. недјељу по Педесетници,
Србима у Џексонској цркви

Белешка епископа Артемија

Смењена игуманија манастира Кончул

Смењена игуманија манастира Кончул

Владика Атанасије кажњава монахиње

 

Монахиња Сара игуманија манастира Кончул у Епархији рашко-призренској, смењена је у понедељак 1. марта, а сестринство је добило епитимију – црквену казну, од привременог администратора овом епархијом, владике Атанасија Јевтића.

Дисциплинске мере су уследиле, како “Вести“ незванично сазнају у том делу Епархије рашко-призренске, зато што је народ који је био присутан у манастиру, у недељу 28.фебруара, на литургији на којој је чинодејствовао свештеник Сава Шмигић, гласно тражио да се током читања молитви за патријарха Иринеја и владику Атанасија помиње и име привремено развлашћеног епископа Артемија.

Након оваквих захтева верника, отац Сава је прекинуо богослужење и већ 1. марта у манастир Кончул са свештеником Шмигићем стигао је отац Тома архијерејски намесник, доносећи акт владике Атанасија Јевтића о смени игуманије Саре и кажњавању монахиња.

“Осим што је смењена, игуманији Сари је забрањено и причешћхе до Спасовдана (13.мај), а осталим монахињама до Велике Суботе, 3.априла, а до тада је администратор Епархије рашко-призренске забранио и одржавање богослужења у манастиру“, кажу упућени саговорници Вести.

Одлуком владике Атанасија, од увођења привремених мера управе, на богослужењима у Епархији рашко-призренској помињу се патријарх и привремени администратор.

 

Игуманија смењена у одсуству

“Игуманија Сара није била у недељу, 28. фебруара, у манастиру Кончулу, већ у Београду, манастирским послом. Такође, 1. марта, одлука о смени затекла ју је у српској престоници“, каже извор Вести.

Монахиње, дођите на опрост једна по једна

Наш саговорник додаје да је владика Атанасије у акту „пружио и шансу монахињама, осим игуманије Саре, да могу појединачно од њега да траже опрост за ’инцидент’ у манастиру, иако га оне нису изазвале, па ће им он после тога укинути забрану причешћа“.

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/33352/Vladika-Atanasije-kaznjava-monahinje

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА

Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев
(9. октобар 1927. — 2. новембар 1995.)

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА

        Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.

Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.

Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.

Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељеених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.

Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају са напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција.

Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисиања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека.

Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал.

Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком XI века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.

Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.

Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)

Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.

„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.

Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.

Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад… нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)

Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника…

Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.

Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.

Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.

Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“

Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.

Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом… Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај VI.

Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране… и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“

У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.

Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.

Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.

Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава…“

Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.

До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.

Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења – оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“

Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!

Део излагања одржаног 6. октобра 1995. године
у сали Петроградске духовне академије

http://borbazaveru.info/index.php

СРПСКА ЦРКВА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА

28. фебруара 2010. Поставите коментар


Епископ Артемије (Радосављевић)
СРПСКА ЦРКВА ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА

Научни скуп „Екуменизам – настанак, очекивања, негирања“
20 – 24. септембра 2004, Солун

Екуменизам је чедо 20. века. Рођен је на његовом почетку. Негде средином века доживео је метаморфозу у Светски савет цркава. А крајем века, био је на издисају, јер је жестоко негиран. Нажалост, преживео је ту кризу, и наставио да узнемирава Цркву Божију и у 21. веку.

Овај научни скуп о Екуменизму, по нашем скромном мишљењу, веома је закаснио, али не и безнадежно. Стога благодаримо Богу, као и свима који су се потрудили да до овог еминентног скупа дође, како би се питање Екуменизма размотрило са разних аспеката, што би требало да буде од велике помоћи, како свим помесним Православним Црквама, тако и црквеној пуноћи и сваком вернику, да заузме правилан однос према овој, не само најновијој, него и најопаснијој еклисиолошкој јереси, коју стога наш познати теолог о. Јустин Поповић и назива – „СВЕЈЕРЕС“, јер она у себи обухвата све кроз историју Цркве познате јереси.

