Кога финансира наша влада

13. октобра 2010. Оставите коментар
Advertisements

„Реакција државе ће бити језива!“

13. октобра 2010. Оставите коментар

 

„Реакција државе ће бити језива!“
Слободан Антонић

 

Ову реченицу је синоћ (10. октобра) Слободан Хомен изговорио у Дневнику РТС. Да нисам својим ушима чуо, не бих веровао! Рећи тако нешто може само неко ко се јако уплашио онога што се догађа. У таквим приликама, уче нас биолози, долази до лучења адреналина – хормона страха. Али, када опасност прође, тај хормон је још у нашој крви, па се јавља еуфорија. Онда смо не само пресрећни што смо се „извукли“, већ се осећамо добро, свемоћно. И тако се Хомен, некадашњи „Отпораш“ који је и сам кршио законе, у Другом дневнику РТС усправио, надуо и постао Дракон лично – Законодавац који прети да ће да сече руку за украдену јабуку и копа око за поглед на девојачко колено.

Иначе нас је ових дана Томо Зорић већ наплашио затворским казнама од 8 година ако се само усудимо да макар урокљиво шкиљнемо на неког од учесника „Параде поноса“. И из Уставног суда су нас, некако баш ових дана, подсетили да код њих стоје тужбе које траже забрану „милитантних“ навијачких група и „клерофашистичких“ НВО. И да ће, баш некако после 10. октобра, те тужбе доћи на ред да буду пресуђене. Е па сада је, изгледа, дошао тај „ред“. Пошто је Хомен синоћ најавио језиву реакцију „државе“, не преостаје нам ништа друго до да сачекамо да Бранкица Б92 Станковић употпуни свој језиви списак навијача и клерофашиста, Томо Зорић, према том списку, поднесе своје језиве оптужнице, а Хоменово „реформисано“ правосуђе, према тим оптужницама изрекне своје језиве пресуде.

Којом се само брзином ова власт морално, па и политички, урушава! Требало им је 18 месеци да преузму све медије (од НИН-а до Курира) и да их очисте чак и од најдобронамернијих критичара. Пошто су, упоредо, испразнили од моћи и националног све институције (од Народне библиотеке до Скупштине), требало им је још 6 месеци да изврше ревизију и последњих црта националне спољне политике. То је симболички завршено Тадићевим потписивањем капитулације, у Бриселу, на састанку са леди Ештон. Коначно, после тога, требало им је још само месец дана да се симболички преобразе у окупациону силу.

Знали су да се српско друштво (с правом, или не) ужасава „параде поноса“ и да само неко ко овом народу не жели добро (дакле, Брисел и Вашингтон) може да му систематски намеће такву ствар. „Мора да се зна ко је газда у овој кући!“, кликтали су Басара и остали другосрбијански идеолози. Тај „газда“, наравно, не треба да буде из Србије. Јуче смо видели његове пендреке, сузавац и борна кола. У среду ћемо видети њену фризуру, ајкуласто доброхотне очи и курјасти осмех „подршке Србији на путу у евроатлантску будућност“.

Ова власт је, до Тадићеве капитулације пред Ештонком, веровала да ипак управља државом. Том капитулацијом, међутим, Србија је од државе постала вазална територија. Али, Тадић и другови ипак су могли да се теше помишљу да они том територијом управљају као њени легитимни владари. Јуче је, међутим, кроз веселкасту „журку“ десетак блазираних кругодвојкаша и њихових „европских пријатеља“, док је напољу, због њих, једно другом разбијало главе на хиљаде полицајаца из унутрашњости и младића из предграђа, нестао и последњи остатак те легитимности. Тадић и друштво постали су насилници, који насупрот вољи народа управљају овом земљом. Они су јуче сасвим престали да буду одговорни нама и почели сасвим да одговарају неком другом. А то је можда и био други циљ целе представе.

Први је, наравно, био тај да се Србија симболички потчини. Да, после лаганог свикавања на отргнуће Косова, Србија мора да уради оно што јој је најодвратније. И уопште није важно да ли је та одвратност рационална или не. Важно је да „доминатор“ од свог „роба“ тражи потпуну послушност, потпуно покоравање. Роб мора, као знак апсолутне понизности, свом доминатору да уради управо оно најодвратније. Зато је Србији – у којој закон јасно каже да се неће дозволити јавна манифеставија која вређа јавни морал или прети да изазове инциденте – и дат задатак да мора да уприличи „параду поноса“. Тај задатак јој је дат баш зато што јој је морално одвратан, баш зато што треба да изазове нереде и баш зато што треба да падне крв.

Али, Тадићев је проблем што читаву ту игру није схватио. Наш је брзина његовог суноврата. Зато треба озбиљно схватити Хоменову претњу да ће „реакција државе бити језива“. Ако они стварно почну петнаестогодишњаке да осуђују на осам година робије, да, по Бранкицином списку, забрањују „клерофашистичке“ НВО и да нам децу, већ од вртића, утерују у „толеранцију према сексуалним и осталим мањинама“, онда ће Србија постати тешко место за живот. Ни до сад овде није баш било лако живети. Али смо макар били слободни да можемо да кажемо шта нам се допада, а шта не. Сада изгледа да улазимо у фазу када ни то више неће бити тако лако.

