ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР

Писмо појединих епископа СПЦ својој сабраћи архијерејима
Monday, 26 April 2010

ВОЉЕНОЈ У ХРИСТУ БРАЋИ АРХИЈЕРЕЈИМА ОД САБРАЋЕ ЊИХОВЕ
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

– ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР –

БОГОЉУБИВИ И ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО,

Сведоци смо, али и саучесници у свим збивањима која се нарочито у последње време, неканонски и неуставно множе у Српској православној цркви. Саучесници смо зато што смо много пута у случајевима кршења црквеног поретка ћутали да се не би откривале мањкавости у јединомислију, јединообразју, истини и љубави међу Нама. Показало се, међутим, да прећуткивањем и узмицањем потпомажемо у увођењу и ширењу беспоретка. На тај начин се обистињују и потврђују, по ко зна који пут, у историји Цркве Христове, речи Светог Василија Великог:

„Много ме жалости што су већ и пpaвилa Отаца запуштена и што је искључен из цркава сваки ред: бојим се, пак, да мало по мало, ако таква немарност буде ступала овим путем, не дођу у потпуну забуну црквени послови…“ (канон 89, Н. Милаш, Правила. књ.II, Нови Сад 1896. стр.430).
О томе да су „правила Отаца запуштена“ говоре многе појаве, као на пример:

– Одређена и важна црквена питања се не решавају саборно тј. сагласјем свих Нас, него прејудицирањем и предвођењем од стране појединаца тако што улогу Светог архијерејског сабора подређују улози Светог архијерејског синода или, што је још страшније – сопствену вољу каткад дижу изнад воље оба та тела, спутавајући их у канонском и уставном поступању. Реч је о појединцима из Наших редова, који самовољно дају себи улогу да мимо постојећих саборских одлука прекрајају једнообразно служење Свете евхаристије, или да без ичијег овлашћења потписују решења донета на међуправославним, међухришћанским и међурелигијским скуповима, која су штетна по Српску православну цркву.

– Заменом улога и надлежности унутар Цркве, односно одступањем од саборног oдлучивањa које мора бити плод дејства Духа Светог, ствари су толико испуштене да су постале предмет живог pacправљањa и повод дубоких подела, не само међу Нама Архијерејима, него и у верујућем словесном стаду које Нам све чешће и оправдано указује на настали беспоредак и кварење вере. Увелико се о свему томе расправља у јавним медијима – преко телевизије, штампе, интернета. Ко је све то изазвао и коме је тако нешто потребно?
– Најизразитији пример бепоретка, поред напред наведеног нарушавања једнообразности у Богослужењу (Светој евхаристији), јесу заједничка молења са јеретицима и иноверницима, иако то свештени канони најстроже забрањују и кажњавају.

– Позивање полиције од стране црквене јерархије да је раздваја и штити од мирног молитвеног окупљања правоверног народа представа својеврстан доказ о томе ко је проузроковао поремећаје у Цркви. Не мири се тај народ са преиначавањем богослужења и са новом догматиком o смртности душе. Узрочник нереда и скандала, дакле, никако није благоверни народ Српске православне цркве.

Да бисмо васпоставили дух саборности и онемогућили било какво узурпирање догматских, канонских и уставних начела у Српској првославној цркви, позваћемо се на мудро учење Отаца Картагинског сабора, које казује „да благодат Божја не само што саопћује познање о томе шта се мора чинити, него улијева у нама уз то и љубав, да будемо кадри испунити оно што познајемо“ (канон 112. Н. Милаш, исто, стр. 2431.

Ако се, сабраћо Архијереји, у томе слажемо, онда смо дужни, и пред Богом одговорни, да на првом следећем заседању Светог архијерејског сабора преиспитамо исправност синодске одлуке о разрешењу брата Нашег епископа Артемија. Обавезни смо, такође, да истовремено преиспитамо каноничност и уставност увођења у дужност администратора Епархије рашкопризренске, бившег епископа Епархије захумско-херцеговачке, Атанасија, који се давно, због болести, самовољно одрекао управљања својом епархијом.

Хоћемо да Нам се објасни по ком основу је Свети архијерејски синод мимо Светог архијерејског сабора активирао, на такав начин, умировљеног епископа Атанасија.

Смисао Нашег оглашавања на овакав начин не своди се искључиво на одбрану сабрата Нашег, епископа Артемија, као јединке, него на одбрану саборности, канонског, уставног и богослужбеног поретка у Цркви.

