Чoвек кога је требало ућуткати

Чoвек кога је требало ућуткати      
Владимир Димитријевић   
уторак, 16. март 2010.

Једно од питања, пре читања овог текста, је: зашто се опет оглашавам? Већ сам потписао апел групе интелектуалаца поводом уклањања епископа Артемија са управе Епархије рашко-призренске (апел се појавио на Сретење 2010. године), а наступао сам и у емисији „Питања и одговори“ на ТВ Палма плус (20. фебруара 2010).[1]Мој став је познат. Епископ рашко-призренски нашао се на удару моћника овога света, који Косово желе да коначно потчине НАТО окупацији.

Искоришћене су извесне унутрашње црквене противуречности да би се он уклонио, пототову што се очекује да ће и Рашка област (тзв. „Санџак“) кренути путем Косова, а владика Артемије је архијереј и на Косову и у Рашкој области. То не значи да пишем било шта о „финансијским малверзацијама у пословању Епархије рашко-призренске. О томе нека суде надлежни. Такође, став о овим питањима не сме бити повод за расколничке тенденције, нарочито ако знамо да је владика Артемије свим силама против било каквог раскола. Свој текст пишем да бих наша догађања сместио у шири оквир, и указао на извесне, мање познате, а могуће, разлоге за уклањање епископа Артемија. Јер, не заборавимо: он је, у овом тренутку, један од најзначајнијих бораца за Свето Предање, а против глобалистичке квазирелигиозности екуменизма – не само у српској Цркви, него и у Цркви од Истока. Идеолошки екуменизам, који одговара политичко-економским „интеграционим процесима“ и интересима мондијалистичке олигархије, већ дуго нагриза самосвест и снагу православних. Супротстављајући се том процесу, епископ Артемије је већ одавно на нишану оних који сматрају да у Цркви „all you need is love” (јер, екуменисти истичу Љубав као нешто изнад Истине; православни знају да су Љубав и Истина једно, јер су Христос.)

Као доследни ученик оца Јустина Поповића, аутора књиге „Православна црква и екуменизам“, владика Артемије је, увек и свагда, био против компромиса кад је православна вера у питању, а поготову против заједничких молитава са инославнима, које канони Цркве изричито забрањују (и који су, како каже отац Јустин, јасни и за „савест комарца“).

У својим јавним иступима, књигама и епархијском часопису „Свети кнез Лазар“ редовно је писао против непредањских поступака не само извесних архијереја у СПЦ, него и против таквих поступака угледника у другим помесним црквама. Због Артемијевог критичког става према приближавању патријарха цариградског Вартоломеја I Ватикану, овај првојерарх му је забранио улазак на Свету Гору – и то је било још средином последње деценије 20. века.[2]Да се разумемо: владика Артемије је (увек и свагда бираним речима!) само изражавао своје мишљење и улагао јавне протесте, као што је чинио и Свети Јустин Ћелијски, његов духовни отац. Он никад није позивао ни на какво „зилотство“ и „расколништво“. Но, његова чврстина је бола очи. Довољно је сетити се апела упућеног СА Сабору СПЦ 2001. из манастира Сопоћани (на скупу су учествовали многи угледни духовници, међу којим и блаженопочивши архимандрит студенички Јулијан), па учешћа владике Артемије на свеправославном богословском скупу у Солуну 2004, када је екуменизам оштро критикован; године 2009, епископ рашко-призренски се, са својим монаштвом, придружио „Исповедању вере против екуменизма“, које је потписало још неколико архијереја и много угледних духовника и теолога православне Јеладе. У јесен 2009, уочи преговора мешовите православно-католичке комисије на Кипру (вођени су преговори о водећој улози римског папе у првом миленијуму Цркве, а пропали су због реакција православне јавности), владика Артемије је тражио да се СА Сабор СПЦ састане ванредно, да би делегат СПЦ, епископ браничевски Игњатије, добио јасна упутства како да се понаша у току преговора .

Доктор теологије, изразито подвижничког живота и способан духовни руковођа (о томе говори број манастира на Косову и Метохији и у Рашкој области које је напунио својом духовном децом), српски епископ Артемије није могао да остане на ветрометини, а да они којима се не свиђа његова „дрчност“ (читај: непоклекла истинољубивост) не покушају да га одувају. Ако се неко такав мора уклонити (а мора!), то се не сме учинити непосредним нападом на његову духовну позицију. Најлакше је утврдити да је дотични крив за нешто друго, нешто банално и истовремено медијски употребљиво – а то је злоупотреба (државног, црквеног, народног) новца. Јавност ионако мало зна о еклисиолошким позицијама владике Артемија, а његова дела и часопис „Свети кнез Лазар“ ретко ко да је читао.

То, понављам, не значи да није било неумешности (или, не дај Боже, злоупотреба) кад је руковођење новцем у питању. Али, човек који је од 1999. године скоро у потпуности препуштен самом себи, у непријатељском окружењу НАТО – ОВК коалиције, који је путовао, путовао, путовао од немила до недрага да би сведочио о Косову у Србији и тамошњем страдању Срба и других неалбанаца могао је да погреши (он или неко из његовог окружења) „у корацима“ – не из зле намере, него у брзини.

Међутим, начин на који је уклоњен јасно показује да се некоме журило. Тај „неко“ је, крајем фебруара 2010, изводио војне вежбе на северу Косова, претећи „реинтеграцијом“. И нема озбиљног човека који није уочио да је брига за морални лик СПЦ и борба против корупције у њеним редовима почела у исто време када су представници НАТО империје решили да сломе сваки српски отпор на „независном“ Косову, и да је почела управо од епархије рашко-призренске, а не, рецимо, од епархија у дијаспори или у „ужој Србији“. Владика Артемије одавно смета.

Сви против самог?

У Берлину је, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске Уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави с притисцима на Милошевића.) Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић (који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.)

Из стратешког документа (понављамо: недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију, него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“. У документу о „доусавршавању ЕУ“ јасно је речено да искључивање Русије из евроинтегративних процеса подразумева укључивање Турске у исте те процесе. Колико догађаји после овог езотерног скупа остварују оно што је „зацртано“, читалац нека суди сам (почев од одбијања да се хришћанство помене у Преамбули Устава ЕУ, преко НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године, до антируске и туркофилске политике евроамеричких савезника.)[3]

На овом скупу, владика Артемије се окупљенима обратио говором под називом „Срби и Нови европски поредак – Једно хришћанско питање“:

„Понуђени пројекат ′Доусавршавање Европске уније′ радује људе добре воље, јер ћe након две хиљаде година европски хришћани најзад остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За наш стари континент, то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских ′врлина′.

Па ипак, понуђени документ има својих мањкавости, како у одређивању циља тако и у коришћењу средстава. Непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправан положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20 и 23 понуђеног документа) не би требало да буде карактеристика, најзад, остварене хришћанске европске заједнице.

Циљно се одређујући као саставни део биполарне светске империје (наводно због успостављања равнотеже снага) јача се тријумфална а не универзална космополитеја односно благодатна хришћанска заједница – што нам је свима, несумњиво, заједничка жеља.

Не постоји, такође, ниједан разлог (види 26. стр. овог документа) да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других, као ни разлог да се уводи инструмент преторијанског или – ако хоћете – инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла.

