Архива
УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ
УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ
Поштована браћо,
Најпре желим да вам захвалим што сте два моја писма већ објавили на вашем цењеном сајту. Хвала вам што сте и мени, који сам нико и ништа, омогућили да кажем оно што ми је на срцу. И ово вам писмо пишем као најближима својим, и желим да оним што ћу рећи „будим ваш чисти разум“ (ср. 2. Петр. 3,1). „Зато нећу престајати да вам о томе стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини“ (2. Петр. 1,12).
Јесте ли се поколебали, браћо? Јесте ли клонули? Море ли вас тешке мисли? Да се нисте, не дао Бог, саблазнили?! Да ли сте разочарани радом и одлукама Сабора?
У прошлом писму рекао сам:
>>Знам, браћо, да исту бригу имате као и ја. Бригу хоће ли остали пастири одбранити брата им, прогнанога правде ради, и заштити стадо његово од вукова распуђено. По свему судећи неће. О, нека би дао Господ да се у наредних неколико дана моје речи покажу као лажне. О, нека би сви који ово буду прочитали рекли тада: „Видите ли да сви они који су нико и ништа и не треба да говоре. Такви увек треба да ћуте.“ Ја ћу се тада радовати, браћо, радошћу неисказаном.<< (http://borbazaveru.info/content/view/2322/47/)
И заиста бих се тада радовао. Али, радујем се и сада! И нека нико не помисли да онај „Нико и ништа“ говори за себе да је нешто велико, јер су се његове речи обистиниле. Истина је, радујем се, браћо, али не због испуњења својих предвиђања, већ због тога што видим да се долазак Господњи приближи.
Не чини ли вам се, браћо, да смо својим мислима исувише везани за земљу? Та ми, због прогона једног владике и његовог ревносног монаштва, сотворисмо плач јеремијински. Оно због чега би се наше срце требало радовати – ми плачемо. Не тако, браћо, јер то је људско, одвише људско!
Први хришћани, угодници Божији, свакодневно су исчекивали долазак Господа Славе. И свакога дана су били спремни да изађу у сусрет Господу. Чекамо ли ми Господа, Онога чије царство није од овога света, или антихриста, чије је царство од овога света? Чујем да кажете: чекамо Господа. Па зашто онда туга, браћо? Зашто страх? Зашто очајање? Зашто саблазан? Зашто безнађе? Зашто проклињање безаконика? Да није зато што нисмо спремни за долазак Господњи? Да није зато што љубимо свет и што је на свету, а не уздишемо да се обучемо у свој небески стан? Ако је зато, онда пожуримо, похитајмо, покајмо се још овога часа, јер се долазак Господњи приближи. „Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву“ (Јн. 4,35). Гле, већ се овце разлучују од јаради! (ср. Мт. 25,32) По свему судећи, у наше ће се време испуњавати последње странице Књиге Живота! Па где нам је онда радост, браћо, због свега тога? Јесмо ли Христови? Зар не рече Господ наш: „Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн. 15, 20). Па зашто се саблазнисмо, зашто нам туга зароби срце, ако једног, милог нам епископа и ревносно монаштво његово, гурају безаконици на пут Христов, на пут голготски?
Зар заборависмо шта говорише Оци наши? Добро је да се подсетимо речи Светог Анатолија Оптинског, и да његове речи урежемо дубоко у умове своје и у срца своја:
„Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао : «По плодовима ћете их познати». И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо «не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту», као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје злојеверје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: «Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским.»
(http://borbazaveru.info/content/view/535/30/)
Па ако нам Господ и Оци рекоше шта ће на крају бити, зашто се онда поколебасмо? Зар смо страшљиви? Зар смо маловерни? О, не дао Бог да ико од нас буде међу таквима, јер „срашљивима и невернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је део у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга“ (Откр. 21,8).