Хоћемо, такође, да Нам се објасни по ком основу је у име Светог архијерејског синода сабрат наш Иринеј, епископ бачки, више пута и у разним видовнма унапред, без одлуке Свстог архијерејског сабора, изрекао коначан суд над епископом Артемијем? А тај његов суд, изречен недавно и преко телевизије (на питање водитељке – да ли постоји могућност да Свети архијерејски сабор врати епископу Артемију управљање Епархијом) лежи у тврдњи да ни теоретска могућност не постоји за тако нешто.

Већина Нас епископа могла би да разуме такву изјаву тек пошто се канонски и уставно буде спровео судски поступак, односно ако се на Светом архијерејском сабору потврде као истинитн канонски преступи који му се стављају на душу. Зато, на овом Саборском заседању треба превасходно преиспитати црквеноправну ваљаност Синодске одлуке о привременом разрешењу епископа Артемија. Такође, пажљиво треба преиспитати и каноничност, односно уставност чињења администратора Епархије рашкопризренске, умировљеног епископа Атанасија, у времену од 13. фебруара 2010. године до коначно изречене пресуде Светог архијерејског сабора. Јер његова чињења (прекорачење улоге администратора, кршење туђих канонских права, наметање свог богослужбеног поретка; утеривање страха у редове монаштва и свештенства; ускраћивање вршења Свете евхаристије и забрана Светог причешћа читавим монашким заједницама, кажњавајући тако и велики број верника који су молитвено срасли за те заједнице: театрално богослужење уз помоћ свештених лица из других епархија; по диктату организовано довођење, под страном заштитом деце и одраслих да их на литургијама телевизијске екипе сликају за јавност; наслањање на подршку страних моћника и осведочених непријатеља православних Срба, и др.), морала су та и таква чињења тамо да изазову пометњу и дубоке црквене поремећаје. Због тога је, сасвим оправдано, уследила непослушност администратору свих оних који су свесни значаја положеног завета и свештеничке заклетве пред канонским Епископом, као залогом доброг црквеног поретка. Реч је, дакле, о реаговању на разграђивање задивљујућег црквенодуховног живота у Епархији рашкопризренској, које је с муком стварано скоро пуних двадесет година, а засведочено посебно процватом манастирских обитељи што постадоше издашни расадници монаштва. Наједном се, судећи према многим сведочанствима, насилнички све то руши театралним утеривањем страха; увођењем Светог причешћа без одговарајуће припреме постом и исповешћу: потискивањем „страха Господњег“ као залога за спасоносну мудрост: ниподаштавањем узорног монашког подвижништва и др.

Ако се као кривица епископу Артемију ставља на душу нешто што је материјалнофинансијске природе, а засновано на гласинама, то не само да није доказано, него не може ни бити основ за покретање канонског поступка.

Зато, све до коначне Саборске одлуке остаје Нам, caбраћo Архијереји, да се питамо – ко од нас може рећи: Бољи сам од брата Артемија и први ћy се бацити каменом на њега?

А ради веће објективности при расуђивању о епископовању брата Нашег Артемија не треба заобилазити разматрање на Сабору свих докумената, укључујући и елаборат (три свеске, где се посебно треба задржати на анализи Меморандума о обнови, коју је сачинио проф. др Коста Чавошки) о нестручно изведеним радовима при обнављању порушених и попаљених светиња на Косову и Метохији. Уз то, размотрити, такође, и опширно његово сведочење, поднето Сабору, о томе да душа људска није смртна. Не леже ли у томе и у случају Бајден (и не само Бајден) они прави, дубљи разлози за вишегодишњу и прогресивно испољавану, са разних страна, нетрпељивост према епископу Артемију? Због чега другог је, ако не због свега тога, брат Наш Иринеј, епископ бачки изјавио, како је напред већ наведено, да ни теоретска могућност не постоји да епископ Артемије и даље управља Епархијом рашкопризренском? Истрајавајући у таквом свом ставу и пре доношења било какве званичне одлуке или пресуде од стране Сабора, епископ бачки Иринеј је пожурио да преко агенције Ромфеа грчкој јавности унапред саопшти своје жељено виђење решења: „Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт преосвећеног Артемија“. Допусти ли се такав начин решавања озбиљних црквених питања, онда основано можемо да се упитамо: ко ће бити други, трећи, четврти… на реду проглашен као ,,непослушан“ епископ? И док се Ми, браћo Архијереји, тако међусобно прегањамо, боље рећи уништавамо, дотле Јеховини сведоци пуне не само поштанске сандучиће пропагандним материјалом, него и своје торове пуне нашим саблажњеним стадом.

