ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ

ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ: ШТА ЈЕ СТАЈАЛО ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана у водећим (прозападним) српским медијима, минира репутацију Цркве у српском друштву

Синод Српске православне цркве (СПЦ) је 13. фебруара епископу рашко-призренском и косово-метохијском Артемију (Радосављевићу) ускратио управљање епархијом. За епархијалног администратора постављен је Атанасије (Јевтић), бивши епископ захумско-херцеговачки. Ово прво озбиљно кадровско решење за време новог српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) не може проћи без дугорочних унутарцрквених и политичких последица. 

Епископ Артемије један је од најпознатијих архијереја СПЦ. Он је руководио рашко-призренском епархијом СПЦ од 1991. године, заменивши на тој дужности недавно преминулог српског Патријарха Павла. Њему је припало тешко бреме – ескалација косовске кризе 1990-их, војна кампања НАТО и окупација покрајине 1999. године, постепено претварање Косова и Метохије у албанску државу у 2000-им. Током свих тих година владика Артемије био је једна од кључних фигура српске заједнице Косова, неуморно бранећи интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу.

Он се залагао против косовске политике владе Слободана Милошевића и у више наврата састајао се са албанским лидерима и представницима Запада. То је одиграло своју улогу после окупације НАТО Косова у лето 1999. године.

Српски чиновници напустили су покрајину заједно са одлазећом армијом, али православно свештенство на челу са епископом Артемијем остало је на Косову. Као и у време турске владавине, Црква се нашла у улози јединог заштитника косовских Срба. Мисија УН и команда КФОР признавали су владици Артемију статус истакнутог представника српске заједнице, што му је омогућило да се стално бори и за локалне интересе своје пастве: помоћ у обезбеђењу стране мировних снага, организација допремања хуманитарне помоћи, посета излованим српским енклавама, стварање система народних кухиња у енклавама, редово прикупљање и допремање помоћи из Србије и српске дијаспоре, скретање пажње на случајеве прогона иза којих су стајали Албанци). Борио се и за политичке интересе: на међународној арени епископ се активно залагао против одвајања Косова од Србије.

У јеку дискусија о Ахтисаријевом плану 2006. године епископ је средствима епархије предузео широку међународну ПР кампању за заштиту целовитости Србије. Ангажована је америчка лобистичка фирма а сам архијереј је интензивно наступао на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу до Јужноафричке Републике, захтевајући да се интереси Срба узму у обзир. Исто тако је активно деловао у Србији залажући се у Београду за реалну, а не декларативну заштиту интереса својих сународника на Косову.

ОЗБИЉНА СМЕТЊА Делатност епископа у 2006. години у значајној је мери пореметила реализацију Ахтисаријевог плана тако што је спречена пасивна позиција српског руководства. Касније је званични Београд следио пример одважног архијереја и развио међународну агитацију у циљу подршке својих права на Косову. 

До краја 2000. године епископ Артемије је постао озбиљна сметња међународним структурама, које су прекрајале Балкан. Инволвирани у косовски процес западни дипломате и политичари стално су изражавали незадовољство због „радикализма“ епископа, који нипошто није желео да јавно одобри њихово деловање у покрајини. Остале лидере косовских Срба увек је било могуће оптужити за нелегитимитет, али права Српске цркве била су званично призната и у УН и у другим међународним структурама. Незадовољство Запада постепено се почело допуњавати и иритираношћу актуелних власти Београда. Владика Артемије је присно сарађивао са пређашњом владом Војислава Коштунице, отворено га подржавши на изборима 2008. године. Касније је редовно оптуживао администрацију председника Бориса Тадића за неактивност на косовском правцу.