Сетимо се шта говори Верни и Истинити, Први и Последњи, душама побијених за реч Божију: „И кад отвори пети печат, видех под олтаром душе побијених за реч Божију и за сведочанство које имаху. И повикаше говорећи: докле, господару свети и истинитити! не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи? И дане бише свакоме од њих хаљине беле, и речено им би да почину још мало времена, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они“ (Откр. 6, 9-11)
„Ваља да буду побијени као и они“! Запамтимо добро ове речи, браћо. Запамтимо их ради времена које је пред нама. Имајмо их стално на уму. О, људски је плашити се смрти! И Господ наш Исус Христос молио се Оцу Својему да Га „мимоиђе чаша ова“: „И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! (Мт. 26,39). Но, страдати за Веру, и што је више од свега – живот свој положити за Господа, и није људско дело, него Божије. Наше је, по речима Св. Јована Златоустог, да чинимо што до нас стоји, а остало даће Бог. Наше је да се трудимо да врлинским животом, подвизима и богоугодним делима задобијамо благодат Божију, која ће нас и у огњу сачувати да не будемо сажежени.
Но, ту и јесте мука народа нашега. Ту и јесте наша мука. То је извориште наших страдања. Наши греси, о, наши греси! Наши греси одгоне благодат Божију од нас, од народа нашега. Нашим гресима хранимо разуздано зло које ће се у гордости својој побити са Јагњетом закланим од постања века.
И опет велим, пошто видимо сасвим јасно да се долазак Господњи приближи, пожуримо, не часимо ни часа, не одлажимо за сутра – покајмо се још данас! Чинимо дела угодна Господу, и чинити добро нека нам не досади. И старајмо се свим снагама од Бога нам датим да очувамо нашу свету веру, онакву какву нам је Оци предадоше – чисту као извор планински; да се не постидимо наших светих предака, и да се они нас не постиде кад изађемо пред лице Божије.
И завршићу, браћо, ово своје муцање речима Светог Анатолија Оптинског:
„Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ…и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.
Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.
И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11, 1-3), Kоји рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота» (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.“
На Светог Великомученика Георгија 2010.
„Нико и ништа“
ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР
Писмо појединих епископа СПЦ својој сабраћи архијерејима
Monday, 26 April 2010
ВОЉЕНОЈ У ХРИСТУ БРАЋИ АРХИЈЕРЕЈИМА ОД САБРАЋЕ ЊИХОВЕ
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
– ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР –
БОГОЉУБИВИ И ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО,
Сведоци смо, али и саучесници у свим збивањима која се нарочито у последње време, неканонски и неуставно множе у Српској православној цркви. Саучесници смо зато што смо много пута у случајевима кршења црквеног поретка ћутали да се не би откривале мањкавости у јединомислију, јединообразју, истини и љубави међу Нама. Показало се, међутим, да прећуткивањем и узмицањем потпомажемо у увођењу и ширењу беспоретка. На тај начин се обистињују и потврђују, по ко зна који пут, у историји Цркве Христове, речи Светог Василија Великог:
„Много ме жалости што су већ и пpaвилa Отаца запуштена и што је искључен из цркава сваки ред: бојим се, пак, да мало по мало, ако таква немарност буде ступала овим путем, не дођу у потпуну забуну црквени послови…“ (канон 89, Н. Милаш, Правила. књ.II, Нови Сад 1896. стр.430).
О томе да су „правила Отаца запуштена“ говоре многе појаве, као на пример:
– Одређена и важна црквена питања се не решавају саборно тј. сагласјем свих Нас, него прејудицирањем и предвођењем од стране појединаца тако што улогу Светог архијерејског сабора подређују улози Светог архијерејског синода или, што је још страшније – сопствену вољу каткад дижу изнад воље оба та тела, спутавајући их у канонском и уставном поступању. Реч је о појединцима из Наших редова, који самовољно дају себи улогу да мимо постојећих саборских одлука прекрајају једнообразно служење Свете евхаристије, или да без ичијег овлашћења потписују решења донета на међуправославним, међухришћанским и међурелигијским скуповима, која су штетна по Српску православну цркву.
