Архива
Јед и јад српског богословља
Један од Лазаревих
Јед и јад српског богословља
Деценије богословског усавршавања једног од некада угледних епископа и теолога наше Цркве, урушавају се данас као кућа грађена на песку људске таштине, а не на камену смирења, покајања и православног подвижништва, јер „удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и ударише у кућу ону, и паде, и распаде се страшно“ (Мт. 7,27).
Ова кућа урушава се још и стога што није грађена у манастирској молитвеној тишини и послушничком себераспињању, већ на професорским катедрама на којима се од камења каријеризма и академске сујете гради голгота на којој се распиње и убија свака христоносна и спасоносна врлина, а пре свега христомудро смирење. Кенозис, истошчаније, унижење или смирење до најнесхватљивих дубина, представља кључ разумевања читавог домостроја спасења учињеног „посред земље“ Христом Богом. Ту пре свега мислимо на тајну Христовог оваплоћења и очовечења. Ова је тајна неисказана и несхватљива необлагодаћеном људском уму, а особито гордом људском уму. Такви умови доносе нам данас неку „нову науку“ из Париза или са Оксфорда и свих осталих „звучних“ западњачких имена, полуправославних, протестантских, старокатоличких, језуитских и новокатоличких факултета на којима су се „усавршавали“ ови наши неславни епископи и неславни теолози, чију ће бљутаву теологију Црква пре или касније избљувати из својих уста освештаних еванђелском и светоотачком речју.
Овде пре свега мислимо на ужасавајућу појаву у нашој црквеној јавности, тј. на писање, тачније отелотворавање, оваплоћење и претапање гнева у писане речи личности која се и поред тога, без имало страха Божијег, потписује као епископ Цркве Божије. Да, гнев је постао друго име за онога који је по епископско-пастирском призиву требао да буде „правило вјери и образ кротости“. На њему након толико година његове бесомучне борбе са гордошћу, у којој је како се ових дана показује очито изгубио, не остаде ни праве вере ни кротости; „Муж гневљив није угледан“ (Приче 11,25).
Овде већ сви, верујемо, препознају епископа Атанасија Јевтића, који се од славног теолога ових дана срозао на ниво жуто-новинарског памфлетолога. Најјадније у свему томе није то самодеструктивно и суицидно уништавање његовог сопственог угледа и људског достојанства таквим понашањем, већ урушавање институције Православног апостолско-наданђелског епископског чина. Уз то иде и блаћење нашег, Светим Оцима утемељеног, богословља чију терминологију овај несрећни и унесрећујући епископ користи само у циљу блаћења, понижавања, пљувања, изругивања, осуђивања и проклињања својих неистомишљеника.
Док својим речима осуђује изругивање Патријарха и „наших најугледнијих епископа“ (међу које по својственом му славољубљу убраја и себе, очигледно) он истим тим речима, у истој реченици, прави ругло од лика умировљеног епископа рашко-призренског Артемија, такође угледног и најугледнијег архијереја (на велику жалост „братске“ зависти или „љубави“ еп. Атанасија, како он често своју завист назива). Такво његово понашање, међутим, не зачуђује, „јер гневљиви најпре не препознају себе па онда ни своје домаће“ (Св. Василије Велики). Зато нека га уразуме речи еванђелске, ако за њих у њему још увек има места: „Сваки који се гневи на брате свога ни зашто крив је суду“ (Мт. 5,22).
Оваква шизофрена патологија својствена је како његовом стилу писања тако и његовом богословљу. Што се то његово богословље више удаљавало и временски и смисаоно од оца Јустина, а самим тим и Светих Отаца, то је оно постајало све шизофреније. Кулминацију таквог „богословља“ ових дана и месеци увиђамо у његовим јаросно-немирним, бесовски-узнемиреним и узнемирујућим саопштењима. Оно што је у томе најбогохулније јесте што у сврху свог гневословља злоупотребљава православну богословску терминологију. И заиста се на њему испунише речи Премудрог Соломона: „Гнев погубљује мудре“ (Приче 15,1).
Иако смо имали намеру да о његовом свеискривљеном, неправославном, криптокатоличком и девијантном богословљу пишемо у посебном тексту, последње писано (не)дело овог епископа (на истински цркворазбијачком, јадно званичном сајту Саве Јањића, митроп. Амфилохија и еп. Атанасија, а који се назива сајт ЕРП), нагнало нас је да одреагујемо овим писанијем у облику оплакивања страшног пада тог стуба, за шта је до скора сматран у нашој Цркви, и оплакивања таквог унижења и унакажења православног богословља у нас. Овај епископ је своју реторичко-преводилачку, демагошко-фразеолошку назови теологију годинама протурао као православно, евхаристијско-еклисиолошко, и авај, каква дрскост! – светоотачко богословље. Плодови тог богословља управо уздрмавају темеље наше Цркве, а шта ли ће још у њој учинити видеће се.
Иако често цитира Светог Павла Апостола, чија еклисиологија му је била тема у докторату, „богословље“ овог епископа ових дана више подсећа на адвокатску реторику „неког Тертула ритора“, како о њему пише у Делима Апостолским, који сведочаше против Апостола Павла, а кога Јевреји унајмише да говори у њихово име пред ћесарем. Да ли је и овог епископа-ритора опет неко унајмио, и пред којим се ћесарем својом антиправославном, нехришћанском, понајмање богословском реториком додворава, ми нисмо сигурни – то нека расуди Бог и савест овог епископа. Оно у шта смо сигурни јесте да је, само он зна колико пута, прочитао речи Светог Апостола Павла: „Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас“(Еф. 4,31), док само Бог зна колико се већ пута у својим „теолошким“ писаним (не)делима огрешио о ове речи. Нико нормалан неће слушати његове придике о еклосиологији, тако дубокој богословској теми, када се он као духовно лице показује неспреман да испуни и ову једну једину поуку Светог Апостола, о чијој је еклисиологији и најдубљим тајнама Цркве и спасења без имало страха Божијег и стида људског спреман да држи предавање свима и свакоме.
А сада да обратимо пажњу на најбесловесније и најбезочније детаље у његовом чланку. Говорећи о гневу Свети Василије Велики каже: „Од оног момента када страст помрачи разум и завлада душом, позвери потпуно човека. Чини га нечовеком, пошто њиме више не управља разум. Као отров у змија отровница таква је срџба код гневљивих. Побесне као пси, кидишу као скорпије, уједају као змије. Гнев чини језике необузданим и уста брбљивим. Млатараве руке, псовке, увреде, срамотне речи, ране и остала безбројна зла произилазе из гнева и срџбе.“ Овако укратко изгледа духовна анализа нашег неславног херцеговачког теолошког памфлетолога и реторичког технолога.
