Напуштена Црна Река

Напуштена Црна Река

         Ред је да се види ко је вера а ко невера, овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија, рекао је игуман Николај.

Црна Река – Од самог свитања велики број верника пристизао је јуче у манастир Црна Река. Дошле су дугогодишње „комшије” из околних села, али и с подручја Тутина, Новог Пазара, Рашке, Краљева и многобројних места са Косова и Метохије. Тесне су биле црквене одаје током јутарње литургије, а после и манастирска порта. Нису скривали сузе ни монаси, ни верници, поздрављали су се и фотографисали за успомену.

 

У таквој атмосфери девет јеромонаха и монаха и седам искушеника напустило је јуче у поподневним часовима манастир Црну Реку. Сви су отишли у село Лозницу покрај Чачка, у подножју планине Јелице. У манастиру је остао само монах Митрофан, који се није изјаснио око одласка, и два искушеника у четири манастирске испоснице.

– Ми не одлазимо због неке идеологије, засебних или световних интереса. Ми смо за истину и желимо да останемо у светом предању као наш духовник, наш владика Артемије. Ето, дошло је време да се полаже испит, наставе и предавања је било доста. Ред је да се види ко је вера а ко невера, а нема ту шта много да се прича. Овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија зато што је он истински слуга Божји, иако су се чуле многе друге и ружне, тешке речи и клевете. Сви ми њега дуго познајемо и знамо да је на правди и у истини гољен. Покренули су се и монаси и из других манастира ове епархије, али није нама драго што идемо, нити се на било кога љутимо, већ се трудимо да смирено напустимо сваки своју свету обитељ у којој смо служили, уз молитве духовника и благовест божју. Такође, Бог нека буде у помоћи и нама који смо кренули и овима што остају – казао је при поласку игуман манастира Николај.

Монаси су, као што је „Политика” већ писала, отишли без канонског отпуста који су, додуше, недавно тражили од митрополита црногорско-приморског Амфилохија, администратора Епархије рашко-призренске. Искушеници тај отпуст нису ни тражили, јер се таква правила на њих не односе.

На то Зоран Чворовић, правни историчар са крагујевачког Правног факултета, који је такође јуче био у Црној Реци, за „Политику” каже:

– Правни поредак, било у држави или цркви, мора да функционише уз хијерархију правних аката и њихово поштовање. У овом случају одлазак монаха без канонског отпуста представља црквеноправни преступ. Међутим, овим преступом отвориће се питање првог црквеноправног преступа који је иницијално тај поредак нарушио, а то је противуставна одлука о уклањању епископа Артемија с трона Епархије рашко-призренске – тврди Чворовић.

Међу окупљеним народом нашао се и Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу, који је овај случај назвао „највећим духовним егзодусом у Епархији рашко-призренској.

– Црна Река није обичан манастир већ симбол обнове духовног живота, не само у овој епархији. Верујем, ипак, у живот, васкрсење и љубав и надам се да је ово привремени одлазак монаха и да ће време показати шта ће тај чин значити – закључује Бојовић.

Нису скривале сузе због одласка монаха ни Петкана и Оливера Рачић из Црне Реке, а Вујица Поповић из оближњег села Добриње нам, видно узрујан, објашњава:

– Владика Артемије је овај манастир обновио. Радили смо на томе заједно са њим годинама и сада смо дошли да испратимо наше монахе и игумана Николаја који је овде 27 година – тврди Вујица.

Поред осуде црквених власти међу окупљеним верницима, ипак се често помињало могуће решење и нада да ће се, како кажу, „све убрзо средити, кад владику Артемија врате да бар буде духовник у неком манастиру Епархије рашко-призренске, а онда ће овамо и монаси”.

Мирољуб Дугалић

 ————————————————————-

Братство у етноселу на Јелици

Чачак – Братство манастира Црна Река пристигло је јуче око 18 часова у село Лозницу код Чачка. Смештени су у етносело које ту, на падинама Јелице, гради чачански предузетник и верник Милоје Стевановић (61).

Караван од неколико аутомобила и комбија довезео је братију и с њима тек нешто најосновнијих ствари за живот. Овде ће имати од чега да почну, јер им је власник етносела без накнаде успутио више хектара земље, зграде, пољопривредне машине, алат, малу фарму оваца и кокошки и све што се на том имању налази.

– Мени је Бог учинио милост да могу пружити по неку малу мрвицу од онога што нам господ Јеванђељем казује. Да напојимо жедна, да нахранимо гладна, да оденемо нага, да обиђемо болесна, да посетимо заточеног – рекао нам је Стевановић. – Ја сам у Црној Реци био много пута, присуствовао сам монашењима. Тамо је, поред светог Харитона сахрањен мој и моје супруге духовник Илија, који нам је био духовни руководитељ на поклоничком путовању по светињама Свете земље. Тамо сам упознао те богољубиве црноречке монахе. Господ нас учи да се молимо и за непријатеље своје, а камоли за пријатеље. Оци и братија из Црне Реке за мене, моју чељад и моје сараднике, јесу драги и искрени пријатељи, наши драги гости са којима смо спремни поделити и задњу корицу хлеба.

Г. Оташевић

[објављено: 04.06.2010.]

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Napushtena-Crna-Reka.sr.html

+++

03/06/2010 19:37 | Београд

Монаси напустили манастир

Аутор: Ј. Т.

           Београд – Манастир Црна река код Рибарића и Епархију рашко-призренску (ЕРП) јуче је после празничне литургије, којој су присуствовали верници из свих крајева Србије напустило готово цело братство – 16 монаха и искушеника. Они ће, како је објашњено Данасу, привремено, док не пронађу епископа који ће их примити без канонског отпуста, живети у селу Лозница код Чачка.

За братством би, како је речено Данасу, ускоро требало да крену и црноречки монаси који живе у околним испосницама. У Црној реци је до примопредаје манастира Епархијској управи остао само манастирски економ Иринеј. Он је јуче по подне требало да манастир преда викару ЕРП епископу липљанском Теодосију.

У црноречком братству кажу да током привременог боравка у Лозници неће чинодејстовати и да ће, као што су раније најавили, „прихватити сваку казнену меру црквених власти, не одвајајући се од тела Цркве“.