– Заменом улога и надлежности унутар Цркве, односно одступањем од саборног oдлучивањa које мора бити плод дејства Духа Светог, ствари су толико испуштене да су постале предмет живог pacправљањa и повод дубоких подела, не само међу Нама Архијерејима, него и у верујућем словесном стаду које Нам све чешће и оправдано указује на настали беспоредак и кварење вере. Увелико се о свему томе расправља у јавним медијима – преко телевизије, штампе, интернета. Ко је све то изазвао и коме је тако нешто потребно?
– Најизразитији пример бепоретка, поред напред наведеног нарушавања једнообразности у Богослужењу (Светој евхаристији), јесу заједничка молења са јеретицима и иноверницима, иако то свештени канони најстроже забрањују и кажњавају.
– Позивање полиције од стране црквене јерархије да је раздваја и штити од мирног молитвеног окупљања правоверног народа представа својеврстан доказ о томе ко је проузроковао поремећаје у Цркви. Не мири се тај народ са преиначавањем богослужења и са новом догматиком o смртности душе. Узрочник нереда и скандала, дакле, никако није благоверни народ Српске православне цркве.
Да бисмо васпоставили дух саборности и онемогућили било какво узурпирање догматских, канонских и уставних начела у Српској првославној цркви, позваћемо се на мудро учење Отаца Картагинског сабора, које казује „да благодат Божја не само што саопћује познање о томе шта се мора чинити, него улијева у нама уз то и љубав, да будемо кадри испунити оно што познајемо“ (канон 112. Н. Милаш, исто, стр. 2431.
Ако се, сабраћо Архијереји, у томе слажемо, онда смо дужни, и пред Богом одговорни, да на првом следећем заседању Светог архијерејског сабора преиспитамо исправност синодске одлуке о разрешењу брата Нашег епископа Артемија. Обавезни смо, такође, да истовремено преиспитамо каноничност и уставност увођења у дужност администратора Епархије рашкопризренске, бившег епископа Епархије захумско-херцеговачке, Атанасија, који се давно, због болести, самовољно одрекао управљања својом епархијом.
Хоћемо да Нам се објасни по ком основу је Свети архијерејски синод мимо Светог архијерејског сабора активирао, на такав начин, умировљеног епископа Атанасија.
Смисао Нашег оглашавања на овакав начин не своди се искључиво на одбрану сабрата Нашег, епископа Артемија, као јединке, него на одбрану саборности, канонског, уставног и богослужбеног поретка у Цркви.
Хоћемо, такође, да Нам се објасни по ком основу је у име Светог архијерејског синода сабрат наш Иринеј, епископ бачки, више пута и у разним видовнма унапред, без одлуке Свстог архијерејског сабора, изрекао коначан суд над епископом Артемијем? А тај његов суд, изречен недавно и преко телевизије (на питање водитељке – да ли постоји могућност да Свети архијерејски сабор врати епископу Артемију управљање Епархијом) лежи у тврдњи да ни теоретска могућност не постоји за тако нешто.
