Архива

Posts Tagged ‘Политика’

Чoвек кога је требало ућуткати

Чoвек кога је требало ућуткати      
Владимир Димитријевић   
уторак, 16. март 2010.


Једно од питања, пре читања овог текста, је: зашто се опет оглашавам? Већ сам потписао апел групе интелектуалаца поводом уклањања епископа Артемија са управе Епархије рашко-призренске (апел се појавио на Сретење 2010. године), а наступао сам и у емисији „Питања и одговори“ на ТВ Палма плус (20. фебруара 2010).[1]Мој став је познат. Епископ рашко-призренски нашао се на удару моћника овога света, који Косово желе да коначно потчине НАТО окупацији.

Искоришћене су извесне унутрашње црквене противуречности да би се он уклонио, пототову што се очекује да ће и Рашка област (тзв. „Санџак“) кренути путем Косова, а владика Артемије је архијереј и на Косову и у Рашкој области. То не значи да пишем било шта о „финансијским малверзацијама у пословању Епархије рашко-призренске. О томе нека суде надлежни. Такође, став о овим питањима не сме бити повод за расколничке тенденције, нарочито ако знамо да је владика Артемије свим силама против било каквог раскола. Свој текст пишем да бих наша догађања сместио у шири оквир, и указао на извесне, мање познате, а могуће, разлоге за уклањање епископа Артемија. Јер, не заборавимо: он је, у овом тренутку, један од најзначајнијих бораца за Свето Предање, а против глобалистичке квазирелигиозности екуменизма – не само у српској Цркви, него и у Цркви од Истока. Идеолошки екуменизам, који одговара политичко-економским „интеграционим процесима“ и интересима мондијалистичке олигархије, већ дуго нагриза самосвест и снагу православних. Супротстављајући се том процесу, епископ Артемије је већ одавно на нишану оних који сматрају да у Цркви „all you need is love” (јер, екуменисти истичу Љубав као нешто изнад Истине; православни знају да су Љубав и Истина једно, јер су Христос.)

Као доследни ученик оца Јустина Поповића, аутора књиге „Православна црква и екуменизам“, владика Артемије је, увек и свагда, био против компромиса кад је православна вера у питању, а поготову против заједничких молитава са инославнима, које канони Цркве изричито забрањују (и који су, како каже отац Јустин, јасни и за „савест комарца“).

У својим јавним иступима, књигама и епархијском часопису „Свети кнез Лазар“ редовно је писао против непредањских поступака не само извесних архијереја у СПЦ, него и против таквих поступака угледника у другим помесним црквама. Због Артемијевог критичког става према приближавању патријарха цариградског Вартоломеја I Ватикану, овај првојерарх му је забранио улазак на Свету Гору – и то је било још средином последње деценије 20. века.[2]Да се разумемо: владика Артемије је (увек и свагда бираним речима!) само изражавао своје мишљење и улагао јавне протесте, као што је чинио и Свети Јустин Ћелијски, његов духовни отац. Он никад није позивао ни на какво „зилотство“ и „расколништво“. Но, његова чврстина је бола очи. Довољно је сетити се апела упућеног СА Сабору СПЦ 2001. из манастира Сопоћани (на скупу су учествовали многи угледни духовници, међу којим и блаженопочивши архимандрит студенички Јулијан), па учешћа владике Артемије на свеправославном богословском скупу у Солуну 2004, када је екуменизам оштро критикован; године 2009, епископ рашко-призренски се, са својим монаштвом, придружио „Исповедању вере против екуменизма“, које је потписало још неколико архијереја и много угледних духовника и теолога православне Јеладе. У јесен 2009, уочи преговора мешовите православно-католичке комисије на Кипру (вођени су преговори о водећој улози римског папе у првом миленијуму Цркве, а пропали су због реакција православне јавности), владика Артемије је тражио да се СА Сабор СПЦ састане ванредно, да би делегат СПЦ, епископ браничевски Игњатије, добио јасна упутства како да се понаша у току преговора .

Доктор теологије, изразито подвижничког живота и способан духовни руковођа (о томе говори број манастира на Косову и Метохији и у Рашкој области које је напунио својом духовном децом), српски епископ Артемије није могао да остане на ветрометини, а да они којима се не свиђа његова „дрчност“ (читај: непоклекла истинољубивост) не покушају да га одувају. Ако се неко такав мора уклонити (а мора!), то се не сме учинити непосредним нападом на његову духовну позицију. Најлакше је утврдити да је дотични крив за нешто друго, нешто банално и истовремено медијски употребљиво – а то је злоупотреба (државног, црквеног, народног) новца. Јавност ионако мало зна о еклисиолошким позицијама владике Артемија, а његова дела и часопис „Свети кнез Лазар“ ретко ко да је читао.

То, понављам, не значи да није било неумешности (или, не дај Боже, злоупотреба) кад је руковођење новцем у питању. Али, човек који је од 1999. године скоро у потпуности препуштен самом себи, у непријатељском окружењу НАТО – ОВК коалиције, који је путовао, путовао, путовао од немила до недрага да би сведочио о Косову у Србији и тамошњем страдању Срба и других неалбанаца могао је да погреши (он или неко из његовог окружења) „у корацима“ – не из зле намере, него у брзини.

Међутим, начин на који је уклоњен јасно показује да се некоме журило. Тај „неко“ је, крајем фебруара 2010, изводио војне вежбе на северу Косова, претећи „реинтеграцијом“. И нема озбиљног човека који није уочио да је брига за морални лик СПЦ и борба против корупције у њеним редовима почела у исто време када су представници НАТО империје решили да сломе сваки српски отпор на „независном“ Косову, и да је почела управо од епархије рашко-призренске, а не, рецимо, од епархија у дијаспори или у „ужој Србији“. Владика Артемије одавно смета.

Сви против самог?

У Берлину је, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске Уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави с притисцима на Милошевића.) Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић (који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.)

Из стратешког документа (понављамо: недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију, него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“. У документу о „доусавршавању ЕУ“ јасно је речено да искључивање Русије из евроинтегративних процеса подразумева укључивање Турске у исте те процесе. Колико догађаји после овог езотерног скупа остварују оно што је „зацртано“, читалац нека суди сам (почев од одбијања да се хришћанство помене у Преамбули Устава ЕУ, преко НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године, до антируске и туркофилске политике евроамеричких савезника.)[3]

На овом скупу, владика Артемије се окупљенима обратио говором под називом „Срби и Нови европски поредак – Једно хришћанско питање“:

„Понуђени пројекат ′Доусавршавање Европске уније′ радује људе добре воље, јер ћe након две хиљаде година европски хришћани најзад остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За наш стари континент, то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских ′врлина′.

Па ипак, понуђени документ има својих мањкавости, како у одређивању циља тако и у коришћењу средстава. Непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправан положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20 и 23 понуђеног документа) не би требало да буде карактеристика, најзад, остварене хришћанске европске заједнице.

Циљно се одређујући као саставни део биполарне светске империје (наводно због успостављања равнотеже снага) јача се тријумфална а не универзална космополитеја односно благодатна хришћанска заједница – што нам је свима, несумњиво, заједничка жеља.

Не постоји, такође, ниједан разлог (види 26. стр. овог документа) да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других, као ни разлог да се уводи инструмент преторијанског или – ако хоћете – инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла.

На 9. страни политичког програма Европе предвиђају се сиве зоне и једна енклава за регије које се нису у оквиру предвиђеног плана довољно прилагодиле. Ја не говорим сада о непримерној врсти централизованог диктата (превентивне мере) већ о неспојивости стварања резервата у оквиру хришћанске заједнице. Слажете се, претпостављам, да би Европа морала да се одрекне политике расизма и протектората.