На 9. страни политичког програма Европе предвиђају се сиве зоне и једна енклава за регије које се нису у оквиру предвиђеног плана довољно прилагодиле. Ја не говорим сада о непримерној врсти централизованог диктата (превентивне мере) већ о неспојивости стварања резервата у оквиру хришћанске заједнице. Слажете се, претпостављам, да би Европа морала да се одрекне политике расизма и протектората.

И даље, пројекат под називом „Доусавршавање Европске уније“ најконкретније помиње, као могуће неуралгичне тачке, Русију, Украјину, Белорусију и Србију (стр. 8. 15. 18. 19). Посебно се наглашава албанско питање а на уштрб свих осталих нерешених питања која би се, исто тако, у Европи могла политички исфорсирати, као нпр: Молдавија, Корзика, Баскија и томе слично.

Овај пример истичемо зато што би актуелни догађаји у Старој Србији (регија Косово и Метохија) могли бити пример принципијелне политике хришћанске европске заједнице. Након двоструких аршина, сатанизације и курдизације Срба имало би смисла насталу кризу решавати у оквиру политике мудрости а не политички окошталог традиционализма.

Сасвим прецизно, у првој Југославији албанска мањина је сачињавала 3,6% становништва, слично мађарској мањини од 3,3%. У трећој Југославији, насталој на рушевинама Титове комунистичке империје (а оствареној једино на штету српског народа), проценат албанске мањине се „попео“ до неких 90% у рогобатној политичкој манипулацији. То значи да се стварни проценат Албанаца (тј. Шиптара) у Србији и Југославији посматра у оквиру регије а не државе – иако су и у смањеној трећој Југославији, па и држави Србији, Албанци мањина. Ако Албанци на Косову и Метохији и представљају већину они су мањина у оквиру Србије где не прелазе 10% од укупне популације. Уосталом, смањивање суверених државних територија нигде, као што знате, не условљава мањински прираштај.

Према томе, питање свете српске земље на Косову и Метохији (са хришћанском епископијом старом 1.080 година и са око 1.300 сакралних објеката) не може се решавати тако што ће се мањинска питања претварати у територијална. И више од тога, није мудра она политика која одређеним етничким групама помаже у лажном креирању права, идентитета и изабраништва – јер је то политика која рађа ксенофобичност, расизам и верску нетолеранцију. Срби су током два века такву политику плаћали голготском ценом етничког чишћења које је над њима вршено.

Beћ на овом примеру јасно се уочава потпуно неутемељени прилаз успостављању тзв. сивих зона и енклава, како су их окарактерисали аутори овог политичког програма Европске заједнице. Потпуно непознавање чињеница, или њихово ниподаштавање, неће умањивати већ увећавати сиве зоне силујући Заједницу да своју енергију беспотребно троши само зато што је одустала од принципијелних решења. А то конкретно значи да поводом кризе на Kocoву и Метохији треба основати међународну конференцију на којој ће бити решавана и гарантована права Срба у Хрватској и права Албанаца у Србији.

Приговор Рашко-призренске епископије овом документу тиче се и одстрањивања Русије из хришћанске европске заједнице, што понуђени документ чини стидљивим одгуривањем Русије у Азију. На сличан начин чини се и грешка фаворизовањем Турске европском заједништву на штету древних и аутохтоних народа у европској фамилији. Значи ли то, господо, да ће политички прагматизам заменити хришћански хуманизам у заједници на коју Европа чека две хиљаде година?

Нема хришћанске европске заједнице без усаглашавања оваквог документа од стране хришћанских конфесија. Разумљиво, није реч о теократији већ антианархији, пошто стварање унисоне идеолошке Европске заједнице неће бити залога за политичку будућност.

Европа мора тражити решења у оквиру заједнице духовних и хуманистичких искустава, попут моралних зачетника Паневропске заједнице. Њу су, као што знате, заговарали 1922. између осталих: Леон Блум, Бернард Шо, Алберт Ајнштајн, Мигел де Унамуно, Томас Ман и онај необични Србин из Лондона, Димитрије Митриновић.

Немојмо дозволити да политички прагматизам и садашњу појаву хришћанског глобализма и хуманистичког идеала претвори у мехур од сапунице. Уосталом, одговорност при стварању оваквих докумената увек је већа од могућих последица, па тако и одговорност оних који би хришћанску Европску заједницу заснивали на нехришћанским начелима.“

Оно што је владика рекао у Берлину 1998, он је понављао, с овом или оном нијансом, све до сада, ни за јоту не одступајући од интереса Србије и Срба на Косову и Метохији. Оваква „зилотска“, „фанатична“ доследност, у доба у коме су лаж и недоследност принципи јавног живота више него икад, морали су да сметају. А „Раде Неимар“ је, може бити, само колатерална штета.

Ко ће победити?

У случају владике Артемија није у питању само „геополитика“, него и „мистика“. Једноставно, нашао се на путу „Њу ејџа“, доба у коме „не сме бити два мишљења кад је плурализам у питању“. Да ли ће мудрост и добра воља у његовом случају победити неразум и жељу да се један незгодан глас уклони из унисоног хора религиозних и „евроатлантских“ интеграција, остаје да се види.

Било како било, то је већ било, и биће док год постоји Црква у којој, поред Божјег, има и људског (често „исувише људског“). Такав је живот у коме сведочимо Истину.

Једино у шта можемо бити сигурни је следеће: ко год да „победи“ у овој нашој несрећи, после свих победника победиће Истина (која је, за православне, богочовек Исус Христос.)

 ***

 

[1] Већ сам неколико пута писао да сам „стари реакционар“ – реагујем на надражаје. Од почетка писања на хришћанске теме, пратио сам оно што људе у Цркви (или око Цркве) занима и настојао да на то дајем одговоре (од питања сектологије, преко односа Цркве и друштва, до екуменизма). Сматрао сам, и сматрам, да је жива људска реч, каткад полемична, средство којим се, у дијалогу, долази до Истине, и да гушење слободе говора свуда (па и у Цркви) значи рат против човекове боголикости.

Као православни публициста, реаговао сам текстовима кад год сам мислио да је неко у Цркви изложен неправедној осуди: године 1994, у часопису „Логос“, објавио сам писмо редакцији, сматрајући да се у појединим чланцима објављеним у часопису износи погрешна тврдња да је патријарх Павле пацифиста хоминистичког типа; године 1999, у крагујевачким „Погледима“ објавио сам текст „Пророк у оставци?“ бранећи владику Атанасија захумско-херцеговачког од критика због његовог повлачења у мировину; године 2003, писао сам о беседи митрополита Амфилохија над одром Зорана Ђинђића, коју су „другосрбијанци“ једнодушно осуђивали само зато што је митрополит критиковао Америку због напада на Ирак; године 2010, када су извесни медији погрешно тумачили прве изјаве патријарха српског Иринеја, и о томе сам написао чланак.

Реагујем у тренуцима кад се нешто догађа, и углавном сам на страни оних који остану „сами против свих“. Моје речи, наравно, нису „црвено слово“ у календару, али су писане искрено, са намером да се допринесе трпељивом и мудром разговору, који нам је свима потребан, поготову у Цркви.

Част ми је да ово размишљање могу објавити на сајту „Нове српске политичке мисли“, која предњачи у борби за право на слободно изражавање.