Једино би Хомен и дружина требало да знају да држава, којом сада толико прете, ипак нису само они. И да та упозоравајућа реченица – „Реакција државе ће бити језива!“ – има и другу страну. Ону у којој Србија, једнога дана, поново постаје држава, а њена власт поново заступник демократије и националних интереса.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/reakcija-drzave-ce-biti-jezivaq.html

Смрад содомски загадио је Београд

13. октобра 2010. Оставите коментар

Митрополит Амфилохије:

СМРАД СОДОМСКИ ЗАГАДИО ЈЕ БЕОГРАД – ГРАД ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
У прилогу доносимо извод из беседе митрополита Амфилохија изговорене 11. октобра 2010. г. на Светој Литургији у храму преподобног Харитона Исповедника у селу Клинци на Луштици, поводом храмовне славе.

+++

/…/ „Ево, јуче смо гледали какав је смрад отровао и загадио престони град Београд, највећи смрад содомски који је ова савремена цивилизација уздигла на пиједестал божанства. Тај смрад је јуче загадио Београд, град Пресвете Богородице. Београд је био њен кроз вјекове, ње чедне и цјеломудрене и то је његов смисао. Град оне која је Христа Бога родила, град хришћански. И ето, у име некаквих такозваних људских права, јуче је загађен“.

„И видите, једно насиље, насиље тих обезбожених и настраних људи изазвало је друго насиље. Па се сад питају ко је крив и ту дјецу називају хулиганима! А не питају се они који су дозволили да се тим смрадом загади град Београд да нијесу они допринијели тиме што су дозволили да та куга, та пошаст содомска оскрнави Београд као што је оскрнавила и друге европске градове“.

„Будите увјерени да је то предуказање пропасти хришћанских народа. Бог ће знати кад ће ударити Својим бичем и опоменом, али се то већ полако припрема. Не могу се градити људи, народи, културе и државе на гадости, нечистоти и смраду, на безбожништву“, закључио је Митрополит Амфилохије.

http://svetigora.wordpress.com/

Игуман мн. Хиландара Методије поводом геј – параде

13. октобра 2010. Оставите коментар

Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара:

Сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање геј параде и траже њену забрану

Имајући пастирско саосећање према свима који страдају од било какве греховне склоности, Црква се истовремено бори против покушаја да се грех представи као норма живота, а нарочито као предмет „поноса” и пример за подражавање. Због тога сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање овакве јавне манифестације и траже њену забрану.

Делегација Српског сабора Двери, коју је предводио Саша Илијић, координатор Покрета за живот, боравила је ових дана на поклоничком путовању у светој српској царској лаври манастиру Хиландару на Светој Гори. Том приликом игуман ове свете обитељи, архимандрит Методије, дао је интервју специјално за ДВЕРИ СРПСКЕ. У наставку доносимо разговор који је водио Саша Илијић.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Високопреподобни оче игумане, прошло је више од шест година од пожара у манастиру Хиландару. Како теку радови на обнови и имали неких потешкоћа?

Тачно је да је прошло шест и по година од катастрофалног пожара, али потребно је знати да је сама обнова почела тек 2006. године, због тога што су до тада предузимане мере за смањење опасности од урушавања и обављано рашчишћавање. Обично се губи из вида да је извођење радова на обнови старих, девастираних објеката много тежи и дуготрајнији посао од изградње нових, тако да многима изгледа као да обнова споро напредује. Објективно, сматрам да је напредовање обнове сасвим у складу са природом задатка који је пред нама.

До сада је извођење радова текло по плану, али због познате економске ситуације у којој се јелинска држава налази средства за обнову којима располажемо су преполовљена. То као последицу може да има прекидање радова у временском интервалу од више месеци, што свакако нико од нас не би желео. Уз Божију помоћ, надам се да ћемо ипак превазићи и овај проблем, као што смо решавали и остале. Такође бих искористио прилику да се захвалим и свима онима који су нам до сада помогли на било који начин.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Свети Владика Николај је рекао да ако срушимо цркву у срцима својим, Бог допушта да нам се руше и видљиве цркве. Може ли се онда закључити да би и обнова манастира текла брже кад бисмо се као народ духовно и морално обновили?

Сваки пут када говоримо о реконструкцији изгорелих конака, напомињем да је она могућа само уз духовну обнову братства, без које грађевинска обнова не би ни имала смисла. Уосталом, манастир Хиландар је настао и дограђиван као круна ондашње славе и духовности нашега народа. Ова обнова је дело читавог народа, па ће и њен завршни резултат бити најбоље огледало наше духовности.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Који је начин да духовно ојачамо и да ли има снаге у српском народу за такво нешто?