На самом почетку, као и обично, својим теолошким велеречијем покушава да „замаже очи“ читаоцу, па вели да је „спасење у Христу, које је лично-саборна стварност само у Цркви као Телу Христовом и Заједници Духа Светога“. Овде се очитава присуство његовог древног реторичког лукавства. Наиме, у његово познавање теологије мало ко сумња, док у његову интерпретацију богословља нико нормалан више не верује. Зашто? Разлог је врло једноставан: еп. Атанасије је исто што и поједини савремени новинари у нашој земљи који наше дневне листове претварају у литерарне секције тренутних политичких интереса актуелних моћника. С обзиром на тако јефтине циљеве оваквог „богословствовања“ и није могуће оправдати баш све поступке наше „црквене владе“, тј. САСинода (који, наравно, није безгрешан), а повремено не злоупотребити то богословље зарад оправдања оних потеза САСинода који и нису у потпуности усклађени са нашим канонским предањем, попут смене владике Артемија и његовог прогонства. Таква злоупотреба пројављује се код овог епископа у облику замене тезе, тј. отворене лажи. Или, рецимо, када види да у нечему превише одступа у богословском смислу, пошто је, као што знамо и рекосмо, врло начитан, он онда за таква теолошка брљања окривљује онога против кога пише. Иако је својевремено говорио да Православље није борба „против некога, већ борба за нешто“, њему, како је очигледно, не полази за руком да ово и оствари, будући да је написао томове књига и чланака против свих и свега.
О његовом „теологисању“ о духовнику у Цркви сувишно је освртати се. То што појам духовника није нашао у канонима, неће га ослободити осуде због његовог одрицања од свог духовног оца Јустина, иза чијих је леђа још за живота овог Светитеља увелико екуменисао и чијег се богословског усмерења и предања већ потпуно одрекао. Зато је јасно његово технолошко теологисање којим оспорава јасно зацртано место духовника у спасењу сваког појединца у Цркви, а најпре монаха. Цитирати епископу Атанасију Лествицу, или неко друго аскетско светоотачко дело, је као „глувоме шапутати“ будући да по заблуделој „богословској“ логици његовог реформаторско-екуменистичког кова ово уопште и није православна литература. Монахофобност ових богослова изражава се и делима и речима.
Колики је еп. Атанасије духовник, и колико има право да се бави монаштвом и појмом духовништва, показује нам и његово монаштво које није веће од фудбалског тима, па је уместо древног општежитељног уређења овај епископ своје монаштво уредио управо по принципу фудбалског тима, како би фудбал упражњавали што чешће и лежерније, што они и чине. Зато није на месту његова опаска да владика Артемије није више духовник својим монасима, будући да је Владика принуђен да заштити своју децу од оваквих лажних духовника-фудбалера, који се поред таквог „спортског“ монаштва усуђују да друге назову “монашким карикатурама“. Каква теологија – такво и монаштво. Зато није ни чудо што је и његова „саборност“ фудбалско навијачка, и зато Атанасије увек мора да направи два „тима“ у Цркви: Синод и неки други. Наравно, Атанасије увек навија за Синод.
Још један лажни аргумент овог „духовног тренера“ јесте да владика Артемије не може бити духовник својим монасима јер им више није епископ. О овој глупости је, такође, сувишно писати, али ћемо ипак поставити пар питања: како је могуће да је Атанасије духовни отац еп. Григорија и Максима, или било ком свом духовном чаду, кад је умировљен попут владике Артемија? Или, како је о. Јустин њему био духовник када уопште и није био владика? Ту је још бесловеснији „аргумент“ овог „теренског духовника“ из Херцеговине, да духовник мора бити у истој епархији у којој су и његова чада монаси. Да ли је он као духовно чадо био увек у епархији у којој је о. Јустин, или да ли је еп. Порфирије у Жичкој епархији с обзиром да је духовник жичким сестрама? Наравно да није ни прво ни друго. Иако је ово био план и разлог недавања канонског отпуста монасима ЕРП, као и протеривања владике Артемија, како би на тај начин овом „премудром канонском“ досетком његово монаштво одвојили од њега, то им није успело. Зашто Порфирије није проглашен за „гостујућег епископа“ (Атанасијеве речи) у Жичкој епархији, или митроп. Амфилохије за „гуруа“ када је петнаест монахиња „присталица“ (Атанасијева кованица) повео са собом из Банатске (тада Атанасијеве) епархије?
Видимо, дакле, да Атанасијеве причице о духовницима који „нису изнад епископа и литургијске заједнице“ нису баш применљиве у нашој црквеној реалности. Тако да је очигледно да Атанасије својом ситничавошћу само ваља своје блатњаве „теолошке“ грудве како би њима гађао свог брата Артемија. Још несрећни теолог додаје (и то као “најцрњи недостатак Артемијеве еклисиологије“) како слично уређење постоји код римокатолика, са којима се још колико за Васкрс братски, атанасијевски-лицемерно, грлио посред бела града Призрена. Толико о његовим „ревнитељским и антипапским“ аргументима.
Но, ту није крај његовој безочности. Он још помиње нове „мирашевце“ у ЕРП, али пренебрегава чудну појаву да где год се појави његов брат Амфилохије, долази до поделе и до стварања све новијих и новијих „мирашеваца“. Откуда то?
Даље, у својим шизофреним редовима епископ списатељ оспорава право владици Артемију да се позива на Светог Апостола Павла који каже да “иако имају пуно учитеља…” (1.Кор. 4,5), и то зато што владика Артемије није апостол(!), да би у пар следећих редова подсетио на опште познату ствар да су, како он вели, „епископи наследници Светих Апостола“.
Још једно „теолошко“ лукавство, преузето право из жуте штампе, јесу његови знаци узвика, као знаци чуђења, иза потпуно нормалних ствари; на пример, то што је владика Артемије „сам лично монашио(!)“. Дакле, знак узвика како би просте људе збунио, створио утисак да је нешто што је уобичајена епископска пракса у нашој Цркви нека Артемијева измишљотина.
Даље, владику Артемија криви да проповеда себе, док се сам не смирава ни трен у свом Тврдошу „решавајућу“ све проблеме у нашој Цркви, а уствари самовољно се намећући у свему као неприкосновени ауторитет.
Даље, умировљени епископ пише о својим миљеницима – „јадном Тодосију“ и осталима које је сам врбовао против свог духовника, а све под изговором кривице о. Симеона. „Туга и уздисање“ Теодосијево су свима познати; већ годинам не стиже дах да узме клевећући на сва уста свог духовника. Наравно, и за сва остала неверства и непослушања „уздишућих монаха“ ЕРП блиских Атанасију као главни кривац и покриће узима се о. Симеон. Да подсетимо како је Теодосије са „уздисањем“ запалио највећу свећу коју је имао код кивота Светога Краља у току једног од САСабора на којем је безуспешно покушавано „братско и синовско“ уклањање владике Артемија.