О Цркви „Једној, Светој, Католичанској и Апостолској“, Цркви Православној, као и о самом појму „ЕКУМЕНИЗМА“, било је и биће много говора на овом цењеном скупу. Стога се ми у нашем излагању нећемо на тим појмовима посебно задржавати.

Оно о чему треба ми да говоримо јесте питање: да ли је, колика је и на који начин Српска Православна Црква против Екуменизма; кроз кога и на који начин се то противљење пројављивало или се и данас пројављује.

Болна је чињеница сазнање да ни једна помесна Црква Православна није остала неокаљана и неупрљана екуменистичком заразом. Нека више, нека мање. Али је исто тако утешна и охрабрујућа чињеница да је у свакој помесној Цркви Православној било и има оних светлих и светих примера, појединаца или група, који се активно противе, усменом и писаном речју, надирању Екуменизма у православну пуноћу[1]. Можда таквих није много, можда међусобно нису довољно повезани и обједињени у један заједнички одбрамбени фронт, али је сигурно да су сви они најпре сједињени са Главом Цркве Господом Исусом Христом са свим Светитељима и Ревнитељима Цркве Православне који се кроз векове трудише и борише за чистоту вере Православне, па кроз њих и преко њих и међусобно. То може бити он „Мало Стадо за које рече Господ у Свом Еванђељу, да „би воља Оца Небескога да му да царство“.

У Српској Православној Цркви први и најдоследнији борац против Екуменизма био је и остао блаженоупокојени отац Јустин Поповић, који је својим примером, својим речима и својим делима одушевљавао и надахњивао многе да га следе. Свој богословско-православни став о Екуменизму о. Јустин је сажето изразио у широко познатој књизи „Православна Црква Екуменизам“, штампана најпре у Солуну 1974. године. У тој својој књизи о. Јустин је дао сажету али свеобухватну дефиницију Екуменизма. По њему, „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име: свејерес“ (Н. д. стр. 145). Отац Јустин је сматрао да ће најбоље показати сву настраност и наказност екуменизма, какав се у наше време појављује, ако га огледамо у огледалу једине Истините Цркве Христове. И он је то учинио изложивши у наглавнијим и најкраћим потезима учење Православне Цркве о Истинитој Цркви Христовој, Цркви апостолско-светоотачкој, светопредањској. Само ако се има право и пуно познање науке Христове, могуће је лако уочити и препознати сва лажна и јеретичка учења.

О настанку, пак, Екуменизма као покрета за сједињење хришћана, његовом историјском путу и развоју, као и могућим замкама у које су упадали, и даље упадају, многи православни хри-шћани, па и знатан број црквеног клира, међу којима и добар број епископа, описао је и систематски изложио јеромонах Сава Јањић, сабрат манастира Дечана, у својој књизи „Екуменизам и време апостасије“, Призрен 1995. године. Тамо се екуменизам јасно дефинише пре свега као „еклисиолошка јерес, која има за циљ да „Тело Христово (Цркву) претвори у једну ‘екуменску’ организацију“, ударајући на сам корен православне вере – њену Цркву (стр. 7). Екуменизам, по о. Сави, уствари жели да самовласно „коригује богочовечанско учење Господа Христа, сводећи га на ниво социјалне, хуманистичке и пацифистичке идеје, покушавајући да и самога Христа замени обезбоженим и секуларизованим европским човеком (исто).

Због свог јасног антиекуменског става, књига о. Саве била је од многих нападана па и забрањивана да се продаје у црквеним књижарама, али нико није ни покушао, а камоли успео да било шта из изложенога у књизи демантује и оспори.

