Архива

Posts Tagged ‘Србија’

ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ

ПОГЛЕД ИЗ РУСИЈЕ: ШТА ЈЕ СТАЈАЛО ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана у водећим (прозападним) српским медијима, минира репутацију Цркве у српском друштву

Синод Српске православне цркве (СПЦ) је 13. фебруара епископу рашко-призренском и косово-метохијском Артемију (Радосављевићу) ускратио управљање епархијом. За епархијалног администратора постављен је Атанасије (Јевтић), бивши епископ захумско-херцеговачки. Ово прво озбиљно кадровско решење за време новог српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) не може проћи без дугорочних унутарцрквених и политичких последица. 

Епископ Артемије један је од најпознатијих архијереја СПЦ. Он је руководио рашко-призренском епархијом СПЦ од 1991. године, заменивши на тој дужности недавно преминулог српског Патријарха Павла. Њему је припало тешко бреме – ескалација косовске кризе 1990-их, војна кампања НАТО и окупација покрајине 1999. године, постепено претварање Косова и Метохије у албанску државу у 2000-им. Током свих тих година владика Артемије био је једна од кључних фигура српске заједнице Косова, неуморно бранећи интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу.

Он се залагао против косовске политике владе Слободана Милошевића и у више наврата састајао се са албанским лидерима и представницима Запада. То је одиграло своју улогу после окупације НАТО Косова у лето 1999. године.

Српски чиновници напустили су покрајину заједно са одлазећом армијом, али православно свештенство на челу са епископом Артемијем остало је на Косову. Као и у време турске владавине, Црква се нашла у улози јединог заштитника косовских Срба. Мисија УН и команда КФОР признавали су владици Артемију статус истакнутог представника српске заједнице, што му је омогућило да се стално бори и за локалне интересе своје пастве: помоћ у обезбеђењу стране мировних снага, организација допремања хуманитарне помоћи, посета излованим српским енклавама, стварање система народних кухиња у енклавама, редово прикупљање и допремање помоћи из Србије и српске дијаспоре, скретање пажње на случајеве прогона иза којих су стајали Албанци). Борио се и за политичке интересе: на међународној арени епископ се активно залагао против одвајања Косова од Србије.

У јеку дискусија о Ахтисаријевом плану 2006. године епископ је средствима епархије предузео широку међународну ПР кампању за заштиту целовитости Србије. Ангажована је америчка лобистичка фирма а сам архијереј је интензивно наступао на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу до Јужноафричке Републике, захтевајући да се интереси Срба узму у обзир. Исто тако је активно деловао у Србији залажући се у Београду за реалну, а не декларативну заштиту интереса својих сународника на Косову.

ОЗБИЉНА СМЕТЊА
Делатност епископа у 2006. години у значајној је мери пореметила реализацију Ахтисаријевог плана тако што је спречена пасивна позиција српског руководства. Касније је званични Београд следио пример одважног архијереја и развио међународну агитацију у циљу подршке својих права на Косову. 

До краја 2000. године епископ Артемије је постао озбиљна сметња међународним структурама, које су прекрајале Балкан. Инволвирани у косовски процес западни дипломате и политичари стално су изражавали незадовољство због „радикализма“ епископа, који нипошто није желео да јавно одобри њихово деловање у покрајини. Остале лидере косовских Срба увек је било могуће оптужити за нелегитимитет, али права Српске цркве била су званично призната и у УН и у другим међународним структурама. Незадовољство Запада постепено се почело допуњавати и иритираношћу актуелних власти Београда. Владика Артемије је присно сарађивао са пређашњом владом Војислава Коштунице, отворено га подржавши на изборима 2008. године. Касније је редовно оптуживао администрацију председника Бориса Тадића за неактивност на косовском правцу.

Епископ је указивао да је дужност државе да примени сва средства укључујући и силу у циљу заштите целовитости земље и безбедности суграђана. Шеф епархије је редовно јавно осуђивао сваки уступак Београда структурама међународног присуства на Косову. И ускоро су нове власти почеле да узвраћају Артемију. Приликом путовања на Косово председник Тадић га је демонстративно игнорисао. Посећивао је манастире покрајине не обавештавајући о томе руководећег архијереја. Ни епископ са своје стране није пропуштао прилику да отворено прекори шефа државе за кршење правила пристојности.

Средином 2009. године у београдске медије процуриле су вести о томе како се прекомерно троше и злоупотребљавају средства која држава издваја за подршку косовској епархији (месечни расходи владике достизали су 1.500 евра). Уље на ватру додала је посета потпредседника САД Џозефа Бајдена Београду у мају 2009. године. Власти Србије су тој посети придавале огроман значај, а јогунасти епископ није јавно благословио посету Бајдена чувеном манастиру Дечани. А владика то није учинио зато што је Бајден био један од главних проповедника бомбардовања 1999. године и што припада активним покровитељима косовске политике САД. Влада је морала хитно да прибегне помоћи Синода СПЦ, који је „у име хришћанске љубави и гостопримства“ укинуо одлуку владике Артемија и позвао Бајдена да посети православну светињу.