Монаси Црне реке као разлоге напуштања ЕРП наводе губитак поверења у нову Епархијску управу, уклањање с трона ЕРП владике Артемија, његово протеривање и одлуку Синода да владици Артемију забрани духовно руковођење монаштвом ЕРП“.

Рашчињен Симеон Виловски

Одлуком Црквеног суда од 22. маја, архимандрит Симеон Виловски, бивши игуман манастира Бањска, лишен је свештеничког и монашког чина, враћен у ред лаика и на три године искључен из црквене заједнице, објављено је јуче на сајту СПЦ. Виловском су казне изречене за „немонашко и нецрквено деловање, самовољу и непокоравање надлежним црквеним властима, као и ширење неистина и клевета“, а све то ради „личне промоције, прибављања материјалне користи и обезбеђивања сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету ЕРП“. Као „антиканонско и антицрквено деловање“ посебно је оцењено његово подношење тужбе грађанским судовима против Синода и епископа Атанасија.

.

Чoвек кога је требало ућуткати

Чoвек кога је требало ућуткати      
Владимир Димитријевић   
уторак, 16. март 2010.

Једно од питања, пре читања овог текста, је: зашто се опет оглашавам? Већ сам потписао апел групе интелектуалаца поводом уклањања епископа Артемија са управе Епархије рашко-призренске (апел се појавио на Сретење 2010. године), а наступао сам и у емисији „Питања и одговори“ на ТВ Палма плус (20. фебруара 2010).[1]Мој став је познат. Епископ рашко-призренски нашао се на удару моћника овога света, који Косово желе да коначно потчине НАТО окупацији.

Искоришћене су извесне унутрашње црквене противуречности да би се он уклонио, пототову што се очекује да ће и Рашка област (тзв. „Санџак“) кренути путем Косова, а владика Артемије је архијереј и на Косову и у Рашкој области. То не значи да пишем било шта о „финансијским малверзацијама у пословању Епархије рашко-призренске. О томе нека суде надлежни. Такође, став о овим питањима не сме бити повод за расколничке тенденције, нарочито ако знамо да је владика Артемије свим силама против било каквог раскола. Свој текст пишем да бих наша догађања сместио у шири оквир, и указао на извесне, мање познате, а могуће, разлоге за уклањање епископа Артемија. Јер, не заборавимо: он је, у овом тренутку, један од најзначајнијих бораца за Свето Предање, а против глобалистичке квазирелигиозности екуменизма – не само у српској Цркви, него и у Цркви од Истока. Идеолошки екуменизам, који одговара политичко-економским „интеграционим процесима“ и интересима мондијалистичке олигархије, већ дуго нагриза самосвест и снагу православних. Супротстављајући се том процесу, епископ Артемије је већ одавно на нишану оних који сматрају да у Цркви „all you need is love” (јер, екуменисти истичу Љубав као нешто изнад Истине; православни знају да су Љубав и Истина једно, јер су Христос.)

Као доследни ученик оца Јустина Поповића, аутора књиге „Православна црква и екуменизам“, владика Артемије је, увек и свагда, био против компромиса кад је православна вера у питању, а поготову против заједничких молитава са инославнима, које канони Цркве изричито забрањују (и који су, како каже отац Јустин, јасни и за „савест комарца“).

У својим јавним иступима, књигама и епархијском часопису „Свети кнез Лазар“ редовно је писао против непредањских поступака не само извесних архијереја у СПЦ, него и против таквих поступака угледника у другим помесним црквама. Због Артемијевог критичког става према приближавању патријарха цариградског Вартоломеја I Ватикану, овај првојерарх му је забранио улазак на Свету Гору – и то је било још средином последње деценије 20. века.[2]Да се разумемо: владика Артемије је (увек и свагда бираним речима!) само изражавао своје мишљење и улагао јавне протесте, као што је чинио и Свети Јустин Ћелијски, његов духовни отац. Он никад није позивао ни на какво „зилотство“ и „расколништво“. Но, његова чврстина је бола очи. Довољно је сетити се апела упућеног СА Сабору СПЦ 2001. из манастира Сопоћани (на скупу су учествовали многи угледни духовници, међу којим и блаженопочивши архимандрит студенички Јулијан), па учешћа владике Артемије на свеправославном богословском скупу у Солуну 2004, када је екуменизам оштро критикован; године 2009, епископ рашко-призренски се, са својим монаштвом, придружио „Исповедању вере против екуменизма“, које је потписало још неколико архијереја и много угледних духовника и теолога православне Јеладе. У јесен 2009, уочи преговора мешовите православно-католичке комисије на Кипру (вођени су преговори о водећој улози римског папе у првом миленијуму Цркве, а пропали су због реакција православне јавности), владика Артемије је тражио да се СА Сабор СПЦ састане ванредно, да би делегат СПЦ, епископ браничевски Игњатије, добио јасна упутства како да се понаша у току преговора .

Доктор теологије, изразито подвижничког живота и способан духовни руковођа (о томе говори број манастира на Косову и Метохији и у Рашкој области које је напунио својом духовном децом), српски епископ Артемије није могао да остане на ветрометини, а да они којима се не свиђа његова „дрчност“ (читај: непоклекла истинољубивост) не покушају да га одувају. Ако се неко такав мора уклонити (а мора!), то се не сме учинити непосредним нападом на његову духовну позицију. Најлакше је утврдити да је дотични крив за нешто друго, нешто банално и истовремено медијски употребљиво – а то је злоупотреба (државног, црквеног, народног) новца. Јавност ионако мало зна о еклисиолошким позицијама владике Артемија, а његова дела и часопис „Свети кнез Лазар“ ретко ко да је читао.

То, понављам, не значи да није било неумешности (или, не дај Боже, злоупотреба) кад је руковођење новцем у питању. Али, човек који је од 1999. године скоро у потпуности препуштен самом себи, у непријатељском окружењу НАТО – ОВК коалиције, који је путовао, путовао, путовао од немила до недрага да би сведочио о Косову у Србији и тамошњем страдању Срба и других неалбанаца могао је да погреши (он или неко из његовог окружења) „у корацима“ – не из зле намере, него у брзини.