Наш задатак на следећем заседању Светог архијерејског сабора је, дакле, утврђивање истине без које се не може говорити о љубави и јединомислију у Цркви. Ако нас неистина раздваја, односно ако због тога међу нама нема слоге и љубави, онда ћемо имати на уму јеванђелско (Дап 5, 29) и светоотачко начело да се већма треба покоравати Богу а не људима који имају више слуха за световна и политичка питања него за духовна питања. Због таквих појава поучно одзвањају речи Светог Јована Златоустог о томе да постоји слога на штету и раздор на корист.
Потрудимо се, бpaћo Архијереји, да нам у случају око епископа рашкопризренског Артемија на корист буде слога, а не paздop. Како то да постигнемо?

Тако што ћемо на један тас ваге ставити сва акта којима је брат наш, епископ Артемије, бранио своја канонска и уставна права у области поверене му Рашкопризренске епископије, а на други тас ставити сва акта којима су оспоравани његови ставови, поступци, одлуке. Појединачно сви морамо, као чланови Сабора а не као чланови некакве, евентуално, комисије, у рукама да имамо акта ради озбиљног, непристрасног разматрања и расуђивања. При томе, не сметнути са ума важну ствар – да се онемогући увођење праксе узурпирања архијерејских права загарантованих свештеним канонима, односно да се у слободно епископовање не уводи режим присиле и неизвесности, него да се подржава и снажи дух слободе и братољубља, изражен у црквеној саборности и одлучивању дејством Духа Светог што искључује сваку самовољу појединаца. На то нас обавезују многи црквени канони и тумачења што говоре о аутономности и слободи, уједно и саборности у епископовању над одређеном облашћу, као на пример: 34. и 35. Апостолски; 15. Првог васељенског сабора; 2. Другог васељенског сабора; 8. Tpeћег васељенског сабора; 5. Четвртог васељенског сабора; 9. и 13. Антиохијског сабора и др.
Васпостављањем канонског, богослужбеног и уставног поретка нестаће притворна љубав међу Нама и нећемо никога заваравати двосмисленим изјавама, као на пример:

– „Поступамо по канонима“ (а у стварности их селективно потежемо или кршимо):

– „Свету евхаристију служимо онако како се увек служило“ (а у стварности измењено и шаролико, односно супротно Саборским одлукама);

– „Епископ Артемије је добар човек“; „брат Нам је у Христу“ (а у стварности захтевамо да се склони и другом епископу да преда своју невесту која се зове Епархија рашко-призренска), итд.

Такве и сличне изјаве се најчешће чују од оних чланова Светог архијерејског синода, који себе сматрају привилегованим на то чланство као да су други епископи мање епископи у односу на њих.

Молимо се Свевишњем Богу да Нам пошаље благодат Духа Светог како бисмо у Сабору једнодушно утврдили истину и повратили љубав која ће се пренети и на сав, оправдано узнемирени, благоверни народ српски: ону љубав која се издашно излила пресељењем блаженоупокојеног патријарха Павла.

На крају, познато је, сабраћо Архијереји, да су црквени Оци на Саборима одлуке потписивали у једнини: „Одлучивши потписах“ (следи име и епархија), јер сваки појединац као учесник Сабора пред Богом полаже рачуне као да је сам одлучивао: тамо нема колективне одговорности.

Саобразно томе, испред сваког Нашег имена и назива епархије у којој паствујемо поверено Нам словесно стадо Божје, подразумева се да стоји:

У Београду,

пред Цветну недељу 2010. године

Размотривши потписах

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ

АРТЕМИЈЕ
Православни епископ СПЦ
Бр. 06
22. 02. 2010. године
Призрен – Грачаница

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ
ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ
Г. ГОСПОДИНУ ИРИНЕЈУ

Б Е О Г Р А Д

Ваша Светости,

Осећали смо потребу да Вам пишемо и пре неколико дана. Нисмо имали снаге измрцварени овим, невиђеним и нeчувеним у историји Цркве, медијским линчом који се на Нас обрушио попут нијагариних водопада. Није то последица неке природне непогоде, већ силне, смишљене и оркестриране кампање.