Од доласка Господа Исуса Христа у овај свет најбољи и једини начин духовног узрастања је живот по Његовом Јеванђељу. Потребно је најпре упознати Јеванђеље, а потом имати и решеност за живот по њему. Нажалост, систем вредности у савременом свету је у највећој мери у супротности са Христовим учењем.

У нашем народу је увек било људи који су успевали да ревносно испуњавају Христове заповести, али и да другима буду пример који би требало следити. Поменимо овде само Блаженопочившег Патријарха Павла, нашег савременика, као најбољу потврду за то.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Поменули сте поремећени систем вредности у свету. Шта конкретно мислите о најављеној „паради поноса” и о иницијативи родољубивих организација за забрану такве манифестације?

Свим хришћанима јасан одговор на ово питање даје Свети апостол Павле на почетку своје посланице Римљанима, када каже да је узрок овог пада то што више служимо твари него Творцу (Рим. 1, 25). Што се конкретног случаја тиче, сасвим је природно да подржимо став СПЦ, који је објавио Високопреосвећени Митрополит г. Амфилохије прошле године, када се као заменик Патријарха обратио јавности поводом најаве таквог догађаја.

Имајући пастирско саосећање према свима који страдају од било какве греховне склоности, Црква се истовремено бори против покушаја да се грех представи као норма живота, а нарочито као предмет „поноса” и пример за подражавање. Због тога сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање овакве јавне манифестације и траже њену забрану.

ДВЕРИ СРПСКЕ: Шта мислите о иницијативи коју смо покренули ради очувања породичних вредности и људског живота као највеће светиње кроз Покрет за живот?

Наш Господ Исус Христос је благословио рађање, Сам родивши се од Пресвете Богородице, као што је и благословио брак на свадби у Кани Галилејској. Монаси манастира Хиландара, иако ради монашког завета безбрачни, су увек гледали на брак и рађање као на светињу. Најбоља потврда тога је спремност да се грожђе и део лозе, која је израсла из гроба Светог Симеона и која на чудотворан начин помаже бесплодним супружницима да добију дете, пошаљу у најудаљеније делове света, када се то од нас тражи. Тога ради подржавамо и Вашу иницијативу и призивамо благослов Божији, као и молитве Светог Симеона Мироточивог, да би Вас укрепиле у Вашем труду.

У манастиру Хиландару, 7. октобра 2010.

За Информативну службу Српског сабора Двери, Саша Илијић

http://www.dverisrpske.com/tekst/1873098

Јед и јад српског богословља

Један од Лазаревих

Јед и јад српског богословља

        Деценије богословског усавршавања једног од некада угледних епископа и теолога наше Цркве, урушавају се данас као кућа грађена на песку људске таштине, а не на камену смирења, покајања и православног подвижништва, јер „удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и ударише у кућу ону, и паде, и распаде се страшно“ (Мт. 7,27).

          Ова кућа урушава се још и стога што није грађена у манастирској молитвеној тишини и послушничком себераспињању, већ на професорским катедрама на којима се од камења каријеризма и академске сујете гради голгота на којој се распиње и убија свака христоносна и спасоносна врлина, а пре свега христомудро смирење. Кенозис, истошчаније, унижење или смирење до најнесхватљивих дубина, представља кључ разумевања читавог домостроја спасења учињеног „посред земље“ Христом Богом. Ту  пре свега мислимо на тајну Христовог оваплоћења и очовечења. Ова је тајна неисказана и несхватљива необлагодаћеном људском уму, а особито гордом људском уму. Такви умови доносе нам данас неку „нову науку“ из Париза или са Оксфорда и свих осталих „звучних“ западњачких имена, полуправославних, протестантских, старокатоличких, језуитских и новокатоличких факултета на којима су се „усавршавали“ ови наши неславни епископи и неславни теолози, чију ће бљутаву теологију Црква пре или касније избљувати из својих уста освештаних еванђелском и светоотачком речју.

         Овде пре свега мислимо на ужасавајућу појаву у нашој црквеној јавности, тј. на писање, тачније отелотворавање, оваплоћење и претапање гнева у писане речи личности која се и поред тога, без имало страха Божијег, потписује као епископ Цркве Божије. Да, гнев је постао друго име за онога који је по епископско-пастирском призиву требао да буде „правило вјери и образ кротости“. На њему након толико година његове бесомучне борбе са гордошћу, у којој је како се ових дана показује очито изгубио, не остаде ни праве вере ни кротости; „Муж гневљив није угледан“ (Приче 11,25).         

         Овде већ сви, верујемо, препознају епископа Атанасија Јевтића, који се од славног теолога ових дана срозао на ниво жуто-новинарског памфлетолога. Најјадније у свему томе није то самодеструктивно и суицидно уништавање његовог сопственог угледа и људског достојанства таквим понашањем, већ урушавање институције Православног апостолско-наданђелског епископског чина. Уз то иде и блаћење нашег, Светим Оцима утемељеног, богословља чију терминологију овај несрећни и унесрећујући епископ користи само у циљу блаћења, понижавања, пљувања, изругивања, осуђивања и проклињања својих неистомишљеника.        