Ипак, у новије време, главни носилац борбе и отпора према екуменизму у Српској Православној Цркви, био је и остао часопис Епархије рашко-призренске „Свети кнез Лазар“, који излази већ 12 година. Часопис будно прати сва екуменска збивања, доноси коментаре, чланке, осврте и ставове свих оних којима је чистота вере и православља примарна ствар у животу, чак важнија и од самог живота. Ту су објављивани текстови реаговања и преводи писама, одлука и сведочења светогорских манастира по разним поводима. Кад год би се на пољу богословског дијалога православних са неправославнима, или пак у домену практичног „екуменисања“ прекорачиле границе чиме би чистота и неповредивост православне вере и Цркве били доведени у питање, проговарао је глас савести, најпре монаха са Свете Горе, а онда и појединих богослова и теолога из Солуна, Атине, или других помесних Православних Цркава. „Св. кнез Лазар“ би такве осврте, апеле, протесте доносио на својим страницама, што је у многоме доприносило јачању отпора екуменизму у крилу Српске Православне Цркве. Такви текстови су били: поводом одлука у Баламанду, које је Свештена општина Свете Горе крајем 1993. упутила Његовој Светости Васељенском Патријарху, г. Вартоломеју; па Извештај Комисије Свештене општине Свете Горе о дијалогу између православних и противхалкидоњана, одржан у Шамбезију новембра 1993. године, и многи други.

Сличних осврта и опомена је било и од појединаца или група из саме Српске Православне Цркве. Вредан је помена текст искушеника-монаха Илије под насловом „Нешто горе и од екуменизма“, где износи стравично сведочанство екуменских молитава православних, римокатолика и муслимана почетком 1992. године у Босни и Херцеговини. У вези са тим је и наш кратки осврт „Бог се не да ружити у коме указујемо да таква врста гажења светоотачког предања и канона Свете Православне Цркве, води директно, по Божјем допуштењу, у међуетничке сукобе и крвопролиће.

Питање екуменизма и односа Српске Православне Цркве према истоме, као и питање чланства СПЦ у Светском савету цркава, била је тих година честа тема за дискусију и на Светом архијерејском сабору. Покретач и инспиратор тих разговора најчешће смо били Ми са нашим представкама, као и чланци објављивани у нашем часопису „Свети кнез Лазар“ . Управо то је и био разлог да смо крајем 1994. године добили одлуку Светог архијерејског синода (бр. 3128 од 17. новембра 1994. године), да за Свети архијерејски сабор припремимо и поднесемо кратак преглед историје ССЦ, као и питање укључења у њега Српске Православне Цркве. Извршавајући, дакле ту одлуку Св. Синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. поднели следећи извештај из кога се, надамо се, јасно види и наш лични став према ССЦ као и према екуменизму. Тај извештај гласи:

АНЕКС ПРЕДАВАЊУ:

Извршавајући, дакле, ту одлуку Светог синода, ми смо за Свети архијерејски сабор у мају 1995. године, поднели исцрпан извештај у коме смо објаснили најпре неодрживост самог назива „Светски савет цркава“, будући да су Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматили веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у „МНОГЕ“ од којих би се могао градити или стварати некакав „савет“ или „савез што би била нека „НАДЦРКВА“.

Потом смо укратко изнели историјат настанка ССЦ 1948. године, показавши да он своје корене има у модерној јереси – свејереси која се назива Екуменизам, који је поникао у крилу протестантизма при крају 19. века, и за потребе истога. Тек касније, тај покрет и његове антицрквене идеје (као што је „Теорија грана – Branch Theory“) постепено бивају усвајане и прихватане од појединих помесних Православних Цркава које се укључују у ССЦ и постају њен „ОРГАНСКИ“ део.

Српска Православна Црква дуго је одолевала том искушењу екуменизма, да би најзад и она 1965. године постала чланица ССЦ, и трудећи се да ниучему не заостане за примером раније учлањених помесних Православних Цркава, узимајући активног учешћа у свим екуменским дијалозима и активностима, без обзира колико то било у супротности са светоотачким Предањем и прописима Канона Цркве Православне.

Резимирајући свој извештај, на крају смо предложили Светском архијерејском сабору СПЦ да у току тог свог заседања донесе неопозиву ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних међуцрквених организација (као КЕК и др.), и да сходно томе прекине праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама. То учинити, образложили смо, из следећих разлога:

1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:“Човека јеретика, после првог и другог саветовања, клони се“.

