Архива
Појео вук асистенте
Појео вук асистенте
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/pojeo-vuk-asistente.html
Слободан Антонић
четвртак, 29. април 2010.
Говорећи на комеморацији поводом смрти Биљане Ковачевић Вучо, у Скупштини града Београда, 21. априла 2010, Светлана Лукић је рекла: „Једног дана, када неки председник Србије за Биљану каже, као што је Обама рекао за Дороти Хејт, да је мајка цивилног покрета и херој стотина хиљада грађана Србије, знаћемо да је ова Србија заслужила да је зовемо нашом земљом“[1].
„Ова Србија“, изгледа, још дуго неће заслужити да јој грађанистичка елита укаже ту част да је призна за своју земљу. За обичног човека за то су првенствено заслужни наши грађанисти, па и „бранитељи и бранитељке људских права“ из њихових редова. Јер, ако ишта смета код њих, то је становиште парцијалности, селективна примена одређених начела, зависно од идеолошке припадности људи о којима се ради. Рецимо, ако „Другој Србији“ неко упути ружне речи, онда је то ужасно, вулгарно, увредљиво, „говор мржње“… Ако, пак, „Друга Србија“ такве исте речи употреби у нападу на своје истомишљенике, онда је то сасвим оправдано. Јер, како нас је подучила Светлана Лукић истом приликом: „А које су то речи адекватне и нису претеране када треба говорити о смрти, клању, геноциду, атентату, хомофобији, шовинизму и фашизму?“[2].
Једнако се „Друга Србија“ односи и према људским правима. Сви ти силни самозвани браниоци људских права устаће као један, ако се само додирне влас косе неког њиховог идеолошког истомишљеника. Али, ако је посреди неко ко не мисли као они, е онда се таквима може и глава одсећи. Људскоправаши ће се правити као да се ништа битно не догађа. Тако није било са изворним бранитељима људских права у Србији, из осамдесетих. Премда оптуживани да су либерали и српски националисти, они су са једнаким уверењем бранили људска права и ауторитараца, попут албанских сецесиониста, као и хрватских или муслиманских националиста, попут Параге или Изетбеговића[3]. Кршење људских права једноставно је кршење, ма о коме да је реч.
Најновији пример двоструких стандарда и лицемерја наших данашњих људскоправаша јесте оно што се дешава са двоје асистената Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, мр Зораном Чворовићем и мр Соњом Спасојевић. Они су приредили књигу „Истина о случају владике Артемија“[4], у којој су сабрали већ објављене чланке различитих аутора о овом проблему. Треба одмах рећи да су Чворовић и Спасојевићева ову књигу приредили у својству ангажованих интелектуалаца, ван факултета, као приватна лица.
Међутим, онда смо у Блицу (22. април) могли да прочитамо следеће: „Истовремено је штампана књига која је такође требало да буде у одбрану владике Артемија. Не зна се ни ко ју је платио ни штампао. Потписани су једино приређивачи магистри на Правном факултету у Крагујевцу, Зоран Чворовић и Соња Спасојевић. Руководство факултета оградило се од ове књиге. У Блицу је речено да чекају одговор СПЦ после чега ће одлучити о судбини приређивача“[5].
Најпре сам помислио да је реч о типичном Блицовом спиновању. Те новине су, као што је сваком разумном посматрачу наших прилика познато, један од главних носиоца кампање којом се подстичу поделе и сукоби у СПЦ и којом се настоји да се читава Црква искомпромитује. „Немогуће је да су се колеге из Крагујевца стварно обратили СПЦ са питањем шта да раде са своје двоје асистената“, помислио сам. Идеја да би нечији посао на Универзитету могао бити угрожен само због објављивања књиге из црквене проблематике толико је супротна елементарним академским слободама и представља толико јасан пример политичке дискриминације, да сам једино могао да помислим да је све то „Блиц“ једноставно измислио.
Међутим, већ сутрадан сам на званичном сајту СПЦ наишао на вест под насловом: „Пријем ректора Универзитета у Крагујевцу“[6]. У њој стоји да је патријарх српски Иринеј примио крагујевачког ректора Слободана Арсенијевића и декана Правног факултета Предрага Стојановића. Предмет ове посете био је управо случај поменутих асистената. Већ у трећој реченици вести се каже да је ректор „посебно нагласио да добри односи између Универзитета и СПЦ не могу и не смеју бити нарушени самовољним и неодговорним иступима појединаца, као што су јавни иступи мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, асистената Правног факултета, који су се укључили у својеврсну кампању против легитимних одлука Светог архијерејског синода поводом ситуације у Епархији рашко-призренској“. Затим је ректор објаснио да је и његов универзитет, „као и сваки универзитет, осетљив на сваки вид угрожавања његове аутономије“, због чега „ни академском особљу Универзитета, уз уважавање личних слобода и права, не припада право да угрожавају аутономију Српске цркве“.
Слично је говорио и декан Правног факултета. Он је, како стоји у саопштењу, „обавестио Његову светост да ниједан орган Универзитета и Правног факултета не стоји иза ставова које у јавности износе двоје поменутих асистената и од истих се јавно ограђује, поштујући одлуке Светог синода на челу са патријархом“.
„Јадни ти асистенти!“, помислио сам. „Ректор и декан да се због њих извињавају патријарху?! Њихова академска каријера је овим запечаћена!“. Јер, свако ко је на универзитету зна колико су асистенти рањиви и колико их је лако отерати с факултета. Када дође време реизбора једноставно се појави други кандидат, коме се у реферату да предност и – готово. Или, чак ако је реферат за реизбор и позитиван, на гласању се појаве уздржани гласови, не постигне се тражена већина (јер сва наша изборна тела раде на ивици кворума) и онда се кандидату само тугаљиво саопшти: „Жао нам је, али нисте прошли. Шта да се ради…“
Најгоре је што су, затим, јавности постали доступни дописи које су владика Атанасије, у својству администратора Епархије рашко-призренске и владика Амфилохије, у име Архијерејског синода СПЦ, нешто раније упутили ректору крaгујевачког универзитета[7]. У тим дописима ректору, износи се претпоставка да се „иступи двоје асистената Правног факултета одвијају без Вашег знања, као и без сагласности Наставно-научног већа“ и истиче очекивање „да се Правни факултет и Ректорат јавно ограде од оваквих иступа који дискредитују високообразовне установе, али и њихове односе са Српском православном црквом“.