И даље, пројекат под називом „Доусавршавање Европске уније“ најконкретније помиње, као могуће неуралгичне тачке, Русију, Украјину, Белорусију и Србију (стр. 8. 15. 18. 19). Посебно се наглашава албанско питање а на уштрб свих осталих нерешених питања која би се, исто тако, у Европи могла политички исфорсирати, као нпр: Молдавија, Корзика, Баскија и томе слично.

Овај пример истичемо зато што би актуелни догађаји у Старој Србији (регија Косово и Метохија) могли бити пример принципијелне политике хришћанске европске заједнице. Након двоструких аршина, сатанизације и курдизације Срба имало би смисла насталу кризу решавати у оквиру политике мудрости а не политички окошталог традиционализма.

Сасвим прецизно, у првој Југославији албанска мањина је сачињавала 3,6% становништва, слично мађарској мањини од 3,3%. У трећој Југославији, насталој на рушевинама Титове комунистичке империје (а оствареној једино на штету српског народа), проценат албанске мањине се „попео“ до неких 90% у рогобатној политичкој манипулацији. То значи да се стварни проценат Албанаца (тј. Шиптара) у Србији и Југославији посматра у оквиру регије а не државе – иако су и у смањеној трећој Југославији, па и држави Србији, Албанци мањина. Ако Албанци на Косову и Метохији и представљају већину они су мањина у оквиру Србије где не прелазе 10% од укупне популације. Уосталом, смањивање суверених државних територија нигде, као што знате, не условљава мањински прираштај.

Према томе, питање свете српске земље на Косову и Метохији (са хришћанском епископијом старом 1.080 година и са око 1.300 сакралних објеката) не може се решавати тако што ће се мањинска питања претварати у територијална. И више од тога, није мудра она политика која одређеним етничким групама помаже у лажном креирању права, идентитета и изабраништва – јер је то политика која рађа ксенофобичност, расизам и верску нетолеранцију. Срби су током два века такву политику плаћали голготском ценом етничког чишћења које је над њима вршено.

Beћ на овом примеру јасно се уочава потпуно неутемељени прилаз успостављању тзв. сивих зона и енклава, како су их окарактерисали аутори овог политичког програма Европске заједнице. Потпуно непознавање чињеница, или њихово ниподаштавање, неће умањивати већ увећавати сиве зоне силујући Заједницу да своју енергију беспотребно троши само зато што је одустала од принципијелних решења. А то конкретно значи да поводом кризе на Kocoву и Метохији треба основати међународну конференцију на којој ће бити решавана и гарантована права Срба у Хрватској и права Албанаца у Србији.

Приговор Рашко-призренске епископије овом документу тиче се и одстрањивања Русије из хришћанске европске заједнице, што понуђени документ чини стидљивим одгуривањем Русије у Азију. На сличан начин чини се и грешка фаворизовањем Турске европском заједништву на штету древних и аутохтоних народа у европској фамилији. Значи ли то, господо, да ће политички прагматизам заменити хришћански хуманизам у заједници на коју Европа чека две хиљаде година?

Нема хришћанске европске заједнице без усаглашавања оваквог документа од стране хришћанских конфесија. Разумљиво, није реч о теократији већ антианархији, пошто стварање унисоне идеолошке Европске заједнице неће бити залога за политичку будућност.

Европа мора тражити решења у оквиру заједнице духовних и хуманистичких искустава, попут моралних зачетника Паневропске заједнице. Њу су, као што знате, заговарали 1922. између осталих: Леон Блум, Бернард Шо, Алберт Ајнштајн, Мигел де Унамуно, Томас Ман и онај необични Србин из Лондона, Димитрије Митриновић.

Немојмо дозволити да политички прагматизам и садашњу појаву хришћанског глобализма и хуманистичког идеала претвори у мехур од сапунице. Уосталом, одговорност при стварању оваквих докумената увек је већа од могућих последица, па тако и одговорност оних који би хришћанску Европску заједницу заснивали на нехришћанским начелима.“

Оно што је владика рекао у Берлину 1998, он је понављао, с овом или оном нијансом, све до сада, ни за јоту не одступајући од интереса Србије и Срба на Косову и Метохији. Оваква „зилотска“, „фанатична“ доследност, у доба у коме су лаж и недоследност принципи јавног живота више него икад, морали су да сметају. А „Раде Неимар“ је, може бити, само колатерална штета.

Ко ће победити?

У случају владике Артемија није у питању само „геополитика“, него и „мистика“. Једноставно, нашао се на путу „Њу ејџа“, доба у коме „не сме бити два мишљења кад је плурализам у питању“. Да ли ће мудрост и добра воља у његовом случају победити неразум и жељу да се један незгодан глас уклони из унисоног хора религиозних и „евроатлантских“ интеграција, остаје да се види.

Било како било, то је већ било, и биће док год постоји Црква у којој, поред Божјег, има и људског (често „исувише људског“). Такав је живот у коме сведочимо Истину.

Једино у шта можемо бити сигурни је следеће: ко год да „победи“ у овој нашој несрећи, после свих победника победиће Истина (која је, за православне, богочовек Исус Христос.)

 ***

 

[1] Већ сам неколико пута писао да сам „стари реакционар“ – реагујем на надражаје. Од почетка писања на хришћанске теме, пратио сам оно што људе у Цркви (или око Цркве) занима и настојао да на то дајем одговоре (од питања сектологије, преко односа Цркве и друштва, до екуменизма). Сматрао сам, и сматрам, да је жива људска реч, каткад полемична, средство којим се, у дијалогу, долази до Истине, и да гушење слободе говора свуда (па и у Цркви) значи рат против човекове боголикости.

Као православни публициста, реаговао сам текстовима кад год сам мислио да је неко у Цркви изложен неправедној осуди: године 1994, у часопису „Логос“, објавио сам писмо редакцији, сматрајући да се у појединим чланцима објављеним у часопису износи погрешна тврдња да је патријарх Павле пацифиста хоминистичког типа; године 1999, у крагујевачким „Погледима“ објавио сам текст „Пророк у оставци?“ бранећи владику Атанасија захумско-херцеговачког од критика због његовог повлачења у мировину; године 2003, писао сам о беседи митрополита Амфилохија над одром Зорана Ђинђића, коју су „другосрбијанци“ једнодушно осуђивали само зато што је митрополит критиковао Америку због напада на Ирак; године 2010, када су извесни медији погрешно тумачили прве изјаве патријарха српског Иринеја, и о томе сам написао чланак.

Реагујем у тренуцима кад се нешто догађа, и углавном сам на страни оних који остану „сами против свих“. Моје речи, наравно, нису „црвено слово“ у календару, али су писане искрено, са намером да се допринесе трпељивом и мудром разговору, који нам је свима потребан, поготову у Цркви.

Част ми је да ово размишљање могу објавити на сајту „Нове српске политичке мисли“, која предњачи у борби за право на слободно изражавање.

[2] У часопису „Свети кнез Лазар“ (2-3/1996.) владика Артемије је објавио своје писмо Синоду поводом одлуке цариградског патријарха Вартоломеја. У фусноти је писало: „Дана 29. новембра 1995. године поднео сам редовним путем молбу Цариградској Патријаршији ради добијања благослова за посету Светој гори. Одговор је из Цариграда послат 27. фебруара 1996. године, али негативан, из разлога који се види из овог нашег одговора Светом Синоду СПЦ“. Одговор гласи:
„Светом архијерејском Синоду

У вези Вашег акта бр. 491. зап. 284 од 21. марта 1996. године, којим ми достављате одлуку Њ. С. Патријарха Цариградског Г-на Вартоломеја, којом ми ускраћује дозволу за улазак у Свету Гору, част нам је одговорити Светом синоду следеће:

Дубоко ме је заболела чињеница да сте Ви, Ваша Светости, и браћа архијереји, чланови Светог синода, без икакве провере узели здраво за готово чисту клевету садржану у акту Васељенског Патријарха да ја ,,одржавам некакве односе и заједницу са расколницима, са свргнутим од стране Грчке Цркве свештеником Кипријаном, који се назива епископом Оропоса и Филе“ (на чему се и темељи забрана мени уласка у Свету Гору), и што ми, на основу тога, скрећете пажњу (у духу сугестије из Цариграда) „да се држим канонског поретка Православне Цркве“.