Као што горе наведосмо, за своја недела којих је језиво свестан по свом духовно извитопреном инстинкту, епископ Атанасије окривљује друге, као нпр. монахе ЕРП који су смештени у Жичкој и Шумадијској епархији, а који наводно тамо праве раздор. Истина је ипак на другој страни. Осим у ЕРП раздор у тим епархијама је годинама уназад направио управо он својим литургијско-реформаторским експериментисањем, тако да је раздор њиме начињен већ чекао братију која је привремено нашла уточиште у тим епархијама. Колико стида недостаје једном епископу, од кога се наша Црква годинама таласа и љуља, потребно да би и за то оптужио владику Артемија, нама је немогуће измерити. Ипак, поучени искуством Атанасијевог „црквоградитељства“ и доношења мира, не би нас чудило да је најава „немира“ које ће наводно владика Артемије проузроковати у Сремској епархији, у самој ствари најава администрирања еп. Атанасија овом епархијом где ће доћи да „среди стање“ као што је то учинио у ЕРП.
Даље, доследно својим теолошким преварама многопомињани и по злу памћени еп. Атанасије користи се ватиканизованом, паполатријско- епископоцентричном теологијом. Наиме, овај сегмент светоотачког богословља су теолози поклоници оксфордско-фанариотских богословских тековина Зизјуласа преузели, обезхристовили и свели на социолошки феномен. С обзиром да се према монаштву односе са презиром, овакви епископи попут Атанасија су презревши својим животом сопствени монашки завет (зато нам није јасно његово позивање на смирење и покајање, пошто у контексту његове духовности разумемо само једење меса и фудбал) урушили сваку помисао на неки свој духовни ауторитет у народу. Да би ипак тај ауторитет имали, морали су да истакну једино што им је тако обезличенима остало, а то је епископски чин, па су зато и смислили епископоцентричну еклисиологију. Оно што нашу тезу потврђује јесте управо њихово позивање на св. Игњатија Богоносца и св. Иринеја Лионског који су својим најсјајнијим мученичким и исповедничким епископовањем украсили епископски чин и уздигли епископски ауторитет до највиших висина, на један за Цркву природан начин у Духу Светоме. Када насупрот оваквој неустрашивости и подвижништву ставимо наше епископе месоједе, фудбалере и тенисере који се ките речима ових Светитеља, самообмана и прелест оваквих епископа-теолога, који веле да је старо ново и црно бело, је сасвим очигледна.
Истинско жртвовање за веру и Косово народ је препознао у владици Артемију, а не у теолошким књигомољцима и празнословним беседницима. Зато је најбезочнија лаж епископа Атанасија, међу многим другим лажима, да је владика Артемије себе назвао „борцем за веру“. Овај назив наденуо му је сам народ, и то онај део црквеног народа који није еп. Атанасије могао да заведе својим сладуњавим, али испразним богословским наклапањима и медијским махинацијама.
Још једна од превара еп. Атанасија, којом опет и опет другоме прикрпљује сопствено недело, јесте „елитистичка еклисиологија“ (његове речи) коју су нико други до он и његова једнореформаторска браћа створили у нашој Помесној Цркви. Да не бисмо залазили у детаље, одговор ћемо предочити питањем: зашто ниједан епископ новотарац, екумениста и реформатор није ни по једном питању прозиван и гоњен у нашој Помесној Цркви? Овде, у ствари, видимо праву елиту која благује и наслађује се својим миром у нашој Цркви (на жалост лажним) засевши на све, па и на судијску столицу у њој.
Још несрећни епископ, по већ опробаном принципу, оптужује монахе ЕРП који су верни своме духовном оцу за “страшна писанија по антицрквеним сајтовима”. То ваљда отуда што у својој безгрешности и самозаљубљености није свестан изопачености свог „теолошко- пијачног“ жанра у коме је начинио сопствени правац чије су главне одлике гнев и мржња. Зато се с правом може рећи да су његови текстови једини истински антицрквени, будући да нарушавају достојанство епископског чина и бацају сумњу на званичност црквених сајтова на којима су објављивани.
О лажима и подметачинама којима је испуњена ова „теолошка анализа“, може се писати у неколико томова. Ипак, навешћемо само још пар најбезочниих лажи и превара епископа Атанасија.
Пре свега, како је могуће да до те мере изврће житије св. Фотија, осведоченог антиримокатолика, како би „изобличио“ владику Артемија, такође осведоченог антипаписту? У својим теолошким и историјским сплеткама наводи још и речи св. Златоуста коме је тренутно у нашој Цркви најсличнији, такође, владика Артемије. Наравно, по инстинктивном му кривотворењу светоотачких речи у његовим преводима, попут оних светог Весилија Великог у општем тропару преподобноме на крају Часослова, где протура своју јерес о смртности душе, или његова „појашњења“ у заградама речи о. Јустина у Литургији 3, где мења смисао речи о. Јустина, еп. Атанасије је изврнуо и речи св. Златоуста. На месту где Светитељ ђаконисама поручује да прихвате новог архепископа кога поставе, он није рекао кога год, како то представља еп. Атанасије, већ само уколико је, како вели Светитељ, „мој наследник заузео престо без интрига и путем правилног избора од стране народа“1. О „правилности“ читаве смене владике Артемија и његовом упаду у ЕРП, као и унапред одређеном и нестрпљивом „наследнику“ Теодосију, који осим интрига ниједно друго средство не користи у том циљу, сувишно је овде писати.
На крају, указаћемо на један детаљ у овоме несрећном саборнику гнева и једа, тј. чланку, а то је последња реченица: „Боже милостив буди мени грешноме! – за многе грехе, па и за ово што написах“. У овим заиста потресним речима сажета је сва духовна шизофренија аутора коју поменусмо на почетку. У њима је језиво уткан бол човека који пати притискиван својом савешћу, коју, на нашу жалост и несрећу целе Цркве, овај епископ ипак упорно гази.
Зато, заиста, нека Бог буде милостив и њему и нама. Амин!
Напуштена Црна Река
Напуштена Црна Река
Ред је да се види ко је вера а ко невера, овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија, рекао је игуман Николај.
Црна Река – Од самог свитања велики број верника пристизао је јуче у манастир Црна Река. Дошле су дугогодишње „комшије” из околних села, али и с подручја Тутина, Новог Пазара, Рашке, Краљева и многобројних места са Косова и Метохије. Тесне су биле црквене одаје током јутарње литургије, а после и манастирска порта. Нису скривали сузе ни монаси, ни верници, поздрављали су се и фотографисали за успомену.
У таквој атмосфери девет јеромонаха и монаха и седам искушеника напустило је јуче у поподневним часовима манастир Црну Реку. Сви су отишли у село Лозницу покрај Чачка, у подножју планине Јелице. У манастиру је остао само монах Митрофан, који се није изјаснио око одласка, и два искушеника у четири манастирске испоснице.
– Ми не одлазимо због неке идеологије, засебних или световних интереса. Ми смо за истину и желимо да останемо у светом предању као наш духовник, наш владика Артемије. Ето, дошло је време да се полаже испит, наставе и предавања је било доста. Ред је да се види ко је вера а ко невера, а нема ту шта много да се прича. Овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија зато што је он истински слуга Божји, иако су се чуле многе друге и ружне, тешке речи и клевете. Сви ми њега дуго познајемо и знамо да је на правди и у истини гољен. Покренули су се и монаси и из других манастира ове епархије, али није нама драго што идемо, нити се на било кога љутимо, већ се трудимо да смирено напустимо сваки своју свету обитељ у којој смо служили, уз молитве духовника и благовест божју. Такође, Бог нека буде у помоћи и нама који смо кренули и овима што остају – казао је при поласку игуман манастира Николај.