Епископ Артемије је 4. фебруара 2010. године био међу организаторима Сабора косовских Срба у Митровици, који је сазван у вези са претњама Приштине да ће извршити „реинтеграцију севера“. У резолуцији Сабора је истакнуто „да је данас Косово много даље од Србије него пре доласка актуелних власти. (…) Косово и Метохија се постепено, али доследно, приноси као жртва евроатлантским интеграцијама. За власт у Београду настао је последњи тренутак да промене политику и заиста заштити Косово“.

СИНОД ВС. АРТЕМИЈЕ Међу члановима Синода СПЦ такође је расло незадовољство косовским епископом, који је ометао одржавање непомућених односа са међународним структурама. После албанског погрома 17. марта 2004. године, епископ Артемије је поднео тужбу Међународном суду против западних држава, чија је војска допустила талас насиља и разарања. На Западу је то изазвало љутњу и Синод је затражио од епископа да опозове тужбу. Истовремено, он је упорно одбијао да потпише Меморандум о обнављању порушених храмова са Саветом Европе и са прелазним косовским властима. Епископ је стално изјављивао о недопустивости да се „рушитељима поверава обнављање светиња“, тојест, да се не допусти ангажовање албанских компанија на обнови светиња. Епископ је захтевао да се обави професионална рестаурација уз ангажовање српских и иностраних стручњака. Међутим, 2005. године Меморандум је потписао Патријарх Павле, али су радови на обнови најчешће обављани нестручно и непажљиво, због чега и сам пројекат није донео очекивано смањење напетости у покрајини.

Ситуација се поновила када је владика Артемије одбио да прими обновљене објекте и објавио критички извештај о ниском квалитету радова. Покушаји да се од њега добије пристанак нису успели, па је у име СПЦ документ о пријему низа објеката потписао епископ нишки Иринеј (Гавриловић), који је у јануару 2010. године постао нови српски Патријарх.

Многе су иритирали и богословски погледи епископа. Ученик истакнутог српског богослова преподобног Јустина (Поповића), владика Артемије наставља његову традицију старог светоочинског православља. Он се доследно залаже против екуменизма, осуђује модернистичке струје у савременом српском епископату и увођење богослужбених измена. Монаштво рашко-призренске епархије постало је један од бастиона светоочинске вере у СПЦ. Артемијеви погледи неизбежно су се сукобљавали са погледима епископа модерниста, присталица ширења контаката са инославним, у првом реду са Ватиканом.

Током последњих година иритираност Синода преточила се у плански притисак на непокорног владику. Године 2006. намесник манастира Дечани Теодосије (Шибалић) је произведен у чин епископа и назначен викарним архијерејем рашко-призренске епархије. Постепено се владика Теодосије, који је спроводио политику сарадње са међународним структурама и властима Приштине, претворио у основног сауговарача Синода СПЦ на Косову. Сталним нападима подвргавано је и окружење Артемија, а њега самог су оптужили за непотчињавање одлукама Синода и за финансијске прекршаје.

Синод СПЦ је 5. фебруара у епархију упутио комисију на челу са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и епископом Григоријем (Дурићем) ради провере вођења „финансијско-материјалних послова“. Резултат делатности комисије је оптужба против руководства епархије за финансијско-имовинске прекршаје, поред осталог, у делатности грађевинске фирме коју је основала епархија, затим у систему јавних кухиња и продаји дела црквеног земљишта Албанцима. Последњим је требало да се подрије репутацију борца за Косово иако су средства од уговора утрошена за плаћање у иностранству лобистичке кампање против отцепљења Косова. Епископу Артемију се ставља на терет и одбијање да отпусти свог најближег сарадника, епархијског секретара игумана Симеона (Виловског) и то што га је произвео у чин архимандрита без сагласности Синода. Према извештајима из српске штампе, још у јануару су неки западни дипломате у Београду изражавали наду у могуће „персоналне промене“ у косовској епархији.

ПОЧИЊЕ ИСТРАГА Подршку владики Артемију пружили су 12. фебруара и учесници Српског националног већа Косова и Метохије и Српског националног већа Северног Косова „за целокупни његов рад у последњих десет година на очувању Срба и српске државе на Косову“. Они су оптужили „део међународне заједнице и део званичног Београда за трагање за послушним кадровима у епархији за рушење последњег стуба српске заједнице у покрајини“.