Сећам се, на седници Светог архијерејског синода 13. фебруара 2010. године, између осталог речено je и апеловано:

„He у медије”

И образложено:

“Није добро препуцавати се преко медија”.

Прихватили смо то, као и остале одлуке Синода, и ево, од тада до сада нисмо се огласили ни у једним медијима. Ни једном речју. Мислили смо да то правило важи за обе стране и да ће се тог златног правила сви држати. Нажалост, није тако било. Друга страна je свакодневно у медијима: изјаве, саопштења, коментари. To je стварање једностране слике. Народ мора да зна истину. А оно што се даје у медије (новине) није истина. Није једина и пуна истина. И у старом Риму je важило правило: „Да се чује и друга страна”, а данас, у 21 веку, у Цркви Божијој, то се Нама забрањује. Ако je зло и штетно, и за народ саблажњиво, „препуцавање” преко медија, зло je, штетно je и саблажњиво и непрекидно „пуцанње” само са једне стране. И то баражном ватром. Из свих оруђа.

Ми немамо могућности да јавно кажемо своју истину, или бар, своје виђење проблема. И још, кажем ли на било који начин, онда долазе осуде за „непоштовање” црквених власти, и – испадам грбав. Као да се жели да ме „поједе мрак”, да нестанем незнано куд, да одем под лед, али нечујно. На такву игру, ипак, не пристајем. Стога Вам ово и пишем.

Поред званичног Саопштења Синода, које je било неопходно, по Нама и довољно, нажалост, на томе се није стало. Ево десетак дана, сви медији, штампани и електронски, препуни су изјава, саопштења, интервјуа, у којима се нештедимице анализира, критикује, сумњичи, клевета, осуђује Епископ Артемије и његови сарадници за све и свашта. Без провере, без доказа, без срама и стида. Све je: „наводно”, „прича се”, “претпоставља се” и т. сл. итд. У овој прљавој кампањи се такмиче и надгорњавају Администратор Еп. Атанасије и синодалац Еп. Григорије, који ће теже и оштрије речи употребити, како ће Нас што више увредити. Епископ Атанасије куд год иде говори народу о „туђим гресима” (мојим и мојих сарадника), трујући душе слушалаца, припремајући их на линч оних које он напада. To чини и пред мојим монасима (Бањска, 19. 02.).

Куд год иде отров просипа и раздор сеје. Не оставља на миру ни друге Епископе, називајући их свакаквим именима, ваљда, на „назидање” братије. Руши (у духовном смислу) све што смо градили и стварали деветнаест година. Дошао je, по одлуци Синода, ,да среди стање” у Епархији рашко-призренској. А тек je ово стање, које се сада ствара, трагично за Епархију рашко-призренску и сав српски народ, посебно овај на Косову и Метохији. Овако се Косово не брани и не штити.

Зар није било довољно јавност обавестити преко синодског Саопштења (као што je и учињено) о покретању поступка, постављању Администратора. А онда, истрагу водити савесно и детаљно, па када се утврде чињенице, са љима изаћи у јавност. Овако, нашта ово личи? Да ли се ико сећа речи Христовнх о онима „који саблазне једнога од ових малих”? Није ли ово на саблазан целог нашег народа и на подсмех осталим народима?

И још нешто, Ваша Светости. Будући да je ово прва активност Вас као Патријарха српскога, бојимо се и искрено жалимо, да ће ова и оваква кампања највише штете нанети Вашем угледу. Народ има и друга сазнања од оних која се сада желе наметнути. Многи су пратили Наш рад на Косову и Метохији у протеклом периоду, Нашу борбу за задржавање нашег народа на овим просторима, као и Косова и Меохије у Србији, нарочито у последњих десетак година. Неће ова, на брзину креирана, и кампањом наметана, истина бити у стању да све то избрише из свести народа.

Већ се чују гласови многих који на то указују. Истина се не може сакрити. Она, по народној мудрости, „што се дубље закопава, све сјајнија васкрсава”. Тако je и Бог рекао: „Нема ништа тајно што неће бити јавно”.
Вашој Светости одан у Господу

Одговор монаха Антонија на „саопштење за јавност епископа Иринеја“

Одговор монаха Антонија на „саопштење за јавност епископа Иринеја“

Саопштење за јавност

25.фебруар 2010 – 07:30

Туга обузима сваког побожног човека, па на крају и мене грешнога, услед одлуке еп.Иринеја (бачкога) и Његовог Синода да почетак гоњења на праведника Божијег еп. Артемија поклопи са почетком најстрожијег годишњег васкршњег поста, те и нас приморава да се од истих бранимо у времену покајања, поста, молитве и смирења.