2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили.

3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.

4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве, коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и изналажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима.

Стварање ССЦ

1. У самом називу „Светски савет цркава“ садржана је сва јерес ове псевдоцрквене организације. Јер Свети Оци Другог Васељенског Сабора одогматише веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у „МНОГЕ“ од којих би се могао градити или стварати некакав „савет или „савез, што би била нека „НАД-ЦРКВА“.

Црква је једна и саборна, и у њој је сабрана сва истина, сва благодат, све оно што је Бог собом донео на земљу и даровао људима, и оставио међу људима да се њиме спасавају. Она је једна и саборна јер сабира све оне који желе спасење, у једну целину, у тело Христа Богочовека. Отуда и сама идеја „савета“ или „савеза“ цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека.

2. Историја Светског савета цркава има своју предисторију у модерној јереси – свејереси која се назива ЕКУМЕНИЗАМ. Феномен Екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је пре свега еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере – на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну „екуменску организацију лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу.

Темељи Екуменизма ударену су још крајем 19. века, управо 1897. године на Конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу су формулисани основни принципи будуће екуменске уније хришћанских „цркава“. Ова Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Ту минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никео-цариградски символ вере и само две свете тајне – Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. Принцип толерантности према учењу других „цркава“ и спремност на компромис љубави. Трећи изум Ламбетске конференције јесте чувена Теорија ГРАНА (Branch Theory), која полази од тврдње да је Христова Црква као једно разгранато дрво, чије су гране међусобно равноправне и само заједнички представљају манифестацију ЈЕДНЕ Цркве.

Зло семе једном посејано, нагло се разрасло. Већ почетком 20. века, 1910. год. У Единбургу је, у организацији протестантских „цркава“ одржана „Светска мисионарска конференција“ на којој је одлучено да се организује светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства. Истовремено са овим покретом деловао је и покрет „Живот и рад“ чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у питањима практичног живота. Од ова два, искључиво протестантска покрета, ствара се њиховим уједињењем 1948. године на Првој генералној скупштини у Амстердаму „Светски савет цркава“ са седиштем у Женеви. На тој скупштини биле су присутне, нажалост, и неке Православне Цркве, као: Цариградска патријаршија, Кипарска архиепископија, Грчка архиепископија и руска Митрополија у Америци (данас – Православна Црква у Америци).

3. Православље, нажалост, није дуго одолевало овом искушењу модернизма и секуларизма, него је брзо њиме инфицирано. Од стране Православних Цркава, прва је учинила уступак екуменизму Цариградска Патријаршија, још у јануару 1920. године својом Енцикликом „Свим црквама Христовим“. У њој се не само помесне Православне Цркве називају „Црквама“, већ је тај назив сасвим равноправно, по први пут, придодат и разним јеретичким конфесијама.

Тако, на самом почетку те несретне Енциклике се каже: „…међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима…“ Енциклика, даље, апелује да треба радити на „припреми и омогућавању потпуног јединства“; разне јеретичке групе назива „Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу“ и које су нам „санаследници и сателесници обећања Божјих у Христу“ (Еф. 3,5). Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје НОВИ (Григоријански) Календар „ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ „Цркава“, што је ускоро Цариградска Патријаршија (а касније и још неке помесне Православне Цркве) и учинила, плативши то скупом ценом (унутрашњим расколом у Цркви и народу).

Друге Православне Цркве су једно време одолевале овом опаком искушењу. Нарочитго је Московска Патријаршија показивала извесне знаке опрезности према екуменизму. О томе сведочи и сабор (САВЕТОВАЊЕ) епископа Помесних Православних Цркава одржан у Москви од 8. до 18. јула 1948. године, а поводом петстогодишњице проглашења аутокефалности Руске Православне Цркве. На том Сабору су представници александријске, антиохијске, руске, српске, румунске, грузијске, бугарске, пољске, чехословачке и албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и у ССЦ, који је управо био формиран, осудивши га као јерес.