Мало касније, 13. фебруара је Синод СПЦ на основу извештаја комисије одредио званичну истрагу о ситуацији у рашко-призренској епархији и за време њеног трајања суспендовао епископа Артемија са места челника епархије. Руковођење је поверено администратору, за кога је постављен пензионисани епископ Атанасије (Јевтић). На првој конференцији за штампу о резултатима заседања епископ Бачки Иринеј (Буловић) је говорио у веома опрезном тону, пребацивши сву одговорност за прекршаје на окружење владике Артемија.

Именованог за администратора – епископа Атанасија, заједно са митрополитом Амфилохијем и епископом Артемијем су 90-их година називали „Три А“ Српске цркве. Ученици преподобног Јустина (Поповића) тада су заједнички иступали против режима Милошевића и залагали се за препород православља и националних традиција. Међутим, током последњих година позиције и погледи владика Амфилохија и Атанасија су претрпели еволуцију, што је заоштрило и њихове личне односе са старим саборцем. Први кораци епархијског администратора појачали су напетост унутар СПЦ. Епископ Атанасије је заузео епархијски центар у манастиру Грачаница и покушао да спречи улазак у манастир присталица Владике Артемија. Емитовани широм света, кадрови туче монаха поред манастира нанели су несумњиву штету Српској цркви. Ново руководство епархије је деловање претходника подвргло жестокој критици и затворило епархијски сајт. Борба се пренела на Интернет јер се многи српски монаси и верници нису помирили са прогоном владике Артемија.

Лидери Српског националног већа Косова и Метохије добили су право да посете епископа како би му изразили своју подршку. После сусрета, они су изјавили да се сада епископ Артемије фактички налази у кућном притвору у својој келији у Грачаници.

Српске медије запљуснуо је талас иступа против епископа Артемија и његовог окружења. Већ 17. фебруара ухапшен је Предраг Суботички, шеф епархијске грађевинске фирме „Раде Неимар“, који је оптужен за присвајање 300 хиљада евра. Сумњив је и сам „привредни“ карактер оптужбе. Познато је да се пословање многих епархија СПЦ одвија у „сивој зони“ економије, подаље од стриктне пореске евиденције и плаћања преко рачуна. Искључиви положај рашко-призренске епархије, која се налазила под спољном окупацијом и у условима вишегодишње анархије, подразумевао је коришћење одговарајућих механизама и метода, а изненадно „прозрење“ ревизора у таквој ситуацији изгледа веома неискрено. Исто је тако очигледно да је којим случајем владика Артемије био грамзивац, ништа му не би сметало да узме много већа средства ако би прибегао сарадњи са идеолозима отцепљења Косова.

ПРОБЛЕМИ И ПОСЛЕДИЦЕ Прогони храброг архијереја Српске православне цркве већ су изнедрили озбиљне проблеме. Гестови новог патријарха на страни Ватикана, одобрење које је дао за „гоњење владике исповедника“ постепено трансформише још недовољно кохерентно „зилотско“ крило Српске православне цркве у консолидовано удружење које је способно да пружи озбиљан отпор садашњем курсу синодских власти.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана у водећим (прозападним) српским медијима, минира репутацију Цркве у српском друштву. Тежак ударац нанесен је косовским Србима, којима је показао шта чека одлучне борце против отцепљења покрајине. Ограђивање од непоколебљивог епископа може постати за Бориса Тадића пирова победа јер се сада ни једно погоршање положаја Срба не може приписати „неразумном владики“. Без „црквеног радикала“ званични Београд ће бити још неотпорнији на притиске Запада.

Одстрањење и дискредитација епископа Артемија за власт Приштине је драгоцен дар на другу годишњицу „независности“ покрајине. Омрзнут међу Албанцима, Артемије је уклоњен рукама самих Срба, а штаб отпора, каквим је раније била епархија, утонуо је у раздор. Све то треба да помогне косовским Албанцима у остваривању њихових планова о „реинтеграцији“ Северног Косова.

Фонд стратешке културе, Москва

Превод Рајко ДОСКОВИЋ

http://standard.rs/vesti/36-politika/3957-pogled-iz-rusije-ta-je-stajalo-iza-hajke-na-episkopa-artemija-.html

ПОПУ ПОП, БОБУ БОБ!

Александар Б. Ђикић

 ПОПУ ПОП, БОБУ БОБ!

уторак, 23. фебруар 2010.

  Претпостављам да не постоји врабац у Србији који не зна нешто о најновијој кулминацији неспоразума унутар СПЦ. Но у односу на нас, са приличном сигурношћу се може рећи да код врабаца нема много конфузије. Њихова ЏАТА (Џивџанска телеграфска агенција) у овом случају понела се знатно професионалније од средстава информисања која срећемо на српском информативном небу.

Пошто захваљујући средствима информисања не знамо ништа поуздано о горепоменутом неспоразуму, то се овом приликом њиме нећемо ни бавити. Ова неинформисаност није резултат недостатка информација, него, напротив, изненадне појава сувишка истих. Овај феномен, по свему судећи, знатно више говори о нама него о самом проблему.