[2] У часопису „Свети кнез Лазар“ (2-3/1996.) владика Артемије је објавио своје писмо Синоду поводом одлуке цариградског патријарха Вартоломеја. У фусноти је писало: „Дана 29. новембра 1995. године поднео сам редовним путем молбу Цариградској Патријаршији ради добијања благослова за посету Светој гори. Одговор је из Цариграда послат 27. фебруара 1996. године, али негативан, из разлога који се види из овог нашег одговора Светом Синоду СПЦ“. Одговор гласи:
„Светом архијерејском Синоду

У вези Вашег акта бр. 491. зап. 284 од 21. марта 1996. године, којим ми достављате одлуку Њ. С. Патријарха Цариградског Г-на Вартоломеја, којом ми ускраћује дозволу за улазак у Свету Гору, част нам је одговорити Светом синоду следеће:

Дубоко ме је заболела чињеница да сте Ви, Ваша Светости, и браћа архијереји, чланови Светог синода, без икакве провере узели здраво за готово чисту клевету садржану у акту Васељенског Патријарха да ја ,,одржавам некакве односе и заједницу са расколницима, са свргнутим од стране Грчке Цркве свештеником Кипријаном, који се назива епископом Оропоса и Филе“ (на чему се и темељи забрана мени уласка у Свету Гору), и што ми, на основу тога, скрећете пажњу (у духу сугестије из Цариграда) „да се држим канонског поретка Православне Цркве“.

Да сте ме о томе упитали, Ваша Светости, када сам недавно био код Вас, рекао бих Вам оно што је и Богу познато: Да никада од када сам Епископ, а и раније, нисам имао никакав однос и заједницу са поменутим Кипријаном, чак ни путем телефона.

И први део моје тобожње кривице да ја „својим речима и поступцима рушим углед Васељенске Патријаршије“, нема апсолутно никаква основа, нити се за потврду тога наводи било који доказ. Напротив, постоје многобројни докази да онај који мене позива да се држим „реда и предања Православне Цркве“ (дакле, Васељенски Патријарх Вартоломеј) сам лично, и они са њим, до сада су погазили све свете Каноне и предања Цркве, спроводећи своје екуменистичке и експанзионистичке циљеве. Зато је до суза болно да он и такви опомињу некога на држање канонског предања.

Ја знам, Ваша Светости, да ни наш Синод, нити било који други данас у свету, није у стању, нити је спреман, да узме у заштиту Свете Каноне и светоотачки црквени поредак и осуди оне који су те осуде достојни (многи су и у нашој СПЦ). Али зато спреман је и наш Синод и осталн у свету да суде и осуђују оне који, држећи се Светих Канона и предања Цркве Православне, подижу свој глас у одбрану вере православне и жигошу на пристојан начин (износећи само чињенице) оне који су одавно преступили међе које поставише Оци наши. Но, не мари ништа. Жив је Бог наш и свеправедни Судија, који то све добро види и зна, и чији суд ће бити праведан. Жалосно је само што многи, идући на компромисе и заједничке молитве са одлученима и анатемисанима, саблажњавају и воде у вечну погибао многе невине душе за које је Христос пострадао.

У условима у којима живим и по моћи колико ми дозвољавају, трудим се да будем верни следбеник и чувар Светих Канона и Светих Отаца, сведочећи јеванђелску Истину, да никакву заједницу нема светлост са тамом, ни Христос са Велијаром. То и такво моје сведочење које сам, ту и тамо, износио углавном у „Светом Кнезу Лазару“, доживљава се и узима као „рушење угледа Васељенске Патријаршије“. Овде ћу посведочити: Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света.

Браћо и Оци Синодалци, Вашу опомену мени (без обзира на то колико је неоснована) доживљавам као први знак Ваше спремности и ревности да штитите Свете Каноне и поредак Цркве, верујући да ће сличне опомене бити благовремено упућене и онима у СПЦ, који су се много о те Каноне огрешили и греше.

У тој доброј нади остајем Светом синоду одан у Господу

Епископ рашко-призренски Артемије

[3] Да скуп у Берлину није био нимало наиван, него је заиста оцртао правце будуће „евроатлантске“ (читај: НАТО) политике, сведочи и писмо немачког јавног делатника, Вилија Вимера, писано 2. маја 2000. године:

„Веома цењени г. канцелару,

крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

– Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

– Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

– Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

– Рат против Савезне Peпублике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.

– Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер“

Није ово никаква „теорија завере“, него воља светских моћника која се, на наше очи, остварује, при чему су, како рече Клаус Кинкел, стални губитници управо Срби.

Зато Турска најављује велики повратак на Балкан, и зато људи попут владике Артемија морају да оду. Они, једноставно, не верују да је Стамбол на Босфору добра будућност за нас – ни као престоница „православног екуменизма“ (у коме Фанар предњачи), ни као престоница новоосманске империје.

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/covek-koga-je-trebalo-ucutkati.html

НА ПУТУ КА УНИЈИ С РИМОМ?

 

Владимир Димитријевић

НА ПУТУ КА УНИЈИ С РИМОМ?

(„Тајни“ документ коначно објављен)
         Отворен иступ кардинала Вилијема Леваде, наследника Јозефа Рацингера на челу ватиканске Конгрегације за доктрину вере, јасно нам ставља до знања да су православни екуменисти били ограничени (што их бар мало оправдава, мада није нимало утешно), или свесни обмањивачи верних чеда Цркве од Истока. Јер кардинал Левада је јасно рекао: „Циљ екуменизма је – уједињење са Римокатоличком црквом”.

И досадашњи преговори са римокатолицима то јасно показују.

Италијански блогер Сандро Магистер објавио је 23. јануара 2010. тајни документ „Улога епископа Рима у заједници Цркве у првом миленијуму“ (The Role of the Bishop of Rome in the Communion of the Church in the First Millenium). Taj докуменат је усвојен на припремном заседању Мешовите комисије православних и римокатолика, одржаној на Криту 27. септембра – 4. октобра 2008. године. Скуп је био затворен за јавност, и представљао је увод у сусрет на Кипру, одржан у јесен 2009. године. Кипарски састанак је пропао због великог противљења православне јавности (од монаштва Св. Горе, преко угледних грчких теолога, до кипарског свештенства, монаштва и верног народа.)

Зато је усвајање овог документа одложено за септембар 2010. године, када ће се заседање Комисије наставити у католичком Бечу.

Чим је Сандро Магистер објавио документ, то је изазвало пометњу међу мајсторима „тајне дипломатије“. Папски Савет за јединство кршћана изразио је жаљење због откривања информација. По саопштењу Савета, на Кипру је усвојен став да се садржај критских договора не саопштава до коначног потписивања у Бечу.

Како каже руски теолог Роман Вершило: „У документу се тврди да је, пре отпадања Рима од Православне Цркве Римској Цркви било признавано првенство над свим Помесним Црквама и на Западу и на Истоку. Римска Црква је признавана као „извор правила вере“. Њено првенство се, тобож, заснивало на томе што су Римску Цркву основали Свети Петар и Павле и што је, наводно, постојао „осећај њиховог живог присуства у Риму“ (The Sense of the Living presence), као и тиме што су они у Риму претрпели мучеништво и били погребени, као и чињеницом да је Рим био престоница царства и центар где су се укрштале саобраћајнице.