Монаси су, као што је „Политика” већ писала, отишли без канонског отпуста који су, додуше, недавно тражили од митрополита црногорско-приморског Амфилохија, администратора Епархије рашко-призренске. Искушеници тај отпуст нису ни тражили, јер се таква правила на њих не односе.
На то Зоран Чворовић, правни историчар са крагујевачког Правног факултета, који је такође јуче био у Црној Реци, за „Политику” каже:
– Правни поредак, било у држави или цркви, мора да функционише уз хијерархију правних аката и њихово поштовање. У овом случају одлазак монаха без канонског отпуста представља црквеноправни преступ. Међутим, овим преступом отвориће се питање првог црквеноправног преступа који је иницијално тај поредак нарушио, а то је противуставна одлука о уклањању епископа Артемија с трона Епархије рашко-призренске – тврди Чворовић.
Међу окупљеним народом нашао се и Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу, који је овај случај назвао „највећим духовним егзодусом у Епархији рашко-призренској.
– Црна Река није обичан манастир већ симбол обнове духовног живота, не само у овој епархији. Верујем, ипак, у живот, васкрсење и љубав и надам се да је ово привремени одлазак монаха и да ће време показати шта ће тај чин значити – закључује Бојовић.
Нису скривале сузе због одласка монаха ни Петкана и Оливера Рачић из Црне Реке, а Вујица Поповић из оближњег села Добриње нам, видно узрујан, објашњава:
– Владика Артемије је овај манастир обновио. Радили смо на томе заједно са њим годинама и сада смо дошли да испратимо наше монахе и игумана Николаја који је овде 27 година – тврди Вујица.
Поред осуде црквених власти међу окупљеним верницима, ипак се често помињало могуће решење и нада да ће се, како кажу, „све убрзо средити, кад владику Артемија врате да бар буде духовник у неком манастиру Епархије рашко-призренске, а онда ће овамо и монаси”.
Мирољуб Дугалић
————————————————————-
Братство у етноселу на Јелици
Чачак – Братство манастира Црна Река пристигло је јуче око 18 часова у село Лозницу код Чачка. Смештени су у етносело које ту, на падинама Јелице, гради чачански предузетник и верник Милоје Стевановић (61).
Караван од неколико аутомобила и комбија довезео је братију и с њима тек нешто најосновнијих ствари за живот. Овде ће имати од чега да почну, јер им је власник етносела без накнаде успутио више хектара земље, зграде, пољопривредне машине, алат, малу фарму оваца и кокошки и све што се на том имању налази.
– Мени је Бог учинио милост да могу пружити по неку малу мрвицу од онога што нам господ Јеванђељем казује. Да напојимо жедна, да нахранимо гладна, да оденемо нага, да обиђемо болесна, да посетимо заточеног – рекао нам је Стевановић. – Ја сам у Црној Реци био много пута, присуствовао сам монашењима. Тамо је, поред светог Харитона сахрањен мој и моје супруге духовник Илија, који нам је био духовни руководитељ на поклоничком путовању по светињама Свете земље. Тамо сам упознао те богољубиве црноречке монахе. Господ нас учи да се молимо и за непријатеље своје, а камоли за пријатеље. Оци и братија из Црне Реке за мене, моју чељад и моје сараднике, јесу драги и искрени пријатељи, наши драги гости са којима смо спремни поделити и задњу корицу хлеба.
Г. Оташевић
[објављено: 04.06.2010.]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Napushtena-Crna-Reka.sr.html
+++
03/06/2010 19:37 | Београд
Монаси напустили манастир
Аутор: Ј. Т.
Београд – Манастир Црна река код Рибарића и Епархију рашко-призренску (ЕРП) јуче је после празничне литургије, којој су присуствовали верници из свих крајева Србије напустило готово цело братство – 16 монаха и искушеника. Они ће, како је објашњено Данасу, привремено, док не пронађу епископа који ће их примити без канонског отпуста, живети у селу Лозница код Чачка.
За братством би, како је речено Данасу, ускоро требало да крену и црноречки монаси који живе у околним испосницама. У Црној реци је до примопредаје манастира Епархијској управи остао само манастирски економ Иринеј. Он је јуче по подне требало да манастир преда викару ЕРП епископу липљанском Теодосију.
У црноречком братству кажу да током привременог боравка у Лозници неће чинодејстовати и да ће, као што су раније најавили, „прихватити сваку казнену меру црквених власти, не одвајајући се од тела Цркве“.
Монаси Црне реке као разлоге напуштања ЕРП наводе губитак поверења у нову Епархијску управу, уклањање с трона ЕРП владике Артемија, његово протеривање и одлуку Синода да владици Артемију забрани духовно руковођење монаштвом ЕРП“.
Рашчињен Симеон Виловски
Одлуком Црквеног суда од 22. маја, архимандрит Симеон Виловски, бивши игуман манастира Бањска, лишен је свештеничког и монашког чина, враћен у ред лаика и на три године искључен из црквене заједнице, објављено је јуче на сајту СПЦ. Виловском су казне изречене за „немонашко и нецрквено деловање, самовољу и непокоравање надлежним црквеним властима, као и ширење неистина и клевета“, а све то ради „личне промоције, прибављања материјалне користи и обезбеђивања сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету ЕРП“. Као „антиканонско и антицрквено деловање“ посебно је оцењено његово подношење тужбе грађанским судовима против Синода и епископа Атанасија.
.
Манастир Фенек
Манастир Фенек – Беседа Владике Артемија 30.05.2010.
Манастир Фенек – Владике Артемија и сестре из Кончула 30.05.2010.
ЧУВАР ВЕРЕ ЈЕ НАРОД
„ПЕЧАТ“: Интервју са Епископом Артемијем
ЧУВАР ВЕРЕ ЈЕ НАРОД
Шта је позадина одлуке Сабора СПЦ о умировљењу, зашто му је забрањен повратак на Косово, коме смета борба за свету српску земљу, да ли је православље на искушењу, има ли Цркве без верника, те како изгледа пут од епископа до политичког непријатеља, говори у разговору за „Печат“ његово високо преосвештенство умировљени владика рашко-призренски Артемије
Некада су као ученици и духовни синови Ава Јустина, у манастиру Ћелије боравили сада умировљени владика рашко-призренски Артемије, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, умировљени захумско-херцеговачки владика Атанасије и владика бачки Иринеј. Ученици Јустинови сматрани су духовним источницима српског народа. На недавно одржаном Сабору, као велики духовник, мислилац и писац, прогањан, смењиван, забрањиван и оспораван, Ава Јустин је канонизован. На заседању истог Сабора кажњено је његово прво духовно чедо, а томе су, како у разговору за „Печат“ објашњава умировљени владика рашко-призренски Артемије, углавном допринела преостала тројица његових синова. „То је чињеница која збуњује или сама по себи много говори“.
