Архива
Кога финансира наша влада
Смрад содомски загадио је Београд
Митрополит Амфилохије:
СМРАД СОДОМСКИ ЗАГАДИО ЈЕ БЕОГРАД – ГРАД ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
У прилогу доносимо извод из беседе митрополита Амфилохија изговорене 11. октобра 2010. г. на Светој Литургији у храму преподобног Харитона Исповедника у селу Клинци на Луштици, поводом храмовне славе.
+++
/…/ „Ево, јуче смо гледали какав је смрад отровао и загадио престони град Београд, највећи смрад содомски који је ова савремена цивилизација уздигла на пиједестал божанства. Тај смрад је јуче загадио Београд, град Пресвете Богородице. Београд је био њен кроз вјекове, ње чедне и цјеломудрене и то је његов смисао. Град оне која је Христа Бога родила, град хришћански. И ето, у име некаквих такозваних људских права, јуче је загађен“.
„И видите, једно насиље, насиље тих обезбожених и настраних људи изазвало је друго насиље. Па се сад питају ко је крив и ту дјецу називају хулиганима! А не питају се они који су дозволили да се тим смрадом загади град Београд да нијесу они допринијели тиме што су дозволили да та куга, та пошаст содомска оскрнави Београд као што је оскрнавила и друге европске градове“.
„Будите увјерени да је то предуказање пропасти хришћанских народа. Бог ће знати кад ће ударити Својим бичем и опоменом, али се то већ полако припрема. Не могу се градити људи, народи, културе и државе на гадости, нечистоти и смраду, на безбожништву“, закључио је Митрополит Амфилохије.
Игуман мн. Хиландара Методије поводом геј – параде
Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара:
Сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање геј параде и траже њену забрану
Имајући пастирско саосећање према свима који страдају од било какве греховне склоности, Црква се истовремено бори против покушаја да се грех представи као норма живота, а нарочито као предмет „поноса” и пример за подражавање. Због тога сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање овакве јавне манифестације и траже њену забрану.
Делегација Српског сабора Двери, коју је предводио Саша Илијић, координатор Покрета за живот, боравила је ових дана на поклоничком путовању у светој српској царској лаври манастиру Хиландару на Светој Гори. Том приликом игуман ове свете обитељи, архимандрит Методије, дао је интервју специјално за ДВЕРИ СРПСКЕ. У наставку доносимо разговор који је водио Саша Илијић.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Високопреподобни оче игумане, прошло је више од шест година од пожара у манастиру Хиландару. Како теку радови на обнови и имали неких потешкоћа?
Тачно је да је прошло шест и по година од катастрофалног пожара, али потребно је знати да је сама обнова почела тек 2006. године, због тога што су до тада предузимане мере за смањење опасности од урушавања и обављано рашчишћавање. Обично се губи из вида да је извођење радова на обнови старих, девастираних објеката много тежи и дуготрајнији посао од изградње нових, тако да многима изгледа као да обнова споро напредује. Објективно, сматрам да је напредовање обнове сасвим у складу са природом задатка који је пред нама.
До сада је извођење радова текло по плану, али због познате економске ситуације у којој се јелинска држава налази средства за обнову којима располажемо су преполовљена. То као последицу може да има прекидање радова у временском интервалу од више месеци, што свакако нико од нас не би желео. Уз Божију помоћ, надам се да ћемо ипак превазићи и овај проблем, као што смо решавали и остале. Такође бих искористио прилику да се захвалим и свима онима који су нам до сада помогли на било који начин.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Свети Владика Николај је рекао да ако срушимо цркву у срцима својим, Бог допушта да нам се руше и видљиве цркве. Може ли се онда закључити да би и обнова манастира текла брже кад бисмо се као народ духовно и морално обновили?
Сваки пут када говоримо о реконструкцији изгорелих конака, напомињем да је она могућа само уз духовну обнову братства, без које грађевинска обнова не би ни имала смисла. Уосталом, манастир Хиландар је настао и дограђиван као круна ондашње славе и духовности нашега народа. Ова обнова је дело читавог народа, па ће и њен завршни резултат бити најбоље огледало наше духовности.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Који је начин да духовно ојачамо и да ли има снаге у српском народу за такво нешто?