4. Ова ревност Православних у одстојавању Истине Божије о Цркви, нажалост, није дуго трајала. Само четири године након формирања Светског савета цркава, Цариградски патријарх Атинагора издао је 1952. године Енциклику којом позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском савету цркава. Иако су разлози за такав позив били сасвим банални и нецрквени (рецимо: „приближавање народа и нација“, у циљу „суочавања са великим проблемима садашњице“), поједине Православне Цркве још исте те 1952. године хитају да се укључе у ССЦ. Цариградска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ у Женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ састаје се на Родосу са представницима свих Православних Цркава, од када је практично Екуменизам ушао међу зидове Православља и почео, попут рака, изнутра да га разједа. После Родоса, Православни се просто такмиче међусобно ко ће се показати већим екуменистом.

Православни екуменисти су почев од 1961. године сазивали низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. Тако је 1964. године одржана Трећа конференција на Родосу, где је одлучено да се воде „дијалози“ са јеретицима „на равноправној основи“, као и да свака помесна Православна Црква негује самостално „братске односе“ са јеретицима. Коловођа у свим овим екуменским играма био је Цариградски патријарх Атинагора, који је започео серију сусрета са римским Папом, међусобно скидање анатеме из 1054. године, заједничке молитве итд. А касније су то чинили његови наследници и њихови сарадници, као што су Јаковос амерички, Стилијанос аустралијски, Дамаскин женевски и многи други.

Тај рад на екуменском плану прате и неконтролисане изјаве појединих представника Православних Цркава, не само оних са Цариградског трона, које немају ништа заједничко са ставовима и учењем Светих Отаца. Померене су међе које поставише Оци наши између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара. Основни задатак свих тих излива сентименталне (у суштини обострано лицемерне) љубави која се у тим изјавама тобоже пројављује, јесте да се код православних хришћана развије свест о томе да су са неправославнима браћа у Христу, и чланови једне и истинске Цркве Христове.

То се говорило у сусретима, на конференцијама, штампало у часописима и књигама, преношено преко радија и телевизије. И све то требало је да доведе до „заједничке Чаше“, до заједничког причешћа (intercommunio), које и јесте основни циљ такозваног „дијалога љубави“ . А то је, по оцу Јустину Поповићу, „најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове“.

Приступ СПЦ Светском савету цркава

По угледу на остале помесне Православне Цркве, а посебно на Цариградску патријаршију, и Српска Православна Црква, од самог почетка трудила се да „ухвати корак“ са временом. Иако формално још није била члан ССЦ, она је почела да тесно и често контактира са тим „савезом јереси“, како би рекао отац Јустин, да прима у званичне посете представнике ССЦ, најпре лица задужена за слање међуцрквене помоћи, као г. Тобхијаса, Масквела, гђицу Мајхофер, па до генералног секретара Висерта Хуфта.

Истина, Српска Црква није имала званичног представника – посматрача на Другој Конференцији ССЦ у Еванстону у Америци, али је зато на Трећој Скупштини у Њу Делхију 1961. године имала своју трочлану делегацију (којој је на челу био Епископ Висарион). На овој скупштини дошло је до суштинског заокрета по питању учешћа Православних помесних Цркава. Изгледа, под притиском комунистичке совјетске власти, Московска Патријаршија, а са њоме и Цркве у свим сателитским земљама, листом су се учланиле у ССЦ. Тада су се учланиле: Московска Патријаршија, Грузијска Патријаршија, Румунска Патријаршија, Бугарска Патријаршија, Пољска Архиепископија и Чехословачка Архиепископија.

Српска Црква постала је члан ССЦ на „мала врата“, помало нечасно. Наиме, у посету СПЦ је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Српска Црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената, који би били догматски и канонски неосновани. Тадашњи Свети синод (не, дакле, Сабор) СПЦ са Патријархом Германом на челу, одлучио је да се и Српска Црква учлани. То је прихваћено и озваничено на заседању Централног одбора ССЦ негде у Африци 1965. године.