Да сте ме о томе упитали, Ваша Светости, када сам недавно био код Вас, рекао бих Вам оно што је и Богу познато: Да никада од када сам Епископ, а и раније, нисам имао никакав однос и заједницу са поменутим Кипријаном, чак ни путем телефона.

И први део моје тобожње кривице да ја „својим речима и поступцима рушим углед Васељенске Патријаршије“, нема апсолутно никаква основа, нити се за потврду тога наводи било који доказ. Напротив, постоје многобројни докази да онај који мене позива да се држим „реда и предања Православне Цркве“ (дакле, Васељенски Патријарх Вартоломеј) сам лично, и они са њим, до сада су погазили све свете Каноне и предања Цркве, спроводећи своје екуменистичке и експанзионистичке циљеве. Зато је до суза болно да он и такви опомињу некога на држање канонског предања.

Ја знам, Ваша Светости, да ни наш Синод, нити било који други данас у свету, није у стању, нити је спреман, да узме у заштиту Свете Каноне и светоотачки црквени поредак и осуди оне који су те осуде достојни (многи су и у нашој СПЦ). Али зато спреман је и наш Синод и осталн у свету да суде и осуђују оне који, држећи се Светих Канона и предања Цркве Православне, подижу свој глас у одбрану вере православне и жигошу на пристојан начин (износећи само чињенице) оне који су одавно преступили међе које поставише Оци наши. Но, не мари ништа. Жив је Бог наш и свеправедни Судија, који то све добро види и зна, и чији суд ће бити праведан. Жалосно је само што многи, идући на компромисе и заједничке молитве са одлученима и анатемисанима, саблажњавају и воде у вечну погибао многе невине душе за које је Христос пострадао.

У условима у којима живим и по моћи колико ми дозвољавају, трудим се да будем верни следбеник и чувар Светих Канона и Светих Отаца, сведочећи јеванђелску Истину, да никакву заједницу нема светлост са тамом, ни Христос са Велијаром. То и такво моје сведочење које сам, ту и тамо, износио углавном у „Светом Кнезу Лазару“, доживљава се и узима као „рушење угледа Васељенске Патријаршије“. Овде ћу посведочити: Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света.

Браћо и Оци Синодалци, Вашу опомену мени (без обзира на то колико је неоснована) доживљавам као први знак Ваше спремности и ревности да штитите Свете Каноне и поредак Цркве, верујући да ће сличне опомене бити благовремено упућене и онима у СПЦ, који су се много о те Каноне огрешили и греше.

У тој доброј нади остајем Светом синоду одан у Господу

Епископ рашко-призренски Артемије

[3] Да скуп у Берлину није био нимало наиван, него је заиста оцртао правце будуће „евроатлантске“ (читај: НАТО) политике, сведочи и писмо немачког јавног делатника, Вилија Вимера, писано 2. маја 2000. године:

„Веома цењени г. канцелару,

крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

– Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

– Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

– Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

– Рат против Савезне Peпублике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.

– Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер“

Није ово никаква „теорија завере“, него воља светских моћника која се, на наше очи, остварује, при чему су, како рече Клаус Кинкел, стални губитници управо Срби.

Зато Турска најављује велики повратак на Балкан, и зато људи попут владике Артемија морају да оду. Они, једноставно, не верују да је Стамбол на Босфору добра будућност за нас – ни као престоница „православног екуменизма“ (у коме Фанар предњачи), ни као престоница новоосманске империје.

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/covek-koga-je-trebalo-ucutkati.html

УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА

УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА АТАНАСИЈА (ЈЕВТИЋ)!?

 Нашим читаоцима представљамо оригинални документ УПУТСТВО од стране СА Синода наметнутог, привременог Администратора епархије рашко-призренске Атанасија (Јевтић).

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Е.бр. службени 7

датум: 14. фебруар 2010.год.

Призрен – Грачаница

УПУТСТВО

Часном Свештенству, преподобном Монаштву и благочестивом верном Народу Богоспасаване Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске

I

1. Свештеници и Свештеномонаси помињаће на Св. Литургији и осталим Богослужењима:

а) на Јектенијама и Великом Входу: “за Свјатјејшег Архиепископа и Патријарха нашег Иринеја, за Преоовећеног Епископа нашег Атанасија, Администратора ове Епархије, за часно Свештенство, сав клир и верни народ…”

б) на: “Најпре помени” (у Анафори Литургије): “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија, и даруј га Светим Твојим Црквама…”

2. Односно Пр. Еп. Артемија: ако служи сам (подразумева се да он као дугогодишњи Епископ зна канонски поредак кога ће да помиње) саслужујући свештенослужитељи помињаће на Јектенијама као напред (Патријарха, Епископа нашег Адмнинистратора и само: “епископа Артемија”.

Исто то и на Великом Входу. На “Најпре помени”: кад Еп. Артемије заврши своје узглашавање “најпре помени…” онда ће саслужујуће Свештенство: “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија…”. Када пак Еп. Артемије саслужује са Епископом Атанасијем онда се подразумева да ће на Јектенијама саслужујуће Свештенство помињати: “Свјатјејшег Патријарха, Епископа нашег Атанасија и Епископа Артемија…”, а на “Первих помјани”: само Епископа Администратора.

II

Скрећемо пажњу свима вама да сте дужни да знате и другима око себе објасните, због ширења антицрквених, антиканонских и антиправославних обмана: како je одлука Св.Арх. Синода СПЦркве о смењивању Еп. Артемија и постављању Епископа Администратора наводно “исхитрена и нагла” одлука само Синода и да “Синод није важан”, него само Св.Арх. Сабор СПЦркве.

Овакве бесавесне и цркворазорне лажи и клевете могу само отежати положај Владици Артемију (јер се могу приписати њему, ато je тежак канонски преступ и подлеже суду и рашчињењу). Чињеница je да се ненормално стање у овој Епархији развлачи већ неколико година јep En. Артемије није извршио ниједну одлука Сабора и Синода од 2006. године односно цркворушилачке делатности Симеона Виловског и његових сарадника и експлоататора напаћеног Српског Косовско-метохијског народа). Садашњи пак Свјатјејши Патријарх изабран je од Св. Арх. Сабора СПЦркве (а и његова прва два члана Св.Арх. Синода били су директни кандидати за Патријарха) и такође председава и Сабором и Синодом. Само посуновраћена свест и савест може “забијати клин” између ова два (ширег и ужег) тела Саборног бића Цркве Православне. Што се пак некада неки чланови Сабора, овога или неког другог, данас или раније у историји, не слажу у понечему – на то je давно одговорено шестим каноном Светог Првог Васељенског Сабора: „Ако се двојица или тројица због свадљивости успротиве, нека важи глас већине.”

Епископ Администратор Епархије Рашко-призренске и Косовко-метохијске

+ Атанасије

Преузето са: http://borbazaveru.info/content/view/2121/1/

ОДНОС МЕДИЈА ПРЕМА ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Конференција за новинаре под називом «Однос медија према СПЦ»

         У четвртак, 11. 03. 2010. године, у београдском Медија Центру одржана је коференцију за новинаре, на тему извештавање јавности о најновијим догађајима у Епархији рашко-призренској СПЦ. На конференцији су обавештени представници медија о подношењу тужбе за клевету од стране приватног тужиоца епископа Артемија, против новинара дневног листа «Blic» Ж. Јевтић и Н. Зејака, а због текстова у којима је владика означен као расколник. Тужбу Првом основном суду у Београду поднео је пуномоћник епископа Артемија, београдски адвокат Горан Петронијевић. На конференцији су говорили:

 –          г. Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина и један од пуномоћника владике Артемија

–          г. проф. др Драгиша Бојовић, професор Универзитета у Нишу и Унивезитета у Косовској Митровици, управник Центра за црквене студије

–          г. мр Зоран Чворовић, асистент Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, правни историчар.