А сад, замислите следећи случај. Светлана Лукић је у цитираној реченици „хомофобију“ изједначила са „клањем, геноцидом и фашизмом“. Замислите, сада, да су Чворовић и Спасојевићева, такође приватно, објавили књигу у којој оштро нападају СПЦ због њене „хомофобије“ – оптужба која је, иначе, за цркву уобичајена и редовна у другосрбијанском идеолошком вокабулару. И сад замислите да је све остало исто – протестни допис Синода, чланак у новинама у којем се напада дотична књига, ограђивање управе факултета, очекивање да црква каже своју реч „после чега ће се одлучити о судбини приређивача“, посета ректора и декана патријарху, извињавање и ограђивање… А све уз заклињање највиших представника универзитета да ће они „поштовати одлуке Светог синода, на челу са патријархом“.
Мислите ли да би ико жив у Србији остао од заглушне дреке о „угрожавању људских права“ и „клерикализацији универзитета“, од намргођених спикера Б92 који читају патетична саопштења на десетине људскоправашких НВО, од округлих столова на ту тему, од специјалних емисија са Марком Караџићем као главним гостом, од коментара забринутих колумниста и још забринутијих писама председнику Тадићу…? Мислите ли да би ико остао жив од посета представника различитих комитета за људска права из Брисела и Вашингтона, од Јелка Кацина и његове намргођености због још једног „доказа неспремности Србије за ЕУ“, од згражавања европских комесара и апела згађених париских и њујоршких „либералних интелектуалаца“…? Случај Чворовића и Спасојевићеве несумњиво би у засенак бацио чак и судбину керуше Миле!
Овако, ником ништа, „појео вук магарца“. Људска права, очигледно, ионако нису за сваког, већ само за лојалне поданике Империје. Чворовић и Спасојевићева нису међу њима, они не негују правилни идеолошки дискурс који би их као такве легитимисао. Штавише, можда чак мало сметају неким локалним оперативцима или идеолозима Империје? Зато, медији о њима неће извештавати, браниоци људских права за њих неће знати, „грантова“ за њихову заштиту неће бити…
Али, они којима је заиста стало до људских права, они који су истински либерали и демократе, знаће већ колико је све то што се дешава са Чворовићем и Спасојевићевом погрешно. Заиста, ова кампања са владиком Артемијем отишла је мало предалеко. То већ почиње да личи на хистерију, у којој се губе сва мерила достојанства. Човек се мора запитати шта ће то цркви, шта ће то крагујевачком универзитету? Чворовића и Спасојевићеву треба оставити на миру. Они имају право да износе своја мишљења о црквеним споровима, чак и да у њима заузимају страну, а да то не сме да утиче на њихов академски статус. Ово ипак није 12. век.
Са друге стране, Србији су и даље, нажалост, као у осамдесетим, потребни истински борци за људска права. Дакле, уместо ових другосрбијанских глумаца–људскоправаша, којима је до људских права стало само у мери у којој њихова одбрана доноси „грантове“ Империје, потребно је наново образовати одборе интелектуалаца и представника стварног цивилног друштва. Та тела би у јавности деловала као истински, аутономни заштитници људских права и упозоравала на њихова кршења независно од политичког или идеолошког опредељења саме жртве.
У тренутку када овај текст буде објављен знаће се одлуке Свeтог архијерејског сабора о владици Артемију. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка на ову нелепу епизоду наше новије црквене историје. Надамо се да ће тиме бити стављена тачка и на овај ружан случај академског застрашивања двоје крагујевачких асистената.
[1] http://www.pescanik.net/content/view/4891/177/
[2] Исто.
[3] Види књигу Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања: саопштења и други документи, приредио Коста Чавошки, „Службени гласник“, Београд 2009.
[4] Књига се у електронском облику може пронаћи на следећој адреси: http://www.4shared.com/get/271776079/ea72172c/o_artemiju.html;jsessionid=A2C4EE42CC68BC0745450EE9725F1106.dc211
[5] http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/186196
/Lazni-potpisi-na-peticiji-grupe-monaha–za-odbranu-vladike-Artemija
[6] http://www.spc.rs/sr/prijem_rektora_univerziteta_u_kragujevcu
[7] http://borbazaveru.info/content/view/2304/1/
***
Ексклузивно на „Борби за веру“: Писма СА Синода и еп. Атанасија Ректору Универзитета у Крагујевцу
ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР
Писмо појединих епископа СПЦ својој сабраћи архијерејима
Monday, 26 April 2010
ВОЉЕНОЈ У ХРИСТУ БРАЋИ АРХИЈЕРЕЈИМА ОД САБРАЋЕ ЊИХОВЕ
У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
– ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР –
БОГОЉУБИВИ И ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКО,
Сведоци смо, али и саучесници у свим збивањима која се нарочито у последње време, неканонски и неуставно множе у Српској православној цркви. Саучесници смо зато што смо много пута у случајевима кршења црквеног поретка ћутали да се не би откривале мањкавости у јединомислију, јединообразју, истини и љубави међу Нама. Показало се, међутим, да прећуткивањем и узмицањем потпомажемо у увођењу и ширењу беспоретка. На тај начин се обистињују и потврђују, по ко зна који пут, у историји Цркве Христове, речи Светог Василија Великог:
„Много ме жалости што су већ и пpaвилa Отаца запуштена и што је искључен из цркава сваки ред: бојим се, пак, да мало по мало, ако таква немарност буде ступала овим путем, не дођу у потпуну забуну црквени послови…“ (канон 89, Н. Милаш, Правила. књ.II, Нови Сад 1896. стр.430).
О томе да су „правила Отаца запуштена“ говоре многе појаве, као на пример:
– Одређена и важна црквена питања се не решавају саборно тј. сагласјем свих Нас, него прејудицирањем и предвођењем од стране појединаца тако што улогу Светог архијерејског сабора подређују улози Светог архијерејског синода или, што је још страшније – сопствену вољу каткад дижу изнад воље оба та тела, спутавајући их у канонском и уставном поступању. Реч је о појединцима из Наших редова, који самовољно дају себи улогу да мимо постојећих саборских одлука прекрајају једнообразно служење Свете евхаристије, или да без ичијег овлашћења потписују решења донета на међуправославним, међухришћанским и међурелигијским скуповима, која су штетна по Српску православну цркву.
– Заменом улога и надлежности унутар Цркве, односно одступањем од саборног oдлучивањa које мора бити плод дејства Духа Светог, ствари су толико испуштене да су постале предмет живог pacправљањa и повод дубоких подела, не само међу Нама Архијерејима, него и у верујућем словесном стаду које Нам све чешће и оправдано указује на настали беспоредак и кварење вере. Увелико се о свему томе расправља у јавним медијима – преко телевизије, штампе, интернета. Ко је све то изазвао и коме је тако нешто потребно?
– Најизразитији пример бепоретка, поред напред наведеног нарушавања једнообразности у Богослужењу (Светој евхаристији), јесу заједничка молења са јеретицима и иноверницима, иако то свештени канони најстроже забрањују и кажњавају.