Првенствујући положај Рима документ Комисије приписује самом римском епископу. На тој основи римском епископу признаје се првенство части. Папа се проглашава наследником Светих Апостола Петра и Павла у сасвим (римо) католичком смислу.

Даље се у тексту разјашњава да се примат папе не састоји само у части, него и у власти (“The Eastern and Western Traditions recognised a certain “honour” (timi) of the first among the patriarchal sees which was not purely honorific… It entailed an “authority”).

У документу се тврди да Васељенски Сабори нису могли задобити статус васељенских без учешћа епископа Рима. Штавише, у духу потпуног папизма на папу се примењује 34. Апостолско правило о томе да епископи сваког народа треба да знају првога од њих и да ништа не чине без његовог расуђивања. Другим речима, поглавари Помесних Цркава од апостолских времена тобож признају папу за првог, за главу и ништа нису чинили без његовог расуђивања, како би требало да чине и сада.

На крају, папи се даје да има улогу судије ако окривљени епископ било које Помесне Цркве зажели да му се обрати“.

Главна тврдња овог документа састоји се у позивању на ранохришћанску Цркву, у којој је Рим био признат као „prima sedes” не само зато што је престоница државе, него и као духовно средиште. То се доказује навођењем места из посланица Светих Климента Римског, Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског, итд. Настојава се на томе да, иако је долазило до спорова осталих епископа с Римом, није долазило до прекида евхаристијског општења (случај сукоба између папе римског Стефана и Св. Кипријана Картагинског око поновног крштавања јеретика.) С друге стране, тврди се да је Свети Кипријан Картагински извор јединства епископата видео у „столици Петровој“.

Изложена је и идеја „петринске службе“ папе код раних римских епископа, попут Св. Лава, коме се приписује тврдња да је Христос Св. Петру (и само њему) поверио да напаса јагањце Његове (Јн. 21,17). Иако се наглашава да Исток никада није признавао заснивање Цркве на Петру као личности, него на Петровој вери у Христа, ипак се каже да Исток у првом миленијуму није протествовао због развоја „петринских идеја“ на Западу. Запад није одбацио Јустинијанову идеју Пентархије (пет Патријаршија: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим), али јој није придавао онај значај какав је имала на Истоку.

Најважнији исказ овог дела докуманта је, рекосмо, да евхаристијско општење није прекидано, без обзира на разлике у схватањима.

Такође, наглашава се да су у доба криза вере на Истоку епископи апеловали на папу – да пресуди (случај обраћања Св. Атанасија Великог папи Јулију). Закључак је следећи: „Мора се истаћи да је у првом миленијуму епископ Рима, као први (протос) међу патријарсима имао улогу координације и стабилизације у питањима вере и заједничарења, у верности Предању и с поштовањем саборности“.

По учесницима езотерног скупа на Криту, на раздвајање између Запада и Истока утицали су: „терминологија, менталитет и идеологија Римског Царства; промене империјалне политике које су утицале на живот Цркве; преношење престонице Царства на Исток; нагнуће и пад Римског царства на Западу, и последице које је то имало по политичку и културну равнотежу Истока и Запада; напредујуће удаљавање култура између Истока и Запада, које је водило узајамном непознавању, отуђењу и неразумевању; муслиманско ширење на територијама Александријског, Антиохијског и Јерусалимског патријархата, као и у областима Северне Африке и Шпаније; успон Западног царства Карла Великог, лични уплив извесних историјских фигура“.

Познавање тих околности би требало да допринесе уклањању препрека у обнови пуног општења.

Суштински закључак скупа на Криту, чији је завршни докуменат потписан 3. октобра 2008, састоји се у томе да су Исток и Запад били у евхаристијском општењу, без обзира на „различита мишљења“; „заједничко предање“ првог миленијума треба да послужи као „модел обнове пуног општења“ Истока и Запада данас.

То, по свему судећи, значи: паписти ће задржати своје схватање улоге папе, а православни своје, и наћи ће се у евхаристијском општењу. Уосталом, ово је већ наговештено. Свештеник др Радомир Поповић, у свом тексту „Црква у преговорима са римокатолицима“, је најавио „постравенски“ развој догађаја („Св. кнез Лазар“, 3-4/2009, стр. 25-37, и другде):

>>Равенски документ посебно третира питање саборности Цркве, али у контексту власти у Цркви, односно првенства, примата (Одељак 40 и 41). Посебно се говори о епископу града Рима и његовим прерогативима и функционисању саборности Цркве. Подвлачи се поново римоцентризам, кога у суштини није било у првом хиљадугодишту, макар не у мери и облику како то виде римокатолици. У одељку 41. се, између осталог, каже да православни и римокатолици се не слажу „око тумачења историјских доказа из ове епохе везано за прерогативе римског епископа као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом хиљадугодишту“. Овде се свесно полажу поново темељи папског првенства и васељенске духовне надлежности која нема темеље ни у Откривењу нити у црквеној историји првих хиљаду година. Ово једноставно није тешко доказати и историјским примерима. Није Рим и његов епископ био место призива (апелација) у раној Цркви како се римокатолици погрешно позивају на неке каноне црквених сабора (Сардички сабор 343. године, канони 3, 4. и 5, видети, Атанасије (Јевтић), Свештени канони Цркве, Београд 2005, стр. 273-276, напомене 15, 16 и 17)). Пример Св. Лава Првог Великог у време одржавања Четвртог васељенског сабора то очигледно показује. Папино писмо или Томос упућен сабору није био одмах прихваћен. То је учињено тек после дуге дискусије, значајних примедби и појашњења многих места у, иначе по свему православном папином Томосу. Саборни начин постојања Цркве је део и саставни део бића саме Цркве. То не треба доказивати. Међутим, ако Црква заиста постоји на саборни начин, онда аутоматски отпада власт било којег појединца, поготово универзална, васељенска власт и надлежност једног као средишта или центра Цркве Христове на Земљи. На Западу, није тешко закључити, није од почетка било тако, али временом, стицајем многих околности, расте моћ или власт римског Епископа, али на штету саборног начина постојања Цркве, који је на Истоку сачуван. Цркви се одузима она слобода коју јој је даровао Господ Христос. Папоцентрична установа саборности цркве на Западу и покушај пројектовање таквог става у самом Равенском документу је за Православну Цркву недопустиво и одудара од саме бити Цркве и њеног основног одређења. Православни не би смели ово да прихвате, јер би их такав став извео из Предања и православног наслеђа. Ако се преговори у овом духу наставе, што је најављено за идућу годину (2009) на тему саборности и власти у Цркви у другом хиљадугодишту до данас, Православни ће запасти у незахвалну ситуацију како да схвате, односно да прихвате и последња три сабора римокатоличке цркве, Тридентски (16. век) и Први (1869-1870) и Други ватикански сабор (1963-1965) који су једноставно потврдили и зацементирали папоцентризам до краја, по свему туђ и стран православном поимању и Цркве и еклисиологије уопште. Због овога би представници православних помесних Цркава пре самог наставка преговора у следећој години требали добро да преиспитају своје услове под којима треба преговоре да наставе. Ово утолико пре, јер већ сада у римокатоличким круговима се увелико говори да су Православни признали папско првенство – примат, што је римокатолицима био вековни сан, почев од Лионске, Флорентинске и свих потоњих унија.