Одлука Синода безакона?

Члан 111 Устава СПЦ 

„Епархиског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљном престанку једнога од услова из члана 104. као и на основу оправдане молбе за пензију.“

 Значи само СА Сабор СПЦ, може уколнити епархијског Архијереја са епархије и то не на основу инсинуација или претпоставки, већ само по канонској осуди или доказаној немоћи.

Свети Синод нема овлашћења да уклања Архијереја са епархије. Свети Синод не може да пресуди Архијереју, нити му може судити.

Из овде поменутих разлога одлука о разрешењу епископа Артемија је БЕЗАКОНА. 

*Члан 104

За епархиског и викарног Архијереја може бити изабран онај:

а) који испуњава све канонскозаконске услове предвиђене за архијерејски чин у православној Цркви;

 б) који је редовно свршио православну духовну академију или православни богословски факултет;

в) који је држављанин Југославије; овај услов не важи за Архијереје српских православних епархија ван земље;

г) који је својом ревносном црквеном службом, као и својим угледним животом и преданим радом на добро Цркве и народа стекао опште уважење и показао способност за положај Архијереја.

Инфо служба епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у време заточеништва епископа Артемија 

 

 

ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ

Империја узвраћа ударац

 

Лажи и клевете епископа бачког Иринеја грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа у вези последњег јавног линча владике Артемија.

У бездушној и бескрупулозној кампањи и медијском линчу владике Артемија наслушало се српско уво ових дана свега и свачега. И тек што смо помислили да нас више ништа не може изненадити из уста епископа бачког Иринеја, звекнуше нас по глави (к’о неким чекићем, што би рекао његов аустралијски имењак) нове ,,вести из несвести’’, јер при чистој свести и  здравој памети, то прочитати и нормалним умом прихватити било би заиста немогуће.

Интересантне су Иринејеве језичке и логичке бравуре, препуне недоказаних и недоказивих силогизама, на које смо и досада у његовим изјавам навикли, мада је овим последњима већ прешао у ,,будибогснама’’ (како често воли да се изражава његов брат по лажима, умировљени Атанасије) трансценденталну сферу.

Запрепашћујућа је и отровно трновита чињеница да епископ Иринеј у свом последњем ,,утуку на утук’’, датом грчкој црквеној агенцији Ромфеа, на много места употребљава израз ,,Црква Србије’’, угледајући се, верујемо,  на сличан израз, ,,Црква Грчке’’(η Εκκλησία της Ελλάδος.).

Иако је тај израз могућ и прихватљив у Грчкој православној цркви, јер њена јурисдикција обухвата само територију државе Грчке (осим делова у Епиру, који су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), такав израз никако није и не може бити прихватљив за Српску православну цркву, чија се јурисдикција простире далеко ван граница државе Србије (овакве каква је, измучена и мала да, чини се, мања не може бити, мада српским непријатељима и даље превелика), на традиционалном простору јурисдикције Пећке патријаршије на Балкану, као и парохије и епархије СПЦ у дијаспори, што је онај учени правник-попа из Подгорице, а духовни изданак умировљеног Атанасија, негде недавно веома разложно и учењачки објашњавао.[1]

Да ли је и ово један од покушаја преосвећеног Иринеја да покаже, и још једном на мала врата прогура идеју о предавању дијаспоре под омофор Цариградске патријаршије, што су њене намере и претензије, имајући у виду све већи недостатак лаоса са којим се Цариградска патријаршиија, којој су већина митрополита титуларни (укључујући и код нас толико ,,свеопеваног’’ митрополита пергамског Јована), суочава, под тешким и све тежим историјским околностима у Турској? Или, како пише протојереј Радомир Поповић: ,,…Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету.’’[2] Овај апетит Цариградске патријаршије, наравно, није од јуче, већ те претензије за ,,опаповљењем’’ Цариградског патријарха и његовим претензијама на читаву православну дијаспору, на његово постављање и представљање као ,,православног папе’’ дужег су карактера, и о њима је лепо писао проф. Сергије Тројицки још 1957. године у свом тексту ,,О јединству Цркве’’[3], описујући догађаје још од прве половине прошлог века.

Сада видимо да и у нашој јерархији, барем код појединих епископа, влада загрејаност за такве, православном учењу и етосу стране, претензије, барем код оне мање-више сталне поставке ,,еминентних’’ епископа, врсних теолога, који на таквим скуповима, од Алепа, преко Београда, Равене и многобројних Шамбезија, радо учествују, послани од Светог Синода, а представљајући, ваљда, глас плироме Српске православне цркве потписујући, будибогснама, све и свашта, јер, док год је на грчком језику, нема зиме.

Да ли нас, а и грчку јавност, епископ Иринеј полако припрема на оснивање Православне Цркве Србије, од које ће се полако одвајати Православне Цркве Црне Горе, Хрватске, БиХ па све до Православне Архиепископије Косова? Знамо да је на четвртој предаборској конференцији у Шамбезију, јуна 2009. на којој су учествовали и архијереји СПЦ са горње фотографије, одлучено да се ,,препоручи’’ оснивање Епископских конференција у православној дијаспори.[1] Ту су препоруку већ усвојили Православни епископи у Немачкој па су недавно већ основали КОКИД (Комисија Православне цркве у Немачкој), којој председава митрополит Августин из Васељенске патријаршије.[2]

Затим нас је на сајту СПЦ затекла вест и да постоји неки Епископски савет Православне цркве у Црној Гори[3], што је очигледан корак ка њеном поаутономљавању, јер, изгледа, ,,Архиепископ цетињски’’, кад већ није успео да постане патријарх, а ни световни владар Црне Горе, очекује да постане барем суверен ,,Православне цркве у Црној Гори’’.

И о томе засад толико. Осврнимо се, међутим, на синтагму толико пута поменуту у саопштењу агенцији Ромфеа у једној, другој, или инакој верзији, а то је: Свети Синод. Интересантно је запазити колико све језичких бравура чини поменутом синтагмом епископ Иринеј, да се убоги читалац просто губи у мору модификација и значења (грч. η Σύνοδος, се у грч. црквеној терминологији користи у значењу Сабор), од израза ,, Свети Синод Јерархије’’, ,,Свети Синод’’, ,,Синод Православне Цркве Србије’’,  ,,Синод Јерархије Православне Цркве Србије’’, све до ,,Стални Синод’’ и ,,Стални Свети Синод’’.

У Грчкој Цркви заиста постоји институција Сталног Светог Синода, под председавањег Архиепископа атинског, и броји 14  чланова. Задатак му је да обавља и надгледа редовне црквене послове у току године, између два заседања Сабора Архијереја. Чланови се бирају на годину дана (осим председавајућег Архиепископа) и у последњих шест година само се једном десило да један Архијереј (Ксантија и Перитеорија, Пантелејмон) буде два пута члан Сталног Синода. Дакле, иако му је име стални, чланови се редовно мењају, и готово сви епископи (митрополити у Грчкој Цркви), измењали су се у последњих неколико година као његови чланови.

У нашој помесној цркви, пак, иако му назив и није стални, Свети Синод готово увек да има исте чланове, који се само, једни те исти, мењају ротацијом, и, као такви, учествују на свим међуправославним, међухришћанским, међурелигиозним па и политичким конференцијама, бивајући многоструко одговорни (и одговарајући), и исто тако стављајући, без претходне сагласности и одобрења Светог Архијерејског Сабора, потписе у име Српске Цркве на све и свашта. Јер, заиста, они су стални и непромењиви. И само још недостаје да нам у једном од својих телевизијских обраћања владика бачки, убедљиво и несумњиво, у духу новог Краља Сунца узвикне: ,,Људи, па Црква –то сам ја! А ,,Ја’’ што каже, то се не спори, упркос оноликог климања главом, оне вечери у емисији Упитник, у знак одобравања на констатацију новинара Ракочевића како Цркву треба посматрати критички.