– Позивање полиције од стране црквене јерархије да је раздваја и штити од мирног молитвеног окупљања правоверног народа представа својеврстан доказ о томе ко је проузроковао поремећаје у Цркви. Не мири се тај народ са преиначавањем богослужења и са новом догматиком o смртности душе. Узрочник нереда и скандала, дакле, никако није благоверни народ Српске православне цркве.
Да бисмо васпоставили дух саборности и онемогућили било какво узурпирање догматских, канонских и уставних начела у Српској првославној цркви, позваћемо се на мудро учење Отаца Картагинског сабора, које казује „да благодат Божја не само што саопћује познање о томе шта се мора чинити, него улијева у нама уз то и љубав, да будемо кадри испунити оно што познајемо“ (канон 112. Н. Милаш, исто, стр. 2431.
Ако се, сабраћо Архијереји, у томе слажемо, онда смо дужни, и пред Богом одговорни, да на првом следећем заседању Светог архијерејског сабора преиспитамо исправност синодске одлуке о разрешењу брата Нашег епископа Артемија. Обавезни смо, такође, да истовремено преиспитамо каноничност и уставност увођења у дужност администратора Епархије рашкопризренске, бившег епископа Епархије захумско-херцеговачке, Атанасија, који се давно, због болести, самовољно одрекао управљања својом епархијом.
Хоћемо да Нам се објасни по ком основу је Свети архијерејски синод мимо Светог архијерејског сабора активирао, на такав начин, умировљеног епископа Атанасија.
Смисао Нашег оглашавања на овакав начин не своди се искључиво на одбрану сабрата Нашег, епископа Артемија, као јединке, него на одбрану саборности, канонског, уставног и богослужбеног поретка у Цркви.
Хоћемо, такође, да Нам се објасни по ком основу је у име Светог архијерејског синода сабрат наш Иринеј, епископ бачки, више пута и у разним видовнма унапред, без одлуке Свстог архијерејског сабора, изрекао коначан суд над епископом Артемијем? А тај његов суд, изречен недавно и преко телевизије (на питање водитељке – да ли постоји могућност да Свети архијерејски сабор врати епископу Артемију управљање Епархијом) лежи у тврдњи да ни теоретска могућност не постоји за тако нешто.
Већина Нас епископа могла би да разуме такву изјаву тек пошто се канонски и уставно буде спровео судски поступак, односно ако се на Светом архијерејском сабору потврде као истинитн канонски преступи који му се стављају на душу. Зато, на овом Саборском заседању треба превасходно преиспитати црквеноправну ваљаност Синодске одлуке о привременом разрешењу епископа Артемија. Такође, пажљиво треба преиспитати и каноничност, односно уставност чињења администратора Епархије рашкопризренске, умировљеног епископа Атанасија, у времену од 13. фебруара 2010. године до коначно изречене пресуде Светог архијерејског сабора. Јер његова чињења (прекорачење улоге администратора, кршење туђих канонских права, наметање свог богослужбеног поретка; утеривање страха у редове монаштва и свештенства; ускраћивање вршења Свете евхаристије и забрана Светог причешћа читавим монашким заједницама, кажњавајући тако и велики број верника који су молитвено срасли за те заједнице: театрално богослужење уз помоћ свештених лица из других епархија; по диктату организовано довођење, под страном заштитом деце и одраслих да их на литургијама телевизијске екипе сликају за јавност; наслањање на подршку страних моћника и осведочених непријатеља православних Срба, и др.), морала су та и таква чињења тамо да изазову пометњу и дубоке црквене поремећаје. Због тога је, сасвим оправдано, уследила непослушност администратору свих оних који су свесни значаја положеног завета и свештеничке заклетве пред канонским Епископом, као залогом доброг црквеног поретка. Реч је, дакле, о реаговању на разграђивање задивљујућег црквенодуховног живота у Епархији рашкопризренској, које је с муком стварано скоро пуних двадесет година, а засведочено посебно процватом манастирских обитељи што постадоше издашни расадници монаштва. Наједном се, судећи према многим сведочанствима, насилнички све то руши театралним утеривањем страха; увођењем Светог причешћа без одговарајуће припреме постом и исповешћу: потискивањем „страха Господњег“ као залога за спасоносну мудрост: ниподаштавањем узорног монашког подвижништва и др.
Ако се као кривица епископу Артемију ставља на душу нешто што је материјалнофинансијске природе, а засновано на гласинама, то не само да није доказано, него не може ни бити основ за покретање канонског поступка.
Зато, све до коначне Саборске одлуке остаје Нам, caбраћo Архијереји, да се питамо – ко од нас може рећи: Бољи сам од брата Артемија и први ћy се бацити каменом на њега?
А ради веће објективности при расуђивању о епископовању брата Нашег Артемија не треба заобилазити разматрање на Сабору свих докумената, укључујући и елаборат (три свеске, где се посебно треба задржати на анализи Меморандума о обнови, коју је сачинио проф. др Коста Чавошки) о нестручно изведеним радовима при обнављању порушених и попаљених светиња на Косову и Метохији. Уз то, размотрити, такође, и опширно његово сведочење, поднето Сабору, о томе да душа људска није смртна. Не леже ли у томе и у случају Бајден (и не само Бајден) они прави, дубљи разлози за вишегодишњу и прогресивно испољавану, са разних страна, нетрпељивост према епископу Артемију? Због чега другог је, ако не због свега тога, брат Наш Иринеј, епископ бачки изјавио, како је напред већ наведено, да ни теоретска могућност не постоји да епископ Артемије и даље управља Епархијом рашкопризренском? Истрајавајући у таквом свом ставу и пре доношења било какве званичне одлуке или пресуде од стране Сабора, епископ бачки Иринеј је пожурио да преко агенције Ромфеа грчкој јавности унапред саопшти своје жељено виђење решења: „Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт преосвећеног Артемија“. Допусти ли се такав начин решавања озбиљних црквених питања, онда основано можемо да се упитамо: ко ће бити други, трећи, четврти… на реду проглашен као ,,непослушан“ епископ? И док се Ми, браћo Архијереји, тако међусобно прегањамо, боље рећи уништавамо, дотле Јеховини сведоци пуне не само поштанске сандучиће пропагандним материјалом, него и своје торове пуне нашим саблажњеним стадом.
Наш задатак на следећем заседању Светог архијерејског сабора је, дакле, утврђивање истине без које се не може говорити о љубави и јединомислију у Цркви. Ако нас неистина раздваја, односно ако због тога међу нама нема слоге и љубави, онда ћемо имати на уму јеванђелско (Дап 5, 29) и светоотачко начело да се већма треба покоравати Богу а не људима који имају више слуха за световна и политичка питања него за духовна питања. Због таквих појава поучно одзвањају речи Светог Јована Златоустог о томе да постоји слога на штету и раздор на корист.