Већина Нас епископа могла би да разуме такву изјаву тек пошто се канонски и уставно буде спровео судски поступак, односно ако се на Светом архијерејском сабору потврде као истинитн канонски преступи који му се стављају на душу. Зато, на овом Саборском заседању треба превасходно преиспитати црквеноправну ваљаност Синодске одлуке о привременом разрешењу епископа Артемија. Такође, пажљиво треба преиспитати и каноничност, односно уставност чињења администратора Епархије рашкопризренске, умировљеног епископа Атанасија, у времену од 13. фебруара 2010. године до коначно изречене пресуде Светог архијерејског сабора. Јер његова чињења (прекорачење улоге администратора, кршење туђих канонских права, наметање свог богослужбеног поретка; утеривање страха у редове монаштва и свештенства; ускраћивање вршења Свете евхаристије и забрана Светог причешћа читавим монашким заједницама, кажњавајући тако и велики број верника који су молитвено срасли за те заједнице: театрално богослужење уз помоћ свештених лица из других епархија; по диктату организовано довођење, под страном заштитом деце и одраслих да их на литургијама телевизијске екипе сликају за јавност; наслањање на подршку страних моћника и осведочених непријатеља православних Срба, и др.), морала су та и таква чињења тамо да изазову пометњу и дубоке црквене поремећаје. Због тога је, сасвим оправдано, уследила непослушност администратору свих оних који су свесни значаја положеног завета и свештеничке заклетве пред канонским Епископом, као залогом доброг црквеног поретка. Реч је, дакле, о реаговању на разграђивање задивљујућег црквенодуховног живота у Епархији рашкопризренској, које је с муком стварано скоро пуних двадесет година, а засведочено посебно процватом манастирских обитељи што постадоше издашни расадници монаштва. Наједном се, судећи према многим сведочанствима, насилнички све то руши театралним утеривањем страха; увођењем Светог причешћа без одговарајуће припреме постом и исповешћу: потискивањем „страха Господњег“ као залога за спасоносну мудрост: ниподаштавањем узорног монашког подвижништва и др.
Ако се као кривица епископу Артемију ставља на душу нешто што је материјалнофинансијске природе, а засновано на гласинама, то не само да није доказано, него не може ни бити основ за покретање канонског поступка.
Зато, све до коначне Саборске одлуке остаје Нам, caбраћo Архијереји, да се питамо – ко од нас може рећи: Бољи сам од брата Артемија и први ћy се бацити каменом на њега?
А ради веће објективности при расуђивању о епископовању брата Нашег Артемија не треба заобилазити разматрање на Сабору свих докумената, укључујући и елаборат (три свеске, где се посебно треба задржати на анализи Меморандума о обнови, коју је сачинио проф. др Коста Чавошки) о нестручно изведеним радовима при обнављању порушених и попаљених светиња на Косову и Метохији. Уз то, размотрити, такође, и опширно његово сведочење, поднето Сабору, о томе да душа људска није смртна. Не леже ли у томе и у случају Бајден (и не само Бајден) они прави, дубљи разлози за вишегодишњу и прогресивно испољавану, са разних страна, нетрпељивост према епископу Артемију? Због чега другог је, ако не због свега тога, брат Наш Иринеј, епископ бачки изјавио, како је напред већ наведено, да ни теоретска могућност не постоји да епископ Артемије и даље управља Епархијом рашкопризренском? Истрајавајући у таквом свом ставу и пре доношења било какве званичне одлуке или пресуде од стране Сабора, епископ бачки Иринеј је пожурио да преко агенције Ромфеа грчкој јавности унапред саопшти своје жељено виђење решења: „Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт преосвећеног Артемија“. Допусти ли се такав начин решавања озбиљних црквених питања, онда основано можемо да се упитамо: ко ће бити други, трећи, четврти… на реду проглашен као ,,непослушан“ епископ? И док се Ми, браћo Архијереји, тако међусобно прегањамо, боље рећи уништавамо, дотле Јеховини сведоци пуне не само поштанске сандучиће пропагандним материјалом, него и своје торове пуне нашим саблажњеним стадом.
Наш задатак на следећем заседању Светог архијерејског сабора је, дакле, утврђивање истине без које се не може говорити о љубави и јединомислију у Цркви. Ако нас неистина раздваја, односно ако због тога међу нама нема слоге и љубави, онда ћемо имати на уму јеванђелско (Дап 5, 29) и светоотачко начело да се већма треба покоравати Богу а не људима који имају више слуха за световна и политичка питања него за духовна питања. Због таквих појава поучно одзвањају речи Светог Јована Златоустог о томе да постоји слога на штету и раздор на корист.