Епископ је указивао да је дужност државе да примени сва средства укључујући и силу у циљу заштите целовитости земље и безбедности суграђана. Шеф епархије је редовно јавно осуђивао сваки уступак Београда структурама међународног присуства на Косову. И ускоро су нове власти почеле да узвраћају Артемију. Приликом путовања на Косово председник Тадић га је демонстративно игнорисао. Посећивао је манастире покрајине не обавештавајући о томе руководећег архијереја. Ни епископ са своје стране није пропуштао прилику да отворено прекори шефа државе за кршење правила пристојности.

Средином 2009. године у београдске медије процуриле су вести о томе како се прекомерно троше и злоупотребљавају средства која држава издваја за подршку косовској епархији (месечни расходи владике достизали су 1.500 евра). Уље на ватру додала је посета потпредседника САД Џозефа Бајдена Београду у мају 2009. године. Власти Србије су тој посети придавале огроман значај, а јогунасти епископ није јавно благословио посету Бајдена чувеном манастиру Дечани. А владика то није учинио зато што је Бајден био један од главних проповедника бомбардовања 1999. године и што припада активним покровитељима косовске политике САД. Влада је морала хитно да прибегне помоћи Синода СПЦ, који је „у име хришћанске љубави и гостопримства“ укинуо одлуку владике Артемија и позвао Бајдена да посети православну светињу.

Епископ Артемије је 4. фебруара 2010. године био међу организаторима Сабора косовских Срба у Митровици, који је сазван у вези са претњама Приштине да ће извршити „реинтеграцију севера“. У резолуцији Сабора је истакнуто „да је данас Косово много даље од Србије него пре доласка актуелних власти. (…) Косово и Метохија се постепено, али доследно, приноси као жртва евроатлантским интеграцијама. За власт у Београду настао је последњи тренутак да промене политику и заиста заштити Косово“.

СИНОД ВС. АРТЕМИЈЕ Међу члановима Синода СПЦ такође је расло незадовољство косовским епископом, који је ометао одржавање непомућених односа са међународним структурама. После албанског погрома 17. марта 2004. године, епископ Артемије је поднео тужбу Међународном суду против западних држава, чија је војска допустила талас насиља и разарања. На Западу је то изазвало љутњу и Синод је затражио од епископа да опозове тужбу. Истовремено, он је упорно одбијао да потпише Меморандум о обнављању порушених храмова са Саветом Европе и са прелазним косовским властима. Епископ је стално изјављивао о недопустивости да се „рушитељима поверава обнављање светиња“, тојест, да се не допусти ангажовање албанских компанија на обнови светиња. Епископ је захтевао да се обави професионална рестаурација уз ангажовање српских и иностраних стручњака. Међутим, 2005. године Меморандум је потписао Патријарх Павле, али су радови на обнови најчешће обављани нестручно и непажљиво, због чега и сам пројекат није донео очекивано смањење напетости у покрајини.

Ситуација се поновила када је владика Артемије одбио да прими обновљене објекте и објавио критички извештај о ниском квалитету радова. Покушаји да се од њега добије пристанак нису успели, па је у име СПЦ документ о пријему низа објеката потписао епископ нишки Иринеј (Гавриловић), који је у јануару 2010. године постао нови српски Патријарх.

Многе су иритирали и богословски погледи епископа. Ученик истакнутог српског богослова преподобног Јустина (Поповића), владика Артемије наставља његову традицију старог светоочинског православља. Он се доследно залаже против екуменизма, осуђује модернистичке струје у савременом српском епископату и увођење богослужбених измена. Монаштво рашко-призренске епархије постало је један од бастиона светоочинске вере у СПЦ. Артемијеви погледи неизбежно су се сукобљавали са погледима епископа модерниста, присталица ширења контаката са инославним, у првом реду са Ватиканом.

Током последњих година иритираност Синода преточила се у плански притисак на непокорног владику. Године 2006. намесник манастира Дечани Теодосије (Шибалић) је произведен у чин епископа и назначен викарним архијерејем рашко-призренске епархије. Постепено се владика Теодосије, који је спроводио политику сарадње са међународним структурама и властима Приштине, претворио у основног сауговарача Синода СПЦ на Косову. Сталним нападима подвргавано је и окружење Артемија, а њега самог су оптужили за непотчињавање одлукама Синода и за финансијске прекршаје.