Поводом Равенског документа огласио се у специјалном интервјуу кардинал Валтер Каспер један од сапредседавајућих Мешовите комисије за дијалог. Интервју је дао 18. фебруара (видети, zenit.org) и чини нам се био је доста искрен, али и веома јасан. Он каже да су „Православни пристали да говоре о универзалном (васељенском) нивоу власти у Цркви“ дакле, о примату. Он даље каже: „Јасно је да се овде ради о томе да само један кандидат има ову службу, а то је римски епископ. Јер у духу древног поретка (грч. таксис), у првом миленијуму римски престо је био први.“ Он исто тако упозорава да у следећим фазама преговора Православни би требало да боље и дубље осветле појам примата и појам првог, а римокатолици питање појма саборности на васељенском нивоу. Кардинал В. Каспер признаје да је Равенски документ само први корак и основно полазиште за преговоре“, али он стоји чврсто на позицијама своје цркве када констатује: „Када су у првом хиљадугодишту помесне (локалне) Цркве биле у тешкоћама, оне су често апеловале (обраћале се) Риму. Рим је био чинилац призива (апела), и већ тада,у првом хиљадугодишту играо јe веома важну улогу“. Додуше, он исто тако каже да је и у првом миленијум постојало различито поимање примата, које се као такво више развијало на Западу него на Истоку. Зато је, по њему потребно проучити детаљно први миленијум хришћанства да би се постигло боље разумевање Отаца, како Запада тако и Истока.

„У првом хиљадугодишту“, каже он „имали смо пет Патријархата, а сада имамо 15 Патријархата и неколико аутономних Цркава. На Западу смо имали развој који је довео до Првог ватиканског сабора (1869-1870) ca дефиницијом примата јурисдикције и папске непогрешивости, развој који Православље никада није прихватило. Овде имамо крупно питање, како протумачити ове различите развоје на темељу првог миленијума? То неће бити лака расправа, напротив, биће веома тешко да се прихвате Први и Други ватикански сабор“. Дакле, кардинал је ипак свестан вековима нараслих новина које су Запад све више и више удаљавале од Цркве и од, како и он каже, првог хиљадугодишта хришћанске историје.

Међутим, у истом интервјуу В. Касперова размишљања иду даље и чак већ сада нуде нека могућа решења. Он каже да унутар римокатоличке цркве „ми имамо два Канонска кодекса закона (Codex iuris canonici) – један за латинску цркву, а други за источне Цркве са којима Рим има потпуно општење (заједништво, комунија). Сагласно овим Кодексима канонских закона, примат се практикује на различите начине: на један начин у званичној римокатоличкој – латинској цркви, а на други начин у источним – присаједињеним Црквама. Другим речима речено, кардинал отворено говори о два аршина и мерила којима се руководи званична римокатоличка црква и у преговорима које води са Црквом. Ако Православни чак и пристану на пропозиције споразума око власти, примата и саборности Цркве, римокатолици ће остати при своме, али ће применити онај други Кодекс који је већ у оптицају са источним-присаједињеним Црквама.

Он је, с друге стране свестан, и признаје да римокатолици Православнима не могу да наметну систем функционисања првенства и власти којима данас живи та црква. Али, у случају обнове пуног јединства и заједништва, нови облик практиковања примата и власти у Цркви тек треба открити када је у питању православна Црква, при томе не одричући се постојећег поретка који је давно успостављен, не само са Првим и Другим ватиканским сабором. <<

Колико данашњи представници Православне Цркве аутентично сведоче Свето Предање пред инославнима, остаје да се види. Документ с Крита, из октобра 2008, рекосмо, није усвојен на Кипру у јесен 2009. Чека нас сусрет Мешовите богословске комисије крајем септембра 2010. у Бечу.

Езотерном састанку на Криту, чији документ се може наћи на www.chiesa.espрressonline.it, присуствовао је епископ браничевски Игњатије (Мидић), који је присуствовао и скупу на Кипру.

Што се донедавних корифеја Цркве од Истока тиче, они су се прославили својим јасним ставом. Свештеник др Радомир Поповић о њима у свом огледу пише:

>>У релативно новијој историји Цркве, последњих једну стотину и педесет година православна Црква налазила се пред сличним, ако не и већим изазовима. Дугорочна стратегија римокатолика доследно се спроводи и по могућству остварује. Папа Пије Девети (1846-1878) је 1848. издао своју Окружну посланицу, и на грчком језику, којом позива Православне у црквено јединство са Римом. Православни источни патријарси са својим локалним Синодима (дакле, не само Константинградска патријаршија) после само четири месеца су издали Окружну посланицу као одговор на овај папски изазов (Посланицу видети у, И. Кармирис, Та догматика т. 2,1968,905-925; српски превод у, Р. Поповић, Извори за црквену историју, Београд 2006, 425-446). У Посланици се црква назива „Божји рај“, а увек има оних који „неопрезно живе и грабе се за безбожним новинама као за новим оделом и примају у сасвим исквареном облику јеванђелско учење“ (Исто, стр. 425-6). Све новоуведене новине код римокатолика су „изврнуле целокупни апостолски образац по којем су све тајне и црквене уредбе извршаване, поредак који је древна света и православна Црква римска држала, која је тада (- пре Раскола) била најчаснији део свете католичанске и апостолске Цркве“ (Исто, 5,12). Посланица о папизму говори као о „једновлашћу у саборној Цркви и једновлашћу у раздавању дарова Светога Духа“. Говорећи о папском ауторитету Посланица источних патријараха, примењено на контекст Равенског документа, каже да папа „не украшава свој престо апостолским исповедањем, већ се стара да апостолским престолу потврди своје достојанство, а достојанством своје исповедаље“ (тачка 9). Патријарси источни се с разлогом питају половином 19. века, ко је од Отаца или од нас самих порицао њој (римској цркви), црквеним правилима дато старешинство у свештеноначалном поретку, докле год је она чувала у чистоти отачко учење“ (тачка 13). Даље се каже, да у тој цркви видимо и првенство“ које је преобраћено у господарење“ (тачка 13). Најопасније је „папино право на господарење у слободној Цркви Божијој“. Ако би се, претпостављају источни патријарси, којим случајем догодило да се папа покаје, и ми бисмо могли рећи: „Целивамо свету руку која је избрисала сузе саборној Цркви“ (тачка 15).

Сличне садржине и скоро истим поводом настала је и Посланица Антима константинградског патријарха (1895-1896) из 1895. године. Патријарх је реаговао на Окружну посланицу Папе Лава Тринаестог (1878-1903) из 1894. године. Папа се посебно у Окружници обратио и словенским црквама и народима и позвао их у јединство са Римом. Патријарх Антим посебно говори о папском првенству: „Папа мисли да сједињење може бити само ако се призна његово архијерејство и највиша духовна и световна власт целе Цркве, и ако се он, папа, призна као једини намесник (vicarius) Христов на Земљи и делилац свеколике благодати“ (Посланица, тачка 2). У Посланици се каже да Папа Лав XIII изоставља све битне и важне разлике у вери и учењу, а као главни „и тобоже једини узрок несугласице истиче питање о првенству римокатоличког епископа, и упућује нас на изворе да потражимо и видимо шта су мислили наши Праоци, и шта смо имали у првој епохи хришћанства“ (Исто, тачка 14). „Наша православна Црква Христова свагда је спремна да прихвати сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једном за свагда самовољно уведене у својој цркви многе и различите противјеванђелске новотарије, које су и изазвале жалосно отцепљење цркава …“ (тачка 3). На крају, патријарх упозорава целокупну пуноћу Цркве следећим речима: „Пазимо и чувајмо се сви лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају да варају и примамљују простодушнија срца код нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све што раде право, и обраћају ка унији, ако се само призна папа за највишег и непогрешивог и апсолутног господара целе Цркве, и јединог на Земљи наследника Христовог и извор сваке благодати!“ (Исто, тачка 25).