         Док својим речима осуђује изругивање Патријарха и „наших најугледнијих епископа“ (међу које по својственом му славољубљу убраја и себе, очигледно) он истим тим речима, у истој реченици, прави ругло од лика умировљеног епископа рашко-призренског Артемија, такође угледног и најугледнијег архијереја (на велику жалост  „братске“ зависти или „љубави“ еп. Атанасија, како он често своју завист назива). Такво његово понашање, међутим, не зачуђује,  „јер гневљиви најпре не препознају себе па онда ни своје домаће“ (Св. Василије Велики). Зато нека га уразуме речи еванђелске, ако за њих у њему још увек има места: „Сваки који се гневи на брате свога ни зашто крив је суду“ (Мт. 5,22).         

          Оваква шизофрена патологија својствена је како његовом стилу писања тако и његовом богословљу. Што се то његово богословље више удаљавало и временски и смисаоно од оца Јустина, а самим тим и Светих Отаца, то је оно постајало све шизофреније. Кулминацију таквог „богословља“ ових дана и месеци увиђамо у његовим јаросно-немирним, бесовски-узнемиреним и узнемирујућим саопштењима. Оно што је у томе најбогохулније јесте што у сврху свог гневословља злоупотребљава православну богословску терминологију. И заиста се на њему испунише речи Премудрог Соломона: „Гнев погубљује мудре“ (Приче 15,1).          

          Иако смо имали намеру да о његовом свеискривљеном, неправославном, криптокатоличком и девијантном богословљу пишемо у посебном тексту, последње писано (не)дело овог епископа (на истински цркворазбијачком, јадно званичном сајту Саве Јањића, митроп. Амфилохија и еп. Атанасија, а који се назива сајт ЕРП), нагнало нас је да одреагујемо овим писанијем у облику оплакивања страшног пада тог стуба, за шта је до скора сматран у нашој Цркви, и оплакивања таквог унижења и унакажења православног богословља у нас. Овај епископ је своју реторичко-преводилачку, демагошко-фразеолошку назови теологију годинама протурао као православно, евхаристијско-еклисиолошко, и авај, каква дрскост! – светоотачко богословље. Плодови тог богословља управо уздрмавају темеље наше Цркве, а шта ли ће још у њој учинити видеће се.        

         Иако често цитира Светог Павла Апостола, чија еклисиологија му је била тема у докторату, „богословље“ овог епископа ових дана више подсећа на адвокатску реторику „неког Тертула ритора“, како о њему пише у Делима Апостолским, који сведочаше против Апостола Павла, а кога Јевреји унајмише да говори у њихово име пред ћесарем. Да ли је и овог епископа-ритора опет неко унајмио, и пред којим се ћесарем својом антиправославном, нехришћанском, понајмање богословском реториком додворава, ми нисмо сигурни – то нека расуди Бог и савест овог епископа. Оно у шта смо сигурни јесте да је, само он зна колико пута, прочитао речи Светог Апостола Павла: „Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас“(Еф. 4,31), док само Бог зна колико се већ пута у својим „теолошким“ писаним (не)делима огрешио о ове речи. Нико нормалан неће слушати његове придике о еклосиологији, тако дубокој богословској теми, када се он као духовно лице показује неспреман да испуни и ову једну једину поуку Светог Апостола, о чијој је еклисиологији и најдубљим тајнама Цркве и спасења без имало страха Божијег и стида људског спреман да држи предавање свима и свакоме. 

          А сада да обратимо пажњу на најбесловесније и најбезочније детаље у његовом чланку. Говорећи о гневу Свети Василије Велики каже: „Од оног момента када страст помрачи разум и завлада душом, позвери потпуно човека. Чини га нечовеком, пошто њиме више не управља разум. Као отров у змија отровница таква је срџба код гневљивих. Побесне као пси, кидишу као скорпије, уједају као змије. Гнев чини језике необузданим и уста брбљивим. Млатараве руке, псовке, увреде, срамотне речи, ране и остала безбројна зла произилазе из гнева и срџбе.“ Овако укратко изгледа духовна анализа нашег неславног херцеговачког теолошког памфлетолога и реторичког технолога. 