Потрудимо се, бpaћo Архијереји, да нам у случају око епископа рашкопризренског Артемија на корист буде слога, а не paздop. Како то да постигнемо?
Тако што ћемо на један тас ваге ставити сва акта којима је брат наш, епископ Артемије, бранио своја канонска и уставна права у области поверене му Рашкопризренске епископије, а на други тас ставити сва акта којима су оспоравани његови ставови, поступци, одлуке. Појединачно сви морамо, као чланови Сабора а не као чланови некакве, евентуално, комисије, у рукама да имамо акта ради озбиљног, непристрасног разматрања и расуђивања. При томе, не сметнути са ума важну ствар – да се онемогући увођење праксе узурпирања архијерејских права загарантованих свештеним канонима, односно да се у слободно епископовање не уводи режим присиле и неизвесности, него да се подржава и снажи дух слободе и братољубља, изражен у црквеној саборности и одлучивању дејством Духа Светог што искључује сваку самовољу појединаца. На то нас обавезују многи црквени канони и тумачења што говоре о аутономности и слободи, уједно и саборности у епископовању над одређеном облашћу, као на пример: 34. и 35. Апостолски; 15. Првог васељенског сабора; 2. Другог васељенског сабора; 8. Tpeћег васељенског сабора; 5. Четвртог васељенског сабора; 9. и 13. Антиохијског сабора и др.
Васпостављањем канонског, богослужбеног и уставног поретка нестаће притворна љубав међу Нама и нећемо никога заваравати двосмисленим изјавама, као на пример:
– „Поступамо по канонима“ (а у стварности их селективно потежемо или кршимо):
– „Свету евхаристију служимо онако како се увек служило“ (а у стварности измењено и шаролико, односно супротно Саборским одлукама);
– „Епископ Артемије је добар човек“; „брат Нам је у Христу“ (а у стварности захтевамо да се склони и другом епископу да преда своју невесту која се зове Епархија рашко-призренска), итд.
Такве и сличне изјаве се најчешће чују од оних чланова Светог архијерејског синода, који себе сматрају привилегованим на то чланство као да су други епископи мање епископи у односу на њих.
Молимо се Свевишњем Богу да Нам пошаље благодат Духа Светог како бисмо у Сабору једнодушно утврдили истину и повратили љубав која ће се пренети и на сав, оправдано узнемирени, благоверни народ српски: ону љубав која се издашно излила пресељењем блаженоупокојеног патријарха Павла.
На крају, познато је, сабраћо Архијереји, да су црквени Оци на Саборима одлуке потписивали у једнини: „Одлучивши потписах“ (следи име и епархија), јер сваки појединац као учесник Сабора пред Богом полаже рачуне као да је сам одлучивао: тамо нема колективне одговорности.
Саобразно томе, испред сваког Нашег имена и назива епархије у којој паствујемо поверено Нам словесно стадо Божје, подразумева се да стоји:
У Београду,
пред Цветну недељу 2010. године
Размотривши потписах
Ни Косова ни интеграција
Ни Косова ни интеграција
Срђа Трифковић
четвртак, 01. април 2010.
(Фонд Слободан Јовановић, 30.3.2010)
Гост: Срђа Трифковић, политички аналитичар из Чикага, директор Фондације лорда Бајрона за балканске студије, дугогодишњи спољнополитички уредник америчког месечника „Хронике”.
Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?
Трифковић: Као прво, несувисла је тврдња да ЕУ нема алтернативу. Шта то значи? Да ако нема ЕУ, онда нема више ни живота, нема будућности, нема Србије? Која бесмислица… Нешто слично су „другови” тврдили пре више деценија о Југославији, самоуправном социјализму, несврстаности и Титу – а ено их на ђубришту историје, где ће завршити и овај злосрећни експеримент звани ЕУ.
Као друго, проширења ЕУ после уласка Хрватске неће бити за дуги низ година, тако да је дилема ионако академска. Покојни немачки амбасадор Андреас Цобел био је, за разлику од својих колега, у том погледу брутално поштен када је Србима поручио да ће се приступ осталих земаља западног Балкана ЕУ можда десити за 20-25 година. Он је, наравно, под „земљама” подразумевао и Косово. Управо тако стоје ствари.
Као треће, актуелна власт је већ признала независност Косова de facto, па је савршено небитно да ли ће је, када и како признати de iure. Помак ка формалном признању биће остварен предстојећом “рашомонском” одлуком Међународног суда правде, која ће бити срочена сходно политичким, а не правним императивима.
Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?
Трифковић: Несумњиво можемо говорити о два потпуно одвојена процеса, утолико што је процес решавања косовског статуса (на штету Срба, наравно) у пуном јеку, док процес европских интеграција Србије не постоји. Што се реторике тиче, она никада није ни претендовала на одрживост, јер њен стварни смисао вазда је био само да се залуђује и анестезира народ.
Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признаје независност Косова?
Трифковић: Србија је имплицитно признала независност Косова још када је пристала на Еулекс. Све остало је само кореографисана фарса, укључујући тобожња условљавања западних званичника. Осим тога, све да Србија призна Косово и пошаље Наташу Кандић као свог првог амбасадора у Приштину, а прихвати Рамуша Харадинаја као амбасадора у Београду, од уласка у ЕУ не би било ништа. Тек онда би се ти исти „западни званичници” сетили да нема приближавања Србије ЕУ све док њена власт не оконча регионализацију остатка Србије чиме се ствара основа за даље дезинтегративне процесе. Стратешки је циљ да се Србија изнутра „преваспита” по идеолошкој матрици Вашингтона и Брисела, што је видљиво из режимског прихватања сребреничке лажи.
С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?
Трифковић: Формално признање биће пре или касније наведено као потребан, али ни у ком случају не и довољан услов за улазак у ЕУ.
Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?
Трифковић: Пошто је у кључним земљама ЕУ донета стратешка одлука да даљег проширења неће бити за дуги низ година, савршено је небитно какве ће услове измишљати неки Оли Рен или Дорис Пак да се Срби замајавају и држе на узди. Где су Младић и Хаџић? Угњетавање геј мањине у Тутину? Слаба посећеност ходочасника из Србије спомен-комплексу у Поточарима? Недовољна заступљеност Рома у САНУ? Бирајте сами…
Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?
Трифковић: Опредељење власти имамо у наведеном слогану „ЕУ нема алтернативу”, којим ће се правдати и косовска и свака друга свињарија коју тек припремају. Ако једном схватите да је ова власт један добро уходан механизам за пљачку изнутра и издају споља, да круг доносилаца свих битних одлука чине људи без морала и части, њихова опредељења су предвидива са математичком прецизношћу…
Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?