Међутим, начин на који је уклоњен јасно показује да се некоме журило. Тај „неко“ је, крајем фебруара 2010, изводио војне вежбе на северу Косова, претећи „реинтеграцијом“. И нема озбиљног човека који није уочио да је брига за морални лик СПЦ и борба против корупције у њеним редовима почела у исто време када су представници НАТО империје решили да сломе сваки српски отпор на „независном“ Косову, и да је почела управо од епархије рашко-призренске, а не, рецимо, од епархија у дијаспори или у „ужој Србији“. Владика Артемије одавно смета.

Сви против самог?

У Берлину је, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске Уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук (који је, пре завршетка исте, отишао у Београд, да настави с притисцима на Милошевића.) Једини Србин који је на конференцији поднео реферат био је владика Артемије, у чијој пратњи су се нашли представници Светског савета Срба, међу којима су били Предраг Р. Драгић Кијук и др Владимир Умељић (који се такође обратио присутнима, говорећи о Косову.)

Из стратешког документа (понављамо: недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију, него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. После обраћања владике Артемија, који се залагао за Европу засновану на хришћанским начелима, Клаус Кинкел, немачки министар спољних послова, изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“. У документу о „доусавршавању ЕУ“ јасно је речено да искључивање Русије из евроинтегративних процеса подразумева укључивање Турске у исте те процесе. Колико догађаји после овог езотерног скупа остварују оно што је „зацртано“, читалац нека суди сам (почев од одбијања да се хришћанство помене у Преамбули Устава ЕУ, преко НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године, до антируске и туркофилске политике евроамеричких савезника.)[3]

На овом скупу, владика Артемије се окупљенима обратио говором под називом „Срби и Нови европски поредак – Једно хришћанско питање“:

„Понуђени пројекат ′Доусавршавање Европске уније′ радује људе добре воље, јер ћe након две хиљаде година европски хришћани најзад остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За наш стари континент, то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских ′врлина′.

Па ипак, понуђени документ има својих мањкавости, како у одређивању циља тако и у коришћењу средстава. Непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправан положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20 и 23 понуђеног документа) не би требало да буде карактеристика, најзад, остварене хришћанске европске заједнице.

Циљно се одређујући као саставни део биполарне светске империје (наводно због успостављања равнотеже снага) јача се тријумфална а не универзална космополитеја односно благодатна хришћанска заједница – што нам је свима, несумњиво, заједничка жеља.

Не постоји, такође, ниједан разлог (види 26. стр. овог документа) да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других, као ни разлог да се уводи инструмент преторијанског или – ако хоћете – инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла.

На 9. страни политичког програма Европе предвиђају се сиве зоне и једна енклава за регије које се нису у оквиру предвиђеног плана довољно прилагодиле. Ја не говорим сада о непримерној врсти централизованог диктата (превентивне мере) већ о неспојивости стварања резервата у оквиру хришћанске заједнице. Слажете се, претпостављам, да би Европа морала да се одрекне политике расизма и протектората.

И даље, пројекат под називом „Доусавршавање Европске уније“ најконкретније помиње, као могуће неуралгичне тачке, Русију, Украјину, Белорусију и Србију (стр. 8. 15. 18. 19). Посебно се наглашава албанско питање а на уштрб свих осталих нерешених питања која би се, исто тако, у Европи могла политички исфорсирати, као нпр: Молдавија, Корзика, Баскија и томе слично.

Овај пример истичемо зато што би актуелни догађаји у Старој Србији (регија Косово и Метохија) могли бити пример принципијелне политике хришћанске европске заједнице. Након двоструких аршина, сатанизације и курдизације Срба имало би смисла насталу кризу решавати у оквиру политике мудрости а не политички окошталог традиционализма.

Сасвим прецизно, у првој Југославији албанска мањина је сачињавала 3,6% становништва, слично мађарској мањини од 3,3%. У трећој Југославији, насталој на рушевинама Титове комунистичке империје (а оствареној једино на штету српског народа), проценат албанске мањине се „попео“ до неких 90% у рогобатној политичкој манипулацији. То значи да се стварни проценат Албанаца (тј. Шиптара) у Србији и Југославији посматра у оквиру регије а не државе – иако су и у смањеној трећој Југославији, па и држави Србији, Албанци мањина. Ако Албанци на Косову и Метохији и представљају већину они су мањина у оквиру Србије где не прелазе 10% од укупне популације. Уосталом, смањивање суверених државних територија нигде, као што знате, не условљава мањински прираштај.

Према томе, питање свете српске земље на Косову и Метохији (са хришћанском епископијом старом 1.080 година и са око 1.300 сакралних објеката) не може се решавати тако што ће се мањинска питања претварати у територијална. И више од тога, није мудра она политика која одређеним етничким групама помаже у лажном креирању права, идентитета и изабраништва – јер је то политика која рађа ксенофобичност, расизам и верску нетолеранцију. Срби су током два века такву политику плаћали голготском ценом етничког чишћења које је над њима вршено.

Beћ на овом примеру јасно се уочава потпуно неутемељени прилаз успостављању тзв. сивих зона и енклава, како су их окарактерисали аутори овог политичког програма Европске заједнице. Потпуно непознавање чињеница, или њихово ниподаштавање, неће умањивати већ увећавати сиве зоне силујући Заједницу да своју енергију беспотребно троши само зато што је одустала од принципијелних решења. А то конкретно значи да поводом кризе на Kocoву и Метохији треба основати међународну конференцију на којој ће бити решавана и гарантована права Срба у Хрватској и права Албанаца у Србији.

Приговор Рашко-призренске епископије овом документу тиче се и одстрањивања Русије из хришћанске европске заједнице, што понуђени документ чини стидљивим одгуривањем Русије у Азију. На сличан начин чини се и грешка фаворизовањем Турске европском заједништву на штету древних и аутохтоних народа у европској фамилији. Значи ли то, господо, да ће политички прагматизам заменити хришћански хуманизам у заједници на коју Европа чека две хиљаде година?

Нема хришћанске европске заједнице без усаглашавања оваквог документа од стране хришћанских конфесија. Разумљиво, није реч о теократији већ антианархији, пошто стварање унисоне идеолошке Европске заједнице неће бити залога за политичку будућност.

Европа мора тражити решења у оквиру заједнице духовних и хуманистичких искустава, попут моралних зачетника Паневропске заједнице. Њу су, као што знате, заговарали 1922. између осталих: Леон Блум, Бернард Шо, Алберт Ајнштајн, Мигел де Унамуно, Томас Ман и онај необични Србин из Лондона, Димитрије Митриновић.

Немојмо дозволити да политички прагматизам и садашњу појаву хришћанског глобализма и хуманистичког идеала претвори у мехур од сапунице. Уосталом, одговорност при стварању оваквих докумената увек је већа од могућих последица, па тако и одговорност оних који би хришћанску Европску заједницу заснивали на нехришћанским начелима.“

Оно што је владика рекао у Берлину 1998, он је понављао, с овом или оном нијансом, све до сада, ни за јоту не одступајући од интереса Србије и Срба на Косову и Метохији. Оваква „зилотска“, „фанатична“ доследност, у доба у коме су лаж и недоследност принципи јавног живота више него икад, морали су да сметају. А „Раде Неимар“ је, може бити, само колатерална штета.

Ко ће победити?

У случају владике Артемија није у питању само „геополитика“, него и „мистика“. Једноставно, нашао се на путу „Њу ејџа“, доба у коме „не сме бити два мишљења кад је плурализам у питању“. Да ли ће мудрост и добра воља у његовом случају победити неразум и жељу да се један незгодан глас уклони из унисоног хора религиозних и „евроатлантских“ интеграција, остаје да се види.

Било како било, то је већ било, и биће док год постоји Црква у којој, поред Божјег, има и људског (често „исувише људског“). Такав је живот у коме сведочимо Истину.

Једино у шта можемо бити сигурни је следеће: ко год да „победи“ у овој нашој несрећи, после свих победника победиће Истина (која је, за православне, богочовек Исус Христос.)

 ***

 

[1] Већ сам неколико пута писао да сам „стари реакционар“ – реагујем на надражаје. Од почетка писања на хришћанске теме, пратио сам оно што људе у Цркви (или око Цркве) занима и настојао да на то дајем одговоре (од питања сектологије, преко односа Цркве и друштва, до екуменизма). Сматрао сам, и сматрам, да је жива људска реч, каткад полемична, средство којим се, у дијалогу, долази до Истине, и да гушење слободе говора свуда (па и у Цркви) значи рат против човекове боголикости.

Као православни публициста, реаговао сам текстовима кад год сам мислио да је неко у Цркви изложен неправедној осуди: године 1994, у часопису „Логос“, објавио сам писмо редакцији, сматрајући да се у појединим чланцима објављеним у часопису износи погрешна тврдња да је патријарх Павле пацифиста хоминистичког типа; године 1999, у крагујевачким „Погледима“ објавио сам текст „Пророк у оставци?“ бранећи владику Атанасија захумско-херцеговачког од критика због његовог повлачења у мировину; године 2003, писао сам о беседи митрополита Амфилохија над одром Зорана Ђинђића, коју су „другосрбијанци“ једнодушно осуђивали само зато што је митрополит критиковао Америку због напада на Ирак; године 2010, када су извесни медији погрешно тумачили прве изјаве патријарха српског Иринеја, и о томе сам написао чланак.

Реагујем у тренуцима кад се нешто догађа, и углавном сам на страни оних који остану „сами против свих“. Моје речи, наравно, нису „црвено слово“ у календару, али су писане искрено, са намером да се допринесе трпељивом и мудром разговору, који нам је свима потребан, поготову у Цркви.

Част ми је да ово размишљање могу објавити на сајту „Нове српске политичке мисли“, која предњачи у борби за право на слободно изражавање.

[2] У часопису „Свети кнез Лазар“ (2-3/1996.) владика Артемије је објавио своје писмо Синоду поводом одлуке цариградског патријарха Вартоломеја. У фусноти је писало: „Дана 29. новембра 1995. године поднео сам редовним путем молбу Цариградској Патријаршији ради добијања благослова за посету Светој гори. Одговор је из Цариграда послат 27. фебруара 1996. године, али негативан, из разлога који се види из овог нашег одговора Светом Синоду СПЦ“. Одговор гласи:
„Светом архијерејском Синоду

У вези Вашег акта бр. 491. зап. 284 од 21. марта 1996. године, којим ми достављате одлуку Њ. С. Патријарха Цариградског Г-на Вартоломеја, којом ми ускраћује дозволу за улазак у Свету Гору, част нам је одговорити Светом синоду следеће:

Дубоко ме је заболела чињеница да сте Ви, Ваша Светости, и браћа архијереји, чланови Светог синода, без икакве провере узели здраво за готово чисту клевету садржану у акту Васељенског Патријарха да ја ,,одржавам некакве односе и заједницу са расколницима, са свргнутим од стране Грчке Цркве свештеником Кипријаном, који се назива епископом Оропоса и Филе“ (на чему се и темељи забрана мени уласка у Свету Гору), и што ми, на основу тога, скрећете пажњу (у духу сугестије из Цариграда) „да се држим канонског поретка Православне Цркве“.

Да сте ме о томе упитали, Ваша Светости, када сам недавно био код Вас, рекао бих Вам оно што је и Богу познато: Да никада од када сам Епископ, а и раније, нисам имао никакав однос и заједницу са поменутим Кипријаном, чак ни путем телефона.

И први део моје тобожње кривице да ја „својим речима и поступцима рушим углед Васељенске Патријаршије“, нема апсолутно никаква основа, нити се за потврду тога наводи било који доказ. Напротив, постоје многобројни докази да онај који мене позива да се држим „реда и предања Православне Цркве“ (дакле, Васељенски Патријарх Вартоломеј) сам лично, и они са њим, до сада су погазили све свете Каноне и предања Цркве, спроводећи своје екуменистичке и експанзионистичке циљеве. Зато је до суза болно да он и такви опомињу некога на држање канонског предања.

Ја знам, Ваша Светости, да ни наш Синод, нити било који други данас у свету, није у стању, нити је спреман, да узме у заштиту Свете Каноне и светоотачки црквени поредак и осуди оне који су те осуде достојни (многи су и у нашој СПЦ). Али зато спреман је и наш Синод и осталн у свету да суде и осуђују оне који, држећи се Светих Канона и предања Цркве Православне, подижу свој глас у одбрану вере православне и жигошу на пристојан начин (износећи само чињенице) оне који су одавно преступили међе које поставише Оци наши. Но, не мари ништа. Жив је Бог наш и свеправедни Судија, који то све добро види и зна, и чији суд ће бити праведан. Жалосно је само што многи, идући на компромисе и заједничке молитве са одлученима и анатемисанима, саблажњавају и воде у вечну погибао многе невине душе за које је Христос пострадао.

У условима у којима живим и по моћи колико ми дозвољавају, трудим се да будем верни следбеник и чувар Светих Канона и Светих Отаца, сведочећи јеванђелску Истину, да никакву заједницу нема светлост са тамом, ни Христос са Велијаром. То и такво моје сведочење које сам, ту и тамо, износио углавном у „Светом Кнезу Лазару“, доживљава се и узима као „рушење угледа Васељенске Патријаршије“. Овде ћу посведочити: Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света.

Браћо и Оци Синодалци, Вашу опомену мени (без обзира на то колико је неоснована) доживљавам као први знак Ваше спремности и ревности да штитите Свете Каноне и поредак Цркве, верујући да ће сличне опомене бити благовремено упућене и онима у СПЦ, који су се много о те Каноне огрешили и греше.

У тој доброј нади остајем Светом синоду одан у Господу

Епископ рашко-призренски Артемије

[3] Да скуп у Берлину није био нимало наиван, него је заиста оцртао правце будуће „евроатлантске“ (читај: НАТО) политике, сведочи и писмо немачког јавног делатника, Вилија Вимера, писано 2. маја 2000. године:

„Веома цењени г. канцелару,

крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.

Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:

– Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.

– Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.

– Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.

– Рат против Савезне Peпублике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.

– Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.

Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.

Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.

Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.

Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.

У сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.

Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.

После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.

Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.

Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским поздравима,

Вили Вимер“

Није ово никаква „теорија завере“, него воља светских моћника која се, на наше очи, остварује, при чему су, како рече Клаус Кинкел, стални губитници управо Срби.

Зато Турска најављује велики повратак на Балкан, и зато људи попут владике Артемија морају да оду. Они, једноставно, не верују да је Стамбол на Босфору добра будућност за нас – ни као престоница „православног екуменизма“ (у коме Фанар предњачи), ни као престоница новоосманске империје.

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/covek-koga-je-trebalo-ucutkati.html

УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА

УПУТСТВО ПРИВРЕМЕНОГ АДМИНИСТРАТОРА АТАНАСИЈА (ЈЕВТИЋ)!?

 Нашим читаоцима представљамо оригинални документ УПУТСТВО од стране СА Синода наметнутог, привременог Администратора епархије рашко-призренске Атанасија (Јевтић).

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Е.бр. службени 7

датум: 14. фебруар 2010.год.

Призрен – Грачаница

УПУТСТВО

Часном Свештенству, преподобном Монаштву и благочестивом верном Народу Богоспасаване Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске

I

1. Свештеници и Свештеномонаси помињаће на Св. Литургији и осталим Богослужењима:

а) на Јектенијама и Великом Входу: “за Свјатјејшег Архиепископа и Патријарха нашег Иринеја, за Преоовећеног Епископа нашег Атанасија, Администратора ове Епархије, за часно Свештенство, сав клир и верни народ…”

б) на: “Најпре помени” (у Анафори Литургије): “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија, и даруј га Светим Твојим Црквама…”

2. Односно Пр. Еп. Артемија: ако служи сам (подразумева се да он као дугогодишњи Епископ зна канонски поредак кога ће да помиње) саслужујући свештенослужитељи помињаће на Јектенијама као напред (Патријарха, Епископа нашег Адмнинистратора и само: “епископа Артемија”.

Исто то и на Великом Входу. На “Најпре помени”: кад Еп. Артемије заврши своје узглашавање “најпре помени…” онда ће саслужујуће Свештенство: “Најпре помени Господе Епископа нашег Атанасија…”. Када пак Еп. Артемије саслужује са Епископом Атанасијем онда се подразумева да ће на Јектенијама саслужујуће Свештенство помињати: “Свјатјејшег Патријарха, Епископа нашег Атанасија и Епископа Артемија…”, а на “Первих помјани”: само Епископа Администратора.

II

Скрећемо пажњу свима вама да сте дужни да знате и другима око себе објасните, због ширења антицрквених, антиканонских и антиправославних обмана: како je одлука Св.Арх. Синода СПЦркве о смењивању Еп. Артемија и постављању Епископа Администратора наводно “исхитрена и нагла” одлука само Синода и да “Синод није важан”, него само Св.Арх. Сабор СПЦркве.

Овакве бесавесне и цркворазорне лажи и клевете могу само отежати положај Владици Артемију (јер се могу приписати њему, ато je тежак канонски преступ и подлеже суду и рашчињењу). Чињеница je да се ненормално стање у овој Епархији развлачи већ неколико година јep En. Артемије није извршио ниједну одлука Сабора и Синода од 2006. године односно цркворушилачке делатности Симеона Виловског и његових сарадника и експлоататора напаћеног Српског Косовско-метохијског народа). Садашњи пак Свјатјејши Патријарх изабран je од Св. Арх. Сабора СПЦркве (а и његова прва два члана Св.Арх. Синода били су директни кандидати за Патријарха) и такође председава и Сабором и Синодом. Само посуновраћена свест и савест може “забијати клин” између ова два (ширег и ужег) тела Саборног бића Цркве Православне. Што се пак некада неки чланови Сабора, овога или неког другог, данас или раније у историји, не слажу у понечему – на то je давно одговорено шестим каноном Светог Првог Васељенског Сабора: „Ако се двојица или тројица због свадљивости успротиве, нека важи глас већине.”

Епископ Администратор Епархије Рашко-призренске и Косовко-метохијске

+ Атанасије

Преузето са: http://borbazaveru.info/content/view/2121/1/

ОДНОС МЕДИЈА ПРЕМА ЕПИСКОПУ АРТЕМИЈУ

Конференција за новинаре под називом «Однос медија према СПЦ»

         У четвртак, 11. 03. 2010. године, у београдском Медија Центру одржана је коференцију за новинаре, на тему извештавање јавности о најновијим догађајима у Епархији рашко-призренској СПЦ. На конференцији су обавештени представници медија о подношењу тужбе за клевету од стране приватног тужиоца епископа Артемија, против новинара дневног листа «Blic» Ж. Јевтић и Н. Зејака, а због текстова у којима је владика означен као расколник. Тужбу Првом основном суду у Београду поднео је пуномоћник епископа Артемија, београдски адвокат Горан Петронијевић. На конференцији су говорили:

 –          г. Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина и један од пуномоћника владике Артемија

–          г. проф. др Драгиша Бојовић, професор Универзитета у Нишу и Унивезитета у Косовској Митровици, управник Центра за црквене студије

–          г. мр Зоран Чворовић, асистент Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, правни историчар.

Одлука Синода безакона?

Члан 111 Устава СПЦ 

„Епархиског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљном престанку једнога од услова из члана 104. као и на основу оправдане молбе за пензију.“

 Значи само СА Сабор СПЦ, може уколнити епархијског Архијереја са епархије и то не на основу инсинуација или претпоставки, већ само по канонској осуди или доказаној немоћи.

Свети Синод нема овлашћења да уклања Архијереја са епархије. Свети Синод не може да пресуди Архијереју, нити му може судити.

Из овде поменутих разлога одлука о разрешењу епископа Артемија је БЕЗАКОНА. 

*Члан 104

За епархиског и викарног Архијереја може бити изабран онај:

а) који испуњава све канонскозаконске услове предвиђене за архијерејски чин у православној Цркви;

 б) који је редовно свршио православну духовну академију или православни богословски факултет;

в) који је држављанин Југославије; овај услов не важи за Архијереје српских православних епархија ван земље;

г) који је својом ревносном црквеном службом, као и својим угледним животом и преданим радом на добро Цркве и народа стекао опште уважење и показао способност за положај Архијереја.

Инфо служба епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у време заточеништва епископа Артемија 

 

 

ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ

Империја узвраћа ударац

 

Лажи и клевете епископа бачког Иринеја грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа у вези последњег јавног линча владике Артемија.

У бездушној и бескрупулозној кампањи и медијском линчу владике Артемија наслушало се српско уво ових дана свега и свачега. И тек што смо помислили да нас више ништа не може изненадити из уста епископа бачког Иринеја, звекнуше нас по глави (к’о неким чекићем, што би рекао његов аустралијски имењак) нове ,,вести из несвести’’, јер при чистој свести и  здравој памети, то прочитати и нормалним умом прихватити било би заиста немогуће.

Интересантне су Иринејеве језичке и логичке бравуре, препуне недоказаних и недоказивих силогизама, на које смо и досада у његовим изјавам навикли, мада је овим последњима већ прешао у ,,будибогснама’’ (како често воли да се изражава његов брат по лажима, умировљени Атанасије) трансценденталну сферу.

Запрепашћујућа је и отровно трновита чињеница да епископ Иринеј у свом последњем ,,утуку на утук’’, датом грчкој црквеној агенцији Ромфеа, на много места употребљава израз ,,Црква Србије’’, угледајући се, верујемо,  на сличан израз, ,,Црква Грчке’’(η Εκκλησία της Ελλάδος.).

Иако је тај израз могућ и прихватљив у Грчкој православној цркви, јер њена јурисдикција обухвата само територију државе Грчке (осим делова у Епиру, који су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), такав израз никако није и не може бити прихватљив за Српску православну цркву, чија се јурисдикција простире далеко ван граница државе Србије (овакве каква је, измучена и мала да, чини се, мања не може бити, мада српским непријатељима и даље превелика), на традиционалном простору јурисдикције Пећке патријаршије на Балкану, као и парохије и епархије СПЦ у дијаспори, што је онај учени правник-попа из Подгорице, а духовни изданак умировљеног Атанасија, негде недавно веома разложно и учењачки објашњавао.[1]

Да ли је и ово један од покушаја преосвећеног Иринеја да покаже, и још једном на мала врата прогура идеју о предавању дијаспоре под омофор Цариградске патријаршије, што су њене намере и претензије, имајући у виду све већи недостатак лаоса са којим се Цариградска патријаршиија, којој су већина митрополита титуларни (укључујући и код нас толико ,,свеопеваног’’ митрополита пергамског Јована), суочава, под тешким и све тежим историјским околностима у Турској? Или, како пише протојереј Радомир Поповић: ,,…Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету.’’[2] Овај апетит Цариградске патријаршије, наравно, није од јуче, већ те претензије за ,,опаповљењем’’ Цариградског патријарха и његовим претензијама на читаву православну дијаспору, на његово постављање и представљање као ,,православног папе’’ дужег су карактера, и о њима је лепо писао проф. Сергије Тројицки још 1957. године у свом тексту ,,О јединству Цркве’’[3], описујући догађаје још од прве половине прошлог века.

Сада видимо да и у нашој јерархији, барем код појединих епископа, влада загрејаност за такве, православном учењу и етосу стране, претензије, барем код оне мање-више сталне поставке ,,еминентних’’ епископа, врсних теолога, који на таквим скуповима, од Алепа, преко Београда, Равене и многобројних Шамбезија, радо учествују, послани од Светог Синода, а представљајући, ваљда, глас плироме Српске православне цркве потписујући, будибогснама, све и свашта, јер, док год је на грчком језику, нема зиме.

Да ли нас, а и грчку јавност, епископ Иринеј полако припрема на оснивање Православне Цркве Србије, од које ће се полако одвајати Православне Цркве Црне Горе, Хрватске, БиХ па све до Православне Архиепископије Косова? Знамо да је на четвртој предаборској конференцији у Шамбезију, јуна 2009. на којој су учествовали и архијереји СПЦ са горње фотографије, одлучено да се ,,препоручи’’ оснивање Епископских конференција у православној дијаспори.[1] Ту су препоруку већ усвојили Православни епископи у Немачкој па су недавно већ основали КОКИД (Комисија Православне цркве у Немачкој), којој председава митрополит Августин из Васељенске патријаршије.[2]

Затим нас је на сајту СПЦ затекла вест и да постоји неки Епископски савет Православне цркве у Црној Гори[3], што је очигледан корак ка њеном поаутономљавању, јер, изгледа, ,,Архиепископ цетињски’’, кад већ није успео да постане патријарх, а ни световни владар Црне Горе, очекује да постане барем суверен ,,Православне цркве у Црној Гори’’.

И о томе засад толико. Осврнимо се, међутим, на синтагму толико пута поменуту у саопштењу агенцији Ромфеа у једној, другој, или инакој верзији, а то је: Свети Синод. Интересантно је запазити колико све језичких бравура чини поменутом синтагмом епископ Иринеј, да се убоги читалац просто губи у мору модификација и значења (грч. η Σύνοδος, се у грч. црквеној терминологији користи у значењу Сабор), од израза ,, Свети Синод Јерархије’’, ,,Свети Синод’’, ,,Синод Православне Цркве Србије’’,  ,,Синод Јерархије Православне Цркве Србије’’, све до ,,Стални Синод’’ и ,,Стални Свети Синод’’.

У Грчкој Цркви заиста постоји институција Сталног Светог Синода, под председавањег Архиепископа атинског, и броји 14  чланова. Задатак му је да обавља и надгледа редовне црквене послове у току године, између два заседања Сабора Архијереја. Чланови се бирају на годину дана (осим председавајућег Архиепископа) и у последњих шест година само се једном десило да један Архијереј (Ксантија и Перитеорија, Пантелејмон) буде два пута члан Сталног Синода. Дакле, иако му је име стални, чланови се редовно мењају, и готово сви епископи (митрополити у Грчкој Цркви), измењали су се у последњих неколико година као његови чланови.

У нашој помесној цркви, пак, иако му назив и није стални, Свети Синод готово увек да има исте чланове, који се само, једни те исти, мењају ротацијом, и, као такви, учествују на свим међуправославним, међухришћанским, међурелигиозним па и политичким конференцијама, бивајући многоструко одговорни (и одговарајући), и исто тако стављајући, без претходне сагласности и одобрења Светог Архијерејског Сабора, потписе у име Српске Цркве на све и свашта. Јер, заиста, они су стални и непромењиви. И само још недостаје да нам у једном од својих телевизијских обраћања владика бачки, убедљиво и несумњиво, у духу новог Краља Сунца узвикне: ,,Људи, па Црква –то сам ја! А ,,Ја’’ што каже, то се не спори, упркос оноликог климања главом, оне вечери у емисији Упитник, у знак одобравања на констатацију новинара Ракочевића како Цркву треба посматрати критички.

Предугачак би био овај текст када бисмо се осврнули на све недоследности, полуистине, као и отворене лажи и клевете које Епископ Иринеј износи у свом саопштењу. Ипак, неке је још неминовно поменути. Кренимо, дакле, од чињенице да сасвим упрошћено, да не кажем (божемеопрости) лажно, представља грчкој јавности ситуацију око обнове српских светиња на Косову и Метохије, наводећи да су светиње обнављали и васпостављали стручњаци међународне заједнице (овде сад неминовно иде оно sic!, тако драго умировљеном владики Атанасију). Где је он од оног мора шиптарских фирми и ,,експерата’’, који су тако ,,приљежно’’ обнављали цркве видео међународне стручњаке, није нам познато. Оно што нам је, пак, познато, јесте да тендере за ,,обнову’’ цркава не расписују никакви међународни стручњаци нити институције, него приштинско шиптарско министарство културе. Остављајући на страну политички и национално катастрофалне импликације дувања у леђа косовској независности, предајући њиховим институцијама на ,,обнову’’ наше светиње (па онда и на ,,чување’’ шиптарској полицији), довољно је писано и о самој стручности тих ,,обнављача српске баштине’’. Не, ништа од тога није проблем, по Иринеју једноставно неразумни Артемије није хтео да призна, преузме и освети цркве које су обнављали и васпостављали међународни стручњаци (ваљда ћемо да чујемо и неко име од међународног значаја). Битно да је, како нам преосвећени лепо каже, народ тражио. О каквом и ког народа догађању овде прича, ником није тачно познато.

Друга ствар на коју се треба осврнути јесте од владике Иринеја веома суптилно суптилно увлачење тезе о г. Џатрасу као старокалендарцу (иако је и сам Иринеј, ваљда, старокалендарац), знајући колико је грчка јавност, до алергичности, осетљива на ово питање. Онда се и само намеће питање: Па шта ако је старокалендарац? Није ваљда вл. Артемије са њим расправљао о календару, него покушавао да са човеком, очигледно способним и добронамерним, пробије медијски мрак и сатанизацију Срба којом се последње две деценије осликавају Срби у америчкој јавности. Чуди оволика ревност и новокатарство епископа Иринеја па се човек с правом пита да ли би он одбио, ако не помоћ, а оно бар разговор с Оливером Дулићем зато што је римокатолик, или са Љајићем, пошто је муслиман?

Међутим, сада седите, пошто оно што ћете прочитати није безопасно за слабе нерве. Г. Џатрас уопште и није старокалендарац, него припада једној парохији званичне Грчке православне архиепископије у Америци, која је под омофором Васељенске патријаршије!!! Чињеница проверљива, а надамо се да ће и г. Џатрас, ако је ове Иринејеве небулозе негде прочитао, јавно и да одговори на њих.

И за крај, молећи читаоца за опроштај због дужине овог писанија, потребно је неминовно осврнути се на читав приказ, наравно, по Иринеју, ситуације око седница ,,Сталног синода’’, и позивања, непозивања, присуствовања и неприсуствовања, као и одлучивања у вези и о владики Артемију.

,,Преосвећени Иринеј тврди: На крају је епископ Артемије још једном позван да дође код најблаженијег Патријарха и Светог Синода 11. фебруара у Београд, да расправе о исходу новонастале ситуације. Епископ Артемије се појавио на састанку, док је група његових следбеника и подржавалаца одржала протест пред зградом Патријаршије. Након што је преосвећени Артемије остао при ставу да не изврши одлуке јерархије и одбио покушаје да се нађе начин договора, одузето му је право да управља епископијом до завршетка канонског поступка који је започео Стални Синод.’’

Дакле, епископ бачки тврди да се опет тога дана, док су, ако добро разумемо, фанатизовани монаси, монахиње и верници, попут неке неваспитане и агресивне руље, мирно стајали, отпевали понеку црквену песму и молили се Богу за свога Архијереја, Епископ Артемије је учествовао на седници синода, пре које ништа није било решено, него, због његове упорности  на ТОЈ седници, и одбијања да се нађе заједнички језик, од истог тог Сталног синода, привремено разрешен управљања епархијом. Треба напоменути да се ТА седница синода, уз мирно певање и молитву ,,фанатизованих следбеника пред Патријаршијом’’ одржала не 11. него 13. фебруара, у суботу, зашта постоји обиље доказа, и надамо се да је ово преосвећеном Иринеју била само писана омашка, а не и још једна намера да на неки начин изигра и превари Грчку Цркву и грчку јавност. Но, нека му га!

Послушајмо сад шта о том догађају, и свом упаду у Грачаницу каже умировљени Атанасије:

Да би човек могао боље да се снађе у овој гомили неповезаних конструкција, ево и транскрипта:

Нисам ја дошо овде да пљачкам и освајам, ал ево, зашто сам ушо пре. Они су блесави! Знајући да се спрема долазак, такви какви су дошли…знајући да је Симеон у…све се зна се, пазте све се зна…он је за време комисије овде двеста пута телефониро да утиче на, на, као што је и 2006… скривали документа. Однео је два велика куфера, не можемо да нађемо шта је однео. Јер мисли да ће нас заварати. Даклем ја сам реко: Људи ја морам да идем раније! ОДЛУКА ЈЕ БИЛА ДОНЕТА НА ПРЕТХОДНОМ СИНОДУ , неколко дана… али одлуке синодске важе кад се потпишу, није само била потписана, и чекало се да дође Артемије, да пред њим потпишу и одма да му уруче. Тако је и било и он је потписо да је примио. Али, одлука је важећа! И ја сам реко: Људи ја морам да идем пре! Знам шта је, знам каква је ситуација, у смислу (…) шта ћу затећи. И, проста је ствар, то нисмо њима открили, зашто? Зато што би могли да нас изненаде, забарикадирају се горе…у договору са Патријархом ја сам стиго у Куршумлију сат после потписа, не сат, није ни био сат, у дванаес и једанаес је потписано, пре дванаес сам био у Куршумлију. У Куршумлију ме је чеко факс, код свештеника, узмем факсове и за сад времена стигнем у Грачаницу са овлашћењима. Они су блесави!… јер мисле да смо ми…сисали весла… и ушли смо, узели, само променули браве, нисмо ништа разваљивали, овај, у… тај… инфо службу, узели смо благајну, овај човек био ту, узели смо секретаријат… е тај је велика мутивода, несрећа та… није тео да оде кад сам га ја смено. Кажем: Владико, оћемо ли опет почети испочетка. Једва је отишо, тај Иринеј, велика мутивода! Прво, монах секретар епархије, шта ће он ту? Довео сам оца Срђана да ми помогне, јер зна и све… и вероватно се човек неће никада вратити. И онда је дошо Артемије, његово нисмо такнули! Да, отишли смо у Симеонову собу, нашли смо масу торби, препуних, зашто није однео, не знам. Али, то што је он побего (лупање шаком о сто) ко кукавица, мењајући двапут кола да оде у Грчку. Извезли су му други његова кола која су та, епархијска, ауди. Дошо је један из грчке банке, Македонац, Алфа Банка, да га превезе, па му превезо кола, што му све то требало? Исконструисање пријема његовог код Пирејског је сада у току, највероватније су датуми…мењали… то се види, видећемо како ће то бити, поништен је његов пријем…

Дакле, агенцији Ромфеа Иринеј тврди да, пошто владика Артемије није хтео на последњем састанку Сталног Синода да се договори и изврши одлуке, тек онда Синод доноси одлуку. Умировљени пак, Атанасије, тврди да је одлука већ претходно била донешена, а само није била потписана, и требало је да се Артемије позове и само пред њим потпише. Или Иринеј лаже грчку, или пак Атанасије српску јавност!

И на крају, у једној реченици, долази јасно разјашњење очекивања и нада епископа Иринеја, па каже: ,,Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт Преосвећеног Артемија.’’ Ко су ти многи, није нам познато, знамо да је он тај један, иако, очигледно, његов глас (Црква-то сам ја) вреди за многе, а ту своју жељу поодавно није крио. Што је баби мило, то јој се и снило, каже народ. А преосвећеном Иринеју снило се и привиђало, изгледа, много, па ни сам више не може да разлучи праву од виртуелне стварности.

Много би се још ствари из саопштења могло изанализирати, али, већ смо прешли дозвољену границу дужинске пристојности једног текста, а да се пажљили читалац не замори. Ствар је сложена и тешка, противник наоружан и опасан, пресуде већ на столу, донешене и полуизвршене. Но, каже наш мудри народ: Не рече Туре: ,,Ако Бог да!’’ Стога Тебе молимо и преклињемо, Господе, дај Ти, по својој милости и правди! Амин!

П. Ш.

11. март 2010, Крушевац
[1] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/patrijarh-srpski-ili-patrijarh-srbije-q.html

[2] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/angazovanat.htm

[3] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/OjedinstvuCrkve-Trojicki.htm

[4] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_sa_cetvrte_predsaborske_svepravoslavne_konferencije_sambezi_6-12_jun_2009_godine

[5] http://www.spc.rs/sr/osnovana_episkopska_konferencija_u_nemackoj

[6] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori

http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/03/империја-узвраћа-ударац-2/