Синод СПЦ је 5. фебруара у епархију упутио комисију на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и епископом Григоријем (Дурићем) ради провере вођења „финансијско-материјалних послова“. Резултат делатности комисије је оптужба против руководства епархије за финансијско-имовинске прекршаје, поред осталог, у делатности грађевинске фирме коју је основала епархија, затим у систему јавних кухиња и продаји дела црквеног земљишта Албанцима. Последњим је требало да се подрије репутацију борца за Косово иако су средства од уговора утрошена за плаћање у иностранству лобистичке кампање против отцепљења Косова. Епископу Артемију се ставља на терет и одбијање да отпусти свог најближег сарадника, епархијског секретара игумана Симеона (Виловског) и то што га је произвео у чин архимандрита без сагласности Синода. Према извештајима из српске штампе, још у јануару су неки западни дипломате у Београду изражавали наду у могуће „персоналне промене“ у косовској епархији.

ПОЧИЊЕ ИСТРАГА Подршку владики Артемију пружили су 12. фебруара и учесници Српског националног већа Косова и Метохије и Српског националног већа Северног Косова „за целокупни његов рад у последњих десет година на очувању Срба и српске државе на Косову“. Они су оптужили „део међународне заједнице и део званичног Београда за трагање за послушним кадровима у епархији за рушење последњег стуба српске заједнице у покрајини“.

Мало касније, 13. фебруара је Синод СПЦ на основу извештаја комисије одредио званичну истрагу о ситуацији у рашко-призренској епархији и за време њеног трајања суспендовао епископа Артемија са места челника епархије. Руковођење је поверено администратору, за кога је постављен пензионисани епископ Атанасије (Јевтић). На првој конференцији за штампу о резултатима заседања епископ Бачки Иринеј (Буловић) је говорио у веома опрезном тону, пребацивши сву одговорност за прекршаје на окружење владике Артемија.

Именованог за администратора – епископа Атанасија, заједно са митрополитом Амфилохијем и епископом Артемијем су 90-их година називали „Три А“ Српске цркве. Ученици преподобног Јустина (Поповића) тада су заједнички иступали против режима Милошевића и залагали се за препород православља и националних традиција. Међутим, током последњих година позиције и погледи владика Амфилохија и Атанасија су претрпели еволуцију, што је заоштрило и њихове личне односе са старим саборцем. Први кораци епархијског администратора појачали су напетост унутар СПЦ. Епископ Атанасије је заузео епархијски центар у манастиру Грачаница и покушао да спречи улазак у манастир присталица Владике Артемија. Емитовани широм света, кадрови туче монаха поред манастира нанели су несумњиву штету Српској цркви. Ново руководство епархије је деловање претходника подвргло жестокој критици и затворило епархијски сајт. Борба се пренела на Интернет јер се многи српски монаси и верници нису помирили са прогоном владике Артемија.

Лидери Српског националног већа Косова и Метохије добили су право да посете епископа како би му изразили своју подршку. После сусрета, они су изјавили да се сада епископ Артемије фактички налази у кућном притвору у својој келији у Грачаници.

Српске медије запљуснуо је талас иступа против епископа Артемија и његовог окружења. Већ 17. фебруара ухапшен је Предраг Суботички, шеф епархијске грађевинске фирме „Раде Неимар“, који је оптужен за присвајање 300 хиљада евра. Сумњив је и сам „привредни“ карактер оптужбе. Познато је да се пословање многих епархија СПЦ одвија у „сивој зони“ економије, подаље од стриктне пореске евиденције и плаћања преко рачуна. Искључиви положај рашко-призренске епархије, која се налазила под спољном окупацијом и у условима вишегодишње анархије, подразумевао је коришћење одговарајућих механизама и метода, а изненадно „прозрење“ ревизора у таквој ситуацији изгледа веома неискрено. Исто је тако очигледно да је којим случајем владика Артемије био грамзивац, ништа му не би сметало да узме много већа средства ако би прибегао сарадњи са идеолозима отцепљења Косова.