Трифковић: Јасно и гласно: ни признање, ни интеграције. С обзиром да припадају Европи – за шта је неприпадање бриселској карикатури Европе битни предуслов – Срби имају матрицу очувања своје самосвојности. Остајући ван ЕУ и не признајући отимачину матичне територије, имају шансу да буду буревесници европског опоравка – Астериксов мали бастион у сенци римских легија. Брисел се ни са тим неће помирити! Минималан степен српске политичке аутономије, у сенци ЕУ у коју Србија никада неће ући, још се и може толерисати – али културне аутономије никако. Главни непријатељи су им савремени наследници идеологије француског просветитељства и франкфуртског критицизма. Њихове извитоперене универзалије – преточене у образовне програме државних школа, матрице масовне културе и каноне академског дискурса – чине им српски поглед на човека и свет неминовно одиозним.
Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?
Трифковић: ЕУ се неће ширити уопште, а што пре се буде распала – то боље и за њене земље-чланице и за остали свет. За разумевање злокобног духа ЕУ, битно је разумети обрачун западног просветитељства са хришћанством. Он је започео пре три века и још увек траје, утемељен на арогантном ставу да сви проблеми човека и друштва морају да буду решени од стране самога човека, уз искључиви ослонац на његов разум. Максимилијан Робеспјер, Владимир Иљич Лењин и Хавијер Солана представљају три само наизглед различита наследника просветитељства – корени су им исти.
Унутар ЕУ власт држи генерација левичарских бејби-бумера која је свој грамшијевски дуги марш кроз институције завршила заузећем кључних полуга власти и контроле. Они су свуда: од бирократске пирамиде Брисела и политичких тела НАТО пакта до управа транснационалних корпорација, медијског система, индустрије забаве и свих водећих академских и аналитичких институција. Њихова обједињујућа карактеристика јесте аверзија према хришћанству, дубока и исто онако непоколебљива као што је била аверзија јакобинаца и чекиста. Антику одбацују нехајно, хришћанство са устрепталим жаром. На сцени остаје само просветитељство, овога пута разуларено и хтонски тријумфално у слављењу абортуса, мултикултурализма, содомије, „толерантности” и свих могућих облика девијантности. Његово идеолошко чедо, либерализам, добија своју зрелу, тоталитарну форму под плаштом прогреса, демократије и слободних тржишта оличених у плавој застави са кругом од жутих звездица.
Као што отворено вели председник ЕУ ван Рампи, циљ је глобални систем власти. Циљ је да економија буде глобална, друштво мултикултурно, становништво мултирасно, политички систем транснационални, а етика функционална. Свесно се тежи глобалној цивилизацији у којој ће постнационалне елите спроводити и администрирати своје моделе људских права, концепта уздигнутог на пиједестал секуларне религије.
Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?
Трифковић: Од уласка у ЕУ нема ништа, понављам изричито и одговорно – што је срећа за Србију, али то не значи да јој не прете друге опасности. Србима прети даљи демографски суноврат и упоредно даље сужавање матичне територије до тачке када ће остатке њихове остареле, економски исцеђење државе чинити само оно на шта нико други не претендује. Прети им захтев даљег приклањања културним обрасцима западне постмодерне, оличен у црномагијском сребреничком ритуалу. Природу тог захтева и његове последице препознајемо како у подухватима мисионарске интелигенције према свим битним институцијама српског народа, тако и у односу водећих западних сила и њихових војно-политичко-економских конгломерата према Србији као држави.
Проблем тог односа западних сила постоји не само у протеклих двадесетак година него најмање један век. У препознатљивом облику он има свој континуитет од анексионе кризе 1908. до данас. Западни изазови српским државним и националним интересима у том периоду долазили су у разним формама – од хабсбуршке до неолибералне – али су веома различити, па чак и међусобно сукобљени модели западног дискурса вазда постизали сагласност по српском питању.
Првенствени проблем односа Запада према Србима никада није био у наводно погрешним проценама појединих актера (нпр. Черчила у односу на Дражу, Бадентера у односу на унутрашње границе СФРЈ, лидера САД и ЕУ у односу на признање Косова 2008, итд). Мотиви западних сила нису ни квантитативно-геополитички (војне базе, транзитни коридори, ресурси). Они су вазда били и остали првенствено идеолошки. Неспоразума између Срба и Запада заправо нема. Проблем који Срби имају са Западом последица је чињенице да их Запад добро разуме и сходно томе спознаје структурне некомпатибилности сопственог и српског културног модела и вредносног кодекса.
Тај одијум према себи Срби не могу превазићи без самомрзачке самоликвидације, али му се могу успешно супротставити осмишљеном националном стратегијом – под претходним условом промене власти у Београду, наравно. Они морају да постојање те нетрпељивости прихвате као емпиријску датост: владајуће елите Запада у опстанку нација заснованих на вери и од предака наслеђеним вредностима православног европског Истока, виде препреку напретку свог неолибералног пројекта. Са разлогом или не, Срби се од стране елитне класе на обе стране Атлантика поимају као парадигматски случај једне такве нације.
Питате за алтернативу политици „ЕУ нема алтернативу”. У глобалном контексту гледано, за Србију још ништа није готово нити неповратно изгубљено. Она још увек има шансу да редефинише своје историјске опције. Ниједна империја није трајала вечито. Свећа америчке империје сваким даном има све краћи фитиљ и све мање воска. Истовремено „Европа” је све мање европска и све мање одржива у бриселској форми. Све наведено шанса је за Србију да своје спољнополитичке опције креативно разради и благовремено прилагоди новим околностима – а нове околности засигурно следе. Ничија није горела до зоре.
Чoвек кога је требало ућуткати
Чoвек кога је требало ућуткати
Владимир Димитријевић
уторак, 16. март 2010.
Једно од питања, пре читања овог текста, је: зашто се опет оглашавам? Већ сам потписао апел групе интелектуалаца поводом уклањања епископа Артемија са управе Епархије рашко-призренске (апел се појавио на Сретење 2010. године), а наступао сам и у емисији „Питања и одговори“ на ТВ Палма плус (20. фебруара 2010).[1]Мој став је познат. Епископ рашко-призренски нашао се на удару моћника овога света, који Косово желе да коначно потчине НАТО окупацији.
Искоришћене су извесне унутрашње црквене противуречности да би се он уклонио, пототову што се очекује да ће и Рашка област (тзв. „Санџак“) кренути путем Косова, а владика Артемије је архијереј и на Косову и у Рашкој области. То не значи да пишем било шта о „финансијским малверзацијама у пословању Епархије рашко-призренске. О томе нека суде надлежни. Такође, став о овим питањима не сме бити повод за расколничке тенденције, нарочито ако знамо да је владика Артемије свим силама против било каквог раскола. Свој текст пишем да бих наша догађања сместио у шири оквир, и указао на извесне, мање познате, а могуће, разлоге за уклањање епископа Артемија. Јер, не заборавимо: он је, у овом тренутку, један од најзначајнијих бораца за Свето Предање, а против глобалистичке квазирелигиозности екуменизма – не само у српској Цркви, него и у Цркви од Истока. Идеолошки екуменизам, који одговара политичко-економским „интеграционим процесима“ и интересима мондијалистичке олигархије, већ дуго нагриза самосвест и снагу православних. Супротстављајући се том процесу, епископ Артемије је већ одавно на нишану оних који сматрају да у Цркви „all you need is love” (јер, екуменисти истичу Љубав као нешто изнад Истине; православни знају да су Љубав и Истина једно, јер су Христос.)