Нека виси Педро

Више од три године у медијима пре свега штампаним, а и у неким електронским, тиња дозирани напад на епископа Рашко-призренске епархије Артемија (Радосављевића). Да ово није чисто ствар истраживачког новинарства него нечег озбиљнијег, могли смо закључити и из неких пропратних манифестација. На пример, српски политичари и јавне личности који су се пре петнаестак година грозили Милошевићевог хеликоптерског „десанта“ на манастир Хиландар и посете „друговима калуђерима“, све чешће су без благослова надлежног архијереја шпартали епархијом. Не знајући за милошевићевске методе, страни политичари се солидаришу са домаћим политичарима. Они су васпитани да поштују обичаје локалног становништва. Зашто би они више водили рачуна о поретку и обичајима од оних којима би то требало бити дужност? Постало је врло очигледно да нешто на релацији политика–Епархија рашко-призренска (ЕРП) не „штима“ и да се нешто (или неко) мора прилагодити.

Елем, када се ловина дефинише, креће се у медијску хајку. То нам је познато из блиске прошлости, али нам додуше није пријало током деведесетих, када су нас ћерали. Сада кад ми ћерамо, е то је већ мерак.

Новинарски напад креће отприлике на следећи начин: извесна новинарка (рецимо да се зове Мирка) шаље текст својој редакцији. Информацију добија од извора блиског ЕРП-у, који жели да остане анониман (додуше, то му не полази за руком јер је сувише препознатљив). Миркин извор, познат путницима сајбер поднебесјем, пажљиво бира теме: проневере, неовлашћено лечење наркомана, деменција, антиевропејство, параглајдинг док народ нема ни за леба, напади на сироту НАТО авијацију, нецеливање руке „преосвећеном“ Бајдену, ма само што нисмо ушли у ЕУ и постали богати, високи и плави, али нам не дâ тамо неки владика и сл. Миркин текст се, наравно никад не објављује, осим и искључиво на насловној страни њених новина, рецимо да се зову Флеш. Aut Mirka aut nihil! А онда наступа техника-електроника.

Све телевизијске и радио станице имају у јутарњем програму резервисано време када читају насловне стране из дневне штампе. Наравно, ко има херца да заобиђе Мирку и њен наслов написан крупнијим словима од оних кад је друг Тито умро? Тако, сироти Бајден, наркомани, лопате и проневере народних кухиња попут праска улазе у уши народа. Пажљиви ТВ гледалац зна да на нашим информативним каналима што се од вести прочита ујутру то се понавља до следећег јутра. У току дана се ништа не дешава. Значи Миркина вест се понови барем 15 пута по каналу. Перјани јастук је распорен, па чик вратите перје назад.

Пре неки дан је крупним словима Миркина новина објавила да се сумња да је тамо неки Артемијев сарадник покупио неке паре, којима је купио стан у Атини, у коме се можда тај тамо неки скрива. Када то не би мирисало и на оптужбу и на пресуду, било би смешно. Које паре, колико, одакле, пошто је купио стан, да ли се уопште скрива? Наравно све је то електронски пренето у уши народа. Колико год да је јасна улога електронских медија профила Б92, Фокс и сличних са тако дефинисаном уређивачком политиком, није нам јасна улога јавног сервиса РТС. Пристајање на неаналитичност када на терену имате сијасет својих новинара и подоста технике је благо речено зачуђујуће, и подсећа на нека неславна времена ове куће, тим више што се данас добрим делом финансира из џепова грађана различите верске, националне и друге оријентације. Исте камере снимају „тучу монаха“ и владику окруженог духовним чедима. Овај други снимак се не приказује на телевизији. Бојим се и да замислим разлог.

Можда је епископ Артемије крив. Можда је требало да аплаудира Бајдену, можда је требало да пољопривредне алатке користи за узгој дроге уместо за њено сузбијање, можда је требало да „искулира“ што су му дивљаци спалили 150 цркава и манастира, можда је у 8. деценији живота требало да путује бициклом кроз Дреницу до Девича уместо безбедним аутом….Можда су Мирка и друштво у праву. Откуд знам. Али начин на који се ова кампања води подсећа на времена за која смо мислили да су далеко иза нас.

Догађање сајбер народа

Причи би био крај да нас после дуге и тешке владавине својевремено нису напустили другови Стаљин и Тито, и да се након тога није појавио интернет. Овде већ настаје драмски заплет. Народ, болестан од саопштења са „надлежних места“, нарочито онај који иде у цркву, пости, причешћује се, осећа да нешто у читавом процесу шкрипи, осећа се повређеним. Жељан истине, а немајући могућност избора информација преко медија, одмеће се у „шуме веб-сајтова“ и размењује вести „из прве руке“. Прле и Тихи крећу у акцију, Давид узима праћку у руке, устаје раја кô из земље трава, рађа се сајбер покрет отпора! Разни домаћи и инострани сајтови православног усмерења постају једина места на којима се може саопштити или прочитати нешто што одудара од оркестриране кампање.