Потрудимо се, бpaћo Архијереји, да нам у случају око епископа рашкопризренског Артемија на корист буде слога, а не paздop. Како то да постигнемо?
Тако што ћемо на један тас ваге ставити сва акта којима је брат наш, епископ Артемије, бранио своја канонска и уставна права у области поверене му Рашкопризренске епископије, а на други тас ставити сва акта којима су оспоравани његови ставови, поступци, одлуке. Појединачно сви морамо, као чланови Сабора а не као чланови некакве, евентуално, комисије, у рукама да имамо акта ради озбиљног, непристрасног разматрања и расуђивања. При томе, не сметнути са ума важну ствар – да се онемогући увођење праксе узурпирања архијерејских права загарантованих свештеним канонима, односно да се у слободно епископовање не уводи режим присиле и неизвесности, него да се подржава и снажи дух слободе и братољубља, изражен у црквеној саборности и одлучивању дејством Духа Светог што искључује сваку самовољу појединаца. На то нас обавезују многи црквени канони и тумачења што говоре о аутономности и слободи, уједно и саборности у епископовању над одређеном облашћу, као на пример: 34. и 35. Апостолски; 15. Првог васељенског сабора; 2. Другог васељенског сабора; 8. Tpeћег васељенског сабора; 5. Четвртог васељенског сабора; 9. и 13. Антиохијског сабора и др.
Васпостављањем канонског, богослужбеног и уставног поретка нестаће притворна љубав међу Нама и нећемо никога заваравати двосмисленим изјавама, као на пример:
– „Поступамо по канонима“ (а у стварности их селективно потежемо или кршимо):
– „Свету евхаристију служимо онако како се увек служило“ (а у стварности измењено и шаролико, односно супротно Саборским одлукама);
– „Епископ Артемије је добар човек“; „брат Нам је у Христу“ (а у стварности захтевамо да се склони и другом епископу да преда своју невесту која се зове Епархија рашко-призренска), итд.
Такве и сличне изјаве се најчешће чују од оних чланова Светог архијерејског синода, који себе сматрају привилегованим на то чланство као да су други епископи мање епископи у односу на њих.
Молимо се Свевишњем Богу да Нам пошаље благодат Духа Светог како бисмо у Сабору једнодушно утврдили истину и повратили љубав која ће се пренети и на сав, оправдано узнемирени, благоверни народ српски: ону љубав која се издашно излила пресељењем блаженоупокојеног патријарха Павла.
На крају, познато је, сабраћо Архијереји, да су црквени Оци на Саборима одлуке потписивали у једнини: „Одлучивши потписах“ (следи име и епархија), јер сваки појединац као учесник Сабора пред Богом полаже рачуне као да је сам одлучивао: тамо нема колективне одговорности.
Саобразно томе, испред сваког Нашег имена и назива епархије у којој паствујемо поверено Нам словесно стадо Божје, подразумева се да стоји:
У Београду,
пред Цветну недељу 2010. године
Размотривши потписах
Белешка епископа Артемија
Гашење сајта Епархије рашкопризренске
Безаконим и бруталним упадом у манастир Грачаницу, привремени администратор Атанасије, биши епископ захумско-херцеговачки, угасио је званични сајт Епархије рашкопризренске који је радио по благослову надлежног епископа Артемија све до 14. фебруара 2010. године на домену http://www.eparhija-prizren.com
Гашење званичног сајта епископа Артемија, привремени администратор је овако прокоментарисао:
Привремено угашен сајт Епархије
Владика Атанасије је рекао и да је он као администратор био принуђен да, због настављеног антицрквеног рада досадашњег Интернет сајта Епархије рашко-призренске, привремено угаси и да је у току нова поставка Интернет презентације.
„Текстови пуни острашћене мржње, неистина и клевета немају место на сајту на коме стоји светосавски грб наше Цркве и име ове епархије. Свака делатност у име Епархије која није са благословом администратора Епархије сматраће се злоупотребом“, поручио је владика Атанасије.