Изазов за Православне је био и у доба константинградског патријарха Јоакима Трећег ((1878-1884; 1901-1912) на самом почетку 20. века. Патријарх се 1902. године обратио свим помесним православним Црквама једном Посланицом у којој је скренуо пажњу на нека важна питња заједничка свим Православним. Између осталог патријарх указује и на потребу дијалога са „двема западним гранама хришћанства“, мислећи при томе на латине (римокатолици) и протестанте. Он скреће пажњу на чињеницу да поменуте западне цркве имају жељу за преговорима око постизања јединства, али исто тако каже да „није непознато да таква њихова богољубива љубав се сукобљава са непоколебивошћу ових цркава у разликама, у којима они остајући, … јављају се савршено нерасположени да ступе на пут јединства, које се утврђује јеванђелском и историјском истином. Они пак изјављују спремност, али у границама и размерама на којима се жељена догматска сагласност за нас јавља као неприхватљива могућност“ (Исто, стр. 480-481).

На патријархову Окружницу између осталих огласио се Свети Синод Руске православне Цркве из Петрограда 1903. године својом Посланицом (Видети, Р. Поповић, Извори, стр. 485-492). О латинима и протестантима Руси кажу да су „некадашња деца Мајке Цркве“ и овце једног стада Христовог које су се сада завишћу ђавола одвојиле и залутале… Нашим милим и уваженим и браћи (латинима и протестантима) познате су свагдашње жеље Рима, које су биле узроком његовог отцепљења; позната су у историји његова разна лукавства, и тајна и јавна, која су била упућена да потчини себи православни Исток; познате су скупе школе, мисионарска друштва, посебни монашки редови и друге установе,… а једино у циљу да улове за себе децу православне Цркве… Према томе, ма како да су мирољубиве речи латина, ма како пажљиво они исказивали и наглашавали своју особиту љубав и уважавање према праославној Цркви, ипак те речи не треба и не могу да сакрију од наших очију погрешке Рима; зато по прекој потреби морамо још више јачати нашу обазривост и одлучност да тврдо стојимо на непоколебивом темељу Православља и да се не заведемо никаквим лажним миром …“ (Исто, стр. 488).<<

Помолимо се Господу да и данашњим сведоцима Православне Истине (Христа Бога!) да овакво мужанство у одбрани вере од папских претензија!

Шта уче јеретици, а шта уче Свети Оци

Од свога оснивања, Црква Божја није знала ништа о догмату о „папској незаблудивости“. Тај догмат је камен темељац данашњег папизма, и паписти га се не могу одрећи, јер би тиме уништили све основе своје земаљске моћи и власти. Православни тај догмат не могу прихватити, јер би престали да буду православни. О чему се, заправо, води полемика?

Римокатоличка црква је усвојила догмат о папској незаблудивости на Првом ватиканском концилу, а формално га је прокламовао папа Пио IX, 18. јула 1870. То учење тврди.

„Ово је догма којом је божански откривено да римски понтифекс поседује ону непогрешивост коју је божански Искупитељ желео за Своју Цркву. Одлуке понтифекса непогрешиве су по питању Цркве и не могу се променити“. У „Катекизму Католичке цркве“ (Бискупска конференција Хрватске, 1994.) пише: „Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно са римским бискупом (папом, нап.В.Д.) као својом главом/…/ Римски бискуп, као глава бискупског збора, има НЕЗАБЛУДИВОСТ снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала.“

Ушта треба да верује обичан римокатолички верник кад је папа у питању. Ево одговора датом једном вернику у хрватском римокатоличком листу „Глас концила“:

>>Koje ovlasti ima nositelj papinske službe u Crkvi?

Papa je vrhovni poglavar Katoličke Crkve i suveren države Vatikan. Mene osobno, a vjerujem i druge čitatelje, zanimalo bi koje glavne ovlasti u Crkvi ima nositelj papinske službe? Može li njega itko u Crkvi pozvati na odgovornost?

           Stjepan iz Varaždina

Crkveni Zakonik kanonskoga prava za papu koristi ove službene nazive: »rimski prvosvećenik«, »Petrov nasljednik«, »biskup Rimske Crkve«, »namjesnik Kristov«, »glava Biskupskoga zbora«, »pastir opće Crkve« i »vrhovni pastir Crkve«. Sam izraz »papa« u Zakoniku se uopće ne navodi, osim što se koristi pridjev »papinski«. Svi ti nazivi za papinsku službu imaju duboko teološko i crkvenopravno značenje.

Papinska služba je služba biskupa Rimske Crkve (rimskog biskupa – kako se najčešće navodi u Zakoniku) u kojoj traje služba koju je Gospodin pojedinačno povjerio Petru, prvaku apostola. Ta služba prenosi se na sve zakonito izabrane Petrove nasljednike a sastoji se u tome da je nositelj te službe glava Biskupskoga zbora, namjesnik Kristov i pastir opće Crkve. Kad se kaže da je papa »glava Biskupskoga zbora«, onda se ističe da je samim tim što je biskup član Biskupskoga zbora, a time što je rimski biskup, papa je prvak Biskupskoga zbora, kao što je apostol Petar bio prvak apostolskoga zbora. Kad se kaže da je papa namjesnik Kristov – a taj pojam potječe iz vrlo stare crkvene tradicije a navodi se i u dokumentima i Prvoga i Drugoga vatikanskog koncila – onda se ističe da je papina riječ, odluka zadnja, protiv koje na zemlji ne može biti priziva, a takvu ovlast papa ima od Krista samoga. Pojam »pastir opće Crkve« – a tome je pojmu identičan i »vrhovni pastir Crkve« – označava prvenstvo učiteljske, posvećujuće i upravljačke vlasti u čitavoj Katoličkoj Crkvi.

Nositelj papinske službe ima u Crkvi »vrhovnu, potpunu, neposrednu i opću redovitu vlast koju uvijek može slobodno vršiti«. Da papa ima vrhovnu vlast, znači da ima vlast izravno od Boga, da nije ovisan ni o kakvoj vlasti u Crkvi i da je iznad svih nositelja vlasti u Crkvi. Zato protiv papine odluke, dekreta ili presude nema priziva ni utoka, niti tko može papu pozvati na odgovornost. Da papa ima »potpunu vlast«, znači da njegova vlast obuhvaća sva područja crkvenoga života, dakle navješćivanje, posvećivanje i upravljanje. Papina »neposredna vlast« sastoji se u tome da papa može u svako doba i posvuda u svakoj mjesnoj Crkvi intervenirati svojom redovitom vlašću. Papina »opća redovita vlast« sastoji se u tome da ima vlast nad svim mjesnim Crkvama i nad svim vjernicima, dakle vlast koja se i u teritorijalnom i u osobnom pogledu proteže na čitavu Katoličku Crkvu.

