Напуштена Црна Река

Напуштена Црна Река

         Ред је да се види ко је вера а ко невера, овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија, рекао је игуман Николај.

Црна Река – Од самог свитања велики број верника пристизао је јуче у манастир Црна Река. Дошле су дугогодишње „комшије” из околних села, али и с подручја Тутина, Новог Пазара, Рашке, Краљева и многобројних места са Косова и Метохије. Тесне су биле црквене одаје током јутарње литургије, а после и манастирска порта. Нису скривали сузе ни монаси, ни верници, поздрављали су се и фотографисали за успомену.

 

У таквој атмосфери девет јеромонаха и монаха и седам искушеника напустило је јуче у поподневним часовима манастир Црну Реку. Сви су отишли у село Лозницу покрај Чачка, у подножју планине Јелице. У манастиру је остао само монах Митрофан, који се није изјаснио око одласка, и два искушеника у четири манастирске испоснице.

– Ми не одлазимо због неке идеологије, засебних или световних интереса. Ми смо за истину и желимо да останемо у светом предању као наш духовник, наш владика Артемије. Ето, дошло је време да се полаже испит, наставе и предавања је било доста. Ред је да се види ко је вера а ко невера, а нема ту шта много да се прича. Овај народ зна о чему је ту реч, ми подржавамо нашег духовника владику Артемија зато што је он истински слуга Божји, иако су се чуле многе друге и ружне, тешке речи и клевете. Сви ми њега дуго познајемо и знамо да је на правди и у истини гољен. Покренули су се и монаси и из других манастира ове епархије, али није нама драго што идемо, нити се на било кога љутимо, већ се трудимо да смирено напустимо сваки своју свету обитељ у којој смо служили, уз молитве духовника и благовест божју. Такође, Бог нека буде у помоћи и нама који смо кренули и овима што остају – казао је при поласку игуман манастира Николај.

Монаси су, као што је „Политика” већ писала, отишли без канонског отпуста који су, додуше, недавно тражили од митрополита црногорско-приморског Амфилохија, администратора Епархије рашко-призренске. Искушеници тај отпуст нису ни тражили, јер се таква правила на њих не односе.

На то Зоран Чворовић, правни историчар са крагујевачког Правног факултета, који је такође јуче био у Црној Реци, за „Политику” каже:

– Правни поредак, било у држави или цркви, мора да функционише уз хијерархију правних аката и њихово поштовање. У овом случају одлазак монаха без канонског отпуста представља црквеноправни преступ. Међутим, овим преступом отвориће се питање првог црквеноправног преступа који је иницијално тај поредак нарушио, а то је противуставна одлука о уклањању епископа Артемија с трона Епархије рашко-призренске – тврди Чворовић.

Међу окупљеним народом нашао се и Драгиша Бојовић, професор на Универзитету у Нишу, који је овај случај назвао „највећим духовним егзодусом у Епархији рашко-призренској.

– Црна Река није обичан манастир већ симбол обнове духовног живота, не само у овој епархији. Верујем, ипак, у живот, васкрсење и љубав и надам се да је ово привремени одлазак монаха и да ће време показати шта ће тај чин значити – закључује Бојовић.

Нису скривале сузе због одласка монаха ни Петкана и Оливера Рачић из Црне Реке, а Вујица Поповић из оближњег села Добриње нам, видно узрујан, објашњава:

– Владика Артемије је овај манастир обновио. Радили смо на томе заједно са њим годинама и сада смо дошли да испратимо наше монахе и игумана Николаја који је овде 27 година – тврди Вујица.

Поред осуде црквених власти међу окупљеним верницима, ипак се често помињало могуће решење и нада да ће се, како кажу, „све убрзо средити, кад владику Артемија врате да бар буде духовник у неком манастиру Епархије рашко-призренске, а онда ће овамо и монаси”.

Мирољуб Дугалић

 ————————————————————-

Братство у етноселу на Јелици

Чачак – Братство манастира Црна Река пристигло је јуче око 18 часова у село Лозницу код Чачка. Смештени су у етносело које ту, на падинама Јелице, гради чачански предузетник и верник Милоје Стевановић (61).

Караван од неколико аутомобила и комбија довезео је братију и с њима тек нешто најосновнијих ствари за живот. Овде ће имати од чега да почну, јер им је власник етносела без накнаде успутио више хектара земље, зграде, пољопривредне машине, алат, малу фарму оваца и кокошки и све што се на том имању налази.