Као доследни ученик оца Јустина Поповића, аутора књиге „Православна црква и екуменизам“, владика Артемије је, увек и свагда, био против компромиса кад је православна вера у питању, а поготову против заједничких молитава са инославнима, које канони Цркве изричито забрањују (и који су, како каже отац Јустин, јасни и за „савест комарца“).
У својим јавним иступима, књигама и епархијском часопису „Свети кнез Лазар“ редовно је писао против непредањских поступака не само извесних архијереја у СПЦ, него и против таквих поступака угледника у другим помесним црквама. Због Артемијевог критичког става према приближавању патријарха цариградског Вартоломеја I Ватикану, овај првојерарх му је забранио улазак на Свету Гору – и то је било још средином последње деценије 20. века.[2]Да се разумемо: владика Артемије је (увек и свагда бираним речима!) само изражавао своје мишљење и улагао јавне протесте, као што је чинио и Свети Јустин Ћелијски, његов духовни отац. Он никад није позивао ни на какво „зилотство“ и „расколништво“. Но, његова чврстина је бола очи. Довољно је сетити се апела упућеног СА Сабору СПЦ 2001. из манастира Сопоћани (на скупу су учествовали многи угледни духовници, међу којим и блаженопочивши архимандрит студенички Јулијан), па учешћа владике Артемије на свеправославном богословском скупу у Солуну 2004, када је екуменизам оштро критикован; године 2009, епископ рашко-призренски се, са својим монаштвом, придружио „Исповедању вере против екуменизма“, које је потписало још неколико архијереја и много угледних духовника и теолога православне Јеладе. У јесен 2009, уочи преговора мешовите православно-католичке комисије на Кипру (вођени су преговори о водећој улози римског папе у првом миленијуму Цркве, а пропали су због реакција православне јавности), владика Артемије је тражио да се СА Сабор СПЦ састане ванредно, да би делегат СПЦ, епископ браничевски Игњатије, добио јасна упутства како да се понаша у току преговора .
Доктор теологије, изразито подвижничког живота и способан духовни руковођа (о томе говори број манастира на Косову и Метохији и у Рашкој области које је напунио својом духовном децом), српски епископ Артемије није могао да остане на ветрометини, а да они којима се не свиђа његова „дрчност“ (читај: непоклекла истинољубивост) не покушају да га одувају. Ако се неко такав мора уклонити (а мора!), то се не сме учинити непосредним нападом на његову духовну позицију. Најлакше је утврдити да је дотични крив за нешто друго, нешто банално и истовремено медијски употребљиво – а то је злоупотреба (државног, црквеног, народног) новца. Јавност ионако мало зна о еклисиолошким позицијама владике Артемија, а његова дела и часопис „Свети кнез Лазар“ ретко ко да је читао.
То, понављам, не значи да није било неумешности (или, не дај Боже, злоупотреба) кад је руковођење новцем у питању. Али, човек који је од 1999. године скоро у потпуности препуштен самом себи, у непријатељском окружењу НАТО – ОВК коалиције, који је путовао, путовао, путовао од немила до недрага да би сведочио о Косову у Србији и тамошњем страдању Срба и других неалбанаца могао је да погреши (он или неко из његовог окружења) „у корацима“ – не из зле намере, него у брзини.
Међутим, начин на који је уклоњен јасно показује да се некоме журило. Тај „неко“ је, крајем фебруара 2010, изводио војне вежбе на северу Косова, претећи „реинтеграцијом“. И нема озбиљног човека који није уочио да је брига за морални лик СПЦ и борба против корупције у њеним редовима почела у исто време када су представници НАТО империје решили да сломе сваки српски отпор на „независном“ Косову, и да је почела управо од епархије рашко-призренске, а не, рецимо, од епархија у дијаспори или у „ужој Србији“. Владика Артемије одавно смета.
Сви против самог?
У Берлину је, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске Уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави с притисцима на Милошевића.) Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић (који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.)
Из стратешког документа (понављамо: недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију, него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“. У документу о „доусавршавању ЕУ“ јасно је речено да искључивање Русије из евроинтегративних процеса подразумева укључивање Турске у исте те процесе. Колико догађаји после овог езотерног скупа остварују оно што је „зацртано“, читалац нека суди сам (почев од одбијања да се хришћанство помене у Преамбули Устава ЕУ, преко НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године, до антируске и туркофилске политике евроамеричких савезника.)[3]
На овом скупу, владика Артемије се окупљенима обратио говором под називом „Срби и Нови европски поредак – Једно хришћанско питање“:
„Понуђени пројекат ′Доусавршавање Европске уније′ радује људе добре воље, јер ћe након две хиљаде година европски хришћани најзад остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За наш стари континент, то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских ′врлина′.
Па ипак, понуђени документ има својих мањкавости, како у одређивању циља тако и у коришћењу средстава. Непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправан положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20 и 23 понуђеног документа) не би требало да буде карактеристика, најзад, остварене хришћанске европске заједнице.
Циљно се одређујући као саставни део биполарне светске империје (наводно због успостављања равнотеже снага) јача се тријумфална а не универзална космополитеја односно благодатна хришћанска заједница – што нам је свима, несумњиво, заједничка жеља.
Не постоји, такође, ниједан разлог (види 26. стр. овог документа) да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других, као ни разлог да се уводи инструмент преторијанског или – ако хоћете – инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла.
На 9. страни политичког програма Европе предвиђају се сиве зоне и једна енклава за регије које се нису у оквиру предвиђеног плана довољно прилагодиле. Ја не говорим сада о непримерној врсти централизованог диктата (превентивне мере) већ о неспојивости стварања резервата у оквиру хришћанске заједнице. Слажете се, претпостављам, да би Европа морала да се одрекне политике расизма и протектората.
И даље, пројекат под називом „Доусавршавање Европске уније“ најконкретније помиње, као могуће неуралгичне тачке, Русију, Украјину, Белорусију и Србију (стр. 8. 15. 18. 19). Посебно се наглашава албанско питање а на уштрб свих осталих нерешених питања која би се, исто тако, у Европи могла политички исфорсирати, као нпр: Молдавија, Корзика, Баскија и томе слично.