Од тада па надаље Српска Црква је, као и естале помесне Православне Цркве, постала ОРГАНСКИ део ССЦ. Узимали смо учешћа преко званичних представника (епископа или теолога) на свим каснијим анамблејама, конференцијама, симпосионима, састанцима, молитвеном седминама и свему оном што је ССЦ падало на памет, а на шта смо ми беспоговорно пристајали. Резултат тог учешћа била је извесна материјална помоћ, коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентских стипендија, или извесним новчаних прилога за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде Богословског факултета. Те мрвице материјалних добара плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом Предању Цркве Православне.

Присуство наших (и уопште православних) представника на разноразним екуменским скуповима нема канонског оправдања. Нисмо тамо ишли да смело, отворено и непоколебљиво исповедамо вечну и неизменљиву истину православне вере и Цркве, него да правимо конмпромисе, и пристајемо, мањевише, на све оне одлуке и формулације које нам неправославни понуде.Тако се стигло и до Баламанда, и до Шамбезија, и до Асизија, што све скупа представља неверство и издају свете Православне вере.

За све то време падања и пропадања у сваком погледу Цркве Светога Саве, једино се чуо глас оца Јустина Ћелијског, који је био и остао будна и непроменљива савест СПЦ. Он, дубоко осећајући и литургијски преживљавајући дух апостолске и светоотачке истине, писао је поводом екуменских „подвига“ патријарха Атинагоре: „А патријарх цариградски? Он својим неопапистичким понашањем, својим речима и делима, саблажњава већ деценијама православне савести одричући јединствену и свеспасоносну истину Православне Цркве и вере, признавајући римског врховног првосвештеника са свом његовом демонском гордошћу…“

Ове речи јасно изражавају један зрео, искрен и светоотачки став према патријарху-јеретику, као и прецизну дијагнозу основних намера Цариграда, које наследници патријарха Атинагоре све до данас спроводе на очиглед и прећутно одобравање званичника осталих Православних Цркава.

Шта ли би тек данас рекао отац Јустин? Једино што је добро у читавој овој ствари, то је што наши званични представници и учесници на разним екуменским скуповима, по повратку отуда ништа не пишу и не објављују у црквеној штампи, што би тровало православни народ. Често и ми архијереји на Сабору сакупљени, остајемо ускраћени за званичне извештаје од браће архијереја, као наших представника, што је сматрам, недопустиво.

Имајући у виду све напред речено с једне стране, и вечно и непогрешиво еванђелско мерило „да се свако дрво по плодовима својим познаје“ с друге стране, јасно је као сунце шта нам ваља чинити. Још на овом сабору донети ОДЛУКУ о иступању Српске Православне Цркве из Светског савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и др.), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама.

То учинити из ових ралога:

1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује:“Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се“.

2. Што је то сагласно са свим светим Канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно огрешили.

3. Што не постоји ни један једини међу Светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.

4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и налажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и безбожно даље наше дружење са њима.

Након две године од овог нашег извештаја, Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве на свом мајско-јунском заседању 1997. године донео је одлуку да Српска Црква иступи из ССЦ, односно одлучено је да Српска Црква не буде више органски члан ове организације. У образложењу ове одлуке је констатовано да је Светски савет цркава настао као израз жеље, нарочито расцепканог протестантског света (почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне Цркве су, свака на свој начин, као што смо видели, особито после 1920. године редовно учествовале у тзв. Екуменском покрету, ради остваривања Христове заповести „да сви једно буду“ .

У почетку су на пољу екуменизма учествовали виђени богослови Православне Цркве, као што су свети владика Николај Жички, Епископ бачки Иринеј (Ћирић), Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић), Протј. Георгије Флоровски, Димитрије Станилоје и др. Они су у свакој прилици сведочили вечну истину и став православног богословља, да „без јединства у вери нема и не може бити јединства у Цркви као богочовечанском организму Христовом“ . На свим екуменским сусретима и ансамблејама они су издвајали у посебне закључке своје православне ставове и одлуке. Тек касније, од формирања ССЦ, од тог принципа се постепено одступало, и православни представници су се све више утапали у заједничке (у суштини неправославне) закључке и одлуке.