         На самом почетку, као и обично, својим теолошким велеречијем покушава да „замаже очи“ читаоцу, па вели да је „спасење у Христу, које је лично-саборна стварност само у Цркви као Телу Христовом и Заједници Духа Светога“. Овде се очитава присуство његовог древног реторичког лукавства. Наиме, у његово познавање теологије мало ко сумња, док у његову интерпретацију богословља нико нормалан више не верује. Зашто? Разлог је врло једноставан: еп. Атанасије је исто што и поједини савремени новинари у нашој земљи који наше дневне листове претварају у литерарне секције тренутних политичких интереса актуелних моћника. С обзиром на тако јефтине циљеве оваквог „богословствовања“ и није могуће оправдати баш све поступке наше „црквене владе“, тј. САСинода (који, наравно, није безгрешан), а повремено не злоупотребити то богословље зарад оправдања оних потеза САСинода који и нису у потпуности усклађени са нашим канонским предањем, попут смене владике Артемија и његовог прогонства. Таква злоупотреба пројављује се код овог епископа у облику замене тезе, тј. отворене лажи. Или, рецимо, када види да у нечему превише одступа у богословском смислу, пошто је, као што знамо и рекосмо, врло начитан, он онда за таква теолошка брљања окривљује онога против кога пише. Иако је својевремено говорио да Православље није борба „против некога, већ борба за нешто“, њему, како је очигледно, не полази за руком да ово и оствари, будући да је написао томове књига и чланака против свих и свега.       

         О његовом „теологисању“ о духовнику у Цркви сувишно је освртати се. То што појам духовника није нашао у канонима, неће га ослободити осуде због његовог одрицања од свог духовног оца Јустина, иза чијих је леђа још за живота овог Светитеља увелико екуменисао и чијег се богословског усмерења и предања већ потпуно одрекао. Зато је јасно његово технолошко теологисање којим оспорава јасно зацртано место духовника у спасењу сваког појединца у Цркви, а најпре монаха. Цитирати епископу Атанасију Лествицу, или неко друго аскетско светоотачко дело, је као „глувоме шапутати“ будући да по заблуделој „богословској“ логици његовог реформаторско-екуменистичког кова ово уопште и није православна литература. Монахофобност ових богослова изражава се и делима и речима.          

          Колики је еп. Атанасије духовник, и колико има право да се бави монаштвом и појмом духовништва, показује нам и његово монаштво које није веће од фудбалског тима, па је уместо древног општежитељног уређења овај епископ своје монаштво уредио управо по принципу фудбалског тима, како би фудбал упражњавали што чешће и лежерније, што они и чине. Зато није на месту његова опаска да владика Артемије није више духовник својим монасима, будући да је Владика принуђен да заштити своју децу од оваквих лажних духовника-фудбалера, који се поред таквог „спортског“ монаштва усуђују да друге назову “монашким карикатурама“. Каква теологија – такво и монаштво. Зато није ни чудо што је и његова „саборност“ фудбалско навијачка, и зато Атанасије увек мора да направи два „тима“ у Цркви: Синод и неки други. Наравно, Атанасије увек навија за Синод.          

         Још један лажни аргумент овог „духовног тренера“  јесте да владика Артемије не може бити духовник својим монасима јер им више није епископ. О овој глупости је, такође, сувишно писати, али ћемо ипак поставити пар питања: како је могуће да је Атанасије духовни отац еп. Григорија и Максима, или било ком свом духовном чаду, кад је умировљен попут владике Артемија? Или, како је о. Јустин њему био духовник када уопште и није био владика? Ту је још бесловеснији „аргумент“ овог „теренског духовника“ из Херцеговине, да духовник мора бити у истој епархији у којој су и његова чада монаси. Да ли је он као духовно чадо био увек у епархији у којој је о. Јустин, или да ли је еп. Порфирије у Жичкој епархији с обзиром да је духовник жичким сестрама? Наравно да није ни прво ни друго.  Иако је ово био план и разлог недавања канонског отпуста монасима ЕРП, као и протеривања владике Артемија, како би на тај начин овом „премудром канонском“ досетком његово монаштво одвојили од њега, то им није успело. Зашто Порфирије није проглашен за „гостујућег епископа“ (Атанасијеве речи) у Жичкој епархији, или митроп. Амфилохије за „гуруа“ када је петнаест монахиња „присталица“ (Атанасијева кованица) повео са собом из Банатске (тада Атанасијеве) епархије?  

         Видимо, дакле, да Атанасијеве причице о духовницима који „нису изнад епископа и литургијске заједнице“ нису баш применљиве у нашој црквеној реалности. Тако да је очигледно да Атанасије својом ситничавошћу само ваља своје блатњаве „теолошке“ грудве како би њима гађао свог брата Артемија. Још несрећни теолог додаје (и то као “најцрњи недостатак Артемијеве еклисиологије“) како слично уређење постоји код римокатолика, са којима се још колико за Васкрс братски, атанасијевски-лицемерно, грлио посред бела града Призрена. Толико о његовим „ревнитељским и антипапским“ аргументима.

         Но, ту није крај његовој безочности. Он још помиње нове „мирашевце“ у ЕРП, али пренебрегава чудну појаву да где год се појави његов брат Амфилохије, долази до поделе и до стварања све новијих и новијих „мирашеваца“. Откуда то? 

        Даље, у својим шизофреним редовима епископ списатељ оспорава право владици Артемију да се позива на Светог Апостола Павла који каже да “иако имају пуно учитеља…” (1.Кор. 4,5), и то зато што владика Артемије није апостол(!), да би у пар следећих редова подсетио на опште познату ствар да су, како он вели, „епископи наследници Светих Апостола“.

