Архива
Смрад содомски загадио је Београд
Митрополит Амфилохије:
СМРАД СОДОМСКИ ЗАГАДИО ЈЕ БЕОГРАД – ГРАД ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
У прилогу доносимо извод из беседе митрополита Амфилохија изговорене 11. октобра 2010. г. на Светој Литургији у храму преподобног Харитона Исповедника у селу Клинци на Луштици, поводом храмовне славе.
+++
/…/ „Ево, јуче смо гледали какав је смрад отровао и загадио престони град Београд, највећи смрад содомски који је ова савремена цивилизација уздигла на пиједестал божанства. Тај смрад је јуче загадио Београд, град Пресвете Богородице. Београд је био њен кроз вјекове, ње чедне и цјеломудрене и то је његов смисао. Град оне која је Христа Бога родила, град хришћански. И ето, у име некаквих такозваних људских права, јуче је загађен“.
„И видите, једно насиље, насиље тих обезбожених и настраних људи изазвало је друго насиље. Па се сад питају ко је крив и ту дјецу називају хулиганима! А не питају се они који су дозволили да се тим смрадом загади град Београд да нијесу они допринијели тиме што су дозволили да та куга, та пошаст содомска оскрнави Београд као што је оскрнавила и друге европске градове“.
„Будите увјерени да је то предуказање пропасти хришћанских народа. Бог ће знати кад ће ударити Својим бичем и опоменом, али се то већ полако припрема. Не могу се градити људи, народи, културе и државе на гадости, нечистоти и смраду, на безбожништву“, закључио је Митрополит Амфилохије.
Игуман мн. Хиландара Методије поводом геј – параде
Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара:
Сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање геј параде и траже њену забрану
Имајући пастирско саосећање према свима који страдају од било какве греховне склоности, Црква се истовремено бори против покушаја да се грех представи као норма живота, а нарочито као предмет „поноса” и пример за подражавање. Због тога сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање овакве јавне манифестације и траже њену забрану.
Делегација Српског сабора Двери, коју је предводио Саша Илијић, координатор Покрета за живот, боравила је ових дана на поклоничком путовању у светој српској царској лаври манастиру Хиландару на Светој Гори. Том приликом игуман ове свете обитељи, архимандрит Методије, дао је интервју специјално за ДВЕРИ СРПСКЕ. У наставку доносимо разговор који је водио Саша Илијић.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Високопреподобни оче игумане, прошло је више од шест година од пожара у манастиру Хиландару. Како теку радови на обнови и имали неких потешкоћа?
Тачно је да је прошло шест и по година од катастрофалног пожара, али потребно је знати да је сама обнова почела тек 2006. године, због тога што су до тада предузимане мере за смањење опасности од урушавања и обављано рашчишћавање. Обично се губи из вида да је извођење радова на обнови старих, девастираних објеката много тежи и дуготрајнији посао од изградње нових, тако да многима изгледа као да обнова споро напредује. Објективно, сматрам да је напредовање обнове сасвим у складу са природом задатка који је пред нама.
До сада је извођење радова текло по плану, али због познате економске ситуације у којој се јелинска држава налази средства за обнову којима располажемо су преполовљена. То као последицу може да има прекидање радова у временском интервалу од више месеци, што свакако нико од нас не би желео. Уз Божију помоћ, надам се да ћемо ипак превазићи и овај проблем, као што смо решавали и остале. Такође бих искористио прилику да се захвалим и свима онима који су нам до сада помогли на било који начин.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Свети Владика Николај је рекао да ако срушимо цркву у срцима својим, Бог допушта да нам се руше и видљиве цркве. Може ли се онда закључити да би и обнова манастира текла брже кад бисмо се као народ духовно и морално обновили?
Сваки пут када говоримо о реконструкцији изгорелих конака, напомињем да је она могућа само уз духовну обнову братства, без које грађевинска обнова не би ни имала смисла. Уосталом, манастир Хиландар је настао и дограђиван као круна ондашње славе и духовности нашега народа. Ова обнова је дело читавог народа, па ће и њен завршни резултат бити најбоље огледало наше духовности.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Који је начин да духовно ојачамо и да ли има снаге у српском народу за такво нешто?
Од доласка Господа Исуса Христа у овај свет најбољи и једини начин духовног узрастања је живот по Његовом Јеванђељу. Потребно је најпре упознати Јеванђеље, а потом имати и решеност за живот по њему. Нажалост, систем вредности у савременом свету је у највећој мери у супротности са Христовим учењем.