ПРОБЛЕМИ И ПОСЛЕДИЦЕ Прогони храброг архијереја Српске православне цркве већ су изнедрили озбиљне проблеме. Гестови новог патријарха на страни Ватикана, одобрење које је дао за „гоњење владике исповедника“ постепено трансформише још недовољно кохерентно „зилотско“ крило Српске православне цркве у консолидовано удружење које је способно да пружи озбиљан отпор садашњем курсу синодских власти.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана у водећим (прозападним) српским медијима, минира репутацију Цркве у српском друштву. Тежак ударац нанесен је косовским Србима, којима је показао шта чека одлучне борце против отцепљења покрајине. Ограђивање од непоколебљивог епископа може постати за Бориса Тадића пирова победа јер се сада ни једно погоршање положаја Срба не може приписати „неразумном владики“. Без „црквеног радикала“ званични Београд ће бити још неотпорнији на притиске Запада.

Одстрањење и дискредитација епископа Артемија за власт Приштине је драгоцен дар на другу годишњицу „независности“ покрајине. Омрзнут међу Албанцима, Артемије је уклоњен рукама самих Срба, а штаб отпора, каквим је раније била епархија, утонуо је у раздор. Све то треба да помогне косовским Албанцима у остваривању њихових планова о „реинтеграцији“ Северног Косова.

Фонд стратешке културе, Москва

Превод Рајко ДОСКОВИЋ

http://standard.rs/vesti/36-politika/3957-pogled-iz-rusije-ta-je-stajalo-iza-hajke-na-episkopa-artemija-.html

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА
СРПСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?

Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви – православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они – инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то – као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или – ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или – који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?

Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!

У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас – то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења (Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих – непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.

Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.

Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом – пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти – или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности – Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!

Амин.

Слово Светитеља Тихона
(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),
изговорено у 17. недјељу по Педесетници,
Србима у Џексонској цркви

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА

Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев
(9. октобар 1927. — 2. новембар 1995.)

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА

        Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.

Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.

Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.

Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељеених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.

Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају са напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција.

Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисиања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека.

Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал.

Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком XI века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.

Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.

Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)

Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.

„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.

Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.

Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад… нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)

Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника…

Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.

Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.

Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.

Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“

Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.

Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом… Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај VI.

Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране… и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“

У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.

Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.

Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.

Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава…“

Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.

До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.

Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења – оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“

Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!

Део излагања одржаног 6. октобра 1995. године
у сали Петроградске духовне академије

http://borbazaveru.info/index.php

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

Архимандрит Рафаил Карелин

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

Света Црква данас слави спомен на праоце – Свете који су живели пре доласка Христа Спаситеља у свет, у време Старог Завета.

Библија – ова Књига над књигама, као и Свето Предање Цркве, нам говори о стварању света, о човековом паду у грех, о животу људи на земљи – у земљи прогонства, о великим подвизима вере и о дубинама пада човечанства. Библија је књига Истине, због тога она показује и светлост и таму људске историје.

Блажени Августин је историју човечанства делио на неколико етапа које су налик ка човеков узраст.

Први период: од Адама до Ноја је најраније детињство човечанства; од Ноја до Авраама је детињство човечанства; од Авраама до Мојсија је младост: од Мојсија до Христа – мужевност; од Христа до краја света – последњи период -старост човечанства.

Старост као да подвлачи црту испод читавог пређеног живота. Као што често дубока старост личи на детињство, тако крај има сличности са почетком.