Предугачак би био овај текст када бисмо се осврнули на све недоследности, полуистине, као и отворене лажи и клевете које Епископ Иринеј износи у свом саопштењу. Ипак, неке је још неминовно поменути. Кренимо, дакле, од чињенице да сасвим упрошћено, да не кажем (божемеопрости) лажно, представља грчкој јавности ситуацију око обнове српских светиња на Косову и Метохије, наводећи да су светиње обнављали и васпостављали стручњаци међународне заједнице (овде сад неминовно иде оно sic!, тако драго умировљеном владики Атанасију). Где је он од оног мора шиптарских фирми и ,,експерата’’, који су тако ,,приљежно’’ обнављали цркве видео међународне стручњаке, није нам познато. Оно што нам је, пак, познато, јесте да тендере за ,,обнову’’ цркава не расписују никакви међународни стручњаци нити институције, него приштинско шиптарско министарство културе. Остављајући на страну политички и национално катастрофалне импликације дувања у леђа косовској независности, предајући њиховим институцијама на ,,обнову’’ наше светиње (па онда и на ,,чување’’ шиптарској полицији), довољно је писано и о самој стручности тих ,,обнављача српске баштине’’. Не, ништа од тога није проблем, по Иринеју једноставно неразумни Артемије није хтео да призна, преузме и освети цркве које су обнављали и васпостављали међународни стручњаци (ваљда ћемо да чујемо и неко име од међународног значаја). Битно да је, како нам преосвећени лепо каже, народ тражио. О каквом и ког народа догађању овде прича, ником није тачно познато.

Друга ствар на коју се треба осврнути јесте од владике Иринеја веома суптилно суптилно увлачење тезе о г. Џатрасу као старокалендарцу (иако је и сам Иринеј, ваљда, старокалендарац), знајући колико је грчка јавност, до алергичности, осетљива на ово питање. Онда се и само намеће питање: Па шта ако је старокалендарац? Није ваљда вл. Артемије са њим расправљао о календару, него покушавао да са човеком, очигледно способним и добронамерним, пробије медијски мрак и сатанизацију Срба којом се последње две деценије осликавају Срби у америчкој јавности. Чуди оволика ревност и новокатарство епископа Иринеја па се човек с правом пита да ли би он одбио, ако не помоћ, а оно бар разговор с Оливером Дулићем зато што је римокатолик, или са Љајићем, пошто је муслиман?

Међутим, сада седите, пошто оно што ћете прочитати није безопасно за слабе нерве. Г. Џатрас уопште и није старокалендарац, него припада једној парохији званичне Грчке православне архиепископије у Америци, која је под омофором Васељенске патријаршије!!! Чињеница проверљива, а надамо се да ће и г. Џатрас, ако је ове Иринејеве небулозе негде прочитао, јавно и да одговори на њих.

И за крај, молећи читаоца за опроштај због дужине овог писанија, потребно је неминовно осврнути се на читав приказ, наравно, по Иринеју, ситуације око седница ,,Сталног синода’’, и позивања, непозивања, присуствовања и неприсуствовања, као и одлучивања у вези и о владики Артемију.

,,Преосвећени Иринеј тврди: На крају је епископ Артемије још једном позван да дође код најблаженијег Патријарха и Светог Синода 11. фебруара у Београд, да расправе о исходу новонастале ситуације. Епископ Артемије се појавио на састанку, док је група његових следбеника и подржавалаца одржала протест пред зградом Патријаршије. Након што је преосвећени Артемије остао при ставу да не изврши одлуке јерархије и одбио покушаје да се нађе начин договора, одузето му је право да управља епископијом до завршетка канонског поступка који је започео Стални Синод.’’

Дакле, епископ бачки тврди да се опет тога дана, док су, ако добро разумемо, фанатизовани монаси, монахиње и верници, попут неке неваспитане и агресивне руље, мирно стајали, отпевали понеку црквену песму и молили се Богу за свога Архијереја, Епископ Артемије је учествовао на седници синода, пре које ништа није било решено, него, због његове упорности  на ТОЈ седници, и одбијања да се нађе заједнички језик, од истог тог Сталног синода, привремено разрешен управљања епархијом. Треба напоменути да се ТА седница синода, уз мирно певање и молитву ,,фанатизованих следбеника пред Патријаршијом’’ одржала не 11. него 13. фебруара, у суботу, зашта постоји обиље доказа, и надамо се да је ово преосвећеном Иринеју била само писана омашка, а не и још једна намера да на неки начин изигра и превари Грчку Цркву и грчку јавност. Но, нека му га!

Послушајмо сад шта о том догађају, и свом упаду у Грачаницу каже умировљени Атанасије:

Да би човек могао боље да се снађе у овој гомили неповезаних конструкција, ево и транскрипта:

    Нисам ја дошо овде да пљачкам и освајам, ал ево, зашто сам ушо пре. Они су блесави! Знајући да се спрема долазак, такви какви су дошли…знајући да је Симеон у…све се зна се, пазте све се зна…он је за време комисије овде двеста пута телефониро да утиче на, на, као што је и 2006… скривали документа. Однео је два велика куфера, не можемо да нађемо шта је однео. Јер мисли да ће нас заварати. Даклем ја сам реко: Људи ја морам да идем раније! ОДЛУКА ЈЕ БИЛА ДОНЕТА НА ПРЕТХОДНОМ СИНОДУ , неколко дана… али одлуке синодске важе кад се потпишу, није само била потписана, и чекало се да дође Артемије, да пред њим потпишу и одма да му уруче. Тако је и било и он је потписо да је примио. Али, одлука је важећа! И ја сам реко: Људи ја морам да идем пре! Знам шта је, знам каква је ситуација, у смислу (…) шта ћу затећи. И, проста је ствар, то нисмо њима открили, зашто? Зато што би могли да нас изненаде, забарикадирају се горе…у договору са Патријархом ја сам стиго у Куршумлију сат после потписа, не сат, није ни био сат, у дванаес и једанаес је потписано, пре дванаес сам био у Куршумлију. У Куршумлију ме је чеко факс, код свештеника, узмем факсове и за сад времена стигнем у Грачаницу са овлашћењима. Они су блесави!… јер мисле да смо ми…сисали весла… и ушли смо, узели, само променули браве, нисмо ништа разваљивали, овај, у… тај… инфо службу, узели смо благајну, овај човек био ту, узели смо секретаријат… е тај је велика мутивода, несрећа та… није тео да оде кад сам га ја смено. Кажем: Владико, оћемо ли опет почети испочетка. Једва је отишо, тај Иринеј, велика мутивода! Прво, монах секретар епархије, шта ће он ту? Довео сам оца Срђана да ми помогне, јер зна и све… и вероватно се човек неће никада вратити. И онда је дошо Артемије, његово нисмо такнули! Да, отишли смо у Симеонову собу, нашли смо масу торби, препуних, зашто није однео, не знам. Али, то што је он побего (лупање шаком о сто) ко кукавица, мењајући двапут кола да оде у Грчку. Извезли су му други његова кола која су та, епархијска, ауди. Дошо је један из грчке банке, Македонац, Алфа Банка, да га превезе, па му превезо кола, што му све то требало? Исконструисање пријема његовог код Пирејског је сада у току, највероватније су датуми…мењали… то се види, видећемо како ће то бити, поништен је његов пријем…

Дакле, агенцији Ромфеа Иринеј тврди да, пошто владика Артемије није хтео на последњем састанку Сталног Синода да се договори и изврши одлуке, тек онда Синод доноси одлуку. Умировљени пак, Атанасије, тврди да је одлука већ претходно била донешена, а само није била потписана, и требало је да се Артемије позове и само пред њим потпише. Или Иринеј лаже грчку, или пак Атанасије српску јавност!