У нашем народу је увек било људи који су успевали да ревносно испуњавају Христове заповести, али и да другима буду пример који би требало следити. Поменимо овде само Блаженопочившег Патријарха Павла, нашег савременика, као најбољу потврду за то.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Поменули сте поремећени систем вредности у свету. Шта конкретно мислите о најављеној „паради поноса” и о иницијативи родољубивих организација за забрану такве манифестације?
Свим хришћанима јасан одговор на ово питање даје Свети апостол Павле на почетку своје посланице Римљанима, када каже да је узрок овог пада то што више служимо твари него Творцу (Рим. 1, 25). Што се конкретног случаја тиче, сасвим је природно да подржимо став СПЦ, који је објавио Високопреосвећени Митрополит г. Амфилохије прошле године, када се као заменик Патријарха обратио јавности поводом најаве таквог догађаја.
Имајући пастирско саосећање према свима који страдају од било какве греховне склоности, Црква се истовремено бори против покушаја да се грех представи као норма живота, а нарочито као предмет „поноса” и пример за подражавање. Због тога сви они који себе сматрају верним чедима Цркве не прихватају одржавање овакве јавне манифестације и траже њену забрану.
ДВЕРИ СРПСКЕ: Шта мислите о иницијативи коју смо покренули ради очувања породичних вредности и људског живота као највеће светиње кроз Покрет за живот?
Наш Господ Исус Христос је благословио рађање, Сам родивши се од Пресвете Богородице, као што је и благословио брак на свадби у Кани Галилејској. Монаси манастира Хиландара, иако ради монашког завета безбрачни, су увек гледали на брак и рађање као на светињу. Најбоља потврда тога је спремност да се грожђе и део лозе, која је израсла из гроба Светог Симеона и која на чудотворан начин помаже бесплодним супружницима да добију дете, пошаљу у најудаљеније делове света, када се то од нас тражи. Тога ради подржавамо и Вашу иницијативу и призивамо благослов Божији, као и молитве Светог Симеона Мироточивог, да би Вас укрепиле у Вашем труду.
У манастиру Хиландару, 7. октобра 2010.
За Информативну службу Српског сабора Двери, Саша Илијић
УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА
УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА АТАНАСИЈА (ЈЕВТИЋ)!?
Нашим читаоцима представљамо оригинални документ УПУТСТВО од стране СА Синода наметнутог, привременог Администратора епархије рашко-призренске Атанасија (Јевтић).
Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
Е.бр. службени 7
датум: 14. фебруар 2010.год.
Призрен – Грачаница
УПУТСТВО
Часном Свештенству, преподобном Монаштву и благочестивом верном Народу Богоспасаване Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске
I
1. Свештеници и Свештеномонаси помињаће на Св. Литургији и осталим Богослужењима:
а) на Јектенијама и Великом Входу: “за Свјатјејшег Архиепископа и Патријарха нашег Иринеја, за Преоовећеног Епископа нашег Атанасија, Администратора ове Епархије, за часно Свештенство, сав клир и верни народ…”
б) на: “Најпре помени” (у Анафори Литургије): “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија, и даруј га Светим Твојим Црквама…”
2. Односно Пр. Еп. Артемија: ако служи сам (подразумева се да он као дугогодишњи Епископ зна канонски поредак кога ће да помиње) саслужујући свештенослужитељи помињаће на Јектенијама као напред (Патријарха, Епископа нашег Адмнинистратора и само: “епископа Артемија”.
Исто то и на Великом Входу. На “Најпре помени”: кад Еп. Артемије заврши своје узглашавање “најпре помени…” онда ће саслужујуће Свештенство: “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија…”. Када пак Еп. Артемије саслужује са Епископом Атанасијем онда се подразумева да ће на Јектенијама саслужујуће Свештенство помињати: “Свјатјејшег Патријарха, Епископа нашег Атанасија и Епископа Артемија…”, а на “Первих помјани”: само Епископа Администратора.
II
Скрећемо пажњу свима вама да сте дужни да знате и другима око себе објасните, због ширења антицрквених, антиканонских и антиправославних обмана: како je одлука Св.Арх. Синода СПЦркве о смењивању Еп. Артемија и постављању Епископа Администратора наводно “исхитрена и нагла” одлука само Синода и да “Синод није важан”, него само Св.Арх. Сабор СПЦркве.
Овакве бесавесне и цркворазорне лажи и клевете могу само отежати положај Владици Артемију (јер се могу приписати њему, ато je тежак канонски преступ и подлеже суду и рашчињењу). Чињеница je да се ненормално стање у овој Епархији развлачи већ неколико година јep En. Артемије није извршио ниједну одлука Сабора и Синода од 2006. године односно цркворушилачке делатности Симеона Виловског и његових сарадника и експлоататора напаћеног Српског Косовско-метохијског народа). Садашњи пак Свјатјејши Патријарх изабран je од Св. Арх. Сабора СПЦркве (а и његова прва два члана Св.Арх. Синода били су директни кандидати за Патријарха) и такође председава и Сабором и Синодом. Само посуновраћена свест и савест може “забијати клин” између ова два (ширег и ужег) тела Саборног бића Цркве Православне. Што се пак некада неки чланови Сабора, овога или неког другог, данас или раније у историји, не слажу у понечему – на то je давно одговорено шестим каноном Светог Првог Васељенског Сабора: „Ако се двојица или тројица због свадљивости успротиве, нека важи глас већине.”
Епископ Администратор Епархије Рашко-призренске и Косовко-метохијске
+ Атанасије
Преузето са: http://borbazaveru.info/content/view/2121/1/
СРБИ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК
СРБИ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК
(Прилози за историју демократије, толеранције и говора љубави)
„Требало би да бомбардујете Србе”.
(Папа Јован Павле Други – Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу)
„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста”.
(Изјава Жака Ширака, председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ)
„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”.
(о. Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу)
„што се Срба тиче… То је данас један болестан народ”.
(Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997, Париз)
„Срби нису нарочито паметни”… „Српска деца се више неће смејати”.
(Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД)
„Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд”
(Пол Џексон, уредник листа „Калгари сан”, у изјави за Фани стар, 13. октобар 1992)
„Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише”.
(Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис Форин аферс, јул-август 1994)
„Србе треба бацити на колена”.
(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, изјава 27. маја 1992)
„Срби су злочиначки дупеглавци”.
(Ричард Холбрук, Клинтонов емисар у Југославији. Њујоркер, 6. новембар 1995).
„Зауставите Србе. Одмах. Заувек”.
(Маргарет Тачер, бивча премијерка Велике Британије. „The New York Times:, 4. мај 1994)
”Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу„.
(Босиљка Мишетић, потпредседница хрватске владе, на пресс-конференцији, коловоз 1995)
”Нема мира док Србија не буде војно поражена„.
(Срђа Поповић, адвокат, потписник захтева светских интелектуалаца за бомбардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус„, октобра 1994)
”Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења коју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум„.
(Жак Делор, бивши председник ЕУ, изјава на француској телевизији, маја 1994)
”Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица„.
(Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе, директор Међународног Института за штампу)
”Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација„.
(Јосиф Бродски, руски јеврејски песник-дисидент, Нобеловац, у дневнику Интернешенел Хералд Трибјун, 5. августа 1993)
”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.
(Сер Питер Јустинов, глумац, амбасадор УНЕСЦО, The European:, 10. јун 1993)
”Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„.
(проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997)
”Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу„.
(Франсоа Кремио, припадник француских снага СФОР-а, 19.2.1994, Република, мај 1995)
”На несрећу, нисам побио све Србе„.
(Томислав Мерчеп, у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, студени 1995)
”Нека се Срби подаве у сопственом смраду„.
(Хелмут Кол, немачки канцелар, по”етком 1998)
„Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки”.
(Џејмс Бејкер, државни секретар САД, на америчкој ТВ, јун 1992)
„Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада”.
(Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999)
„Рат против Срба није виче само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства”.
(Тони Блер, британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999)
„Срби спроводе терор и силују албанску децу”.
(Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годиШњице НАТО пакта у ВаШингтону, 23-25. април 1999)
„НАТО-разсрбљива” (ДЕСЕРБИЗАТОР)„
(расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал + француске ТВ, емисија ”Хоризонти„, април 1999)
”Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити„.
(Џејмс Шеј, портпарол НАТО, марта 1999)
”Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак„.
(Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ ”Франце 2„ крајем марта 2000)
(Избор из књиге Зорана Петровића
Пироћанца: ”Избрисати српски вирус„)
О ТЕЛЕВИЗИЈИ
Архимандрит Рафаил Карелин
О ТЕЛЕВИЗИЈИ
Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје.
Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не.
Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.
Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу.
Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.
Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.
Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.
Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.
Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.
Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.
Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.
Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.
Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.
Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.
Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!
Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.
телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.
Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.
(Из књиге: Православна Црква о биоенергичарима, НЛО-има, телеисцелитељима и окултним појавама. Москва, 1993)
Бело Врело 