Због тога је Господ упозорио: „како је било у дане Ноја тако ће бити и долазак Сина Човечијега“ (Мт. 24, 37). Шта је било у Нојеве дане, браћо и сестре? Господ говори: „свако тело поквари пут свој на земљи“ (1. Мојс. 6,12), односно нестала је вера. Сва осећања, сва интересовања, сва човекова стремљења су стекла груб, чулни карактер.

Човек је заборавио на своју Отаџбину – Небо, човек се срцем својим прилепио за земљу. Тако је и за крај света Господ рекао; „Син Чоеечји када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). Какву веру?

Веру живу, која за човека постаје основа читавог његовог живота. Господ овде не говори о мртвој вери – у Бога верују и демони, не говори о мртвој, празној, хладној вери која може да постоји у човековој души, а да он свеједно остане духовно бесплодан – јалов цвет.

Као што говоре Библија и Свето Предање, Земља је још у време пре потопа била наквашена људском крвљу: брат је устао на брата и убио га. А говорећи о последњим временима Господ је предсказао: „и зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24, 12). У једном синаксару (кратко излагање догађаја празника или житија Светитеља) Етиопске цркве постоје овакве речи: „Људи ће бити толико зли. толико безосећајни да ће мајци бити жао да доји сопствено дете.“ Браћо и сестре, Господ је говорио о времену духовног отуђења, када ће брат бити равнодушан према свом брату у невољи и несрећи, када ће родитељи бити равнодушни према својој деци, а деца сурова према родитељима.

Затим, како пише Светитељ Димитрије Ростовски у „Свештеном Летопису“, сва земља је у време пре потопа била оскрнављена развратом, отрована враџбинама и магијом. Дакле, пре потопа. у дане Нојевог живота, цветали су сатанистички култови, чаробњаштво, враџбине, идолопоклонство или што је исто то – демонопоклонство, савремени окултизам – све ово је довело човека до крајњег разврата.

Рекао је Господ: „Неће се Дух Мој до века прети с људима, јер су тело“ (1 Мојс. 6,3). Ко је Дух Божји? Дух Божји је благодат Божија: тако, браћо и сестре, када се приближавате манастиру осећате да је тамо потпуно другачија атмосфера, као да лакше дишете, и у срце се усељавају мир и спокој. И обрнуто, ако се налазите на местима где се чини грех и разврат тешко вам је. Као да су сам ваздух. сами зидови зграде испрљани и оскрнављени нечистотом. И ево, од нашег избора – добра или зла – зависи духовна атмосфера која окружује нашу земљу.

Често се може чути питање: „Када ће наступити крај света?“

То је велика тајна, она људима није откривена. Али, ми знамо знакове њеног приближавања: пред крај света ће бити изгубљена љубав (Мт. 24, 12); пред крај света ће пресушити, избледети и умрети вера (Лк. 18,8). Због тога морамо посебно да се бринемо о ове две добродетељи (врлине).

Док је жива љубав постојаће и свет, када она нестане и свет ће пропасти, иструлиће као леш. Браћо и сестре! Већ сам рекао да ми сами стварамо духовну атмосферу добра или зла, и у њој се показују појаве светости, и обрнуто, појаве духовног пада. Сада видимо да духовна атмосфера постаје све зараженија грехом, различитим страстима.

Навешћу примере из нашег савременог живота: ви сте, наравно, чули за назив „џез-музика“. А шта је то, одакле је она дошла? Донели су је црнци из централних регија Африке; тамо је ова музика била ритуална, уз њене звуке су се обављала приношења жртава идолима, магијски плес и обреди. Затим је у нешто измењеном облику доспела у друге народе, и сада слушајући ову чудну музику људи не схватајући то, на нивоу подсвести бивају укључени у ритам овог окултног плеса и појања.