И на крају, у једној реченици, долази јасно разјашњење очекивања и нада епископа Иринеја, па каже: ,,Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт Преосвећеног Артемија.’’ Ко су ти многи, није нам познато, знамо да је он тај један, иако, очигледно, његов глас (Црква-то сам ја) вреди за многе, а ту своју жељу поодавно није крио. Што је баби мило, то јој се и снило, каже народ. А преосвећеном Иринеју снило се и привиђало, изгледа, много, па ни сам више не може да разлучи праву од виртуелне стварности.

Много би се још ствари из саопштења могло изанализирати, али, већ смо прешли дозвољену границу дужинске пристојности једног текста, а да се пажљили читалац не замори. Ствар је сложена и тешка, противник наоружан и опасан, пресуде већ на столу, донешене и полуизвршене. Но, каже наш мудри народ: Не рече Туре: ,,Ако Бог да!’’ Стога Тебе молимо и преклињемо, Господе, дај Ти, по својој милости и правди! Амин!

П. Ш.

11. март 2010, Крушевац
[1] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/patrijarh-srpski-ili-patrijarh-srbije-q.html

[2] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/angazovanat.htm

[3] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/OjedinstvuCrkve-Trojicki.htm

[4] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_sa_cetvrte_predsaborske_svepravoslavne_konferencije_sambezi_6-12_jun_2009_godine

[5] http://www.spc.rs/sr/osnovana_episkopska_konferencija_u_nemackoj

[6] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori

http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/03/империја-узвраћа-ударац-2/

НЕ МОЖЕ СЕ ГРАД САКРИТИ АКО НА ГОРИ СТОЈИ!

НЕ МОЖЕ СЕ ГРАД САКРИТИ АКО НА ГОРИ СТОЈИ!

 

 

 

Медији, на челу са Блицом, Б-92, РТС и ФОКС-ом су навалили сложно против владике Артемија, као интернет огранак придружују им се „форуми студената теолошког факултета“, на челу са две удрне игле новотараца, хипи-геј форуми „ЖРУ“ и „Верујем“.

У овако мрачној и загађеној атмосфери изненађује здраво размишљање поштеног народа који и поред овако осионе и клеветничке кампање успева да остане у истини недотакнут њиховим лажима.

 

(ово је само неколико одабраних интернет коментара и реаговања поводом догађања у СПЦ и Епархији рашко-призренској, и најновијег прогона Владике Артемија)

 

*** 

Нажалост, сви одговори се своде на то да је одлуку донео Синод, да су Синод и Сабор вођени Духом Светим и да су њихове одлуке по дефиницији увек исправне. А то просто није тачно. Да је тако, онда би кроз историју сви сабори и синоди доносили исправне одлуке. Сви знамо да није тако. Примера има колико хоћете. Да ли је било разбојничких „васељенских“ сабора? Да ли је сабор у Цариграду протерао Св. Јована Златоустог? Исто је учинио и сабор у Александрији са Св. Атанасијем. Је ли практично цело правовславље осим Марка Ефеског потписало унију у Фиренци?
Помесни Сабор је кињио и прогонио св. Нектарија Егинског. Сабор Руске Цркве је донео 1972. године одлуку о интеркомунију са римокатолицима. И шта ћемо сад?
Знамо да су све те одлуке биле неисправне. Ја не оспоравам начелно ауторитет Сабора и Синода, али и не тврдим да је свака њихова одлука по дефиницији исправна.

 

***

 

владика мора по директиви пентагона бити уклоњен 

 

***

 

Срамно и жалосно.
Како ни мало немају поштовања према преосвећеном владики Артемију, поступили су према њему као према тешком злочиинцу, без милости и без икакве шансе да се брани. Чак нису уважили ни мишљење народа.

Вероватно да је СИНОДУ неко утерао страх у кости, неко ко је наредио цео поступак. Кад је патријарх Иринеј одржао беседу после хиротонисања, сутрадан је Тадић посетио новог патријарха и пренео му америчке налоге. Патријарх се извињавао муслиманима, али нико није схавтио због чега.

Одмах после тога Тадић иде у Дечане као у кафану, не уважавајући владику Артемија као представника и достојанственика цркве и домаћина! Какав простаклук……
Невероватно како се понавља српска историја – свој своме скида главу. Потурчавање није завршено.

***

 

Један од тужнијих дана за нашу цркву,дан који ће остати упамћен у историји СПЦ.А зашто време ће показати,нажалост последице ће бити несагледиве.Оно чега сам се давно прибојавао,али и надао се да се неће десити десило се.
Још један праведник,је доживео да му слуге запада,и масона,задају ране.
Дрзнули су се на најподмуклији начин да оклеветају Владику Артемија,и тобоже прогласе га за човека склоног крађи и финансиским малверзацијама.
И показали су се још и молостиви,може да остане у неком манастиру,по својој жељи.Која великодушност.
А да ствар буде тргична,за администратора постављају Епископа који је у пензији,болестан,са сломљеним вратом.
Надају се да ће Атанасијева вика и галама да утера страх у кости монаштву на Косову,можда само оном у Дечанима.
Мене лично је толико потресло ово дешавање унутар Цркве,да заиста ја лично немогу,да останем равнодушан. Од данас на многе главешине СПЦ ја немогу гледати као на своје духовне пастире,већ као на слуге запада и екуменизма.

Хвала Богу па сам школу завршио на време,тако да сам се научио правој вери,није било Зизијуласа ни Игњатија,учили смо Јустинову Догматику.

***

 

Ти баш ниси у току. Обавиће он посао у рашко призренској баш добро као што га је својевремено обављао у Жичкој. Још само Зокија да му врате.

Слава Богу да ето и данас имамо оне које за веру православну страдају. Ни веће милости ни среће! Аксиос владико Артемије!!! Аксиос, Аксиос, Аксиос!!!

 

***

 

Многе ствари сам видео својим очима,четири године сам провео на теолошком и нагледо се свега и свачега,па кад боље размислим ко све и не заврши теолошки,није ни чудо што имамо стање какво имамо. Вера,поштење,доброта то се нестиче дипломом.

А Оно да је Атанасије свашта причао против Американаца то стоји и против Милошевића,али га још ниједанпут нисам чуо да је критиковао ову жуту власт,предвођену Борисом.Оштар је на језику,зна и да опсује,али ове сада на власти не узима уста,вероватно му се свиђају.

И о поштењу појединих Епископа небих,јер бих упао у тешко искушење,а судија нисам,нити желим да будем.

А да ме боли ово што су урадили Еп.Артемију,боли и то не мало.

Боли ме што се уништава српско национално и духовно биће.Шта ће нам држава у којој нам странци бирају владу,министре,епископе

***

 

 

***

 

Браћо и сестре,

При свим овим догађајим веома је важно нагласити неколико веома контрадикторних ствари и чињеница, које упадају у очи и парају уши. Те чињенице нико у званичним круговима не објављује и оне се покушавају прикрити.

Прво: Било је важно да се јавност припреми на све ово.

У данашње време, свеопште раслабљености и слабе воље и жеље за дубље испитавања сваког догађаја и здравог расуђивања веома је лако манипулисати људима. У том смислу већ дуго времена медији шпекулишу, јер нема никаквих доказе, о нелегалним радњама у Епархији рашко призренској. У томе највише предњаче медији под контролом (а сви су мање више) страних обавештајних служби и домаћих плаћеника.

Србског човека сиромашног, али поштеног најлакше је придобити тако што се борите против лопова, тј. у овом случају „ви“ некога разрешавате функције јер је тај негде нешто „покрао“. Након, првог таласа информација и ширења отрова. Стварне чињенице које би се накнадно и појавиле немају свој ефекат и више нису битне. Србски човек који је због свих својих проблема већ у „нок-ауту“ само површно задржи ту прву припремљену информацију, и на основу ње формира свој став.