Одлука о Вашем новом статусу коју је донео Сабор званично је представљена као пензионисање, да би се касније могло чути да је ипак реч о разрешењу. Појасните нам који је тачно ваш статус и где ћете Ви сада?
Вест о пензионисању се по некој инерцији понудила новинарима, јер ваљда је то лакше народу објаснити него рећи да сам умировљен. Сада сам ја умировљени владика. Не, дакле пензионер и не пензионисани, не бивши, већ управо умировљени владика, разрешен управљања епархијом. А где ћу сада… Видим да неки знају одговор на то питање, те помињу Ћелије и манастир Фенек и то пре него што сам и сам стигао да о свему размислим. Зато морам да кажем да одговор на то питање немам. Размишљам не само о месту где могу да се сместим, пристојно са својом братијом која ће бити уз мене, већ и да нађем брата који ће ме примити. Има понуда од појединих владика, али не бих сада то да откривам.
На Косову сте као монах и касније епископ провели 30 година. Како доживљавате забрану да се као умировљени владика вратите на Косово и шта је суштина те забране? Чега се Синод плаши?
То објашњење требало би да понуди неко из Синода, као што би требало и да уследи одговор на питања зашто је све ово требало, зашто на овакав начин да се деси, зашто овом брзином и зашто у време почетка ускршњег поста. Све су то питања на која немам одговор. Међутим, могу да кажем да у разлозима избијања афере у Епархији рашкој-призренској и даљем току дешавања лежи и одговор на питање зашто ми је забрањен повратак. Постоји одлука Сабора донета из 90-их година према којој сваки епископ може да одабере један манастир у својој епархији у коме би, у случају повлачења, пензионисања или старости, могао да остане. Ако сви манастири, по Уставу СПЦ, припадају епископу који је настојатељ и старатељ онда је одлука на њему у ком манастиру у својој епархији жели да живи, односно у манастиру који је ближи његовом срцу. На мене се та одлука Сабора не односи. Морам да кажем да све ово што се десило и што се дешава, почев од ускраћивања овог права, има везе са чињеницом да сам у ЕРП провео 33 године, 13 година као игуман манастира Црна река, годину дана као професор у Призрену и 19 година као владика рашко – призренски.
Моја веза са епархијом траје пола мога живота. Пола живота кога чине године обрађивања винограда, обнове манастира, духовне обнове у народу и монаштву, затим ратног сукоба 1998. године, ванредног, ратног стања, бомбардовања, окупације НАТО снага, те прогона српског живља, рушења преко 150 цркви и манастира и најзад проглашења независног Косова. У свим тим ситуацијама био сам са својим народом, бринуо о њему у духовном погледу, хранио га у народним кухињама, челичио га и храбрио да остане у тешким и немогућим условима. Радио сам оно што је дужност сваког родитеља да брине о својој деци и бринуо сам о народу и Цркви. После свега сигурно да ми је тешко пала одлука да више не смем да имам никакав контакт са тим народом који је знао да цени наш рад и који зна да каже само онако како јесте.
Рекли сте да ћете се повући у манастирску келију са вашом братијом. Шта ће бити са братствима у манастирима Црна река, Зочиште, Свети Архангели, Девичи и другим од којих су неки, након вашег пензионисања тражили канонски отпуст. Да ли ће се испод вашег крова наћи места за ове бескућнике?
Требало би да знате да сам ја био не само епископ рашко-призренски већ и духовник свим мојим манастирима и монаштву. Јесам разрешен управе епархије, али не и дужности духовника за своје монахе. Тај однос који се успостави је нераскидив, па као што отац може да живи ко зна где, а да увек остане отац своје деце, тако ће они и даље бити моја духовна деца, ма где ја био. Питање монаштва је велико питање о којем је требало да воде рачуна чланови Синода и Сабора. На седници Синода у фебруару после саопштене одлуке о привременом разрешењу управљања ЕРП дословно сам рекао: „Оци и браћо, овом одлуком ви сте бацили атомску бомбу на Косово и Метохију. Видећете шта ће се десити“. То се и десило и дешава се од првог дана. Монаштво се разбило. Неки су прихватили мој савет да остану где јесу, неки то нису могли. Монаси ће свакако тражити место у епархији у којој будем био или другима како би се и даље задржала та духовна веза. Ја сада тражим место где ћу боравити у будућности, али ту неће бити места и за све моје монахе, јер то није могуће.
Да ли ће монаси који остану морати да поделе судбину игуманије манастира Кончул која је прва, након доласка новог администратора, смењена са овог места? Постоји ли бојазан да манастири на Косову могу остати празни?
Игуманија манастира Кончул била је прва жртва. Из Грачанице је отишло седам сестара, а отићи ће још. Остаће стара игуманија и још неколико сестара које из љубави према њој и треба да остану. У манастиру Свети Архангели врши се притисак на монаштво, тражи се смена игумана Бенедикта коју братство одбија да прихвати. Слична је ситуација и у другим манастирима у којима монасима прете да им неће дати канонски отпуст и, плашим се, десиће се да ће неки кренути без отпуста, други принудно остати још неко време, неке ће можда ставити под суд и покушати да их рашчине. Ти манастири који су благодарећи Божјој вољи оживљени, обновљени и саграђени током 20 година, почевши од Црне реке, па на даље, плашим се, остаће празни. Већ је настао хаос у епархији. То не важи само за монахе, већ и вернике, јер, ипак, тај боравак од 20 година на челу епархије створио је известан однос међу нама. Велики број верника не прихвата ово стање и могао би да се деси нови егзодус народа. И то се као могућност наговештава. Још у фебруару рекао сам монаштву да свако од њих мора да донесе одлуку шта ће да уради и прихвати одговорност такве одлуке. С друге стране, тече прича како је свештенство одахнуло доласком новог администратора. Та слика не одговара стварности.
Ако се деси да део монаштва и верника са Косова пређе у епархију у којој ви будете боравили, да ли раскол у СПЦ постаје више од претпоставке и ко би у том случају био њен творац: 15.000 верника који су ставили потпис за ваше враћање у епархију или званична СПЦ која није уважила захтев верника?
Не, Боже сачувај! О расколу нема говора. То не долази у обзир. То је измишљен модус како би мој терет био што већи. Једноставно, неприхватање овог стања не значи неприхватање СПЦ, патријарха или Синода. Суштина је да људи осећају неправду и ту је тачка. Ја ћу боравити тамо где будем примљен, као гост, и прихватићу духовни разговор са сваким ко ми дође, али се у послове епархије нећу мешати. Ако ме владика домаћин позове да негде уместо њега или са њим служим литургију, радо ћу прихватити, али сам никако. И моји монаси, уколико буду примљени од стране владике код кога ћу бити, остаће лојални Цркви, као што су и до сада били. Када су се раније монаси у Архангелима или Девиним водама бунили пре овога? Није било потребе и неће је ни бити. То је измишљена фарса.
Може ли се обрачун са ЕРП посматрати као чин одмазде и зашто?
