ТРАГИЧНА ПОГИБИЈА БРАНКЕ ЂУКИЋ

 Године 1975. Бранка Ђукић из села Метеха код Плава пошла је да се упише у четврти разред гимназије у Пећи. Истог дана се вратила аутобусом на Чакор, и у поподневним сатима кренула преко Јечмишта и Лијепог Дола кући, својима. Изненада испред Бранке стала су два младића, Албанца, препријечили су јој пут. Она их је одгурнула и кренула даље. Један од њих је ухвати за руку. Надјачала је њихову звјерску ћуд свом снагом која је у њој тог тренутка дошла. Пљунула је једног од њих. Силовито се истргла из њихових руку и кренула даље. Када су видјеле звјери да јој не могу ништа, пуцали су у љепоту. Смртно је погођена Бранка. Пала је младост на пропланку ливаде, међ цвјетовима и високим јелама чије су гране прекриле њено лице. Звјери су побјегле. Остала је чиста младост на трави. Ноћ је брзо пала. Црна ноћ. Наредног дана, у цик зоре, тим истим путем од Метеха према Чакору кренуо је њен отац Раде и на путу наишао на мртву Бранку. Није вјеровао да је то његова Бранка, јер је у Пећи.  Стао је као бор погођен од грома наступом мртвог тијела свога дјетета. Туга је прекрила гору и планину Чакор. Узео је своје дијете у наручје, преко његових руку цијелдила се крв, правила црвене цвјетове на трави. Тако у наручју Раде Ђукић је своју Бранку донио кући. Плакало је небо над планином. Туга је прекрила његов дом и завичај а њену младост прекрила је трава.

Тридесет пет година како на Чакору стоји спомен обиљежје Бранки Ђукић. Имала је 18 година. Одбранила је своју част. Нијесу јој додирнули тијело само су је у својој немоћи звјерски убили. На Чакору је њена крв процвјетала и данас расту црвени цвјетови, расте смиље и ковиље.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Ljudi%20i%20dogadjaji&datum=2006-09-06&clanak=72321

мп3

http://www.4shared.com/account/file/236062448/5fbb628e/TragicnaPogibijaBrankeDjukic01.html

http://www.4shared.com/account/file/236069528/df22283e/TragicnaPogibijaBrankeDjukic02.html

http://www.4shared.com/account/file/236075662/2e6b2c75/TragicnaPogibijaBrankeDjukic03.html

http://www.4shared.com/account/file/236082283/df6136d9/TragicnaPogibijaBrankeDjukic04.html

ОРАО И СВИЊА

 

ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.

Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:

„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?

Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:

мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“

Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.

Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.

Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“

То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208