– Мени је Бог учинио милост да могу пружити по неку малу мрвицу од онога што нам господ Јеванђељем казује. Да напојимо жедна, да нахранимо гладна, да оденемо нага, да обиђемо болесна, да посетимо заточеног – рекао нам је Стевановић. – Ја сам у Црној Реци био много пута, присуствовао сам монашењима. Тамо је, поред светог Харитона сахрањен мој и моје супруге духовник Илија, који нам је био духовни руководитељ на поклоничком путовању по светињама Свете земље. Тамо сам упознао те богољубиве црноречке монахе. Господ нас учи да се молимо и за непријатеље своје, а камоли за пријатеље. Оци и братија из Црне Реке за мене, моју чељад и моје сараднике, јесу драги и искрени пријатељи, наши драги гости са којима смо спремни поделити и задњу корицу хлеба.

Г. Оташевић

[објављено: 04.06.2010.]

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Napushtena-Crna-Reka.sr.html

+++

03/06/2010 19:37 | Београд

Монаси напустили манастир

Аутор: Ј. Т.

           Београд – Манастир Црна река код Рибарића и Епархију рашко-призренску (ЕРП) јуче је после празничне литургије, којој су присуствовали верници из свих крајева Србије напустило готово цело братство – 16 монаха и искушеника. Они ће, како је објашњено Данасу, привремено, док не пронађу епископа који ће их примити без канонског отпуста, живети у селу Лозница код Чачка.

За братством би, како је речено Данасу, ускоро требало да крену и црноречки монаси који живе у околним испосницама. У Црној реци је до примопредаје манастира Епархијској управи остао само манастирски економ Иринеј. Он је јуче по подне требало да манастир преда викару ЕРП епископу липљанском Теодосију.

У црноречком братству кажу да током привременог боравка у Лозници неће чинодејстовати и да ће, као што су раније најавили, „прихватити сваку казнену меру црквених власти, не одвајајући се од тела Цркве“.

Монаси Црне реке као разлоге напуштања ЕРП наводе губитак поверења у нову Епархијску управу, уклањање с трона ЕРП владике Артемија, његово протеривање и одлуку Синода да владици Артемију забрани духовно руковођење монаштвом ЕРП“.

Рашчињен Симеон Виловски

Одлуком Црквеног суда од 22. маја, архимандрит Симеон Виловски, бивши игуман манастира Бањска, лишен је свештеничког и монашког чина, враћен у ред лаика и на три године искључен из црквене заједнице, објављено је јуче на сајту СПЦ. Виловском су казне изречене за „немонашко и нецрквено деловање, самовољу и непокоравање надлежним црквеним властима, као и ширење неистина и клевета“, а све то ради „личне промоције, прибављања материјалне користи и обезбеђивања сопственим сарадницима и сродницима да се окористе на штету ЕРП“. Као „антиканонско и антицрквено деловање“ посебно је оцењено његово подношење тужбе грађанским судовима против Синода и епископа Атанасија.

.

БОРБА ПАДА НА НАРОД

БОРБА ПАДА НА НАРОД

 

О. Августинос Кандиотис O Епископима последњих времена

У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА САТАНА ЋЕ ОДЕНУТИ СВЕШТЕНИКЕ И ВЛАДИКЕ, ОДЕНУЋЕ ИХ У ДЕСПОТСКЕ ОДЕЖДЕ И СТАВИТИ ИМ ПАТЕРИЦЕ ДА РАЗОРЕ ЦРКВУ

“На жалост и оно мало добрих епископа што постоји је плашљиво и нема храбрости да се бори! Плаше се и боје се да ће бити рашчињени!”

“Они који су имали у себи једну малу побожност, који су веровали у Бога, када би чули о епископском чину њихова душа је дрхтала од страха! (…) (Зато) их је и бирао на силу народ да буду епископи!”

Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија Великог на силу…. А сада разни данашњи свештеници грабе на силу за себе тај епископски чин! Видите ли само која је то велика разлика. И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и црепове, може ли неко да очекује нешто добро?

Да би неко постао владика треба да је Божији изабраник или народни. А ове данашње владике ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао! И уопште данас владике у нашој Цркви ни Бог не позива а ни народ не бира.

Христофор Калива, један од мојих здушних пријатеља, веома важна личност, ми је пре неколико година рекао следеће у једном од наших разговора: “ Бре Августине, не схваташ ли ти шта ће бити? Сатана ће употребити сва средства да би уништио Цркву. Употребиће у последња времена једно од својих последњих оруђа: Оденуће свештенике и владике, лица у његовој власти и даће им одежде и патерице. А кроз те архијереје ће уништити Цркву…”.