Са друге стране, ни „непријатељ“ не седи скрштених руку. Прво гаси сајт Епархије рашко-призренске. Монаси без благослова владике Артемија брже-боље стартују нови сајт, који бива угашен након 48 часова. Сви сајтови хостовани у земљи, а који не одговарају „револуционарима“ се гасе. Не верујем да то црквене власти могу урадити без учешћа државних. Таква спрега цркве и државе није виђена од времена кнеза Лазара. Али авај, како угасити „православне“ сајтове хостоване у Америци, Русији, Грчкој и другим уређеним државама? Тешко!

А на оваквим местима се појављују мишљења и информације од људи са различитих меридијана, по правилу јако добро информисаних, како лаика, тако и клирика. Има ту у мањој мери и непримерених коментара и прилога, претеривања, али зар није у томе драж слободе информисања?

Каква се све мишљења, па чак и веома озбиљно документовани прилози могу наћи овим путем? Ни десети део тих информација ми не можемо добити од средстава информисања, ни зависних ни независних. Не треба ваљда напомињати да за разлику од званичних средстава информисања у овим из својеврсних сајбер катакомби подршка епископу Артемију је скоро стопостотна. Ево само неких карактеристичних информација које се овим путем могу добити:

–  „Катул Ферман[1]“за владику Артемија је написан знатно раније, али би за живота блаженопочившег патријарха Павла, с обзиром на његову мисију, било дегутантно да се и спроведе. Стога су поједини епископи (они који су сада у СА Синоду) за живота патријарха хтели да изврше смену, али пре свега залагањем владике Артемија и још неких епископа до тога није дошло. Чекало се постављење новог патријарха, па да се већ припремљено изврши.

– Неки виде главни разлог прогона у томе да се 2013. поводом прославе 1700-годишњице Миланског едикта доведе папа у Ниш, чему је свргнути владика најжешћи и непоколебиви противник, а већина чланова СА Синода поборници. Уклањањем најтврђе антиекуменистичке линије у СПЦ пут папи је отворен, а што опет СПЦ може довести у непријатан положај у односу на друге помесне цркве.

– Значајан број познавалаца црквеног Устава и канона јавља се цитирајући Устав и каноне, чиме доказује да је одлука СА Синода потпуно неканонска.

– Коментарише се и испровоцирано кошкање на улазу у манастир Грачаница, где су тзв. дечанци потпомогнути „жестоким момцима“ и шведским КФОР-ом спречавали Артемијева духовна чеда да узму благослов од свог духовника уочи Великог поста. На неким руским сајтовима се поставља питање: Зашто шведска војска спречава српске монахе да уђу у српски манастир? Зашто тако нису спречавали Шиптаре да руше српске манастире? Ко им је наредио? На основу чијег захтева? Швеђани ретко шта раде напамет.

– Посебно се разматра профил постављеног администратора; почев од тога да као пензионисани (ergo, бивши) владика нема канонско право да администрира у епархији поред постојећег епископа, да на крајње чудан и по грађанским законима незаконит начин врши примопредају дужности, да је познат као преки човек који на силу уводи богослужење по западним правилима претећи свештеницима који се не повинују, а ови опет у страху за егзистенцију својих породица на то пристају, па све до објављивања врло провокативних фотографија администратора на гробу неког масона како крије крст у џепу, и тако даље, и тако даље.

Звек, звек

Искрено речено, ако је пола од овога тачно, а могуће да јесте, човеку се просто диже коса на глави. Према овако тешким међусобним оптужбама и неспоразумима, које ударају на саме темеље црквеног устројства, то што је неки лик можда мазнуо неку лову да можда купи неку гајбу, можда у Атини, где ће можда да се крије, делује као чаша хладне воде. За такве ствари постоји држава, судови и робија, исто као да је тај исти лик прекорачио брзину код Параћина. Из таквих разлога, како барем мени као лаику изгледа, не изазивају се потреси ни у мањим фирмама, а камоли у СПЦ, нарочито ако знамо да је улога Цркве за физички и духовни опстанак српског народа кроз историју била огромна. А можда још неко осим нас то зна.

Ето, тако смо добили још једну „звечку за народ“, која ће га забављати наредних месеци да не мисли, брате, о платама, ценама, послу којег нема и сиромаштву кога има. Баш је некако чудан наш народ. Размажен. Улога медија у производњи „звечки“ је као што видимо велика

Све време имам осећај да сам нешто заборавио… Ах, да, свињски грип, шта то беше?