На то посебно указује образложење изнето на Сабору СПЦ којима је објашњена и образложена одлука о иступању из ССЦ. Таква одлука је донета:

Са разлога што је ССЦ почео да занемарује у свом делању онај изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства Цркве;

Са разлога што је овај Савет почео да добија природу „НАД-ЦРКВЕ“ и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога деловања за Православље неприхватљиву англиканску „теорију грана“, у новије време називану теорију „хришћанских традиција“, по којој се „традиције“ неких од протестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом веку) изједначавају и сматрају равноправним са живим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена;

Са разлога што је ССЦ под све већим утицајем секуларизма;

Са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква увек бива надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;

Са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне светске политике;

Са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примењивано – религиозног синкретизма;

Са разлога што неке, и то најзначајније (нпр. Англиканска црква) чланице ССЦ, наместо да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике – уводе нове „црквене“ обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за „бискупине и „пасторине“), стварајући радикално нови поредак, еклисиологију и морал у „цркви“;

Са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд овенчавање истополних лица – лезбејки и хомосексуалаца), што је „срамно и чути“;

Са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су постала честа заједничка причешћивања и молитвена општења са неправославнима, којом се праксом негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи, негативно се одражава на саму Цркву);

Са разлога што ОРГАНСКО чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!);

Са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, сведок верни и чуварка (заједно са осталим Помесним Православним Црквама) – вере и етоса Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ; и отказивање да буде ОРГАНСКИ члан ове организације (што су учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради „на јединству свих“ и да сарађује са свима, на раду са ССЦ на хуманитарном пољу, као и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност и заједништво међу народима и државама у свету.

С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском Патријарху и свима поглаварима помесних Цркава Православних, са предлогом и захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности“.

Нажалост, последњи ставови ове одлуке Сабора СПЦ, анулирали су све оне напред изнете јаке разлоге за коначни и трајни прекид чланства и сарадње са ССЦ, што се убрзо и показало.

Ускоро је одржано „Солунско саветовање“ представника свих Православних Цркава, чији су „закључци“ спречили Српску Православну Цркву да изврши своју одлуку из 1997. године и напусти ССЦ. Као да је циљ тог „саветовања“ и био да разводни и обеснажи одлуку СПЦ. И заиста, већ идуће 1998. године Сабор Српске Цркве пружио је нови одговор на поменуто питање. Тај други одговор, по тумачењу православног канонисте г.Ж. Которанина, „није богословски, него политички“ . Он се састоји, прво, у неспремности Сабора да заштити своју прошлогодишњу одлуку од фалсификовања, негирања и неизвршавања исте и, друго, у усвајању Солунских закључака као и у отпослању делегације Српске Цркве у Хараре на заседање Скупштине ССЦ. Суштина, пак, Солунских закључака састоји се у тражењу радикалне реорганизације тог Савета, која ни до данас и након седам година, нија уследила. Тако су и ти „закључци остали „мртво слово на папиру“. Нити се ССЦ у било чему реорганизовао и постао ближи Православној Цркви Христовој, нити је иједна Помесна Православна Црква (па ни Српска), због тога иступила из чланства у ССЦ. А разлози и образложења за прекид чланства у њему (изнети у одлуци Сабора СПЦ), и даље су на снази, као, нажалост, и штетне еклисолошке последице које из тог чланства проистичу.

Тако је другим одговором Сабор Српске Православне Цркве, напустивши своју ранију одлуку (из 1997. године) и њено образложење, наставио и продужио своје ОРГАНСКО учешће као равноправни члан Светског савета цркава, водећи себе и своју паству путем погибли. Просто, напросто, даље чланство Српске Цркве у ССЦ није нити може бити богоугодно. Последице тога већ осећа народ и држава. Најодговорнији у Телу Цркве (Епископи) заобилажењем догмата и кршењем канона призивају Божији гнев на себе и на стадо своје. Неприхватљив је за православну савест јеретички концепт „еванђелског екуменизма“ – Еванђеља без Христа, спасења без Цркве.