Овај пример истичемо зато што би актуелни догађаји у Старој Србији (регија Косово и Метохија) могли бити пример принципијелне политике хришћанске европске заједнице. Након двоструких аршина, сатанизације и курдизације Срба имало би смисла насталу кризу решавати у оквиру политике мудрости а не политички окошталог традиционализма.
Сасвим прецизно, у првој Југославији албанска мањина је сачињавала 3,6% становништва, слично мађарској мањини од 3,3%. У трећој Југославији, насталој на рушевинама Титове комунистичке империје (а оствареној једино на штету српског народа), проценат албанске мањине се „попео“ до неких 90% у рогобатној политичкој манипулацији. То значи да се стварни проценат Албанаца (тј. Шиптара) у Србији и Југославији посматра у оквиру регије а не државе – иако су и у смањеној трећој Југославији, па и држави Србији, Албанци мањина. Ако Албанци на Косову и Метохији и представљају већину они су мањина у оквиру Србије где не прелазе 10% од укупне популације. Уосталом, смањивање суверених државних територија нигде, као што знате, не условљава мањински прираштај.
Према томе, питање свете српске земље на Косову и Метохији (са хришћанском епископијом старом 1.080 година и са око 1.300 сакралних објеката) не може се решавати тако што ће се мањинска питања претварати у територијална. И више од тога, није мудра она политика која одређеним етничким групама помаже у лажном креирању права, идентитета и изабраништва – јер је то политика која рађа ксенофобичност, расизам и верску нетолеранцију. Срби су током два века такву политику плаћали голготском ценом етничког чишћења које је над њима вршено.
Beћ на овом примеру јасно се уочава потпуно неутемељени прилаз успостављању тзв. сивих зона и енклава, како су их окарактерисали аутори овог политичког програма Европске заједнице. Потпуно непознавање чињеница, или њихово ниподаштавање, неће умањивати већ увећавати сиве зоне силујући Заједницу да своју енергију беспотребно троши само зато што је одустала од принципијелних решења. А то конкретно значи да поводом кризе на Kocoву и Метохији треба основати међународну конференцију на којој ће бити решавана и гарантована права Срба у Хрватској и права Албанаца у Србији.
Приговор Рашко-призренске епископије овом документу тиче се и одстрањивања Русије из хришћанске европске заједнице, што понуђени документ чини стидљивим одгуривањем Русије у Азију. На сличан начин чини се и грешка фаворизовањем Турске европском заједништву на штету древних и аутохтоних народа у европској фамилији. Значи ли то, господо, да ће политички прагматизам заменити хришћански хуманизам у заједници на коју Европа чека две хиљаде година?
Нема хришћанске европске заједнице без усаглашавања оваквог документа од стране хришћанских конфесија. Разумљиво, није реч о теократији већ антианархији, пошто стварање унисоне идеолошке Европске заједнице неће бити залога за политичку будућност.
Европа мора тражити решења у оквиру заједнице духовних и хуманистичких искустава, попут моралних зачетника Паневропске заједнице. Њу су, као што знате, заговарали 1922. између осталих: Леон Блум, Бернард Шо, Алберт Ајнштајн, Мигел де Унамуно, Томас Ман и онај необични Србин из Лондона, Димитрије Митриновић.
Немојмо дозволити да политички прагматизам и садашњу појаву хришћанског глобализма и хуманистичког идеала претвори у мехур од сапунице. Уосталом, одговорност при стварању оваквих докумената увек је већа од могућих последица, па тако и одговорност оних који би хришћанску Европску заједницу заснивали на нехришћанским начелима.“
Оно што је владика рекао у Берлину 1998, он је понављао, с овом или оном нијансом, све до сада, ни за јоту не одступајући од интереса Србије и Срба на Косову и Метохији. Оваква „зилотска“, „фанатична“ доследност, у доба у коме су лаж и недоследност принципи јавног живота више него икад, морали су да сметају. А „Раде Неимар“ је, може бити, само колатерална штета.
Ко ће победити?
У случају владике Артемија није у питању само „геополитика“, него и „мистика“. Једноставно, нашао се на путу „Њу ејџа“, доба у коме „не сме бити два мишљења кад је плурализам у питању“. Да ли ће мудрост и добра воља у његовом случају победити неразум и жељу да се један незгодан глас уклони из унисоног хора религиозних и „евроатлантских“ интеграција, остаје да се види.
Било како било, то је већ било, и биће док год постоји Црква у којој, поред Божјег, има и људског (често „исувише људског“). Такав је живот у коме сведочимо Истину.
Једино у шта можемо бити сигурни је следеће: ко год да „победи“ у овој нашој несрећи, после свих победника победиће Истина (која је, за православне, богочовек Исус Христос.)
***
[1] Већ сам неколико пута писао да сам „стари реакционар“ – реагујем на надражаје. Од почетка писања на хришћанске теме, пратио сам оно што људе у Цркви (или око Цркве) занима и настојао да на то дајем одговоре (од питања сектологије, преко односа Цркве и друштва, до екуменизма). Сматрао сам, и сматрам, да је жива људска реч, каткад полемична, средство којим се, у дијалогу, долази до Истине, и да гушење слободе говора свуда (па и у Цркви) значи рат против човекове боголикости.
Као православни публициста, реаговао сам текстовима кад год сам мислио да је неко у Цркви изложен неправедној осуди: године 1994, у часопису „Логос“, објавио сам писмо редакцији, сматрајући да се у појединим чланцима објављеним у часопису износи погрешна тврдња да је патријарх Павле пацифиста хоминистичког типа; године 1999, у крагујевачким „Погледима“ објавио сам текст „Пророк у оставци?“ бранећи владику Атанасија захумско-херцеговачког од критика због његовог повлачења у мировину; године 2003, писао сам о беседи митрополита Амфилохија над одром Зорана Ђинђића, коју су „другосрбијанци“ једнодушно осуђивали само зато што је митрополит критиковао Америку због напада на Ирак; године 2010, када су извесни медији погрешно тумачили прве изјаве патријарха српског Иринеја, и о томе сам написао чланак.
Реагујем у тренуцима кад се нешто догађа, и углавном сам на страни оних који остану „сами против свих“. Моје речи, наравно, нису „црвено слово“ у календару, али су писане искрено, са намером да се допринесе трпељивом и мудром разговору, који нам је свима потребан, поготову у Цркви.
Част ми је да ово размишљање могу објавити на сајту „Нове српске политичке мисли“, која предњачи у борби за право на слободно изражавање.