Друго: Важно је да неко одради ствар на терену

Атанасије је пензионер и то је пензионисан на своје лично тражење јер није способан (због болести) да води своју епархију. Међутим, гле чуда напрасно оздрави кад је требало да администрира другим епархијама СПЦ (жичка, рашко призренска).

Веома чуди то како се и зашто журило СА Синоду и Атанасију да што пре упадну у службене просторије Епархије рашко призренске. Буквално 15 минута након објаве СА Синода о његовом наименовању за админстратора ЕРП, Атанасије је са својим „асистентима“ ушао у Грачаницу иако је по одлуци Синода примопредаја требала да буде у недељу. Дакле шта је пензионисани епископ Атанасије већ у суботу преподне радио у Грачаници?
Даље тако хитра појава пензионисаног епископа Атанасија у Грачаници може значити само две ствари; или је пензионисани епископ Атанасије од Београда до Косова летео авионом или хеликоптером, а за то треба сагласност међународних окупаторских снага или је већ био доле, што ће рећи да се за одлуку СА Синода знало унапред.

Пензионисани епископ Атанасије је упао у све службене просторије ЕРП, сем келије епископа Артемија, дакле канцеларије са администрацијом и благајном су биле без примопредаје узурпиране. Брат брату не упада у његове просторије нити у његов дом без њега и без његове сагласности. То браће не чине, али ето „брат“ пензионисани епископ Атанасије чини.

Даље, ако се врши примопредај било предузећа, било школе, или било које друге установе основни је ред, а и закон налаже да се примопредаја изврши уз присуство претходника, односно онога који је био надлежан за период пре преузимања институције. То је у овом случају избегнуто.

И ко сад може реће и да нешто од докуметације није склоњено или да нешто друго није подметнуто. Ко, господо? Нико. Једноставно гледајући у овој напаћеној Србији како се они на власти разрачунавају са политички противницима и неједномишњеницима где прво подметну и накалеме све и свашта, стрпају их три-четири месеца у истражни затвор, а после се ти брани… И шта би онда чудило ако се отац Симеон Виловски склонио. Он то сигурно није учнио без благослова свога духовника.

Треће : Безакоње

Приликом доласка у Грачаницу владика Артемије проналази да су све келије проваљене. Владика Артемије је изолован. За све оне који у то не верују најбоље је погледати снимак који се појавио на РТС кад монаси ЕРП питају дечанске монахе, да виде свога владику. При томе траже или да се позове владика Артемија да изађе напоље из Грачанице и да им се обрати или да они прођу у Грачаницу да га виде. Дечански монаси, то одбијају и по своме већ опробаном рецепту узвараћају силом. Све се ово истинито и лепо види на снимку који је објавио РТС. На жалост овај снимак не обухвата део кад и окупациона војска шведског батаљона помаже „дечанцима“ да опструишу улазак србских монаха ЕРП у Грачаницу.

Круна свега: Ко то брани србским монасима да уђу у свој србски манастир?

Зашто неко брани србским монасима да уђу у србски манастир и да виде србског епископа?

Шта неко хоће да сакрије, кад примењује комунистичке методе забране уласка у манастире?

Индикативено је то што се на капији манастира Грачанице види велики број цивила! Цивила који бране србским монасима ЕРП да уђу у србски манастир? Ко су ти цивили који бране србским монасима да уђу у србски манастир и за кога они раде? Са чијим благословом?

У свим овим одлукама, дешавањима очито је да нема трунке ни љубави, ни људскости, ни смирења, ни закона.

Бранити србским монасима и мирјанима Србима да уђу у србски манстир, ко то може радити и у чијем је то интересу!?

То је чиста сила, а свакој сили дође крај, пре или касније!!!

***

 

Мени постављање администратора који од првог дана износи увреде, осуде и пресуде једноставно не делује као добронамерни покушај да се проблеми реше.
Чини ми се да они тек почињу да се стварају…
Ако се погледа ситуација у Жичкој епархији и какве су се ствари тамо догађале то баш и није нека препорука за избор одговарајуће личности за ситуацију у којој се налази Рашко-Призренска Епархија.
Пошто су медији пуни вести о насилном покушају монаха да уђу у Грачаницу, морам да поставим питање:

Да ли је вл.Артемију дозвољен контакт са верницима и да ли постоји одлука СА Синода о забрани уласка у Грачаницу? 

 

***

 

По плодовима њиховим познаћете их (Мт 7, 16; 7, 20).

 

***

 

Овде је реч о политичкој чистки и то таквој каква је достојна поређења Титиних времена.
ДС је, чини се, пронашла неку заједничку формулу са страним непријатељима како да они узму Космет а да изгледа да га ми никако нисмо дали (али виша сила, шта да се ради!) и сад у остварењу тог плана смета владика Артемије. Смета већ дуже време и свашта су покушали да га смене али није успело.
Зато сад отворено насиље према њему.

 

***

 

А коме није мрско нека само испрати “ новију историју „, писања, нагињања, “ брањења владика, Синода и Цркве “ од стране неких учесника на овом форуму од почетка и биће му све јасно да јасније не може бити…
Више ми се огадише ови на форуму што све они имају неко Богом дано право да бране и Синод и државу и владике и председнике и сваку врсту власти ма била она световна јал’ духовна, ето баш нашли да их бране од мене и оних Срба који се овде осећају данас баш као ја… Бране и то све уз неко љигаво кревељење и намигивање… Ал’ све они бране, ал’ онда једног нападају, па опет све редом бране, те мир, те слога, те браћа, те вако, те нако, па онда ај’ опет по једној страни ошини…
Мука гледати…

***

 

‘Псеудозилоти“ и “псеудомонаси“ дође му нешто као кад другосрбијанци викну “клерофашисти“ и “националисти“.
Не знам зашто али некако ми слична реторика.
Не могу да се отмем утиску да долазе из исте кухиње.

***

 

Владика Артемије, и „побуњено монаштво“, како га назва куратор, никако да дође до речи и мени се ово све мање свиђа.
Ја сам написао један кометар у Политици у којој сам и њима скренуо пажњу да стално дају простор само једној страни. И неће да објаве тај коментар. а објављују све што је против Артемија.
Политика почиње да подсећа на најбоља времена из Одјека и реаговања, која су сами новинари писали.
Овде се ради о политичком линчу, и то преко медија!
Куратор сад каже како су они још 2005. рекли да се фонд за народне кухиње на Космету користи за приватни луксуз!
Пази, молим те! А коме су они то рекли? И шта су чекали 5 година?
Ако се то покаже истинито, поред оптужбе за ове што су злоупотребили фонд за гладне подићи оптужбу и против ових што кажу да су знали за то одавно. Ако су знали били су дужни да пријаве органима гоњења. Како то нису учинили, криви су за саучесништво.
Мислим да брука овде постаје све већа и већа.

***

 

Дивим се поверењу које поједина братија гаји, како сами кажу, ”према Синоду сопствене цркве” (цитат по сећању). Та братија би у доба потписивања флорентинске уније прешли у унијате, јер је највиша инстанца цариградске патријаршије пристала на унију (а истовремено би се клели како и светог Марка поштују). Та братија би у доба светог Максима Исповедника прешла у монотелите, јер је и црквени врх тако поступио. И тако даље…
Хвала Богу, након последњих догађаја, и слепцу је јасно ко је ко у нашој Цркви. Господ рече: ”По делима ћете их познати”, и заиста, по делима их и познајемо. Ниједан честит православни Србин не би ставио свој потпис испод потписа портпарола Сабора, на саопштење поводом посете зликовца Бајдена.