***

[1] У отоманском царству наредба султана за елиминисање цару непокорних поданика.

Извор:  http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/popu-pop-bobu-bob.html

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Патријарх ВАРНАВА

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Браћо и сестре
Децо наша љубазна
 

 Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
 Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
 Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
 Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):
 »Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).
 Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. »Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).
 Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…
 Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА

(Из последње Божићне посланице патријарха српског ВАРНАВЕ (Росића) од 25. децембра 1936.г. (7. јануар 1937.г.) а објављен у листу »ПРАВОСЛАВЉЕ« број 574. од 15. фебруара 1991.г. одакле је текст преписан у целости).

Белешка епископа Артемија

Oтац Антоније – Конференција 24.02.2010.

25. фебруара 2010. Поставите коментар

Артемија нападају јер је највећи човек међу православнима

Отац Антоније  

понедељак, 22. фебруар 2010.
(Правда, 22.2.2010)

На почетку приче отац Антоније, монах из манастира Црна Река, у жељи да поштеди своје братство евентуалних неприлика због онога што ће рећи поводом догађаја око манастира Грачаница, напустио је манастир како би евентуалне последице онога што говори, у своје име, као свој лични став, сам сносио и како би истих поштедео своје братство.

– Ја припадам братству Црне Реке – објашњава отац Антоније – али ја не живим са њима у манастиру него у планини у манастирској испосници. Приморан сам на овај потез како бих поштедео своје братство страха од надолазеће узурпаторске назови – духовне власти.

Узурпација Епархије рашко-призренске, синодски удар

Питање око којег се води расправа је ко је у овој причи расколник. Синод или Артемије?

– Оваква велика одлука може бити донета само на Светом сабору, где о томе расправља 44 епископа, а не на Светом синоду, где заседају увек њих четворица, петорица који се смењују, иначе, на годину дана, али у нашем Синоду то увек изгледа тако што један улази на место другог и то су увек исти људи. Одлуку Светог сабора бих се, каква била, трудио да поштујем, али одлуку Светог, или боље слепог, синода не морам. Црква траје много дуже него држава и она има своје каноне, тачку по тачку, за све ове ствари које ми сада имамо пред собом. Црква има своје законе, а они који се сада позивају на то да раде по канону – грубо га руше и овде се ради о узурпацији епархије од стране Синода. Синод то су епископи Иринеј Буловић, Теодосије и Амфилохије. Сада су као кухиња. Иринеј Буловић има рецепте, Амфилохије је кувар а сада је Атанасије варјача, а кога ће од нас да збућкају као храну, то им је чисто техничко питање, наравно по налогу разноразних белосветских (читај масонских) ментора.

Разлог привременог разрешења владике Артемија је, према ономе што се чује у медијима, сумња да су се његови најближи сарадници бавили разним малверзацијама?

– Епископ је по канонима цркве и вери побожног народа власник свега у епархији. Он може да ради са тим шта хоће, а народ верује да ће радити најбоље. Ми смо већ оставили своје куће, имања, све материјално и зашто бисмо сада ишли да нешто ловимо, грабимо и скупљамо за себе? Прича о парама увек упали код народа за отварање разноликих егзекуција.

Да ли очекујете сличне догађаје у манастиру Црна река?

– Ево рецимо ова кућа у којој сада седимо, њу је направио манастир Црна река нашем сиромашном брату и његовој породици, и ја немам где више да се сакријем од разноразних прислушкивача, који нису задовољни чак ни оволиком медијском харангом, већ хоће да нам тако затворе уста да ни реч не прозборимо. На паркингу је овде живео па смо му ми урадили ту кућу и хоће ли неко сад да ме води на суд због тога? Има још једна кућа, исто тако. Нема рачуне. Не сме нико у то да улази, нисмо ми лопови а и да смо лопови, ми смо се предали Богу и ако је међу нас сто један лопов, Бог ће о њему да одлучи. Како ја могу да знам да ли је за њега боље да оде у затвор па да се поправи, или се можда тамо убије. То није моје. Свети Григорије Богослов имао је секретара и економа које никада није питао коме колико дају јер је говорио да то није епископски посао, наш патријарх сад каже да епископ мора да има контролу. Ми нисмо полицајци. Ако сте ви изгубили веру и поједини епископи су изгубили веру у људе, ми нисмо. Артемије није изгубио веру у људе. А Синод има право да решава мање ствари а ово питање постављања администратора је највеће у последњих сто година.

Шта ћете предузети ако ипак дође нека слична „комисија“ и на ваше капије?