[2] У часопису „Свети кнез Лазар“ (2-3/1996.) владика Артемије је објавио своје писмо Синоду поводом одлуке цариградског патријарха Вартоломеја. У фусноти је писало: „Дана 29. новембра 1995. године поднео сам редовним путем молбу Цариградској Патријаршији ради добијања благослова за посету Светој гори. Одговор је из Цариграда послат 27. фебруара 1996. године, али негативан, из разлога који се види из овог нашег одговора Светом Синоду СПЦ“. Одговор гласи:
„Светом архијерејском Синоду
У вези Вашег акта бр. 491. зап. 284 од 21. марта 1996. године, којим ми достављате одлуку Њ. С. Патријарха Цариградског Г-на Вартоломеја, којом ми ускраћује дозволу за улазак у Свету Гору, част нам је одговорити Светом синоду следеће:
Дубоко ме је заболела чињеница да сте Ви, Ваша Светости, и браћа архијереји, чланови Светог синода, без икакве провере узели здраво за готово чисту клевету садржану у акту Васељенског Патријарха да ја ,,одржавам некакве односе и заједницу са расколницима, са свргнутим од стране Грчке Цркве свештеником Кипријаном, који се назива епископом Оропоса и Филе“ (на чему се и темељи забрана мени уласка у Свету Гору), и што ми, на основу тога, скрећете пажњу (у духу сугестије из Цариграда) „да се држим канонског поретка Православне Цркве“.
Да сте ме о томе упитали, Ваша Светости, када сам недавно био код Вас, рекао бих Вам оно што је и Богу познато: Да никада од када сам Епископ, а и раније, нисам имао никакав однос и заједницу са поменутим Кипријаном, чак ни путем телефона.
И први део моје тобожње кривице да ја „својим речима и поступцима рушим углед Васељенске Патријаршије“, нема апсолутно никаква основа, нити се за потврду тога наводи било који доказ. Напротив, постоје многобројни докази да онај који мене позива да се држим „реда и предања Православне Цркве“ (дакле, Васељенски Патријарх Вартоломеј) сам лично, и они са њим, до сада су погазили све свете Каноне и предања Цркве, спроводећи своје екуменистичке и експанзионистичке циљеве. Зато је до суза болно да он и такви опомињу некога на држање канонског предања.
Ја знам, Ваша Светости, да ни наш Синод, нити било који други данас у свету, није у стању, нити је спреман, да узме у заштиту Свете Каноне и светоотачки црквени поредак и осуди оне који су те осуде достојни (многи су и у нашој СПЦ). Али зато спреман је и наш Синод и осталн у свету да суде и осуђују оне који, држећи се Светих Канона и предања Цркве Православне, подижу свој глас у одбрану вере православне и жигошу на пристојан начин (износећи само чињенице) оне који су одавно преступили међе које поставише Оци наши. Но, не мари ништа. Жив је Бог наш и свеправедни Судија, који то све добро види и зна, и чији суд ће бити праведан. Жалосно је само што многи, идући на компромисе и заједничке молитве са одлученима и анатемисанима, саблажњавају и воде у вечну погибао многе невине душе за које је Христос пострадао.
У условима у којима живим и по моћи колико ми дозвољавају, трудим се да будем верни следбеник и чувар Светих Канона и Светих Отаца, сведочећи јеванђелску Истину, да никакву заједницу нема светлост са тамом, ни Христос са Велијаром. То и такво моје сведочење које сам, ту и тамо, износио углавном у „Светом Кнезу Лазару“, доживљава се и узима као „рушење угледа Васељенске Патријаршије“. Овде ћу посведочити: Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света.
Браћо и Оци Синодалци, Вашу опомену мени (без обзира на то колико је неоснована) доживљавам као први знак Ваше спремности и ревности да штитите Свете Каноне и поредак Цркве, верујући да ће сличне опомене бити благовремено упућене и онима у СПЦ, који су се много о те Каноне огрешили и греше.
У тој доброј нади остајем Светом синоду одан у Господу
Епископ рашко-призренски Артемије
[3] Да скуп у Берлину није био нимало наиван, него је заиста оцртао правце будуће „евроатлантске“ (читај: НАТО) политике, сведочи и писмо немачког јавног делатника, Вилија Вимера, писано 2. маја 2000. године:
„Веома цењени г. канцелару,
крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.
Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:
– Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
– Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
– Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.
– Рат против Савезне Peпублике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.
– Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.
Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.
С пријатељским поздравима,
Вили Вимер“
Није ово никаква „теорија завере“, него воља светских моћника која се, на наше очи, остварује, при чему су, како рече Клаус Кинкел, стални губитници управо Срби.
Зато Турска најављује велики повратак на Балкан, и зато људи попут владике Артемија морају да оду. Они, једноставно, не верују да је Стамбол на Босфору добра будућност за нас – ни као престоница „православног екуменизма“ (у коме Фанар предњачи), ни као престоница новоосманске империје.
http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/covek-koga-je-trebalo-ucutkati.html
ОДНОС МЕДИЈА ПРЕМА ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ
Конференција за новинаре под називом «Однос медија према СПЦ»
У четвртак, 11. 03. 2010. године, у београдском Медија Центру одржана је коференцију за новинаре, на тему извештавање јавности о најновијим догађајима у Епархији рашко-призренској СПЦ. На конференцији су обавештени представници медија о подношењу тужбе за клевету од стране приватног тужиоца епископа Артемија, против новинара дневног листа «Blic» Ж. Јевтић и Н. Зејака, а због текстова у којима је владика означен као расколник. Тужбу Првом основном суду у Београду поднео је пуномоћник епископа Артемија, београдски адвокат Горан Петронијевић. На конференцији су говорили:
– г. Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина и један од пуномоћника владике Артемија
– г. проф. др Драгиша Бојовић, професор Универзитета у Нишу и Унивезитета у Косовској Митровици, управник Центра за црквене студије
– г. мр Зоран Чворовић, асистент Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, правни историчар.
Одлука Синода безакона?
Члан 111 Устава СПЦ
„Епархиског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљном престанку једнога од услова из члана 104. као и на основу оправдане молбе за пензију.“
Значи само СА Сабор СПЦ, може уколнити епархијског Архијереја са епархије и то не на основу инсинуација или претпоставки, већ само по канонској осуди или доказаној немоћи.
Свети Синод нема овлашћења да уклања Архијереја са епархије. Свети Синод не може да пресуди Архијереју, нити му може судити.
Из овде поменутих разлога одлука о разрешењу епископа Артемија је БЕЗАКОНА.
*Члан 104
За епархиског и викарног Архијереја може бити изабран онај:
а) који испуњава све канонскозаконске услове предвиђене за архијерејски чин у православној Цркви;
б) који је редовно свршио православну духовну академију или православни богословски факултет;
в) који је држављанин Југославије; овај услов не важи за Архијереје српских православних епархија ван земље;
г) који је својом ревносном црквеном службом, као и својим угледним животом и преданим радом на добро Цркве и народа стекао опште уважење и показао способност за положај Архијереја.
Инфо служба епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у време заточеништва епископа Артемија
Бело Врело 