Сви нека ми опросте, али знајући да овим гестом не браним само лично себе већ и многе своје оклеветане ближње, веру нашу, Бога Србиновог, што ми и даје несмутљиву снагу у овим небивалим Синодским искушавањима васцеле Србије.

Како се назива човек који све зна, како ли лекар који зна дијагностиковати сваку болест, како ли епископ који без чињеница, по својим личним умишљајима расуђује, суди, пресуђује и кажњава, све верујући да је савршено нормалан и непогрешив у проценама – како догађаја тако и живих душа људских? Изјава епископа бачкога о мени грешном је врло острашћена, лажна и крајње самоумишљена у своју непогрешивост, те стога сведочи да господин врховни синодлија има врло велике душевне проблеме разарајућег, веома поодмаклог свезнања и самопоуздања.

Ноторна је лаж, додатно разноликим страстима обојена да сам уопште и присуствовао протестном скупу приликом кога је онемогућена англиканска прослава Божића 24.децембра 2002. год. у православној патријаршијској Цркви светог Симеона Мироточивог. А да сам наводно тада још и на „најгрубљи начин вређао блаженопочившег Патријарха српског Павла и Митрополита Амфилохија“ представља врхунац сајенс фикшн-а, да не речем предворје савршеног неразумља. Владико Иринеје зар може бити да и Ти као цар у православној информативној сфери можеш бити толико необавештен, или можда злурад – једно сигурно јесте. Стога, да се слажем да англикански свештеници као представници „северне јереси“ немају шта тражити а камоли бајати по светом православном храму светог Симеона, чињеница је, али да сам и сам којим случајем тамо присуствовао сигурно бих спречио свако вређање било кога људског бића и његовог достојанства, наравно, сем њиховог зловерија.

Да сам протестовао против Вашега савршено припремљеног и утаначеног доласка папе Јована Павла другог у Србију, који сте до танчина били припремили уз здушну помоћ Г. Митрополита црногорског, чињеница је, али такође је чињеница да је нас (преко) педесетак, савршено мирно, у знак протеста одстојало договорених два сата у знак опомене – још, прелешћу унијатском, потпуно неспрженим савестима многих епископа српских. Затим, да је Ваш папа мало устукнуо и убрзо умро, те тако нас спасао од беде коју сте нам заједнички припремили, јер да сте којим случајем тада пробили „лед српски“ који своје православље очувава вековима свежим и новим, које онда српско око не би потом заплакало гледајући скупно Ваше вишекратно лицемерно љубљење и грљење, препуно страсти и надмености, а никако истине и љубави, јер где умре истина(унија с римокатолицима) умире и љубав, све животарећи, или боље цркавајући и то обавезно на холивудски умишљен и лажан начин. Стајали смо мирно тада – све православља ради, написавши пред собом разобличујуће Вам цитате из јеванђеља, отпевали по неку побожну песмицу, те се по истеку два часа у миру повукли, без и једне повишене а камоли погрдне речи или геста. Пази сад ово : потом сам мировао наредних 7 година у својој испосници (! ја фанатик!), и то све до овог небивалог завидног скандала Твога над Артемијем добрим.

После неправославних и срамотних оптужби, тј. клевета г.Иринеја логички, али и на самом делу уследише непобожне и нехришћанске претње и казне. За разлику од г. бачког свети владика Артемије зна да размонашавање ни као појам не постоји у православљу (јер се монашки завети дају самоме Господу Богу), а камоли размонашавање монаха који је слободовољно дао своје завете Господу и непоколебљиво жели да се труди испуњавати их, али господине међу те завете убројите макар и на крају заветне стихове светог цара Давида : „онога који тајно клевета ближњега свога тога изгоних“(псалам 100,5) јер „безаконика речи су превара и лаж, не хтеде да се опамети да чини добро, иђаше сваким путем рђавим, А НА ЗЛО НИКАДА НЕ УЗНЕГОДОВА“(псалам 35,4). Уколико су „надлежни архијереји“ скрили истину православну под своје скуте, зар је преступник, владико, онај који не жели истину да скрива, те да ли му је потребан благослов за то од стране оних који лажују, и опет којим га чудом може добити од оних који су достојни разобличења – наравно, разобличења никако не због својих личних греха већ једино због греха ширења лажи и саблазни на православну истину Божију и то на највећу жалост нашу – СА МЕСТА СВЕТОГ. Благослов од надлежног, склоног лажљивости, за деловање против лажи истога, и све то на његовој маркираној територији (!?) – то је папизам у пракси и то на жалост под православном мантијом. Ето какве нам индијске бајке ви предлажете наместо светог православног исповедништва и сатирања лажи добром речју и делом.