– Немам ја права да правим у Црној реци барикаду, то није православље. Ја сам ставио један камен да их прикочим и написао сам „Добро дошао сваки добронамерник“. Камен да стану а не да нам улазе колима и да нас изненађују тамо.
Господ је рекао да кад дајеш некоме милостињу никада твоја лева рука да не зна шта даје десна, ником живом да се не хвалиш, само Он који види невидљиво платиће теби видљиво. И сада они хоће да им испостављамо рачуне и извештаје за нашу милостињу. А што сам се „похвалио“ и осрамотио своје ближње зидарским ми срамотама, то сам урадио искључиво да разобличим клевете на доброчинства нашег светог ћутљивог владике Артемија који такве грешке као ја никада не чини, јер све у животу ради ћутке само Бога ради. Кад ја почнем да причам о мојим „врлинама“, ја сам себе почнем да упропаштавам.
Нова власт ме је, тако рећи, овом тешко подношљивом општом неправдом избацила из манастира, јер не познајем њихов језик прећуткивања, дакле, ја немам где да идем него под прозор онога који ме је избацио, те нека ми направе бараку сојеницу брвнару, јер стижем ускоро и надуго испред Патријаршије. Ја одатле жив отићи нећу, а они су толико властољубиви да ни они неће попустити, онда нам остаје једино то – идемо до краја, на којем би ипак мир завладао свима нама.

Администратор Атанасије

Разговарали сте са владиком Атанасијем?

– Да, рекао сам му да Синод није имао право да узурпира епархију, имао је право да евентуално пошаље једну иследничку комисију, мада је и то канонски прекршај, стога једино још чекамо одлуку Сабора. Ако он донесе одлуку, трудићемо се да га поштујемо а овај окупациони начин овога тренутно Слепога синода Г.Г. Иринеја Буловића и ако мене питаш, док сам ја у Црној реци, код мене нећеш ући. А он урликну: „Ући ће полиција“. Полиција нормално може да уђе, али ја не знам да ли сте чули за реч срамота.

Не бисте му више ништа сем тога рекли?

– Захвалио бих се Атанасију за све ратне године, за сав труд око народа по страдалним пределима наше Републике Српске и других делова где су наши Срби страдали, он је увек трчао да помогне, спасе и избави, па и на Косову и Метохији. Тада сам га ја возио, те смо ишли свуда без пратње и ако га ико зна од нас које сад назива криминалцима и фанатицима, знам га ја. Хвала му за све то, хвала му за његово негдашње изливање светоотачког предања, за књиге које је пре написао, хвала му али ово што сада ради, ово је… Он све зна али више вреде његове речи од пре 10 година, његова теологија која је савршена била сада прелази у екумено теологију спровођену комунистичком праксом, ја читам његове текстове и не могу да верујем да он даје изјаве као из ДБ. Каже: „Артемије је добар човек, али не смем да га пустим да говори (медијима) јер не знам шта може да каже“.
Атанасије је администра(к)тор а не администратор. Он оре земљу која је спремна за жетву Господњу. Методама и учењем новим прави неред и саблазан.

Теодосије

– Знамо да у канонима цркве не постоји размонашење као чин, али они (Синод) могу да ураде и оно што не постоји. Та петорка са јадним патријархом који је вечито изложен њиховим лавовским вољама наћи ће начина да спроведе и немогуће ако се наручи. Теодосије је добар човек који је кренуо да уздиже себе лебдећи умишљајем врлина док нажалост није потонуо у подножно море сујете. Он, већ сигуран да је заузео власт у Епархији рашко-призренској, почео је да се понаша као диктатор. Ми имамо снимак где се види како поступа према Артемију, чије је духовно чедо, са којим је годинама живео и духовно проходао. Много је духовно попустио и када би му сада неко рекао да ипак неће бити главни у епархији, бојим се да он то никада не би умео да схвати.

И Свети сабор ће на крају бити само Буловић

– Сабор је узурпиран од неколицине епископа који све одлуке доносе притиском на остале. Као што су шездесетих из Сабора избачени народ и свештеници, тако ће на крају и Сабор бити небитан наспрам Синода, а онда ће избацити из Синода све док не остану Амфилохије и Иринеј Буловић, а на крају само Буловић који ће помпезно изаћи из командантске сенке. Сваки патријарх има ноћне море да нешто случајно не погреши, па да га Иринеј не препадне и поправи скоком из Новог Сада. Када би за некога радио под притиском, можда би се и оправдао. У супротном, немам коментар.

Туча испред манастира Грачаница је класичан ДБ сценарио

Када сте чули вест о привременом разрешењу вашег владике Артемија, кренули сте са монасима из Црне реке ка Грачаници?