        Још једно „теолошко“ лукавство, преузето право из жуте штампе, јесу његови знаци узвика, као знаци чуђења, иза потпуно нормалних ствари; на пример, то што је владика Артемије „сам лично монашио(!)“. Дакле, знак узвика како би просте људе збунио, створио утисак да је нешто што је уобичајена епископска пракса у нашој Цркви нека Артемијева измишљотина.         

          Даље, владику Артемија криви да проповеда себе, док се сам не смирава ни трен у свом Тврдошу „решавајућу“ све проблеме у нашој Цркви, а уствари самовољно се намећући у свему као неприкосновени ауторитет.        

          Даље, умировљени епископ пише о својим миљеницима – „јадном Тодосију“ и осталима које је сам врбовао против свог духовника, а све под изговором кривице о. Симеона. „Туга и уздисање“ Теодосијево су свима познати; већ годинам не стиже дах да узме клевећући на сва уста свог духовника. Наравно, и за сва остала неверства и непослушања „уздишућих монаха“ ЕРП блиских Атанасију као главни кривац и покриће узима се о. Симеон. Да подсетимо како је Теодосије са „уздисањем“ запалио највећу свећу коју је имао код кивота Светога Краља у току једног од САСабора на којем је безуспешно покушавано „братско и синовско“ уклањање владике Артемија.        

         Као што горе наведосмо, за своја недела којих је језиво свестан по свом духовно извитопреном инстинкту, епископ Атанасије окривљује друге, као нпр. монахе ЕРП који су смештени у Жичкој и Шумадијској епархији, а који наводно тамо праве раздор. Истина је ипак на другој страни. Осим у ЕРП раздор у тим епархијама је годинама уназад направио управо он својим литургијско-реформаторским експериментисањем, тако да је раздор њиме начињен већ чекао братију која је привремено нашла уточиште у тим епархијама. Колико стида недостаје једном епископу, од кога се наша Црква годинама таласа и љуља, потребно да би и за то оптужио владику Артемија, нама је немогуће измерити. Ипак, поучени искуством Атанасијевог „црквоградитељства“ и доношења мира, не би нас чудило да је најава „немира“ које ће наводно владика Артемије проузроковати у Сремској епархији, у самој ствари најава администрирања еп. Атанасија овом епархијом где ће доћи да „среди стање“ као што је то учинио у ЕРП.          

           Даље, доследно својим теолошким преварама многопомињани  и по злу памћени еп. Атанасије користи се ватиканизованом, паполатријско- епископоцентричном теологијом. Наиме, овај сегмент светоотачког богословља су теолози поклоници оксфордско-фанариотских богословских тековина Зизјуласа преузели, обезхристовили и свели на социолошки феномен. С обзиром да се према монаштву односе са презиром, овакви епископи попут Атанасија су презревши својим животом сопствени монашки завет (зато нам није јасно његово позивање на смирење и покајање, пошто у контексту његове духовности разумемо само једење меса и фудбал) урушили сваку помисао на неки свој духовни ауторитет у народу. Да би ипак тај ауторитет имали, морали су да истакну једино што им је тако обезличенима остало, а то је епископски чин, па су зато и смислили епископоцентричну еклисиологију. Оно што нашу тезу потврђује јесте управо њихово позивање на св. Игњатија Богоносца и св. Иринеја Лионског који су својим најсјајнијим мученичким и исповедничким епископовањем украсили епископски чин и уздигли епископски ауторитет до највиших висина, на један за Цркву природан начин у Духу Светоме. Када насупрот оваквој неустрашивости и подвижништву ставимо наше епископе месоједе, фудбалере и тенисере који се ките речима ових Светитеља, самообмана и прелест оваквих епископа-теолога, који веле да је старо ново и црно бело, је сасвим очигледна.          

          Истинско жртвовање за веру и Косово народ је препознао у владици Артемију, а не у теолошким књигомољцима и празнословним беседницима. Зато је најбезочнија лаж епископа Атанасија, међу многим другим лажима, да је владика Артемије себе назвао „борцем за веру“. Овај назив наденуо му је сам народ, и то онај део црквеног народа који није еп. Атанасије могао да заведе својим сладуњавим, али испразним богословским наклапањима и медијским махинацијама.          

          Још једна од превара еп. Атанасија, којом опет и опет другоме прикрпљује сопствено недело, јесте „елитистичка еклисиологија“ (његове речи) коју су нико други до он и његова једнореформаторска браћа створили у нашој Помесној Цркви. Да не бисмо залазили у детаље, одговор ћемо предочити питањем: зашто ниједан епископ новотарац,  екумениста и реформатор није ни по једном питању прозиван и гоњен у нашој Помесној Цркви? Овде, у ствари, видимо праву елиту која благује и наслађује се својим миром у нашој Цркви  (на жалост лажним) засевши на све, па и на судијску столицу у њој.          