Jedinstvena je uloga rimskoga biskupa, tj. pape u naučiteljskoj službi Crkve. Zadaća naviještanja evanđelja za svu Crkvu povjerena je osobito rimskom prvosvećeniku i Biskupskome zboru. Snagom svoje službe papa je nezabludiv u naučavanju onda kad kao vrhovni pastir i učitelj svih vjernika konačnim činom proglašava da je neki nauk o vjeri ili ćudoređu obvezatan. Tom ovlašću da proglašava dogmu u dosadašnjoj povijesti papinstva poslužio se samo jedan papa, i to papa Pio XII. koji je g. 1950. proglasio dogmu o Uznesenju Marijinu na nebo nakon što je primio potvrdu od svih biskupa da cijela Crkva vjeruje u uznesenje na nebo Blažene Djevice Marije. Specifična učiteljska uloga pape pokazuje se na općem koncilu kad papa proglašava ono što biskupi svega svijeta s papom kao učitelji i suci vjere i ćudoređa prihvate.

Novi Zakonik kanonskoga prava izričito zahtijeva »vjernički posluh uma i volje nauku koji o vjeri ili ćudoređu izriču bilo vrhovni svećenik bilo Biskupski zbor kad vrše vjerodostojno naučavanje iako ga ne namjeravaju proglasiti konačnim činom«. To se osobito odnosi na papinsko redovito naučavanje enciklikama i pobudnicama.

Papina ovlast u praktičnom životu mjesnih Crkava osobito se pokazuje prigodom posve slobodnog imenovanja ili potvrđivanja zakonito izabranih biskupa. Papa također ima pravo, po svojoj procjeni, prihvatiti ili odgoditi ostavku biskupa koji su navršili kanonsku dob (tj. 75 godina) za podnošenje ostavke na upravu biskupijom ili na drugu službu koju obavljaju. Papa također imenuje i opoziva izaslanike bilo osobne, bilo Apostolske Stolice.

Osobito je atraktivno papino pravo da sam izabire kardinale, stvara ih i daje im naslov. Papa također saziva konzistorij, tj. kardinalski kolegij.

Papinoj skrbi povjerene su i ustanove posvećenoga života (redovničke zajednice i sekularni instituti). »Pojedini članovi treba da se pokoravaju vrhovnom svećeniku, kao svojem najvišem poglavaru, i zbog svete veze poslušnosti« – kaže se u Zakoniku kanonskoga prava. Papa, skrbeći za ustanove posvećenoga života i za potrebe apostolata, pojedine ustanove posvećenoga života izuzima od vlasti mjesnih ordinarija i podlaže sebi samome ili drugoj crkvenoj vlasti.

Papa je i vrhovni sudac za sve članove Katoličke Crkve, bilo da sudi osobno, bilo preko redovitih sudova Apostolske Stolice ili sudaca koje je sam ovlastio. Jedino papa ima pravo suditi u parnicama koje se tiču duhovnih i s duhovnim povezanih stvari te koje se tiču povreda crkvenih zakona, a kad su optuženi vrhovni vladari država, kardinali, izaslanici Apostolske Stolice i biskupi. Osobno je papa izuzet od svakog suđenja u Crkvi. To da papa ne može biti u Crkvi suđen, ne znači da mu nitko u stvarima u kojima je samo čovjek kao svaki drugi ne bi smio ništa prigovoriti ili ga na nešto, pa što se tiče i njega osobno, upozoriti.

Papi u obavljanju službe pomažu biskupi, osobito preko Biskupske sinode, zatim kardinali, te posebno različite ustanove osnovane prema potrebama doba (kongregacije, papinska vijeća i druga tijela) – a svi vrše povjerenu službu u papino ime i papinom vlašću.

http://www.glas-koncila.hr/portal.html?catID=6&conID=156&act=show<<

Ово учење не може се наћи у Светом Писму, иако Рим изјављује како им стихови из Мт.16;18 дају искључиво овлашћење да управљају хришћанским светом.

Историја је у том погледу јасна и читајући страницу за страницом сведочења Светих Отаца, очевидаца најранијих учења вере, увиђамо да је Стена – Христос и да исповедање вере Петра чини само првим верником -ништа више, али и ништа мање од тога. Св. Павле је недвосмислен када каже:

„Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је ИСУС ХРИСТОС“ (1. Kop.3;11).

Стена (petra) је благословена и једина је стена вере која је исповеђена устима Петровим. На овој стени исповедања вере изграђена је Црква.

               Св. Иларије Пиктавијски (око 315-368), Друга књига о Тројици

Петар није имао првенство над апостолима, већ међу апостолима и Христос им је рекао: „Саградићу на Себи, а не на теби.“

– Св. Августин (+430)

Ако верујеш да је Бог читаво здање Своје Цркве изградио једино на Петру, шта ћеш онда рећи о Јовану, Сину Грома? Шта ћеш рећи о сваком од апостола? Хоћеш ли се усудити да кажеш да врата паклена неће надвладати једино Петра, а све остале хоће…? Зар те речи нису упућене свима њима?

– Ориген, Коментари на Јеванђеље по Матеју

Христос је Стена која је даровала Своје апостоле, тако да се и они могу назвати стенама. Бог је засновао Цркву Своју на Овој Стени, и по тој Стени Петар је добио своје име.

– Св. Јероним (+419), Шеста књига о Матејевом Јеванђељу

Црква, Дом Господњи, саграђена је на темељима вере апостола и пророка.

– Св. Василије Кесаријски (+379), Друго поглавље Књиге Исаијине

Вера је темељ Цркве, јер није речено за личност, већ за веру Св. Петра, да је „врата паклена неће надвладати“; свакако да је исповедање вере оно што неће надвладати силе паклене. Исус Христос је Стена. Он благодат Свог имена није ускратио Петру, јер је он од стене позајмио постојаност и чврстину своје вере – твоја Стена је твоја вера, а вера је темељ Цркве. Ако си стена, бићеш у Цркви, јер је Црква изграђена на стени… (исповедања вере у Христа Исуса).

                                                   – Св. Амвросије (+397)

Ученици су, расправљајући о првенству, били опоменути Христовим законом једнакости, Који им је рекао: „Морате постати као деца.“

– Св. Климент Александријски (+223), „Стромате“, књ.5,гл.5

Стена на којој ће Христос саградити Своју Цркву значи веру исповедања.

– Св. Јован Злаотоусти (+407), 53. омилија на Матејево Јеванђеље

Стена је сваки који подржава Христа… ко је пио из духовне стене која ихје пратила.

-Ориген (+253), Коментари на Јеванђеље по Матеју, XII:10

Христос је рекао Петру… „саградићу тебе на Себи“, а не „саградићу Себе на теби“. Они који желе да буду саграђени на људима, кажу „ја сам Павлов“, „ја сам Аполов“, „ја сам Кифин“. Међутим, они који нису желели да буду саграђени на Петру, већ на Стени, кажу „ја сам Христов“.

– Св. Августин (+430), „Исправке“, 13. проповед

Данас се углавном сећамо оних који су блистали великим и блиставим сјајем побожности. Ја мислим на Петра, Јакова и Јована, који су кнежеви хора Апостола… Апостоли Господњи били су звезде које су обасјале све под капом небеском. Њихови кнежеви и старешине – Петар, Јаков и Јован, чије мучеништво славимо, патили су на много начина… Петар је примио милост славом која је одговарала његовом достојанству… Јакову је одсечена глава, јер је тежио да поседује Христа, који је уистину ЊЕГОВА ГЛАВА, јер је глава човека Христос, Који је у исто време и једина Глава Цркве… Апостоли су темељи Цркве, стубови и потпоре истине… из њих теку обилни потоци Божанског учења.