Могло би се рећи да „монах Антоније деструктивно делује против Цркве“, само у овом нашем болесном случају где сте се Ви г.бачки са све Вашим личним ставовима и методама, и са све Вама инструисаним Синодом – Себе поистоветили са појмом Цркве.

„Трагикомични протести“ 13.02.2010.године – господине Непогрешиви, на којима се скупило око 150 монаха и преко 1 000 народа верног, а које сте Ви са Својима медијски савршено пригушили, показали су да „фанатици црноречки и рашкопризренски“ у миру певају побожне песме молећи се за епископа свога кога сте Ви и Ваши унутра наново и наново распињали. Сви смо здушно показали тада свој „фанатизам“ јер смо умилно отпевали у почаст похвално богослужбено достојаније епископу кога сте Ви послали да провири кроз врата патријаршиска и извести Вас о количини оних који се моле промрзли леденим ветром, снегом и кошавом, али никако не и православном вером. Такође, што се тиче господине (уд)бачки Иринеје Вашом и ДБ-овском припремом наводне туче у Грачаници, иако сам на конференцији за новинаре то непобитно показао и доказао, само ћу Вам напоменути да су нас „фанатике и зилоте“, опет и опет, Теодосијевци тукли док смо ми њих искључиво ВУКЛИ не би ли нас пропустили у Цркву свету код Владике нам страдалног, тукли нас заједно са Твојим специјалцима у цивилу, Твојима из Твога ДБ-а.(необориви докази биће ускоро јавни и јасни свима).

Даље, ако у мом интервјуу Правда постоји макар једна неистина, стварно би било охоло да будем брзопротоколно осуђен за одстрел, а да уопште не разазнам – чега то ради господине епископе бачки – који само у овом малом извештају изнесе оволику хрпу умишљаја, лажи и клевета. Конференција за новинаре стварно беше насупрот црквеном поретку, али поретку који си ти осмислио и инструисао, поретку по коме ми можеш киднаповати духовника отевши му каубојским „православљем“ благословену епархију, поретку у коме под невиђеном пресијом држиш сваког следног патријарха у страху и муци. Господине бачки удаљи се и Сам на своју поверену ти епархију из милог ти патријаршског Београда, не даји више изјаве сам у име свих – и тада видећеш ме вазда како клечим и молим за благослов Његову Светост, у супротном ми једино преостаје да се и сам потрудим на Твом заслуженом повратку на велики кућни одмор, јер се Твој премор види готово у свакој Ти реченици.

Прозорљиви господине од чијих очију ништа скривено не бивствује, који си следно томе снимио и мој 15-огодишњи живот „ван сваког црквеног и монашког поретка, у непослушности цркви (читај Теби), и свом надлежном епископу који је сада владика (Тобом инструисани узурпатор и киднапер) Атанасије“, мени „неодговорном и неуравнотеженом“ није Тобом суђено да будем бар нижеразредни сведок ове Твоје инквизиторске мантијом и панагијом светом – прикривене ујдурме, али…

И ето, владико, колико Ти речи толико инсинуација, колико слова толико у Твом тексту неправде, непоретка и узурпације престола на „катедри Твога свезнања“, али опет и ја неуки и приглупи осећам се бар малко моћан једино Истином коју и Теби свесрдно желим на спасење Ти вечно и свеблажено епископе бачки г. Иринеје. Амин.

црноречанин, монах

Антоније (Давидовић)

НЕПРИХВАТЉИВА ЈЕ ОДЛУКА СПЦ О ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Митрополит Серафим Пирејски 

НЕПРИХВАТЉИВА ЈЕ ОДЛУКА СПЦ О ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Са најдубљим огорчењем, болом и патњом примили смо вест о одлуци Светог Синода СПЦ од 13. фебруара ове године, који се састао под председавањем новоизабраног Свјатјејшег Патријарха српског г.г. Иринеја, о суштинском удаљавању од канонских дужности Свеосвећеног Епископа рашко-призренског г.г. Артемија, човека украшеног апостолским врлинама, борца за Веру и Њеног исповедника.