А ево и друге музике, која је настала из истог овог џеза, такозвана „рок-музика“. Она такође има дубоко окултни карактер и делује на људе тако да они губе своју вољу, понекад падају у конвулзије, хистерију и тако даље; понекад се после концерата ове музике збивају масовна крвопролића. убиства, људи као да делују под утицајем неке хипнозе. Све ово ствара управо она сатанска тамна духовна позадина света у којој ми данас живимо.

Затим, сада је веома распрострањена наркоманија. Али то није просто чисто физичка или психичка појава: она такође има дубоке окултне корене. Грчки жречеви из храмова Аполона, шамани северних народа, идолопоклоници из афричких пустиња, предсказивачи судбине – сви су они доводили себе у стање у којем су реално могли да опште са тамном силом удишући дим трава сличних хашишу или користећи друге наркотике.

Другим речима, наркотици су били једно од средстава за општење са демонским светом. И данас је ширење наркоманије, такође, напад окултног сатанистичког света на човечанство, то је стварање страшног црног фона изнад земље. И човеку се чини: откуд тако уобичајена навика као што је пушење да има везе са окултизмом и магијом!

Али, знате ли одакле је дошао овај обичај? Он је настао из ритуалних, магијских радњи северноамеричких Индијаиаца. Када је требало да реше неке сложене проблеме они су призивали духове, седали су у круг, као што то раде спиритисти, узимали лулу и изговарајући магијске заклетве, пушили лулу, затим би је давали суседу и тако су пушили редом, потом су седели ћутке док неко од њих не „осети“ одговор духа којег су призивали и док им он не каже своју вољу.

Дакле, чак и обичај који је тако распросграњен у нашем животу има своје окултне, своје враџбинске, своје демонске везе и изворе. Нису се тек тако људи који су раније живели, чак ни не знајући за то, досећали и видели у пушењу некакав скривени, веома мрачан и гнусан смисао.

У Библији се говори да је Господ, када је заповедио Аарону да извршава обавезе првосвештеника, нарочито строго указао на поредак кађења – како треба палити кадионицу и како стављати у њу тамјан (2 Мојс. 30, 7-10). О другим приношењима се није тако строго говорило као о овом великон свештенодејству. Чак је и синове Ааронове Бог погодио и они умреше зато што су пре свештенодејства у кадионицу ставили туђ огањ, који није био узет са жртвеника већ ван светилишта.

И обично пушење је, такође, нека врста кађења, кађења тамним дусима, иако људи, наравно то не знају, не схватају. И овај раширени обичај чини још гушћом сатанску атмосферу, облаке сатанског мрака, који се све више надвијају над светом.

Господ је предсказао да ће бити знамења на небу у последње време. Била су знамења када је пао Јерусалим – људи су видели на небу комету и око ње људска привиђења која су се час разилазила, час поново састављала, изгледало је као да две војске ратују једна против друге и зачули су гласове из храма: „Хајдемо одавде…“ Када је пао Константинопољ – ова тврђава Православља, на небу су се такође видели крвави пламенови. Звезда се показала и када се родио Исус Христос. И пред крај света на небу треба да се појаве различита знамења (Мт. 24,29-30; Мк. 13, 24; Лк. 21, 25). Међутим, није Господ само на њих упозоравао. Господ је говорио о томе да ће у последње време доћи многи лажни пророци и да ће они чинити лажна чуда и да ће ова чуда запањити људску уобразиљу. И они који немају у себи благодат Духа Светог лако ће поћи за лажљивцима као за својим спаситељима.

Неки се питају може ли човек да се лечи на сеансама сугестије. Сами хипнотизери који врше ове сеансе не крију да су учили по такозваним источњачким системима. А шта су то источњачки системи? Шта је, на пример, јога? Све је то тесно повезано са окултизмом. По речима Господа, ђаво ће лажним чудима обманути читаво човечанство и чак ће се изабрани једва спасити (Мт. 24, 4).