Од доласка Господа Исуса Христа у овај свет најбољи и једини начин духовног узрастања је живот по Његовом Јеванђељу. Потребно је најпре упознати Јеванђеље, а потом имати и решеност за живот по њему. Нажалост, систем вредности у савременом свету је у највећој мери у супротности са Христовим учењем.
У нашем народу је увек било људи који су успевали да ревносно испуњавају Христове заповести, али и да другима буду пример који би требало следити. Поменимо овде само Блаженопочившег Патријарха Павла, нашег савременика, као најбољу потврду за то.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Поменули сте поремећени систем вредности у свету. Шта конкретно мислите о најављеној „паради поноса” и о иницијативи родољубивих организација за забрану такве манифестације?
Свим хришћанима јасан одговор на ово питање даје Свети апостол Павле на почетку своје посланице Римљанима, када каже да је узрок овог пада то што више служимо твари него Творцу (Рим. 1, 25). Што се конкретног случаја тиче, сасвим је природно да подржимо став СПЦ, који је објавио Високопреосвећени Митрополит г. Амфилохије прошле године, када се као заменик Патријарха обратио јавности поводом најаве таквог догађаја.
Имајући пастирско саосећање према свима који страдају од било какве греховне склоности, Црква се истовремено бори против покушаја да се грех представи као норма живота, а нарочито као предмет „поноса” и пример за подражавање. Због тога сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање овакве јавне манифестације и траже њену забрану.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Шта мислите о иницијативи коју смо покренули ради очувања породичних вредности и људског живота као највеће светиње кроз Покрет за живот?
Наш Господ Исус Христос је благословио рађање, Сам родивши се од Пресвете Богородице, као што је и благословио брак на свадби у Кани Галилејској. Монаси манастира Хиландара, иако ради монашког завета безбрачни, су увек гледали на брак и рађање као на светињу. Најбоља потврда тога је спремност да се грожђе и део лозе, која је израсла из гроба Светог Симеона и која на чудотворан начин помаже бесплодним супружницима да добију дете, пошаљу у најудаљеније делове света, када се то од нас тражи. Тога ради подржавамо и Вашу иницијативу и призивамо благослов Божији, као и молитве Светог Симеона Мироточивог, да би Вас укрепиле у Вашем труду.
У манастиру Хиландару, 7. октобра 2010.
За Информативну службу Српског сабора Двери, Саша Илијић
Напуштена Црна Река
Напуштена Црна Река
Ред је да се види ко је вера а ко невера, овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија, рекао је игуман Николај.
Црна Река – Од самог свитања велики број верника пристизао је јуче у манастир Црна Река. Дошле су дугогодишње „комшије” из околних села, али и с подручја Тутина, Новог Пазара, Рашке, Краљева и многобројних места са Косова и Метохије. Тесне су биле црквене одаје током јутарње литургије, а после и манастирска порта. Нису скривали сузе ни монаси, ни верници, поздрављали су се и фотографисали за успомену.
У таквој атмосфери девет јеромонаха и монаха и седам искушеника напустило је јуче у поподневним часовима манастир Црну Реку. Сви су отишли у село Лозницу покрај Чачка, у подножју планине Јелице. У манастиру је остао само монах Митрофан, који се није изјаснио око одласка, и два искушеника у четири манастирске испоснице.
– Ми не одлазимо због неке идеологије, засебних или световних интереса. Ми смо за истину и желимо да останемо у светом предању као наш духовник, наш владика Артемије. Ето, дошло је време да се полаже испит, наставе и предавања је било доста. Ред је да се види ко је вера а ко невера, а нема ту шта много да се прича. Овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија зато што је он истински слуга Божји, иако су се чуле многе друге и ружне, тешке речи и клевете. Сви ми њега дуго познајемо и знамо да је на правди и у истини гољен. Покренули су се и монаси и из других манастира ове епархије, али није нама драго што идемо, нити се на било кога љутимо, већ се трудимо да смирено напустимо сваки своју свету обитељ у којој смо служили, уз молитве духовника и благовест божју. Такође, Бог нека буде у помоћи и нама који смо кренули и овима што остају – казао је при поласку игуман манастира Николај.
Монаси су, као што је „Политика” већ писала, отишли без канонског отпуста који су, додуше, недавно тражили од митрополита црногорско-приморског Амфилохија, администратора Епархије рашко-призренске. Искушеници тај отпуст нису ни тражили, јер се таква правила на њих не односе.