Осећамо најдубље гнушање због ове неприхватљиве одлуке Српске Православне Цркве, али нисмо изненађени, јер као што се потврђује, исти они људи који су одвели блаженог Патријарха српског г. Павла на заједничку молитву са безаконо и јеретички служашчим Хрватским Римокатолицима, који су „посветили“ крволочног злочинца и лжесветитеља Римокатоличке парасинагоге Кардинала Алојзија Степинца, моралног подстрекача и истинског кривца злочиначког убиства, кроз зверска мучења, осамстотина хиљада (800.000) светих преславних новомученика Српског народа и наше Најсветије Цркве, од стране хорди Римокатоличких усташа, исти они сада оркестрирају канонско и суштинско уништење једног светог, коме не приличи осуда, вољеног од Бога и од верног народа, духовног вође Српског народа, борца за истине вере и своју отаџбину, са тобожњим кривицама, које неће издржати светлост истине.

Призивамо усрдне молитве ка Господу Устројитељу Цркве савременог Светитеља Српског народа и дубокоумног православног богослова, који је изванредним списима убедљиво показао јеретичко злославље богопротивног Папизма, блаженог старца Јустина Поповића, духовног оца прогоњеног антиекуменистичког Јерарха, и неких других Јерараха Српске Православне Цркве, да се одмах заустави оркестрирани прогон против њега.

Превод са грчког: Жељко Которанин

16. фебруар 2010.

http://www.romfea.gr/index.php?option=com_content&view=article&id=4294:-q-q&catid=13

+++

Μητροπολίτης Πειραιώς Σεραφείμ:

“Απαράδεκτη η απόφαση της Σερβικής Εκκλησίας για τον Επίσκοπο Αρτέμιο”

Μετά βαθυτάτης πικρίας, άλγους και οδύνης επληροφορήθημεν περί της από 13 τρ. μηνός ε.ε. αποφάσεως της Ιεράς Συνόδου της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, η οποία συνήλθε υπό την προεδρίαν του νεοεκλεγέντος Μακαριωτάτου Πατριάρχου των Σέρβων κ.κ. Ειρηναίου περί διαθεσιμότητος και ουσιαστικής απομακρύνσεως εκ των κανονικών αυτού καθηκόντων του Πανιερωτάτου Επισκόπου Ράσκας και Πριζρένης κ.κ. Αρτεμίου, ανδρός κεκοσμημένου δι’ αποστολικών αρετών, αγωνιστού της πίστεως και ομολογητού Αυτής.

Αισθανόμεθα βαθύτατον αποτροπιασμόν δια την απαράδεκτον αυτήν απόφασιν της Ορθοδόξου Σερβικής Εκκλησίας, αλλά δεν εκπλησσόμεθα, διότι ως αποδεικνύεται οι αυτοί άνθρωποι που ωδήγησαν τον μακαριστόν Πατριάρχην των Σέρβων κυρόν Παύλον εις συμπροσευχήν μετά των αθέσμως και αιρετικώς λειτουργούντων Ρωμαιοκαθολικών της Κροατίας, των «αγιοποιησάντων» τον αιμοσταγή εγκληματίαν και ψευδοάγιον της Ρωμαιοκαθολικής παρασυναγωγής Καρδινάλιον Αλουΐσιο Στέπινατς, τον ηθικόν και φυσικόν αυτουργόν της αιμασταγούς δολοφονίας δια πολυωδύνων βασάνων οκτακοσίων χιλιάδων (800.000) αγίων ενδόξων νεομαρτύρων του Σερβικού έθνους και της Αγιωτάτης ημών Εκκλησίας υπό των ορδών των Ρωμαιοκαθολικών Ουστάσι, ενορχηστρώνουν τώρα την κανονικήν και φυσικήν εξόντωσιν ενός αγίου, ανεπιψόγου, θεοφιλούς και λαοφιλούς πνευματικού ταγού του Σερβικού έθνους, αγωνιζομένου δια τα δίκαια της πίστεως και της πατρίδος αυτού με προσχηματικές κατηγορίες, που δεν θα ανθέξουν υπό το φως της αληθείας.