Он је рекао да је сајт Епархије годинама коришћен за пласирање разних „политикантских и субверзивних вести“ које су урушавале углед Епархије и СПЦ у целом свету.
Преко тог сајта је одржавано лажно стање којим је штићено све оно што је рађено у име владике Артемија, а чије су се погубне последице понајбоље јуче виделе у немонашком и нехришћанском понашању поједине његове „духовне деце“, рекао је владика Атанасије.
Ово је била нова, у низу клевета које су изречене према владици Артемију, без икаквог аргумента или било чиме поткрепљена. Паушално је испаљена осуда једног сајта као антицрквеног и субверзивног који је урушавао углед Епархије и СПЦ!
Пред вама се налази комплетна архива сајта који је радио са благословом епископа Артемија, па нека свако процени по сопственој савести колико су бесмислене, неистините и злонамерне дисквалификације које је изрекао привремени администратор.
Не вређајте народ који гледа РТС
Не вређајте народ који гледа РТС
http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/РТС+1/537141/Упитник.html
Прексиноћ на РТС1 у емисији Упитник гостовао је Иринеј епископ бачки где је уз тимску подршку својих сабораца Живојина Ракочевића и Оливера Ивановића, наставио прљаву пропаганду против лика и дела епископа Артемија и његовог монаштва и свештенства који се противе неканонској одлуци Светог Синода.
Емисија је почела изјавом Еп.Артемија, где каже да се : „са одлуком Синода не слаже, али је прихвата“. Где је такође, позвао оне који га воле и поштују да следе његов пример. Што је многима у овом тренутку немогуће. Јер истина мора да изађе на видело.
Између осталог у емисији Упитник, Иринеј Буловић се из петних жила напињао и трудио да на сваки могући начин отклони сумњу јавности, да иза ових збивања у ЕРПиКМ стоји Борис Тадић са својим марионетама из врха СПЦ. Никада се раније није видело да великодостојници СПЦ јавно оспоравају мишљење јавности као што је то био случај прексиноћ уживо на РТС1.
Могли смо прексиноћ да чујемо како Иринеј воли Еп.Артемија. Како се РИГИДНИ Живојин губи у склопу својих реченица, или није могао да запамти оно што му је Иринеј издиктирао пре емисије. А такође смо чули и једну нову лаж, а то је да Оливер Ивановић поштује мантију, и то ни мање ни више него мантију Еп. Артемија, за коју каже да му је била препрека да аргументовано оспорава „политичке“ ставове преосвеђеног епископа рашко-призренског Артемија. Поштовање Оливера Ивановића према мантији је вероватно почело када су се прексиноћ у студију РТС-а камере укључиле, а када су се камере искључиле схватио је да већ дуго времена поштује мантију и решио је да престане са толиким поштовањем мантије, како не би у себи створио навику, а затим и развио зависност поштовања мантије па после морао да иде у Духовно Рехабилитациони Центар на „скидање“ лопатом. О ригидном Ракочевићу и великом поштоваоцу мантије Еп.Артемија не треба много говорити пошто су они прексиноћ, кроз причу о Еп.Артемију, рекли доста о себи.
Иринеј Буловић је у низу неистина које је изрекао на РТС1, чији програм иначе гледају и деца, па су и дечица могла да науче од Иринеја, епископа СПЦ да говоре лажи, изречена је и лаж о неопходности увођења Администратора у ЕРПиКМ. Наводно када је Еп. Артемије за Архијерејског заменика поставио Високопреподобног АРХИМАНДРИТА Симеона Виловског, Синод је схватио да нема куд него да мора да реагује и пошаље Атанасија да растури све по епархији, не би ли довео Артемија у ред. Како је ово лепа прича за јавност! Како многотрпељиви Синод, тачније Григорије и Иринеј много воле Еп. Артемија али га је Симеон покварио и окренуо га против Цркве! Наравно, то није било једино решење. Ако већ Синод није хтео да прихвати одлуку Еп. Артемија о постављењу Симеона за Архијерејског заменика, могао је, као што је то и раније НЕЛЕГАЛНО радио да поништи одлуку о постављењу Симеона за Архијерејског заменика. Још нам је у свежем памћењеу како је Синод поништио одлуке Еп.Артемија, када је казнио непослушне дечанске монахе! Значи постојало је још начина да се превазиђе криза али је ипак одлучено да се криза не превазиђе већ да се ПРОДУБИ.