Изабрани – значи православни Хришћани, они који стоје у истини Јеванђеља, они који примају Свете Тајне Христове; и њих ће дух лажи покушати да обмани, он ће их саблажњавати видљивим благом, исцелењима и томе сличним. Али, ова исцелења су као и све што чини тамна сила, нестабилна, привидна.

Ово примећују чак и неверујући људи: у Бугарској је било извршено истраживање таквих телевизијских сеанси и шта се десило? Док су трајале ове сеансе заиста као да није било позива „Хитне помоћи“, људи су мање позивали лекаре, али је то трајало само кратко време, а затим су се болести појавиле са новом снагом и што је најстрашније – повећавао се број самоубистава. Овде се не ради о исцелењу већ само о отупљивању бола, привременог успоравања саме болести, као кад би рецимо неком болеснику дали инекцију морфијума и он престао да осећа бол; субјективно се он у том тренутку осећа здраво, али то уопште ке значи да је оздравио – кад се заврши деловање морфијума болест ће му се вратити са још већом снагом.

Тако је и у случајевима биоенергије: само привидно исцелење ће донети не привидан, већ стварни распад човекове душе. Могуће је да се неко пита: „Зашто тога није било раније, зашто је све то почело сада да се шири?“ Већ сам рекао да је то зато што је створена тешка духовна позадина, тешка духовна атмосфера у којој живимо. Навешћу вам једноставан пример: можда се сећате како сте у детињству ликовали, како је ликовала ваша душа кад су наступали празници? А сада смо потпуно безосећајни. као да нас на земљу притиска нека страшна сила, нека духовна преса. Браћо и сестре! Шта демони желе пре свега?

Да се прекине молитва. Када се прекине молитва, одузеће се она сила која задржава, покров који нас чува од мрачних паклених сила, управо тада ће демон моћи да покаже своју власт: он ће привући људе подражавајући Христа чудима и знамењима, задивиће њихову машту… Али, ова чуда никога неће учинити бољим, неће васкрснути људске душе, она ће их само учинити безвољнима и натераће да за ђаволом као за својим спаситељем иду они који се одрекну Христа. Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање.

Погледајте наш живот – како мало времена поклањамо молитви! Сетите се, раније смо се усрдније и дуже молили, али сада постепено све више и више скраћујемо молитву. Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког Хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само Оче наш, и то на брзину, тако брзо, као да хоће да се „избаве“ и од ње.

То демони покушавају да нас доведу у такво стање вечне журбе, као да никад немамо времена и наведу да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид који нас штити од мрачних сила. Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку, зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства.

са руског: Марина Тодић

ГОСПОД ГОВОРИ ЧОВЕКУ

Јеромонах Серафим

ГОСПОД ГОВОРИ ЧОВЕКУ

Да ли си кадгод размишљао, сине, да све што се дотиче тебе, дотиче се једновремено и Мене, јер све што се тебе дотиче, дотиче се зенице ока Мога.

Ти си драг у очима Мојим, бесцен, и Ја сам те заволео, па је зато за Мене нарочито задовољство да те васпитавам.

Кад те искушења сколе и непријтељ навали као река, знај да је то по Мом допуштењу, да твоја немоћ осећа поребу за Мојом силом и да појмиш да си сигуран само кад се Ја борим за тебе.

Ако се налазиш у тешким приликама, међу људима који те не разумеју, који не воде рацуна о томе шта ти је пријатно, који те одбацују – то је по Мом допуштењу.

Ја сам – Бог, Који управља приликама. Ти се ниси случајно нашао на своме месту; то је баш оно место које сам ти Ја одредио!

Молио си Ме да те научим смирености, па, ево, види: ставио сам те у ону средину, у ону школу, где се та лекција учи. Твоја средина и људи који живе с тобом само испуњавају Моју вољу.