Питање Косова је морало да се скине са дневног реда и моје присуство тамо била је сметња поменутој идеји. Моја борба за Косово позната је широм света од Америке до Аустралије. Било је година када сам пет, шест пута путовао у Америку и није било године, до проглашења независности Косова, а да нисам ишао у исту ту земљу. Кога све нисам примио у Грачаници, од светских дипломата, УН, НАТО-а, КЕЈФОР-а, УНМИК-а увек заступајући линију, не само да су Косово и Метохија део Србије, већ и њено срце, колевка српске културе, духовности и државности. Отворено сам и свугде говорио да Србија и Срби никада неће прихватити одвајање Косова од Србије под било којим видом независне или подељене територије. А они су радили на томе од самог почетка. Зато се десило бомбардовање, протеривање српског народа, рушење цркава и коначно самопроглашење независног Косова, помогнуто од стране Запада. Тада је и престао мој контакт сањима.
Моја борба за Косово и Метохију јесте повод и разлог бесомучне хајке коју су у протекла три месеца, посебно на почетку и у време трајања Сабора потпиривали масмедији у Србији. Нисам одговарао на клевете, иако сам се суочавао са грозним инсинуацијама и отвореним лажима.
Од епископа са ставом постали сте политички непријатељ владајуће политичке олигархије. Колико је тој чињеници допринело ваше противљење доласку Бајдена у манастир Високи Дечани, а затим и отворене критике коју сте упућивали председнику Тадићу?
Питање Бајдена, који је без најаве након обиласка Београда и Приштине, одлучио да посети манастир Дечане прелило је чашу. Одлучно сам се супротставио овој посети. То Бајден није могао да преживи и удар је дошао са те стране. То је био окидач, а ја перманентна сметња да се посао око Косова, а уз помоћ Брисела, истурене руке Вашингтона и, на жалост, морам да кажем наших власти у Београду, заврши. Сам председник државе је игнорисао наше присуствс на Косову и Метохији тако што је у два наврата долазио у манастир Дечане, а да се при том није најавио надлежном епископу, протокола ради. Као домаћин свих манастира дочекао бих га у свом манастиру као госта, али он није желео такву врсту посете. Замислите, рецимо, да неко долази у његов кабинет и разговара са чиновницима без његовог знања о важним стварима. То је недопустиво. Они са Запада и наша власт као њен продукт, допринели су да се пронађе неки изговор за покретање процеса против мене који је довео до овога. И није нађено ништа, а измишљена јесте афера о финансијском пословању епархије, мене, мојих сарадника и пре свих о. Симеона.
Косово је, у тренуцима када се јавно најављују тајни преговори између Приштине и Београда постало српска Газа. Телефонске везе не раде, прелаз Мердаре је затворен за аутобусе, живот Срба у границама неподношљивог. Од кога очекујете да ће преузети вашу улогу и рећи „Косово на крсту, Београд жваће жваку”
Људи који су на власти упорно народу причају како не дају Косово, а на све могуће начине доводе Србе у све угроженији положај. Сваки дан власт понавља народу да Европа нема алтернативу како би нас увела у тај земаљски рај који се зове ЕУ. Многи знају како је тамо, али то људе на власти мало брине; за време свог мандата они морају да испуне задатак који су добили од газде из Брисела. У изјавама попут ове лежи објашњење моје смене.
У историји СПЦ не постоји случај да је на окупираној територији смењен владика? На Сабору одржаном 1992. године јавно сте устали против ондашње власти. Чини се да вас та власт, коју су називали диктаторском, није угрожавала као ова.
Сатанизација је постојала и тада. После рата мој став је био познат. За време бомбардовања, а и после одласка 250.00 људи са Косова и останка њих 130.000, ја сам, преко медија, трпео најжешће нападе власти из Београда. Тада сам био забављен нашим јадом, а касније сам чуо приче које су колале о мени по Београду. Мој останак на Косову побркао је планове те владе. Та власт је ишла на то да цео народ напусти Косово и Метохију како би пред Западом могла да маше са поруком: „Видите шта сте учинили”. Да нисам задржао народ, питање Косова било би решено још почетком 2002. године, али то што је остао народ, монаштво и свештенство што се оно умножавало, манастири цветали за све ово време када је било најтеже, то је била снага која некоме и некима није одговарала.
Чињеница је да се у време Милошевићеве власти није нашла та црквена рука која ће вас сменити. Јер вас није сменио Тадић или Влада већ црквени великодостојници. Да ли можемо њих лишити одговорности за вашу смену?
На жалост то је очигледно свима. То се зна не само на Косову и Метохији и у Србији, већ и у целом свету. Ко год се иоле бави црквеним животом зна суштину ствари.
Да ли је тужба коју сте поднели против земаља које су бомбардовале светиње на Косову пресудила и Вама и ЕРП и можете ли претпоставити зашто су световне и црквене власти олако препустиле православне светиње косовској културној баштини, које се третирају као део њихове туристичке понуде?
Све је то у једном пакету. Мени се замера да већ пет, шест година не извршавам одлуке Сабора и Синода, иако је и то под знаком питања, јер на све њихове одлуке постоје и моји одговори. Све је почело после мартовског погрома 2004. године и тужбе коју сам поднео против четири државе НАТО-а за погром и рушење светиња на Косову. Уследио је Меморандум о обнови порушених манастира коју је форсирао Савет Европе преко косовских институција. Мој принцип је био да они који су рушили наше манастире не могу да их и обнављају. Његова светост патријарх Павле је под утицајем Синода потписао Меморандум, да би накнадно повукао свој потпис. Потпис је сам Синод касније без патријарха оснажио и тада је почела жестока преписка између Синода и мене, као и мешање појединаца у послове ЕРП мимо надлежног епископа. И сада се та преписка третира као мој грех и непослушност Синоду.
Мислио сам да ћу у процесу који је требало да се по канонским принципима води, изнети све те чињенице на видело што би било основ за праву одлуку. Урађен је стручни елаборат у коме сам изложио своје ставове везане за Меморандум и поменуту преписку, и он је предат Сабору прошле године, али никада није узет у обзир. Друго, многа моја акта и предлози никада нису излазили на Сабор. Ко одговара за то? Коначно толико и толико саборских одлука није извршено, а многи од браће епископа су радили супротно одлукама, као када је реч о богослужењу. Али то није проблем за Српску цркву.
Процес против вас као и само заседање Сабора прошло је под велом конспирације и нагађања. Шта се тачно догађало иза врата Грачанице и, касније, зграде Патријаршије?