– Стижем последњи и видим чудну слику. Препознајем ДБ сценарио јер нажалост о томе знам више него о теологији. Маестралан сценарио. Двадесеторица телохранитеља у цивилу се завукли у узан тунел дуг три метра и чекају као неке зверчице. Испред тунела као мамац неколико својих најкрупнијих монаха који нам нису дозвољавали да уђем код Артемија по благослов, наравно постављени од Теодосија&ДБ. Издалека, то је изгледало као да се у порти дешава ко зна шта. Када сам пришао и видео да није ништа, покушао сам да разговарам са монахом којег добро знам. „Шта ти значи то, брате мој, да ме не пустиш да видим нашег заједничког духовника?“ питао сам га али је био непријатан, по задатку. Е онда сам ја започео не тучу, то није била туча, рекао сам „Браћо, тући се нећемо!“ а онда сам рекао својима да сваки узме једног па га повуче и тако ослободи улаз у тунел. Онда су се „одједном“ нашле и камере и сви снимци и следне изјаве су личили на народно позориште. Ми се заиста нисмо тукли. Једини који је настрадао је један наш монах, Рус, који је хтео да се провуче кроз ту гужву да би дошао до владике и тукли су га одозго и монаси и ти њихови „цивили“.

Како се нови администратор, умировљени владика Атанасије створио само сат времена након што је Синод донео одлуку о привременом разрешењу владике Артемија?

– Знали су одлуку и пре заседања. Атанасије је већ био на прелазу код Мердара. Чим су упали у манастир, обили су келије, заузели рачунар, сменили секретара епархије, они се нису понашали као нека комисија која је дошла да испита, него као судије које су дуго година страсно чекале на ово. Дуго се тражио начин како да он буде смењен, као један духовни вођа, највећи чувар православља међу епископима. Онда су нашли оца Симеона. Ако је он нешто украо, што сте то просули у медије, „добронамерни“ Теодосије и Атанасије? Хватај га, води га на суд. Али они се, као ни комунисти, нису много трудили да прво иследе, него одмах преко медија. Без суђења. Велико расуђивање!?

Антиекумениста, антиглобалиста и антипаписта

Због чега је владика Артемије, по вашем мишљењу, толико сметао Синоду?

– Владика је познати антиекумениста, антиглобалиста, антипаписта. Они нама на то кажу: ви хоћете против целога света, а ми нећемо него хоћемо да будемо као они који све воле али знамо да је пут спасења само један Господњи, светоотачки, православни.

Због чега онда баш сада?

– То је страх, да им случајно не поремети главну ствар којом се бакћу, а то је долазак папе у Србију 2013. у Ниш. Већ пет година се гложе како то да припреме, касне с тим, био им је потребан патријарх, јуре и журе. Први могући дан након сахране патријарха Павла и после 40 дана искористили су да бирају патријарха.

Њима се жури у екумену а нама се остаје у православљу

– Нека знају да колико се њима више жури, нама се више остаје у православљу. Европски Јевреји, тј. масони, али не они ротаријанци и та ситна риба, него онај врх врхова, хоће да уједине православне са католицима и протестантима и да им онда кажу хиљаду година сте и једни и други трвдили да имате једино истиниту веру, а сада сте се уједињавањем и попуштањем доказано одрекли те вере, те су једино Јевреји наводно исправни. И на све је ово упозорио још четрдесетих наш Свети владика Николај. Један Бог, једна вера, једно крштење и једна једина Црква – православна.

Да ли то има везе и са новом-старом литургијом?

– Новаторство у литургији кажу да се враћају на стару литургију а не схватају да се молитва цркве изграђује и живи Духом светим кроз векове. То нису промене да она буде боља, него да што више личи на католичку мису и да се то споји. Не дај Боже да папа дође, мада они све ово припремају већ 100 година јер се римска властољубива гордост никада угасити неће, али пошто је Господ с нама и нас пет може с Богом да им то све упропасти. С Богом мојим прескачем зид високи (Богослужење).

Неки су почели због оваквих ставова да вас сматрају некаквим зилотима. Има ли то смисла?

– Са зилотима везе немамо, зилоти су крајност као и екуменизам, можда мало мања. Велике душепогубне крајности. Ја сам 2003. покушавао да причам средњу причу између зилота и екуменизма и са мојом причом нигде нисам могао да изађем. Пуштали су екуменисте и зилоте, те две болесне крајности, а ко је гори – то је мртва трка. Зилоти су бар храбри, ако је за оправдање.
Прави се светска власт и светска вера, али у њој никада неће бити православље, јер ми једини имамо благослов Божје истине у Цркви и доказе благодатне кроз једине чудотворце медју другим верама, светога Саву, Василија, чудотворна тела њихова. Сви који то не схватају, без обзира на то колико интелигентни масони били, мораће да нас се реше, нас који чекамо царство небеско, а на земљи крст носити нама је суђено. Слава теби Богочовече Христе, који си пострадао за нас и показао нам једини пут љубави Твоје. Амин.

(Разговор водила Ана Радмиловић)

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/artemija-napadaju-jer-je-najveci-covek-medju-pravoslanima.html