          Још несрећни епископ, по већ опробаном принципу, оптужује монахе ЕРП који су верни своме духовном оцу за “страшна писанија по антицрквеним сајтовима”. То ваљда отуда што у својој безгрешности и самозаљубљености није свестан изопачености свог „теолошко- пијачног“ жанра у коме је начинио сопствени правац чије су главне одлике гнев и мржња. Зато се с правом може рећи да су његови текстови једини истински антицрквени, будући да нарушавају достојанство епископског чина и бацају сумњу на званичност црквених сајтова на којима су објављивани.          

           О лажима и подметачинама којима је испуњена ова „теолошка анализа“, може се писати у неколико томова. Ипак, навешћемо само још пар најбезочниих лажи и превара епископа Атанасија. 

         Пре свега, како је могуће да до те мере изврће житије св. Фотија, осведоченог антиримокатолика, како би „изобличио“ владику Артемија, такође осведоченог антипаписту? У својим теолошким и историјским сплеткама наводи још и речи св. Златоуста коме је тренутно у нашој Цркви најсличнији, такође, владика Артемије. Наравно, по инстинктивном му кривотворењу светоотачких речи у његовим преводима, попут оних светог Весилија Великог у општем тропару преподобноме на крају Часослова, где протура своју јерес о смртности душе, или његова „појашњења“ у заградама речи о. Јустина у Литургији 3, где мења смисао речи о. Јустина, еп. Атанасије је изврнуо и речи св. Златоуста. На месту где Светитељ ђаконисама поручује да прихвате новог архепископа кога поставе, он није рекао кога год, како то представља еп. Атанасије, већ само уколико је, како вели Светитељ, „мој наследник  заузео престо без интрига и путем правилног избора од стране народа“1. О „правилности“ читаве смене владике Артемија и његовом упаду у ЕРП, као и унапред одређеном и нестрпљивом „наследнику“ Теодосију, који осим интрига ниједно друго средство не користи у том циљу, сувишно је овде писати.

         На крају, указаћемо на један детаљ у овоме несрећном саборнику гнева и једа, тј. чланку, а то је последња реченица: „Боже милостив буди мени грешноме! – за многе грехе, па и за ово што написах“. У овим заиста потресним речима сажета је сва духовна шизофренија аутора коју поменусмо на почетку. У њима је језиво уткан бол човека који пати притискиван својом савешћу, коју, на нашу жалост и несрећу целе Цркве, овај епископ ипак упорно гази.  

         Зато, заиста, нека Бог буде милостив и њему и нама. Амин!

http://borbazaveru.info/content/view/2597/1/

Напуштена Црна Река

Напуштена Црна Река

         Ред је да се види ко је вера а ко невера, овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија, рекао је игуман Николај.

Црна Река – Од самог свитања велики број верника пристизао је јуче у манастир Црна Река. Дошле су дугогодишње „комшије” из околних села, али и с подручја Тутина, Новог Пазара, Рашке, Краљева и многобројних места са Косова и Метохије. Тесне су биле црквене одаје током јутарње литургије, а после и манастирска порта. Нису скривали сузе ни монаси, ни верници, поздрављали су се и фотографисали за успомену.

 

У таквој атмосфери девет јеромонаха и монаха и седам искушеника напустило је јуче у поподневним часовима манастир Црну Реку. Сви су отишли у село Лозницу покрај Чачка, у подножју планине Јелице. У манастиру је остао само монах Митрофан, који се није изјаснио око одласка, и два искушеника у четири манастирске испоснице.

– Ми не одлазимо због неке идеологије, засебних или световних интереса. Ми смо за истину и желимо да останемо у светом предању као наш духовник, наш владика Артемије. Ето, дошло је време да се полаже испит, наставе и предавања је било доста. Ред је да се види ко је вера а ко невера, а нема ту шта много да се прича. Овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија зато што је он истински слуга Божји, иако су се чуле многе друге и ружне, тешке речи и клевете. Сви ми њега дуго познајемо и знамо да је на правди и у истини гољен. Покренули су се и монаси и из других манастира ове епархије, али није нама драго што идемо, нити се на било кога љутимо, већ се трудимо да смирено напустимо сваки своју свету обитељ у којој смо служили, уз молитве духовника и благовест божју. Такође, Бог нека буде у помоћи и нама који смо кренули и овима што остају – казао је при поласку игуман манастира Николај.

Монаси су, као што је „Политика” већ писала, отишли без канонског отпуста који су, додуше, недавно тражили од митрополита црногорско-приморског Амфилохија, администратора Епархије рашко-призренске. Искушеници тај отпуст нису ни тражили, јер се таква правила на њих не односе.

На то Зоран Чворовић, правни историчар са крагујевачког Правног факултета, који је такође јуче био у Црној Реци, за „Политику” каже:

– Правни поредак, било у држави или цркви, мора да функционише уз хијерархију правних аката и њихово поштовање. У овом случају одлазак монаха без канонског отпуста представља црквеноправни преступ. Међутим, овим преступом отвориће се питање првог црквеноправног преступа који је иницијално тај поредак нарушио, а то је противуставна одлука о уклањању епископа Артемија с трона Епархије рашко-призренске – тврди Чворовић.