У последњих 15 година финансијска контрола ни у једној епархији није извршена, али у ЕРП јесте и то два пута, 2006. и 2010. године и то на начин на који је извршена. Дан после доласка ове друге комисије у епархију почеле су манипулације у јавности и тада се први пут помиње сума од ни мање ни више него 350.000 евра, која у очима народа изгледа стравично велика. Приписати ту проневеру епископу било би мало много. Зато су оптужени моји најближи сарадници, пре свих о. Симеон, који је означен као главни кривац. А он је, узаме, под мојим надзором и духовним руководством провео 22 године. Ја га најбоље познајем о чему сведочи и одликовање чином архимандрита. Оптужбом за проневеру, гађајући њега, рушили су мене. Али та оптужба о проневери не одговара стварности, јер они јесу видели признанице које документују шта је исплаћено из благајне, али нису хтели да виде и где су ти новци уграђени, јер постоје објекти изграђени тим новцем. Упркос тим недоследностима, у кривичној пријави поступка који је покренут пред грађанским судом стоји „исплата за фиктивне радове”, што Синод потписује. На основу њиховог тумачења мог рада на Косову пише се оптужница која ми је уручена два дана пред почетак Сабора и, што је битно, без одређеног рока да на њу одговорим. А на Сабору питање које се тицало мене и епархије одлагано је за крај. Коначно оптужница против мене је прочитана јавно пред целим Сабором, донето је осам регистара са пратећим материјалом, који су, иако ниједан регистар није отворен, послужили – стварању утиска. Када је прочитана оптужница тражио сам реч, те након више покушаја добио сам могућност да се обратим присутнима, речено ми је да могу да говорим само о прочитаном тексту. Рекао сам: „Нећу моћи тако ваша Светости. Ја код себе немам архиву ни у џепу ни на леђима као што сте ви ту донели. Моји одговори су у Грачаници, јер када сам добио оптужницу на њој је изостао рок у којем би требало да на њу одговорим, што је, иначе, случај када је реч о грађанском и сваком другом поступку”. Када је 60-их година подигнута оптужница против владике Дионисијау Америци, Сабор му је оставио рок од три месеца како би на њу одговорио. Мени није дат рок, већ се тражило да после два дана усмено одговорим. Рекао сам: „Не, о томе нећу да разговарам”, и изборио сам се да прочитам нешто што сам написао на једној страници папира. Садржина писма тицала се мог захтева да Сабор треба најпре да се одреди према одлуци Синода из фебрура месеца – да ли је одлука тада донета била уставна или неуставна. То може, рекао сам, да буде почетак даљег разговора. Ако је одлука неуставна онда је ван снаге и захтева да се васпостави стање какво је било пре њеног доношења, што подразумева мој повратак у епархију; а уколико постоји разлог за суђење, рекао сам, нека се поступак води по принципима који су предвиђени канонима, на суду са приношењем њихових и мојих аргумената који ће показати где је истина.
Са становишта световних закона новог доба, будући да сте окривљени без доказане кривице, тачно „посредне одговорности” нису ли у Вашем случају прекршена сва људска права?
Кажњен сам и кроз прву одлуку Синода и другу одлуку Сабора, без суда и осуде, без права на одбрану. То је чињеница. Било је дискусија на Сабору, епископа који су подржавали моја уставна права, али одлука није могла бити донета консензусом, једнодушно. Онда се прибегло гласању, нетипичном за Цркву у којој делује Дух Свети и у којој важи принцип: „Изволе се духу светом и нама свима”. Уместо тога, Сабор се претворио у градску скупштину у којој је већином гласова донета одлука.
Као што сам прихватио одлуку Синода иако се са њом не слажем јер је противуставна тако сам прихватио и одлуку Сабора. Пре ми је сугерисано да сам затражим разрешење или пензионисање из здравствених разлога. Рекао сам: „Молим вас, ви ме оптужујете да сам кршио многе каноне, а сада ме терате да прекршим још један и то тако што ћу изговорити неистину. Не, то не долази у обзир. Ви донесите одлуку какву хоћете, ја ћу је и прихватити”.
Стиче се утисак да почиње отуђивање дела црквених великодостојника од свога стада, да се саборност, једна од централних категорија СПЦ, доводи у питање. Колико је тачно ово запажање?
Рекао бих као да се не држи до тога ко је Црква. Она није само епископат, нити само свештенство нити само народ. Епископ, свештенство и верни народ чине Цркву. Међутим, њен бројнији део је искључен, а то је народ, иако је познато у историји СПЦ, а пише и у посланици источних патријараха из 1848. године да је чувар праве вере народ. Јер оно што народ не прихвати то и не постоји. Када су у 15. веку, како би се превазишао расцеп између Цариграда и Рима, а због опасности која им је претила од Турака који су били под Цариградом, цар и патријарх затражили помоћ Запада, организован је Сабор у Фиренци и постигнут неки договор о уједињењу под називом Фјорентинска унија. Само један владика, Свети Марко Ефески није потписао, објашњавајући да је то издаја православља. Унија није прихваћена од стране народа. Дакле један Марко Ефески са народом одржао јеправославље. Мислим да ће се и код нас на крају морати услишити глас народа, јер не каже се узалуд да је „глас народа глас божји”.
Када помињете уједињење требало би поменути да је једна од ствари која је тутњала кроз јавност и долазак папе. У којој вези је долазак папе са приликама у СПЦ?
У целој ситуацији и то је од значаја. Свима је познат мој став о папизму, екуменизму и глобализму и то многима, баш у Цркви не одговара. Види се какве плодове доносе новотарије у служењу литургија, каква је подела у народу у појединим епархијама. Господ у Јеванђељу каже: „По плодовима њиховим познаћете их”. Плодови таквог рада су очигледни и видљиви на сваком кораку, а горки су и уживоту српске цркве и у животу српског народа. Какве плодове ће донети најновији чин уклањања владике Артемија време ће показати.
Која је суштина сукоба између оних који служе литургију по новом и оних који је служе по старом?
Постоји одлука Сабора која је поновљена три пута, а гласи да се по питању богослужења формира комисија која ће да проучи ту ствар, и поднесе извештај Сабору, а да се до тада служење одвија по вековној пракси. То није испоштовано. Комисија се никад није састала, а чињеница да велики број епископа није испоштовао одлуку Сабора носи са собом огромне последице. И шта ће до краја из тога изаћи то само Бог може да предвиди и зна. У теологији се прихватају нова учења по питању исповести и постова, а све је део пакета обновљенства и новаторства. Српски народ то тешко прихвата, јер очигледно је да је то одступање од вере и православља; онаквог православља каквог га је народ примио од својих предака, Светог Саве, Николаја, Аве Јустина. Они су сада еталон праве вере. Као што се пева у тропару Светом Николају: „Правило вере и образац кроткости”. Ко одступа од такве вере, у криву је.
Приликом сакупљања потписа за ваш повратак у епархију, као и протеста испред Патријаршије против увођења екуменизма и позивања папе у Србију, званична СПЦ део верника назвала је псеудозилотима и јеретицима. У ком тренутку су изопштени постали они који следе речи патријарха Павла упућене папи: Добро не дошао?
То не бих коментарисао. Али могу рећи да се глас народа не уважава. Тај народ који је био и 13. фебруара испред Патријаршије на оном кијамету, који је ставио свој потпис на ове захтеве, а било их је скоро 15.000, не заслужује епитете који му се лепе. Ако су то хулигани, ако је то мафија, како су их све називали, онда ми немамо верника. Мени је тешко падало вређање тога народа. Те људе је требало саслушати и чути, без обавезе да се уважи њихово мишљење. Некада су постојали Црквено народни сабори и у Војводини су се, рецимо, многи проблеми решавали на таквим местима.