***

 

 …. Господ Исус Христос је рекао „по плодовима њиховим познате ће их“, а мислим да свако ко искрено жели да види истину и има храбрости да напусти лагодан пут угађања себи и компромиса са савешћу, може да види како су се показали ученици Аве Јустина. Знамо да је Ава био врсни познавалац литургије и да сам није ништа мењао нити му је падало на памет да ишта промени. Ако се не варам он је папу назвао архијеретиком, он у својој беседи ГРМИ „Ко сте ви да прекрајате науку Христову и да било шта мењате у Цркви“

Ко је ишао на разговоре са папом, ко заједно служи са католицима и осталим јеретицима, ко уводи новотарије у Цркву, а ко храбро остаје на бранику вере и нације не мењавши ништа ни за јоту. Да ли се сви ученици Аве Јустина придржавају његових поука или то само епископ Артемије чини? И гледај брате парадокса, управо онај који је остао веран до краја свом учитељу и Господу Исусу Христу најмање помиње да је ученик преподобног Аве, а баш онај који „реформише“ литургију на сва уста говори да је он ученик.

***

 

. Једна од девијација екумениста, (која потврђује страшне речи светог Јустина да је екуменизам СВЕЈЕРЕС), је и невероватна нетрпељивост према браћи по вери, којима су екуменисти у стању да упуте напогрдније речи и да напишу томове књига о њиховим гресима. Та нетрпељивост је сразмерна ”љубави” коју гаје према свима осталима – Бајденима, папама, секташима, јеретицима, и осталим ”људима добре воље”.

 

***

 

Мало је дегутантно ово свеопште згражавање као да се ово десило први пут.Пре више од годину дана су управо дечански монаси и то неколико њих претукли секретара Виловског и то у заседи на превару. Поново су једна страна у тучи дечански монаси. На који начин су прошли пут кажњени? Ко је одговоран што им је туча прешла у навику?

***

 

Неколико недоумица је потребно разјаснити. Те недоумице су: 1. Како то да се за о. Симеоном (Виловским) и г. Предрагом Суботичиким покреће кривични поступак, а против владике Артемија канонски правни? 2. Како то да је у случају владике Пахомија Црква чекала одлуку грађанских власти (није покренула какнонско правни поступак), а у случају владике Артемија чини обрнуто? Шта је са доказаном проневером директора Патријаршије о. Луке Новаковића? Какав је поступак покренут против њега, канонско правни или кривични? Да ли ће се ствари истерати на чистац и Српска Православна Црква зауставити корупцију у својим редовима или ће и даље наставити да тоне? Наредних неколико месеци ће нам дати јасније одговоре

 

***

 

Раскол је већ почео, и то, да будемо сасвим јасни, одлукама пет владика у Синоду. Исте те владике могле су да отворе питање рашке епархије на Сабору, који је по Уставу Цркве надлежан да смени епископа, али оне то нису учиниле, него су ћутале, док се Сабор није разишао. Разлог је једноставан: петорица архијереја који тренутно чине Синод, изгледа, немају већину у Сабору. Дечански монаси и њихов игуман већ годинама нису у послушању свом надлежном епископу, што је основни принцип организације цркве, а Синод, углавном у истом овом саставу, их у томе подржава и подрива епископа. Због свега реченог, цела ова ситуација је изразито сумњива. Изјаве владике Атанасија, којима он људе који покушавају да разумеју Устав Цркве назива „незналицама“ део су његовог познатог осорног манира у понашању. Овога пута, међутим, то је осорност у изазивању раскола. Владика Артемије ћути, а владика Атанасије грми по медијима. За то време, поштовање народа према јерархији нестаје

 

***

 

Владика браничевски Игњатије Мидић ради шта хоће и како хоће у својој епархији. Баш би било лепо да и њега неко стави мало на тапет и приупита га за финансијско пословање и антицрквено деловање.

 

***

 

Pо чл. 111 Устава СПЦ „Епархијског архијереја може Свети Архијерејски Сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи“. Bл. Артемија може уклонити или разрешити САБОР, а не Синод, и то само из два наведена разлога. Синод епископу суди у првом степену, а Сабор у другом степену, и тек после тога Сабор може разрешити епископа управљања епархијом. Овде то није случај, јер је Синод тек ПОКРЕНУО поступак, одлука о његовој канонској кривици још није донета ни у првом ни у другом степену, па вл. Артемије није ни могао бити разрешен управљања епархијом. Поготову није могао да га разреши Синод, јер је то надлежност Сабора. А не постоји ни доказана немоћ, па ни по том основу вл. Артемије не би могао бити разрешен управљања својом епархијом, а на њу постављен администратор.

 

***

 

Монахократија у ЕРП-ој заиста је уведена доласком „администратора“,то је ваљда свима јасно ако ни по чему другом а оно бар по броју чланака у штампи у којима се преносе изјаве само једне стране! На жалост ,чак и коментари који не подржавају ту страну, не објављују се!Али овај народ подцењују ти и такви који дозвољавају себи да верујуће људе на КиМ називају „зилотима“само зато што нису вољни да се клањају „администратору“,арогантном и својевољном до те мере да одбацује литургијско службовање по олукама Сабора! И мало ли је што је посклањао целивајуће иконе по захумско-херцеговачкој епархији, те је сада то исто почео и у ЕРП.Јадан ли је „администратор“ којег од монаха чува страна војска и људи кратко подшишаних коса!Сваком здраво-разумном човеку јасно је ко је ко у овој жалосној причи!Од кога крију праву истину преузимањем сајта ЕРП,и мисле ли да се истина може сакрити!? Једва чекам пролећни Сабор…

 

***

 

braco Srbi, zar ste zaboravili sta je bilo pre par godina.

Jerusalimska patrijarsija je izabrala Patriajrha Irineja.

Posto se patrijarh drzao pravoslavno, i kontra ostalih grckh Patrijarsija(carigradska, atinska, antiohijska), patrijaraha su smenili,i pravo na crkveni sud,uz obrazlozenje da mu je neki njegov -cuj sada ovo, arhimandrit, prodao neku parcelu jevrejima u Jerusalimu.. dok se nije okrenuo oni su postavili novog patrijarha. Ovaj je brzometno rascinjen, a novi patrijarh Teofilo III je posle dve godine poceo da rasprodaje zemlju jevrejskim biznismenima i niko da podigne glas, jer je novi patrijarh novotarac ekumenista!

Ustaljena praksa!

samo da jos nadju taj manastir sto je Simeon gradio u Grckoj.

iako znaju dobro da je Simeon arhimandrit, diplomirao ekonomiju i teologiju i on je na post diplomskim studijama u Atini.Znaci potencijalni vladika…zato pod hitno ga treba diskfalifikovati, i spreciti da takav antiekumenista bude vladika ikada.

 

***

 

Само да нагласим, да је на тај фамозни „Меморандум о обнови“ из 2006. године, провобитно ставио потпис и патријарх Павле на наговор Иринеја Бачког и Амфилохија, али га је после два дана повукао након што је увидео његову штетност (http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=5745), а што су екуменисти наравно игнорисали па тако данас често чујемо од њих (или читамо у јавном гласилу Синода СПЦ, Blic-u) да је чак патријарх Павле потписао тај Меморандум којем се противи годинама, ето тај неки, в.Артемије.

И да се не заборави тужба в.Артемија против НАТО земаља чији војници нису сачували (а били су дужни да бране) манастире и цркве у мартовском погрому 2004. Ту тужбу су после неког времена насилно поништили екуменисти Амфилохије, Атанасије и Иринеј Бачки и од тада креће њихов отворени сукоб са в.Артемијем. Овде можете видети званични извештај в.Артемија у вези подизања и насилног обарања његове тужбе против НАТО земаља: http://borbazaveru.info/content/view/1807/47/

И зашто Синод не приморава администратора Атанасија да се пресели у владичански двор у Призрену, као што су приморавали в.Артемија? Да ли ико од екумениста коментатора може да да одговор на ово питање?