На то Зоран Чворовић, правни историчар са крагујевачког Правног факултета, који је такође јуче био у Црној Реци, за „Политику” каже:
– Правни поредак, било у држави или цркви, мора да функционише уз хијерархију правних аката и њихово поштовање. У овом случају одлазак монаха без канонског отпуста представља црквеноправни преступ. Међутим, овим преступом отвориће се питање првог црквеноправног преступа који је иницијално тај поредак нарушио, а то је противуставна одлука о уклањању епископа Артемија с трона Епархије рашко-призренске – тврди Чворовић.
Међу окупљеним народом нашао се и Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу, који је овај случај назвао „највећим духовним егзодусом у Епархији рашко-призренској.
– Црна Река није обичан манастир већ симбол обнове духовног живота, не само у овој епархији. Верујем, ипак, у живот, васкрсење и љубав и надам се да је ово привремени одлазак монаха и да ће време показати шта ће тај чин значити – закључује Бојовић.
Нису скривале сузе због одласка монаха ни Петкана и Оливера Рачић из Црне Реке, а Вујица Поповић из оближњег села Добриње нам, видно узрујан, објашњава:
– Владика Артемије је овај манастир обновио. Радили смо на томе заједно са њим годинама и сада смо дошли да испратимо наше монахе и игумана Николаја који је овде 27 година – тврди Вујица.
Поред осуде црквених власти међу окупљеним верницима, ипак се често помињало могуће решење и нада да ће се, како кажу, „све убрзо средити, кад владику Артемија врате да бар буде духовник у неком манастиру Епархије рашко-призренске, а онда ће овамо и монаси”.
Мирољуб Дугалић
————————————————————-
Братство у етноселу на Јелици
Чачак – Братство манастира Црна Река пристигло је јуче око 18 часова у село Лозницу код Чачка. Смештени су у етносело које ту, на падинама Јелице, гради чачански предузетник и верник Милоје Стевановић (61).
Караван од неколико аутомобила и комбија довезео је братију и с њима тек нешто најосновнијих ствари за живот. Овде ће имати од чега да почну, јер им је власник етносела без накнаде успутио више хектара земље, зграде, пољопривредне машине, алат, малу фарму оваца и кокошки и све што се на том имању налази.
– Мени је Бог учинио милост да могу пружити по неку малу мрвицу од онога што нам господ Јеванђељем казује. Да напојимо жедна, да нахранимо гладна, да оденемо нага, да обиђемо болесна, да посетимо заточеног – рекао нам је Стевановић. – Ја сам у Црној Реци био много пута, присуствовао сам монашењима. Тамо је, поред светог Харитона сахрањен мој и моје супруге духовник Илија, који нам је био духовни руководитељ на поклоничком путовању по светињама Свете земље. Тамо сам упознао те богољубиве црноречке монахе. Господ нас учи да се молимо и за непријатеље своје, а камоли за пријатеље. Оци и братија из Црне Реке за мене, моју чељад и моје сараднике, јесу драги и искрени пријатељи, наши драги гости са којима смо спремни поделити и задњу корицу хлеба.
Г. Оташевић
[објављено: 04.06.2010.]
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Napushtena-Crna-Reka.sr.html
+++
03/06/2010 19:37 | Београд
Монаси напустили манастир
Аутор: Ј. Т.
Београд – Манастир Црна река код Рибарића и Епархију рашко-призренску (ЕРП) јуче је после празничне литургије, којој су присуствовали верници из свих крајева Србије напустило готово цело братство – 16 монаха и искушеника. Они ће, како је објашњено Данасу, привремено, док не пронађу епископа који ће их примити без канонског отпуста, живети у селу Лозница код Чачка.
За братством би, како је речено Данасу, ускоро требало да крену и црноречки монаси који живе у околним испосницама. У Црној реци је до примопредаје манастира Епархијској управи остао само манастирски економ Иринеј. Он је јуче по подне требало да манастир преда викару ЕРП епископу липљанском Теодосију.
У црноречком братству кажу да током привременог боравка у Лозници неће чинодејстовати и да ће, као што су раније најавили, „прихватити сваку казнену меру црквених власти, не одвајајући се од тела Цркве“.