Како се десило да су сви неприхватљиви аналитичари Цркве постали пожељни тумачи Сабора, а епископи инсајдери из врха СПЦ?
То се дешавало, али као појава није добро, јер је 13. фебруара на Седници Синода речено да се ниједна изјава не даје медијима. Ја сам ћутао, али већ сутрадан су кроз све медије кренули потоци изјава појединих епископа који су давали судове, износили „чињенице”. То се дешавало и за све време Сабора.
Како тумачите чињеницу да је ваш учитељ Ава Јустин канонизован непосредно пре вашег разрешења, на истом заседању Сабора?
Мислим да је канонизација у реду и да је требало да буде и раније. Не сматрам да је то било у циљу манипулације, али ако је и тога било, и то ће се показати.
УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ
УТВРДИМО СРЦА СВОЈА, ЈЕР СЕ ДОЛАЗАК ГОСПОДЊИ ПРИБЛИЖИ
Поштована браћо,
Најпре желим да вам захвалим што сте два моја писма већ објавили на вашем цењеном сајту. Хвала вам што сте и мени, који сам нико и ништа, омогућили да кажем оно што ми је на срцу. И ово вам писмо пишем као најближима својим, и желим да оним што ћу рећи „будим ваш чисти разум“ (ср. 2. Петр. 3,1). „Зато нећу престајати да вам о томе стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини“ (2. Петр. 1,12).
Јесте ли се поколебали, браћо? Јесте ли клонули? Море ли вас тешке мисли? Да се нисте, не дао Бог, саблазнили?! Да ли сте разочарани радом и одлукама Сабора?
У прошлом писму рекао сам:
>>Знам, браћо, да исту бригу имате као и ја. Бригу хоће ли остали пастири одбранити брата им, прогнанога правде ради, и заштити стадо његово од вукова распуђено. По свему судећи неће. О, нека би дао Господ да се у наредних неколико дана моје речи покажу као лажне. О, нека би сви који ово буду прочитали рекли тада: „Видите ли да сви они који су нико и ништа и не треба да говоре. Такви увек треба да ћуте.“ Ја ћу се тада радовати, браћо, радошћу неисказаном.<< (http://borbazaveru.info/content/view/2322/47/)
И заиста бих се тада радовао. Али, радујем се и сада! И нека нико не помисли да онај „Нико и ништа“ говори за себе да је нешто велико, јер су се његове речи обистиниле. Истина је, радујем се, браћо, али не због испуњења својих предвиђања, већ због тога што видим да се долазак Господњи приближи.
Не чини ли вам се, браћо, да смо својим мислима исувише везани за земљу? Та ми, због прогона једног владике и његовог ревносног монаштва, сотворисмо плач јеремијински. Оно због чега би се наше срце требало радовати – ми плачемо. Не тако, браћо, јер то је људско, одвише људско!
Први хришћани, угодници Божији, свакодневно су исчекивали долазак Господа Славе. И свакога дана су били спремни да изађу у сусрет Господу. Чекамо ли ми Господа, Онога чије царство није од овога света, или антихриста, чије је царство од овога света? Чујем да кажете: чекамо Господа. Па зашто онда туга, браћо? Зашто страх? Зашто очајање? Зашто саблазан? Зашто безнађе? Зашто проклињање безаконика? Да није зато што нисмо спремни за долазак Господњи? Да није зато што љубимо свет и што је на свету, а не уздишемо да се обучемо у свој небески стан? Ако је зато, онда пожуримо, похитајмо, покајмо се још овога часа, јер се долазак Господњи приближи. „Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву“ (Јн. 4,35). Гле, већ се овце разлучују од јаради! (ср. Мт. 25,32) По свему судећи, у наше ће се време испуњавати последње странице Књиге Живота! Па где нам је онда радост, браћо, због свега тога? Јесмо ли Христови? Зар не рече Господ наш: „Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн. 15, 20). Па зашто се саблазнисмо, зашто нам туга зароби срце, ако једног, милог нам епископа и ревносно монаштво његово, гурају безаконици на пут Христов, на пут голготски?
Зар заборависмо шта говорише Оци наши? Добро је да се подсетимо речи Светог Анатолија Оптинског, и да његове речи урежемо дубоко у умове своје и у срца своја:
„Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао : «По плодовима ћете их познати». И ти по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо «не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту», као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка, знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје злојеверје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчијој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.
Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: «Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским.»
(http://borbazaveru.info/content/view/535/30/)
Па ако нам Господ и Оци рекоше шта ће на крају бити, зашто се онда поколебасмо? Зар смо страшљиви? Зар смо маловерни? О, не дао Бог да ико од нас буде међу таквима, јер „срашљивима и невернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је део у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга“ (Откр. 21,8).
Сетимо се шта говори Верни и Истинити, Први и Последњи, душама побијених за реч Божију: „И кад отвори пети печат, видех под олтаром душе побијених за реч Божију и за сведочанство које имаху. И повикаше говорећи: докле, господару свети и истинитити! не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи? И дане бише свакоме од њих хаљине беле, и речено им би да почину још мало времена, докле се наврше и другари њихови и браћа њихова, који ваља да буду побијени као и они“ (Откр. 6, 9-11)
„Ваља да буду побијени као и они“! Запамтимо добро ове речи, браћо. Запамтимо их ради времена које је пред нама. Имајмо их стално на уму. О, људски је плашити се смрти! И Господ наш Исус Христос молио се Оцу Својему да Га „мимоиђе чаша ова“: „И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! (Мт. 26,39). Но, страдати за Веру, и што је више од свега – живот свој положити за Господа, и није људско дело, него Божије. Наше је, по речима Св. Јована Златоустог, да чинимо што до нас стоји, а остало даће Бог. Наше је да се трудимо да врлинским животом, подвизима и богоугодним делима задобијамо благодат Божију, која ће нас и у огњу сачувати да не будемо сажежени.
Но, ту и јесте мука народа нашега. Ту и јесте наша мука. То је извориште наших страдања. Наши греси, о, наши греси! Наши греси одгоне благодат Божију од нас, од народа нашега. Нашим гресима хранимо разуздано зло које ће се у гордости својој побити са Јагњетом закланим од постања века.
И опет велим, пошто видимо сасвим јасно да се долазак Господњи приближи, пожуримо, не часимо ни часа, не одлажимо за сутра – покајмо се још данас! Чинимо дела угодна Господу, и чинити добро нека нам не досади. И старајмо се свим снагама од Бога нам датим да очувамо нашу свету веру, онакву какву нам је Оци предадоше – чисту као извор планински; да се не постидимо наших светих предака, и да се они нас не постиде кад изађемо пред лице Божије.
И завршићу, браћо, ово своје муцање речима Светог Анатолија Оптинског:
„Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ…и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.
Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.
И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11, 1-3), Kоји рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота» (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.“
На Светог Великомученика Георгија 2010.
„Нико и ништа“
Бело Врело 