Ако се налазиш у новчаној оскудици, тешко везујеш крај с крајем – то је по Мом допустењу, јер ја располажем свим материјалним средствима. Ја хоћу да Ми се ти обраћаш и да зависиш од Мене. Моје ризнице су неисцрпне. Ја хоћу да се увериш у верност Моју и истинитост Мојих обећања. Да се не догоди да ти могу рећи у твојој невољи: „Ви нисте веровали Господу Богу вашем“ (5. Мојс. 8,12-13).

Ако преживљаваш ноћ бола, ако си одвојен од својих ближњих – то је по Мом допуштењу. Ја сам Утешитељ и Исцелитељ болести, ја сам то допустио, да би Ми се ти обратио и да би у Мени нашао вечну утеху.

Ако си се разочаро у свога пријатеља, у некога коме си открио своје срце – то је по Мом допуштењу. Ја сам допустио да се разочараш, да бих показао да је Господ твој најбољи пријатељ.

Ја хоћу да Ми ти све приносиш и да Ми се повераваш. Неко те је оклеветао. Препусти ту ствар Мени и приклони се Мени, прибежишту Своме, да би се избавио од злог језика. Ја ћу изнети твоју истину на светлост дана и доказаћу твоју невиност.

Ако су твоји планови пропали, ако си клонуо душом и телом – то је  по Мом допуштењу. Ти си правио планове и износио си их Мени, да их Ја благословим. Али ја хоћу да Ми ти препустиш да располажем приликама твог живота. Тада  ће одговорност за све пасти на Мене, јер је она за тебе сувише тешка и ти сам не мозеш изаћи с њом на крај.

Ако су те неочекивано снашле животне невоље и ако ти је туга испунила срце, знај – то  је по Мом допуштењу. Ја хоћу да твоје срце и твоја душа буду увек огњени пред очима Мојим и да именом Мојим побеђујеш сваку малодушност.

Ако већ дуго не добијаш вести од оних које волиш, па по својој малодушности падаш у очајање и ропћеш – то је по Мом допуштењу. Кроз патњу твоје душе Ја испитујем јачину твоје вере у моја обећања и силу и снагу твоје молитве за ближње. Јер, ти њих ниси препоручио Покрову Моје Пречисте Мајке, нити си препустио бригу о њима Мојој Очинској љубави.

Ако те је снашла тешка болест – пролазна, или неизлечива, па си прикован за  постељу, знај да то је по Мом допуштењу. Ја хоћу да ме ти у својој  телесној немоћи још дубље упознаш. Хоћу да не ропћеш што ти је послато искушење и да не испитујеш Моје непроницљиве планове за спасење људских  душа, него да се с поверењем препустиш Мени и дођеш под Моје окриље.

Ако си маштао да учниш неко нарочито дело Мене ради, а уместо тога пао у  болесничку постељу и онемоћао, знај – то је по Мом допуштењу. Кад си здрав, био си презаузет својим пословима и твоје мисли су биле далеко од Мене. Сети се да су се неки од Мојих најбољих сарадника удаљили од светских послова, да би у миру научили да се непрестано моле.

Ако си неочеквано позван да зауземш неки тежак и одговоран положај, иди, прихвати се и ослони се на Мене. Ја ти поверавам тај задатак, јер те је зато благословио Господ Бог у свим делима твојим, у свему што будеш радио својим рукама.

Данас ти дајем овај сасуд светог јелеја. Користи се њиме слободно, дете Моје. Сваку тешкоћу која искрсне, сваку увредљиву реч коју примиш, сваку сметњу у твом раду која би могла да те ожалости и обесхрабри, сваку своју немоћ и неспособност – помажи овим јелејем. Сећај се да је свака невоља – Божија поука, прилика да се нечему научиш. Свака оштрина ће отупити да се ти не озледиш. Стога усади у срце своје речи које сам ти данас објавио: то је по Мом допуштењу. Јер, ово за тебе није само реч, но је то – живот твој.

(рукопис новомученика Јеромонаха Серафима из Руске Катакомбне Цркве 1942.)