Επικαλούμεθα τας θεοπειθείς ευχάς προς τον Δομήτορα της Εκκλησίας Κύριον του συγχρόνου Αγίου του Σερβικού Έθνους και βαθυνουστάτου Ορθοδόξου Θεολόγου καταδείξαντος δι’ εξαιρέτων συγγραφών την αιρετικήν κακοδοξίαν του αντιθέου Παπισμού, μακαριστού γέροντος Ιουστίνου Πόποβιτς πνευματικού πατρός του διωκομένου αντιοικουμενιστού Ιεράρχου και τινων ετέρων Ιεραρχών της Σερβικής Ορθοδόξου Εκκλησίας, ίνα καταπαύση αυθωρεί ο κατ’ αυτού ενορχηστρούμενος διωγμός.

Братство манастира Црна Река

Поводом неканонског разрешења управљања епархијом Његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија, братство манастира Црна Река је 23. фебруара 2010. г. упутило писмо Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Текст писма је једногласно усвојен, потписан од свих присутних чланова братства и достављен Патријарху Иринеју, непризнатом администратору епископу Атанасију и настојатељу манастира Протосинђелу Николају. У наредним редовима следи садржај писма.

Његовој Светости Патријарху српском  

Господину Иринеју 

Ваша Светости,

Обраћајући Вам се као Архипастиру и човеку који је својим животом био везан за Косово и Метохију, што сте нагласили и у првој патријарашкој беседи, наше братство саопштава следеће:

1. Признајемо право Ваше Светости и Светог Архијерејског Синода СПЦ да, у складу са Уставом СПЦ (Члан 70, Тачка 20 и 35 б) покренете поступак утврђивања канонске одговорности Епископа рашко-призренског г. Артемија.

2. Сматрамо неканонском одлуку СА Синода СПЦ да епископа Артемија, нашег духовног Оца, разреши управљања епархијом рашко-призренском, јер га у складу са 111. Чланом Устава СПЦ, једино СА Сабор СПЦ може “уклонити са управе само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи”. Епископ Артемије није ни канонски осуђен ни доказано немоћан, нити је његов случај разматран на СА Сабору СПЦ.

3. Одбијамо да прихватимо као администратора Епархије рашко-призренске бившег захумско-херцеговачког епископа г. Атанасија јер он “у тор наше епархије није ушао на врата (тј. по канонима и важећем Уставу СПЦ), него је прешао на другом месту”.  Зато он у нашим очима није пастир, него по нелажној речи Господњој – “лопов и разбојник” (Уп. Јн. 10, 1). По свим мерилима Правде Божије ми смо овце Владике Артемија, само њему отварамо врата, и само његов глас познајемо. За туђином нећемо поћи јер не познајемо глас туђинаца (Уп. Јн. 2-5). При свему овоме, Ваша Светости, додајемо да монаси из наше епархије напуштају своје манастире са сузама у очима (случај сестара из манастира Грачаница и јеромонаха Пимена из манастира Бањска),  да су монаси и верни народ до крајње мере узнемирени, збуњени и уплашени, да наша богослужења протичу у грчу, болу и јауцима. Целу епархију је покрио облак туге и немира. Губитци на духовном плану су већ неупоредиво већи од недоказаних материјално – финансијских проневера а прети и потпуни духовни крах са трагичним последицама. Болно подносимо и чињеницу да је наш Владика и духовни Отац у кућном притвору и да исповест и духовне разговоре са њим можемо обавити само у месту његовог заточења.

С тога Вас, као оца и архипастира, коленопреклоно молимо да:

1.Вратите, пре редовног сабора СПЦ управу над Епархијом рашко-призренском нашем духовном оцу, Епископу Артемију, или, по Вашој вољи, сазовете ванредни СА Сабор СПЦ да му евентуално суди.

2. Уклоните од нас духовну и физичку претњу у виду бившег епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија и његове самовоље.

Клечећи пред Вама и очекујући милост, до разрешења наше невоље остајемо у непрекидној молитви и строгом посту, јер знамо да се онај род који у цркви изазива немире изгони само постом и молитвом.

Целивајући Вам свету десницу и просећи Архипастирски благослов у Христу Вам одано

Манастир Црна Река                                                    Братство манастира Црна Река

23. 02. 2010. године

Копију овог писма достављамо:

1. Од нас непризнатом, администратору Епархије рашко-призренске, бившем епископу захумско-херцеговачком г. Атанасију.
2. Нашем настојатељу, Протосинђелу Николају, с позивом да нам се придружи у посту и молитви.

 

http://mancr.org/