Утешно је што је у Српској Православној Цркви и после недоследности које је показао Свети архијерејски сабор, и даље било и има оних који се са тим нису помирили, који и даље отворено и смело иступају против наказног екуменизма, као и против оних који га подржавају, излажући се често и отвореном гоњењу од стране појединих Епископа. Вредно је овде поменути нека имена, у српском народу добро позната. Поред цитираног Жељка Которанина, ту је Родољуб Лазић, Миодраг Петровић, Владимир Димитријевић, свештеник Бобан Миленковић и др. Нарочито су у противљењу екуменизму „у пракси“ доследни и одважни монаси у скоро свим Епархијама СПЦ.

Општи глас свих бораца за чистоту вере и верност Цркви Православној зазвучао је у СПЦ са „Сопоћанског скупа“који је одржан у фебруару 2001. године. Са тог скупа монаштва, свештенства и верних чеда Цркве Православне, руковођених бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје мајке Цркве, упућен је АПЕЛ – МОЛБА Светом архијерејском сабору Српске Православне Цркве, да:

Неодложно изврши своју одлуку из 1997. године о иступању наше Цркве из ССЦ, указујући да је свака Помесна Црква власна да сама донесе и изврши такву одлуку, јер су се појединачно и учлањавале. Никакви закључци Солунског саветовања томе не могу и не смеју бити сметња;

Ревидира свој однос према римокатолицизму, који сви Свети Оци и Учитељи Цркве, од Фотија Великог, преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не „сестринском црквом“, те да се прекине свако молитвено општење са римокатолицима и папом римским под изговором „братске љубави“;

Да се ни под каквим условима не прихвати често најављивани папин долазак у посету Српској Цркви; да се зауставе извесне тенденције (које се често наслућују) ка увођењу новог календара у нашу Цркву, јер би такав покушај довео до великог раскола у нашој Цркви, као што се десило и у свим помесним Црквама које су увеле нови календар;

Да се у Српској Православној Цркви покрене унутарцрквени дијалог о свим спорним питањима духовног живота и богословља, јер управо недостатак добронамерног дијалога доводи до унутрашњих подела у народу на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању.

На крају, Сопоћански скуп, завршава свој Апел цитирајући речи светог владике Николаја, о потреби ревности и будности у борби за спасење своје душе. „…Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу Цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. јер онај „непоменик“, коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио „ваплоћење у форми закона“ (мисли на Конкордат из 1937. године), ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује“.

На крају бих завршио ово своје излагање молитвеном жељом, да овај наш Солунски симпосион буде збор ТРУБАЧА који ће својим сведочењем и својом ревношћу разбудити успаване савести представника свих помесних Православних Цркава, да све скупа, или свака појединачно, следујући свој унутрашњи зов, иступе из Светског савета цркава, прекину молитвено и практично учествовање у јереси екуменизма, те тиме посведоче пред лицем целога света да Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква била је, јесте и биће Црква Православна, да изван ње нема Цркве, и да без Цркве и јединства са Црквом нема ни спасења. То ће бити једино истинско служење ближњему, истинска љубав према свима неправославним или инославним људима и народима савременог света, јер по оцу Јустину: „Само је оно права љубав која ближњему осигурава живот вечни“.

Преузето из часописа: Свети кнез Лазар, број 47 (3/2004), Грачаница, 2004, 29-46.

НАПОМЕНЕ:
Изузетак од тога правила је, нажалост, само Цариградска Патријаршија, која је управо промотер свих екуменистичких збивања и гибања на глобалном плану. Из те помесне Цркве до сада се није чуо ни један глас противљења екуменистичком деловању у речи и пракси поглавара и представника те цркве. Напротив, отуда су се често могле чути само речи осуде и напада на оне који се широм Православља труде да очувају „залог вере“ неупрљану екуменистичким зловерјем.

http://www.svetosavlje.org