– Св. Григорије Нисијски (+395)

Верујем да под Стеном треба да подразумевате непоколебиву веру апостола.

– Св. Иларије Пиктавијски (+368), Друга књига о Тројици

Он (Петар) назван је стена да би на своју ВЕРУ (стену) могао примити темеље Цркве.

– Св. Григорије Богослов (+390), 26-та беседа

Реч „стена“ има само именичну вредност – она не означава ништа осим постојане и непоколебиве вере апостола.

– Св. Кирил Александријски (+444)

Јер ни Петар, кога је Господ најпре изабрао… – када је касније Павле са њим расправљао о обрезању, ништа није дрско захтевао, нити је било шта надмено присвајао тако да би се могло рећи да он има првенство, нити је захтевао да га морају слушати новајлије или они који су касније дошли.

– Св. Кипријан (+258)

Петар и Јован били су једнаки у достојанству и части. Христос је темељ за све – непоколебива стена на којој смо сви ми саграђени као духовна тврђава.

– Св. Кирил у писму Несторију

„Ти си Петар“. Стена је био Исус Христос; Петар је тек онда, када Га је исповедио онако како Га исповеда Црква, (због своје вере) и био назван Петар, Стена… између ова два мишљења, нека читалац изабере оно које је највероватније.

– Св. Августин (+430), Исправке, 13-та проповед; (Contra Julianum, 1:13)

Погледајте како Петар све ради уз заједнички пристанак и ништа не одлучује искључиво својом сопственом влашћу или старешинством.

– Св. Јован Златоусти (+407)

Стена је јединство вере, а не Петрова личност.

-Св. Кипријан (+258)

Стена је Врховни Логос; ето зашто је Петар потекао од Стене, а не Стена од Петра.

– Св. Августин, Исправке

Епископ Александријски имаће потпуни надзор и јурисдикцију над Египтом, Либијом и Пентаполисом. Исто тако, римски епископ имаће их над онима који потпадају под Рим, док ће епископ Антиохијски као и остали епископи имати потпуни надзор и јурисдикцију над оним верујућим који потпадају под њихову власт.

V Васељенски сабор, Канон 6

У руковођењу Црквом, сваки епископ има слободу одлучивања по својој сопственој вољи, одговарајући једино Богу за своја дела. Нико од нас се не сме поставити као епископ над епископима, нити приморати свог брата да му се покори; сваки епископ Цркве има потпуну слободу и овлашћења; као што њему не могу судити други, ни он не може судити другима.

– Св. Кипријан (+258)

Погледајте (у Делима апостолским), да после Петра говори Павле и нико не приговара. Јаков посматра и остаје миран, јер је првенство Цркве било поверено Јакову.

– Св. Јован Златоусти (+407)

На питање да ли за римско првенство, формулисано као такво на Првом ватиканском концилу а такође, нажалост, и на Другом, уопште може бити места (у православној еклисиологији)… мора се категорички негативно одговорити… Чим је папа почео да посматра своју епископску власт темељно различитом од власти осталих епископа, за њега је постало немогуће да и даље остане у заједници са Православном Црквом… Православна мисао води ка радикалном одбијању римског првенства у стварима јурисдикције и по питању непогрешивости.

– Православни богослов С. Харкианакис

Ако и ми кажемо, „Ти си Христос, Син Бога живога“, онда и ми постајемо Петар… јер свако ко се саобрази Христу постаје Стена. Да ли Христос даје кључеве Царства искључиво Петру, док их остали благословени људи не могу добити?

– Ориген, Омилија на Јеванђеље по Матеју, XIII

Данас се ранохришћански Оци и Учитељи Цркве не читају довољно. То је потребно више него икад, јер је мисао нашег времена магловита и неодређена, као и стога што постоји доминантна тежња духа да се занемаре и пренебрегну суштинске и виталне разлике у трагању за привидним, спољашњим јединством, за коришћењем приближно истих термина или сличних фраза које не засецају јасно и отворено у корене ствари о којима се дискутује. Оци и Светитељи који су сачували и изградили Цркву нису били толико слепо заљубљени у јединство ради јединства да би могли допустити и најмање умекшавање или прилагођавање Истинитог Учења нежним осећањима или због жеље да се не повреди уважено пријатељство. Они такође нису могли ћутати само зарад конвенционалне љубазности или учтивости када би се њихови пријатељи придржавали догматских грешака или били следбеници недоличних радњи. Благо, попустљиво, олако толерисање грешака по питању Вере, тако карактеристично за савремену Цркву и данашње верске поглаваре, није било она стена на којој је Црква саграђена, нити најјача тврђава вере која је кроз векове сачувала Хришћанство и Цркву.

– православни свештеник, о. Михаил Гелсингер

Свето Писмо више пута упућује на „угаони камен“ као на стену, док је Исус Христос једини темељ на коме се може изградити Црква. На сваком месту Библије, подједнако и у Старом и у Новом завету, када се употреби реч „Стена“ видимо да упућује на Божанство или на веру у Свемогућег Бога… а свакако не на Петра. (Изл.17,6; 33,12; Закони пон.32;4; 32,15; 32,18; 32,31; 1. Сам.2.2; 2.Сам. 22,2; 22,32; 22,47; 23,3; Пс.28,1; 31,3; 62,2; 89,26; 92,15; 95,1; Иса.17,10; l.Kop.10,4).

Од свих Отаца који су тумачили те одломке у Јеванђељима (Мт.16;18), ниједан од њих не примењује их (те одломке) на римске епископе као на Петрове наследнике. Колико се Отаца бавило тим текстовима, па ипак ниједан од оних, чији су коментари дошли до нас – Ориген, Златоусти, Иларије, Августин, Теодорит – није дао ни најмањи наговештај да је Петрово првенство последица наименовања и обећања датог Петру. Ниједан од њих стену ли темељ на коме ће Христос саградити Своју Цркву није протумачио као обавезу дату Петру да би била пренета на његове наследнике, већ су под њом (стеном) подразумевали или Самог Христа, или Петрово исповедање веровања у Христа, а често и једно и друго, или су, пак, мислили да је Петар био темељ заједно са свима осталима, на дванаесторицу који су сви заједно камени – темељци Цркве.

– проф. И. фон Долингер (19. век)

Кардинал Левада јасно је рекао да је циљ римокатоличког екуменизма унијаћење – сачувај свој обред, али признај папу. Стога понављамо: православни екуменисти су или умно ограничени, па зато неспособни за вођење дијалога с „лукавим латинима“, или наивни (па опет неспособни за вођење дијалога с „лукавим латинима“), или злонамерни (умртвљују свест правоверних из криптоунијатских разлога лажући их да они папистима „нешто сведоче“). Било како било, Црква од Истока никад неће признати папу римског док год он остаје непокајани јересиарх. Борећи се за чистоту православне вере, спасавајмо своје душе, и душе својих потомака, да нас се преци не би постидели кад их сретнемо пред Престолом Божјим.

 

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/2117/1/