Међу окупљеним народом нашао се и Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу, који је овај случај назвао „највећим духовним егзодусом у Епархији рашко-призренској.

– Црна Река није обичан манастир већ симбол обнове духовног живота, не само у овој епархији. Верујем, ипак, у живот, васкрсење и љубав и надам се да је ово привремени одлазак монаха и да ће време показати шта ће тај чин значити – закључује Бојовић.

Нису скривале сузе због одласка монаха ни Петкана и Оливера Рачић из Црне Реке, а Вујица Поповић из оближњег села Добриње нам, видно узрујан, објашњава:

– Владика Артемије је овај манастир обновио. Радили смо на томе заједно са њим годинама и сада смо дошли да испратимо наше монахе и игумана Николаја који је овде 27 година – тврди Вујица.

Поред осуде црквених власти међу окупљеним верницима, ипак се често помињало могуће решење и нада да ће се, како кажу, „све убрзо средити, кад владику Артемија врате да бар буде духовник у неком манастиру Епархије рашко-призренске, а онда ће овамо и монаси”.

Мирољуб Дугалић

 ————————————————————-

Братство у етноселу на Јелици

Чачак – Братство манастира Црна Река пристигло је јуче око 18 часова у село Лозницу код Чачка. Смештени су у етносело које ту, на падинама Јелице, гради чачански предузетник и верник Милоје Стевановић (61).

Караван од неколико аутомобила и комбија довезео је братију и с њима тек нешто најосновнијих ствари за живот. Овде ће имати од чега да почну, јер им је власник етносела без накнаде успутио више хектара земље, зграде, пољопривредне машине, алат, малу фарму оваца и кокошки и све што се на том имању налази.

– Мени је Бог учинио милост да могу пружити по неку малу мрвицу од онога што нам господ Јеванђељем казује. Да напојимо жедна, да нахранимо гладна, да оденемо нага, да обиђемо болесна, да посетимо заточеног – рекао нам је Стевановић. – Ја сам у Црној Реци био много пута, присуствовао сам монашењима. Тамо је, поред светог Харитона сахрањен мој и моје супруге духовник Илија, који нам је био духовни руководитељ на поклоничком путовању по светињама Свете земље. Тамо сам упознао те богољубиве црноречке монахе. Господ нас учи да се молимо и за непријатеље своје, а камоли за пријатеље. Оци и братија из Црне Реке за мене, моју чељад и моје сараднике, јесу драги и искрени пријатељи, наши драги гости са којима смо спремни поделити и задњу корицу хлеба.

Г. Оташевић

[објављено: 04.06.2010.]

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Napushtena-Crna-Reka.sr.html

+++

03/06/2010 19:37 | Београд

Монаси напустили манастир

Аутор: Ј. Т.

           Београд – Манастир Црна река код Рибарића и Епархију рашко-призренску (ЕРП) јуче је после празничне литургије, којој су присуствовали верници из свих крајева Србије напустило готово цело братство – 16 монаха и искушеника. Они ће, како је објашњено Данасу, привремено, док не пронађу епископа који ће их примити без канонског отпуста, живети у селу Лозница код Чачка.

За братством би, како је речено Данасу, ускоро требало да крену и црноречки монаси који живе у околним испосницама. У Црној реци је до примопредаје манастира Епархијској управи остао само манастирски економ Иринеј. Он је јуче по подне требало да манастир преда викару ЕРП епископу липљанском Теодосију.

У црноречком братству кажу да током привременог боравка у Лозници неће чинодејстовати и да ће, као што су раније најавили, „прихватити сваку казнену меру црквених власти, не одвајајући се од тела Цркве“.

Монаси Црне реке као разлоге напуштања ЕРП наводе губитак поверења у нову Епархијску управу, уклањање с трона ЕРП владике Артемија, његово протеривање и одлуку Синода да владици Артемију забрани духовно руковођење монаштвом ЕРП“.

Рашчињен Симеон Виловски

Одлуком Црквеног суда од 22. маја, архимандрит Симеон Виловски, бивши игуман манастира Бањска, лишен је свештеничког и монашког чина, враћен у ред лаика и на три године искључен из црквене заједнице, објављено је јуче на сајту СПЦ. Виловском су казне изречене за „немонашко и нецрквено деловање, самовољу и непокоравање надлежним црквеним властима, као и ширење неистина и клевета“, а све то ради „личне промоције, прибављања материјалне користи и обезбеђивања сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету ЕРП“. Као „антиканонско и антицрквено деловање“ посебно је оцењено његово подношење тужбе грађанским судовима против Синода и епископа Атанасија.

.

Манастир Фенек

Манастир Фенек – Беседа Владике Артемија  30.05.2010.

Манастир Фенек – Владике Артемија и сестре из Кончула 30.05.2010.

Категорије:Аудио - Видео Ознаке: