Архива
Ни Косова ни интеграција
Ни Косова ни интеграција
Срђа Трифковић
четвртак, 01. април 2010.
(Фонд Слободан Јовановић, 30.3.2010)
Гост: Срђа Трифковић, политички аналитичар из Чикага, директор Фондације лорда Бајрона за балканске студије, дугогодишњи спољнополитички уредник америчког месечника „Хронике”.
Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?
Трифковић: Као прво, несувисла је тврдња да ЕУ нема алтернативу. Шта то значи? Да ако нема ЕУ, онда нема више ни живота, нема будућности, нема Србије? Која бесмислица… Нешто слично су „другови” тврдили пре више деценија о Југославији, самоуправном социјализму, несврстаности и Титу – а ено их на ђубришту историје, где ће завршити и овај злосрећни експеримент звани ЕУ.
Као друго, проширења ЕУ после уласка Хрватске неће бити за дуги низ година, тако да је дилема ионако академска. Покојни немачки амбасадор Андреас Цобел био је, за разлику од својих колега, у том погледу брутално поштен када је Србима поручио да ће се приступ осталих земаља западног Балкана ЕУ можда десити за 20-25 година. Он је, наравно, под „земљама” подразумевао и Косово. Управо тако стоје ствари.
Као треће, актуелна власт је већ признала независност Косова de facto, па је савршено небитно да ли ће је, када и како признати de iure. Помак ка формалном признању биће остварен предстојећом “рашомонском” одлуком Међународног суда правде, која ће бити срочена сходно политичким, а не правним императивима.
Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?
Трифковић: Несумњиво можемо говорити о два потпуно одвојена процеса, утолико што је процес решавања косовског статуса (на штету Срба, наравно) у пуном јеку, док процес европских интеграција Србије не постоји. Што се реторике тиче, она никада није ни претендовала на одрживост, јер њен стварни смисао вазда је био само да се залуђује и анестезира народ.
Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признаје независност Косова?
Трифковић: Србија је имплицитно признала независност Косова још када је пристала на Еулекс. Све остало је само кореографисана фарса, укључујући тобожња условљавања западних званичника. Осим тога, све да Србија призна Косово и пошаље Наташу Кандић као свог првог амбасадора у Приштину, а прихвати Рамуша Харадинаја као амбасадора у Београду, од уласка у ЕУ не би било ништа. Тек онда би се ти исти „западни званичници” сетили да нема приближавања Србије ЕУ све док њена власт не оконча регионализацију остатка Србије чиме се ствара основа за даље дезинтегративне процесе. Стратешки је циљ да се Србија изнутра „преваспита” по идеолошкој матрици Вашингтона и Брисела, што је видљиво из режимског прихватања сребреничке лажи.
С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?
Трифковић: Формално признање биће пре или касније наведено као потребан, али ни у ком случају не и довољан услов за улазак у ЕУ.
Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?
Трифковић: Пошто је у кључним земљама ЕУ донета стратешка одлука да даљег проширења неће бити за дуги низ година, савршено је небитно какве ће услове измишљати неки Оли Рен или Дорис Пак да се Срби замајавају и држе на узди. Где су Младић и Хаџић? Угњетавање геј мањине у Тутину? Слаба посећеност ходочасника из Србије спомен-комплексу у Поточарима? Недовољна заступљеност Рома у САНУ? Бирајте сами…
Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?
Трифковић: Опредељење власти имамо у наведеном слогану „ЕУ нема алтернативу”, којим ће се правдати и косовска и свака друга свињарија коју тек припремају. Ако једном схватите да је ова власт један добро уходан механизам за пљачку изнутра и издају споља, да круг доносилаца свих битних одлука чине људи без морала и части, њихова опредељења су предвидива са математичком прецизношћу…
Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?
Трифковић: Јасно и гласно: ни признање, ни интеграције. С обзиром да припадају Европи – за шта је неприпадање бриселској карикатури Европе битни предуслов – Срби имају матрицу очувања своје самосвојности. Остајући ван ЕУ и не признајући отимачину матичне територије, имају шансу да буду буревесници европског опоравка – Астериксов мали бастион у сенци римских легија. Брисел се ни са тим неће помирити! Минималан степен српске политичке аутономије, у сенци ЕУ у коју Србија никада неће ући, још се и може толерисати – али културне аутономије никако. Главни непријатељи су им савремени наследници идеологије француског просветитељства и франкфуртског критицизма. Њихове извитоперене универзалије – преточене у образовне програме државних школа, матрице масовне културе и каноне академског дискурса – чине им српски поглед на човека и свет неминовно одиозним.
Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?
Трифковић: ЕУ се неће ширити уопште, а што пре се буде распала – то боље и за њене земље-чланице и за остали свет. За разумевање злокобног духа ЕУ, битно је разумети обрачун западног просветитељства са хришћанством. Он је започео пре три века и још увек траје, утемељен на арогантном ставу да сви проблеми човека и друштва морају да буду решени од стране самога човека, уз искључиви ослонац на његов разум. Максимилијан Робеспјер, Владимир Иљич Лењин и Хавијер Солана представљају три само наизглед различита наследника просветитељства – корени су им исти.
Унутар ЕУ власт држи генерација левичарских бејби-бумера која је свој грамшијевски дуги марш кроз институције завршила заузећем кључних полуга власти и контроле. Они су свуда: од бирократске пирамиде Брисела и политичких тела НАТО пакта до управа транснационалних корпорација, медијског система, индустрије забаве и свих водећих академских и аналитичких институција. Њихова обједињујућа карактеристика јесте аверзија према хришћанству, дубока и исто онако непоколебљива као што је била аверзија јакобинаца и чекиста. Антику одбацују нехајно, хришћанство са устрепталим жаром. На сцени остаје само просветитељство, овога пута разуларено и хтонски тријумфално у слављењу абортуса, мултикултурализма, содомије, „толерантности” и свих могућих облика девијантности. Његово идеолошко чедо, либерализам, добија своју зрелу, тоталитарну форму под плаштом прогреса, демократије и слободних тржишта оличених у плавој застави са кругом од жутих звездица.
Као што отворено вели председник ЕУ ван Рампи, циљ је глобални систем власти. Циљ је да економија буде глобална, друштво мултикултурно, становништво мултирасно, политички систем транснационални, а етика функционална. Свесно се тежи глобалној цивилизацији у којој ће постнационалне елите спроводити и администрирати своје моделе људских права, концепта уздигнутог на пиједестал секуларне религије.
Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?
Трифковић: Од уласка у ЕУ нема ништа, понављам изричито и одговорно – што је срећа за Србију, али то не значи да јој не прете друге опасности. Србима прети даљи демографски суноврат и упоредно даље сужавање матичне територије до тачке када ће остатке њихове остареле, економски исцеђење државе чинити само оно на шта нико други не претендује. Прети им захтев даљег приклањања културним обрасцима западне постмодерне, оличен у црномагијском сребреничком ритуалу. Природу тог захтева и његове последице препознајемо како у подухватима мисионарске интелигенције према свим битним институцијама српског народа, тако и у односу водећих западних сила и њихових војно-политичко-економских конгломерата према Србији као држави.
Проблем тог односа западних сила постоји не само у протеклих двадесетак година него најмање један век. У препознатљивом облику он има свој континуитет од анексионе кризе 1908. до данас. Западни изазови српским државним и националним интересима у том периоду долазили су у разним формама – од хабсбуршке до неолибералне – али су веома различити, па чак и међусобно сукобљени модели западног дискурса вазда постизали сагласност по српском питању.
Првенствени проблем односа Запада према Србима никада није био у наводно погрешним проценама појединих актера (нпр. Черчила у односу на Дражу, Бадентера у односу на унутрашње границе СФРЈ, лидера САД и ЕУ у односу на признање Косова 2008, итд). Мотиви западних сила нису ни квантитативно-геополитички (војне базе, транзитни коридори, ресурси). Они су вазда били и остали првенствено идеолошки. Неспоразума између Срба и Запада заправо нема. Проблем који Срби имају са Западом последица је чињенице да их Запад добро разуме и сходно томе спознаје структурне некомпатибилности сопственог и српског културног модела и вредносног кодекса.
Тај одијум према себи Срби не могу превазићи без самомрзачке самоликвидације, али му се могу успешно супротставити осмишљеном националном стратегијом – под претходним условом промене власти у Београду, наравно. Они морају да постојање те нетрпељивости прихвате као емпиријску датост: владајуће елите Запада у опстанку нација заснованих на вери и од предака наслеђеним вредностима православног европског Истока, виде препреку напретку свог неолибералног пројекта. Са разлогом или не, Срби се од стране елитне класе на обе стране Атлантика поимају као парадигматски случај једне такве нације.
Питате за алтернативу политици „ЕУ нема алтернативу”. У глобалном контексту гледано, за Србију још ништа није готово нити неповратно изгубљено. Она још увек има шансу да редефинише своје историјске опције. Ниједна империја није трајала вечито. Свећа америчке империје сваким даном има све краћи фитиљ и све мање воска. Истовремено „Европа” је све мање европска и све мање одржива у бриселској форми. Све наведено шанса је за Србију да своје спољнополитичке опције креативно разради и благовремено прилагоди новим околностима – а нове околности засигурно следе. Ничија није горела до зоре.
ПОПУ ПОП, БОБУ БОБ!
Александар Б. Ђикић
ПОПУ ПОП, БОБУ БОБ!
уторак, 23. фебруар 2010.
Претпостављам да не постоји врабац у Србији који не зна нешто о најновијој кулминацији неспоразума унутар СПЦ. Но у односу на нас, са приличном сигурношћу се може рећи да код врабаца нема много конфузије. Њихова ЏАТА (Џивџанска телеграфска агенција) у овом случају понела се знатно професионалније од средстава информисања која срећемо на српском информативном небу.
Пошто захваљујући средствима информисања не знамо ништа поуздано о горепоменутом неспоразуму, то се овом приликом њиме нећемо ни бавити. Ова неинформисаност није резултат недостатка информација, него, напротив, изненадне појава сувишка истих. Овај феномен, по свему судећи, знатно више говори о нама него о самом проблему.
Нека виси Педро
Више од три године у медијима пре свега штампаним, а и у неким електронским, тиња дозирани напад на епископа Рашко-призренске епархије Артемија (Радосављевића). Да ово није чисто ствар истраживачког новинарства него нечег озбиљнијег, могли смо закључити и из неких пропратних манифестација. На пример, српски политичари и јавне личности који су се пре петнаестак година грозили Милошевићевог хеликоптерског „десанта“ на манастир Хиландар и посете „друговима калуђерима“, све чешће су без благослова надлежног архијереја шпартали епархијом. Не знајући за милошевићевске методе, страни политичари се солидаришу са домаћим политичарима. Они су васпитани да поштују обичаје локалног становништва. Зашто би они више водили рачуна о поретку и обичајима од оних којима би то требало бити дужност? Постало је врло очигледно да нешто на релацији политика–Епархија рашко-призренска (ЕРП) не „штима“ и да се нешто (или неко) мора прилагодити.
Елем, када се ловина дефинише, креће се у медијску хајку. То нам је познато из блиске прошлости, али нам додуше није пријало током деведесетих, када су нас ћерали. Сада кад ми ћерамо, е то је већ мерак.
Новинарски напад креће отприлике на следећи начин: извесна новинарка (рецимо да се зове Мирка) шаље текст својој редакцији. Информацију добија од извора блиског ЕРП-у, који жели да остане анониман (додуше, то му не полази за руком јер је сувише препознатљив). Миркин извор, познат путницима сајбер поднебесјем, пажљиво бира теме: проневере, неовлашћено лечење наркомана, деменција, антиевропејство, параглајдинг док народ нема ни за леба, напади на сироту НАТО авијацију, нецеливање руке „преосвећеном“ Бајдену, ма само што нисмо ушли у ЕУ и постали богати, високи и плави, али нам не дâ тамо неки владика и сл. Миркин текст се, наравно никад не објављује, осим и искључиво на насловној страни њених новина, рецимо да се зову Флеш. Aut Mirka aut nihil! А онда наступа техника-електроника.
Све телевизијске и радио станице имају у јутарњем програму резервисано време када читају насловне стране из дневне штампе. Наравно, ко има херца да заобиђе Мирку и њен наслов написан крупнијим словима од оних кад је друг Тито умро? Тако, сироти Бајден, наркомани, лопате и проневере народних кухиња попут праска улазе у уши народа. Пажљиви ТВ гледалац зна да на нашим информативним каналима што се од вести прочита ујутру то се понавља до следећег јутра. У току дана се ништа не дешава. Значи Миркина вест се понови барем 15 пута по каналу. Перјани јастук је распорен, па чик вратите перје назад.
Пре неки дан је крупним словима Миркина новина објавила да се сумња да је тамо неки Артемијев сарадник покупио неке паре, којима је купио стан у Атини, у коме се можда тај тамо неки скрива. Када то не би мирисало и на оптужбу и на пресуду, било би смешно. Које паре, колико, одакле, пошто је купио стан, да ли се уопште скрива? Наравно све је то електронски пренето у уши народа. Колико год да је јасна улога електронских медија профила Б92, Фокс и сличних са тако дефинисаном уређивачком политиком, није нам јасна улога јавног сервиса РТС. Пристајање на неаналитичност када на терену имате сијасет својих новинара и подоста технике је благо речено зачуђујуће, и подсећа на нека неславна времена ове куће, тим више што се данас добрим делом финансира из џепова грађана различите верске, националне и друге оријентације. Исте камере снимају „тучу монаха“ и владику окруженог духовним чедима. Овај други снимак се не приказује на телевизији. Бојим се и да замислим разлог.
Можда је епископ Артемије крив. Можда је требало да аплаудира Бајдену, можда је требало да пољопривредне алатке користи за узгој дроге уместо за њено сузбијање, можда је требало да „искулира“ што су му дивљаци спалили 150 цркава и манастира, можда је у 8. деценији живота требало да путује бициклом кроз Дреницу до Девича уместо безбедним аутом….Можда су Мирка и друштво у праву. Откуд знам. Али начин на који се ова кампања води подсећа на времена за која смо мислили да су далеко иза нас.
Догађање сајбер народа
Причи би био крај да нас после дуге и тешке владавине својевремено нису напустили другови Стаљин и Тито, и да се након тога није појавио интернет. Овде већ настаје драмски заплет. Народ, болестан од саопштења са „надлежних места“, нарочито онај који иде у цркву, пости, причешћује се, осећа да нешто у читавом процесу шкрипи, осећа се повређеним. Жељан истине, а немајући могућност избора информација преко медија, одмеће се у „шуме веб-сајтова“ и размењује вести „из прве руке“. Прле и Тихи крећу у акцију, Давид узима праћку у руке, устаје раја кô из земље трава, рађа се сајбер покрет отпора! Разни домаћи и инострани сајтови православног усмерења постају једина места на којима се може саопштити или прочитати нешто што одудара од оркестриране кампање.
Са друге стране, ни „непријатељ“ не седи скрштених руку. Прво гаси сајт Епархије рашко-призренске. Монаси без благослова владике Артемија брже-боље стартују нови сајт, који бива угашен након 48 часова. Сви сајтови хостовани у земљи, а који не одговарају „револуционарима“ се гасе. Не верујем да то црквене власти могу урадити без учешћа државних. Таква спрега цркве и државе није виђена од времена кнеза Лазара. Али авај, како угасити „православне“ сајтове хостоване у Америци, Русији, Грчкој и другим уређеним државама? Тешко!
А на оваквим местима се појављују мишљења и информације од људи са различитих меридијана, по правилу јако добро информисаних, како лаика, тако и клирика. Има ту у мањој мери и непримерених коментара и прилога, претеривања, али зар није у томе драж слободе информисања?
Каква се све мишљења, па чак и веома озбиљно документовани прилози могу наћи овим путем? Ни десети део тих информација ми не можемо добити од средстава информисања, ни зависних ни независних. Не треба ваљда напомињати да за разлику од званичних средстава информисања у овим из својеврсних сајбер катакомби подршка епископу Артемију је скоро стопостотна. Ево само неких карактеристичних информација које се овим путем могу добити:
– „Катул Ферман[1]“за владику Артемија је написан знатно раније, али би за живота блаженопочившег патријарха Павла, с обзиром на његову мисију, било дегутантно да се и спроведе. Стога су поједини епископи (они који су сада у СА Синоду) за живота патријарха хтели да изврше смену, али пре свега залагањем владике Артемија и још неких епископа до тога није дошло. Чекало се постављење новог патријарха, па да се већ припремљено изврши.
– Неки виде главни разлог прогона у томе да се 2013. поводом прославе 1700-годишњице Миланског едикта доведе папа у Ниш, чему је свргнути владика најжешћи и непоколебиви противник, а већина чланова СА Синода поборници. Уклањањем најтврђе антиекуменистичке линије у СПЦ пут папи је отворен, а што опет СПЦ може довести у непријатан положај у односу на друге помесне цркве.
– Значајан број познавалаца црквеног Устава и канона јавља се цитирајући Устав и каноне, чиме доказује да је одлука СА Синода потпуно неканонска.
– Коментарише се и испровоцирано кошкање на улазу у манастир Грачаница, где су тзв. дечанци потпомогнути „жестоким момцима“ и шведским КФОР-ом спречавали Артемијева духовна чеда да узму благослов од свог духовника уочи Великог поста. На неким руским сајтовима се поставља питање: Зашто шведска војска спречава српске монахе да уђу у српски манастир? Зашто тако нису спречавали Шиптаре да руше српске манастире? Ко им је наредио? На основу чијег захтева? Швеђани ретко шта раде напамет.
– Посебно се разматра профил постављеног администратора; почев од тога да као пензионисани (ergo, бивши) владика нема канонско право да администрира у епархији поред постојећег епископа, да на крајње чудан и по грађанским законима незаконит начин врши примопредају дужности, да је познат као преки човек који на силу уводи богослужење по западним правилима претећи свештеницима који се не повинују, а ови опет у страху за егзистенцију својих породица на то пристају, па све до објављивања врло провокативних фотографија администратора на гробу неког масона како крије крст у џепу, и тако даље, и тако даље.
Звек, звек
Искрено речено, ако је пола од овога тачно, а могуће да јесте, човеку се просто диже коса на глави. Према овако тешким међусобним оптужбама и неспоразумима, које ударају на саме темеље црквеног устројства, то што је неки лик можда мазнуо неку лову да можда купи неку гајбу, можда у Атини, где ће можда да се крије, делује као чаша хладне воде. За такве ствари постоји држава, судови и робија, исто као да је тај исти лик прекорачио брзину код Параћина. Из таквих разлога, како барем мени као лаику изгледа, не изазивају се потреси ни у мањим фирмама, а камоли у СПЦ, нарочито ако знамо да је улога Цркве за физички и духовни опстанак српског народа кроз историју била огромна. А можда још неко осим нас то зна.
Ето, тако смо добили још једну „звечку за народ“, која ће га забављати наредних месеци да не мисли, брате, о платама, ценама, послу којег нема и сиромаштву кога има. Баш је некако чудан наш народ. Размажен. Улога медија у производњи „звечки“ је као што видимо велика
Све време имам осећај да сам нешто заборавио… Ах, да, свињски грип, шта то беше?
***
[1] У отоманском царству наредба султана за елиминисање цару непокорних поданика.
Извор: http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/popu-pop-bobu-bob.html
ОРАО И СВИЊА
ОРАО И СВИЊА
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА
Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.
Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208
Гашење сајта Епархије рашкопризренске
Безаконим и бруталним упадом у манастир Грачаницу, привремени администратор Атанасије, биши епископ захумско-херцеговачки, угасио је званични сајт Епархије рашкопризренске који је радио по благослову надлежног епископа Артемија све до 14. фебруара 2010. године на домену http://www.eparhija-prizren.com
Гашење званичног сајта епископа Артемија, привремени администратор је овако прокоментарисао:
Привремено угашен сајт Епархије
Владика Атанасије је рекао и да је он као администратор био принуђен да, због настављеног антицрквеног рада досадашњег Интернет сајта Епархије рашко-призренске, привремено угаси и да је у току нова поставка Интернет презентације.
„Текстови пуни острашћене мржње, неистина и клевета немају место на сајту на коме стоји светосавски грб наше Цркве и име ове епархије. Свака делатност у име Епархије која није са благословом администратора Епархије сматраће се злоупотребом“, поручио је владика Атанасије.
Он је рекао да је сајт Епархије годинама коришћен за пласирање разних „политикантских и субверзивних вести“ које су урушавале углед Епархије и СПЦ у целом свету.
Преко тог сајта је одржавано лажно стање којим је штићено све оно што је рађено у име владике Артемија, а чије су се погубне последице понајбоље јуче виделе у немонашком и нехришћанском понашању поједине његове „духовне деце“, рекао је владика Атанасије.
Ово је била нова, у низу клевета које су изречене према владици Артемију, без икаквог аргумента или било чиме поткрепљена. Паушално је испаљена осуда једног сајта као антицрквеног и субверзивног који је урушавао углед Епархије и СПЦ!
Пред вама се налази комплетна архива сајта који је радио са благословом епископа Артемија, па нека свако процени по сопственој савести колико су бесмислене, неистините и злонамерне дисквалификације које је изрекао привремени администратор.
Братство манастира Црна Река
Поводом неканонског разрешења управљања епархијом Његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија, братство манастира Црна Река је 23. фебруара 2010. г. упутило писмо Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Текст писма је једногласно усвојен, потписан од свих присутних чланова братства и достављен Патријарху Иринеју, непризнатом администратору епископу Атанасију и настојатељу манастира Протосинђелу Николају. У наредним редовима следи садржај писма.
Његовој Светости Патријарху српском
Господину Иринеју
Ваша Светости,
Обраћајући Вам се као Архипастиру и човеку који је својим животом био везан за Косово и Метохију, што сте нагласили и у првој патријарашкој беседи, наше братство саопштава следеће:
1. Признајемо право Ваше Светости и Светог Архијерејског Синода СПЦ да, у складу са Уставом СПЦ (Члан 70, Тачка 20 и 35 б) покренете поступак утврђивања канонске одговорности Епископа рашко-призренског г. Артемија.
2. Сматрамо неканонском одлуку СА Синода СПЦ да епископа Артемија, нашег духовног Оца, разреши управљања епархијом рашко-призренском, јер га у складу са 111. Чланом Устава СПЦ, једино СА Сабор СПЦ може “уклонити са управе само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи”. Епископ Артемије није ни канонски осуђен ни доказано немоћан, нити је његов случај разматран на СА Сабору СПЦ.
3. Одбијамо да прихватимо као администратора Епархије рашко-призренске бившег захумско-херцеговачког епископа г. Атанасија јер он “у тор наше епархије није ушао на врата (тј. по канонима и важећем Уставу СПЦ), него је прешао на другом месту”. Зато он у нашим очима није пастир, него по нелажној речи Господњој – “лопов и разбојник” (Уп. Јн. 10, 1). По свим мерилима Правде Божије ми смо овце Владике Артемија, само њему отварамо врата, и само његов глас познајемо. За туђином нећемо поћи јер не познајемо глас туђинаца (Уп. Јн. 2-5). При свему овоме, Ваша Светости, додајемо да монаси из наше епархије напуштају своје манастире са сузама у очима (случај сестара из манастира Грачаница и јеромонаха Пимена из манастира Бањска), да су монаси и верни народ до крајње мере узнемирени, збуњени и уплашени, да наша богослужења протичу у грчу, болу и јауцима. Целу епархију је покрио облак туге и немира. Губитци на духовном плану су већ неупоредиво већи од недоказаних материјално – финансијских проневера а прети и потпуни духовни крах са трагичним последицама. Болно подносимо и чињеницу да је наш Владика и духовни Отац у кућном притвору и да исповест и духовне разговоре са њим можемо обавити само у месту његовог заточења.
С тога Вас, као оца и архипастира, коленопреклоно молимо да:
1.Вратите, пре редовног сабора СПЦ управу над Епархијом рашко-призренском нашем духовном оцу, Епископу Артемију, или, по Вашој вољи, сазовете ванредни СА Сабор СПЦ да му евентуално суди.
2. Уклоните од нас духовну и физичку претњу у виду бившег епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија и његове самовоље.
Клечећи пред Вама и очекујући милост, до разрешења наше невоље остајемо у непрекидној молитви и строгом посту, јер знамо да се онај род који у цркви изазива немире изгони само постом и молитвом.
Целивајући Вам свету десницу и просећи Архипастирски благослов у Христу Вам одано
Манастир Црна Река Братство манастира Црна Река
23. 02. 2010. године
Копију овог писма достављамо:
- Од нас непризнатом, администратору Епархије рашко-призренске, бившем епископу захумско-херцеговачком г. Атанасију.
- Нашем настојатељу, Протосинђелу Николају, с позивом да нам се придружи у посту и молитви.
Бело Врело 