Монаси Црне реке као разлоге напуштања ЕРП наводе губитак поверења у нову Епархијску управу, уклањање с трона ЕРП владике Артемија, његово протеривање и одлуку Синода да владици Артемију забрани духовно руковођење монаштвом ЕРП“.
Рашчињен Симеон Виловски
Одлуком Црквеног суда од 22. маја, архимандрит Симеон Виловски, бивши игуман манастира Бањска, лишен је свештеничког и монашког чина, враћен у ред лаика и на три године искључен из црквене заједнице, објављено је јуче на сајту СПЦ. Виловском су казне изречене за „немонашко и нецрквено деловање, самовољу и непокоравање надлежним црквеним властима, као и ширење неистина и клевета“, а све то ради „личне промоције, прибављања материјалне користи и обезбеђивања сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету ЕРП“. Као „антиканонско и антицрквено деловање“ посебно је оцењено његово подношење тужбе грађанским судовима против Синода и епископа Атанасија.
.
БОРБА ПАДА НА НАРОД
БОРБА ПАДА НА НАРОД
О. Августинос Кандиотис O Епископима последњих времена
У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА САТАНА ЋЕ ОДЕНУТИ СВЕШТЕНИКЕ И ВЛАДИКЕ, ОДЕНУЋЕ ИХ У ДЕСПОТСКЕ ОДЕЖДЕ И СТАВИТИ ИМ ПАТЕРИЦЕ ДА РАЗОРЕ ЦРКВУ
“На жалост и оно мало добрих епископа што постоји је плашљиво и нема храбрости да се бори! Плаше се и боје се да ће бити рашчињени!”
“Они који су имали у себи једну малу побожност, који су веровали у Бога, када би чули о епископском чину њихова душа је дрхтала од страха! (…) (Зато) их је и бирао на силу народ да буду епископи!”
Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија Великог на силу…. А сада разни данашњи свештеници грабе на силу за себе тај епископски чин! Видите ли само која је то велика разлика. И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, може ли неко да очекује нешто добро?
Да би неко постао владика треба да је Божији изабраник или народни. А ове данашње владике ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао! И уопште данас владике у нашој Цркви ни Бог не позива а ни народ не бира.
Христофор Калива, један од мојих здушних пријатеља, веома важна личност, ми је пре неколико година рекао следеће у једном од наших разговора: “ Бре Августине, не схваташ ли ти шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да би уништио Цркву. Употребиће у последња времена једно од својих последњих оруђа: Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти и даће им одежде и патерице. А кроз те архијереје ће уништити Цркву…”.
Богохуле овде у Грчкој јеретици, богохуле атеисти, богохуле сви, јер немамо Цркву живу и слободну, јер немамо епископе који би живели да умру за нашу Веру, не постоје такви!
На жалост не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије, не постоји данас Григорије Назианзински. На жалост, и ово мало добрих епископа што је остало је плашљиво, немају храбрости да се боре! Боје се лоших, боје се да их не рашчине, јер су у могућности да их рашчине. А заборављају добри епископи, да је једно расчињење част, за онога кога рашчине такви лоши епископи. (иде у прилог Вери).
Као рашчињен је умро Златоуст, али његова слава је остала вековима у Цркви. Било би ми драже да ме рашчине такви лоши епископи и да одем у пустињу да плачем за својим греховима.
Сви ти свети очеви су се борили али данас нема борбе. Свештенство се не бори. Нема борбеног духа више. Шта ће ли се догодити? Борба пада на народ. Као на жалост и све остале потешкоће као што су економија, порези, војска, крвопролиће, мучење, све пада на наш народ. Тако и тежина ове црквене борбе пада на народ.
Сви који сте верни, станите! Ми смо последња врата страже! Неће их проћи Папизам, неће их проћи јерес, вечно ће опстати Православље.
Што се тиче мене не знам (шта ме очекује) да ли ће то бити пустиња, прогон, смрт, ја ово мало оружја што имам не предајем, борићу се до краја, да видим једну Цркву моћну и свету, као што су нам је предали Очеви наши, у векове векова.”
Део из говора Епископа Флорине Августиноса Кандиотиса ( из књиге: “Хришћани у последња времена”, и “Издаја Православне вере” – Козани 2007).
Бело Врело 