Прексиноћ смо могли да видимо да Иринеј ипак прати збивања на територији КиМ, јер он зна да тамо постоји и НАТО војска-КФОР. Такође, он зна и да КФОР чува поједине манастире на КиМ. Али Иринеј није хтео нити је смео да нам објасни због чега је, иако је КФОР већ присутан у манастиру Грачаници, Андреј Сајц, дечански монах, инсистирао код војника КФОР-а да морају да доведу појачање и употребе силу и све да учине како свештеници, монаси и народ који су стајали изван капије манастира не би ушли у манастир Грачаницу и узели благослов од свога духовника. То нам није објаснио ни ригидни Живојин ни многопоштовани мантијаш Ивановић. Нисмо добили објашњење ни због чега је Атансије, са дечанским монасима провалио у просторије епископије?! Због чега је владики Артемију искључена телефонска линија која долази од централе у просторији где су дечанци провалили, променили браву и где увек стражари по један дечански монах?! Због чега владики Артемију није дозвољено да као што је то радио, у својству духовника, обилази манастире и исповеда братију, него братија мора да одлази на исповест код Еп. Артемија у Грачаницу?! На ова и још многа питања која муче српску јавност нико није дао одговро. Али зато Иринеј није пропустио да прозове ФАНАТИЗОВАНЕ, не помињући о којим ФАНАТИЗОВАНИМ структурама се ради. Само је поменуо да су ФАНАТИЗОВАНИ дошли из Рашке. По нашем сазнању Атанасије и Теодосије нису дошли из Рашке, јер они су једино ФАНАТИЗОВАНО што тренутно обитава на КиМ. Атанасије је Хеликоптером српске полиције слетео у Грачаницу (не у манастир), а Теодосије је преко административног прелаза Мердаре стигао у Грачаницу, одмах после Атанасија.
Свакако, било је занимљиво гледати Иринејеву искреност „до бруталности“ када је прво извређао Симеона и просуо лажи о томе како су угледни Игумани (Стефан из Зочишта је једини који хоће да иде из ЕРПиКМ и то у манастир Сићево у Нишкој епархији) желели да узму канонски отпуст из ЕРПиКМ, због тога што не желе да буду послушни Симеону Виловском, што узгред да поменемо нико и није тражио од њих, а желе да буду послушни владики Артемију. Потом Иринеј као да заборавља да је пре само пар секунди извређао Симеона и оклеветао га, изјављује да нико није крив „док се кривица не докаже укључујући ту и Симеона Виловског“.
Неколико пута током емисије Упитник прексиноћ, Иринеј је похвалио рад Администратора Атанасија и његово свакодневно вршљање по епархији, предочавајући нам да је то „права пастирска делатност“. Ако су; бука, спрдња, драње, малтретирање, неуравнотежено понашање „права пастирска делатност“, онда би против Иринеја Буловића морао да се покрене канонски поступак , јер проповеда оно што канони најстрожије забрањују.
Велику наду цела Српска јавност и верни народ има у СА САБОР СПЦ и верујемо да ће се на предстојећем Сабору напокон окончати ова маратонска ноћна мора која је прекрила ЕРПиКМ, те да ће се починиоци гнусних лажи и клевета позвати на одговорности, а праведници оставити на миру да живе.
Инфо служба епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у време заточеништва епископа Артемија
Бело Врело 