Богохуле овде у Грчкој јеретици, богохуле атеисти, богохуле сви, јер немамо Цркву живу и слободну, јер немамо епископе који би живели да умру за нашу Веру, не постоје такви!

На жалост не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије, не постоји данас Григорије Назианзински. На жалост, и ово мало добрих епископа што је остало је плашљиво, немају храбрости да се боре! Боје се лоших, боје се да их не рашчине, јер су у могућности да их рашчине. А заборављају добри епископи, да је једно расчињење част, за онога кога рашчине такви лоши епископи. (иде у прилог Вери).

Као рашчињен је умро Златоуст, али његова слава је остала вековима у Цркви. Било би ми драже да ме рашчине такви лоши епископи и да одем у пустињу да плачем за својим греховима.

Сви ти свети очеви су се борили али данас нема борбе. Свештенство се не бори. Нема борбеног духа више. Шта ће ли се догодити? Борба пада на народ. Као на жалост и све остале потешкоће као што су економија, порези, војска, крвопролиће, мучење, све пада на наш народ. Тако и тежина ове црквене борбе пада на народ.

Сви који сте верни, станите! Ми смо последња врата страже! Неће их проћи Папизам, неће их проћи јерес, вечно ће опстати Православље.

Што се тиче мене не знам (шта ме очекује) да ли ће то бити пустиња, прогон, смрт, ја ово мало оружја што имам не предајем, борићу се до краја, да видим једну Цркву моћну и свету, као што су нам је предали Очеви наши, у векове векова.”

Део из говора Епископа Флорине Августиноса Кандиотиса ( из књиге: “Хришћани у последња времена”, и “Издаја Православне вере” – Козани 2007).

НА ПУТУ КА УНИЈИ С РИМОМ?

 

Владимир Димитријевић

НА ПУТУ КА УНИЈИ С РИМОМ?

(„Тајни“ документ коначно објављен)
         Отворен иступ кардинала Вилијема Леваде, наследника Јозефа Рацингера на челу ватиканске Конгрегације за доктрину вере, јасно нам ставља до знања да су православни екуменисти били ограничени (што их бар мало оправдава, мада није нимало утешно), или свесни обмањивачи верних чеда Цркве од Истока. Јер кардинал Левада је јасно рекао: „Циљ екуменизма је – уједињење са Римокатоличком црквом”.

И досадашњи преговори са римокатолицима то јасно показују.

Италијански блогер Сандро Магистер објавио је 23. јануара 2010. тајни документ „Улога епископа Рима у заједници Цркве у првом миленијуму“ (The Role of the Bishop of Rome in the Communion of the Church in the First Millenium). Taj докуменат је усвојен на припремном заседању Мешовите комисије православних и римокатолика, одржаној на Криту 27. септембра – 4. октобра 2008. године. Скуп је био затворен за јавност, и представљао је увод у сусрет на Кипру, одржан у јесен 2009. године. Кипарски састанак је пропао због великог противљења православне јавности (од монаштва Св. Горе, преко угледних грчких теолога, до кипарског свештенства, монаштва и верног народа.)

Зато је усвајање овог документа одложено за септембар 2010. године, када ће се заседање Комисије наставити у католичком Бечу.

Чим је Сандро Магистер објавио документ, то је изазвало пометњу међу мајсторима „тајне дипломатије“. Папски Савет за јединство кршћана изразио је жаљење због откривања информација. По саопштењу Савета, на Кипру је усвојен став да се садржај критских договора не саопштава до коначног потписивања у Бечу.

Како каже руски теолог Роман Вершило: „У документу се тврди да је, пре отпадања Рима од Православне Цркве Римској Цркви било признавано првенство над свим Помесним Црквама и на Западу и на Истоку. Римска Црква је признавана као „извор правила вере“. Њено првенство се, тобож, заснивало на томе што су Римску Цркву основали Свети Петар и Павле и што је, наводно, постојао „осећај њиховог живог присуства у Риму“ (The Sense of the Living presence), као и тиме што су они у Риму претрпели мучеништво и били погребени, као и чињеницом да је Рим био престоница царства и центар где су се укрштале саобраћајнице.

Првенствујући положај Рима документ Комисије приписује самом римском епископу. На тој основи римском епископу признаје се првенство части. Папа се проглашава наследником Светих Апостола Петра и Павла у сасвим (римо) католичком смислу.

Даље се у тексту разјашњава да се примат папе не састоји само у части, него и у власти (“The Eastern and Western Traditions recognised a certain “honour” (timi) of the first among the patriarchal sees which was not purely honorific… It entailed an “authority”).

У документу се тврди да Васељенски Сабори нису могли задобити статус васељенских без учешћа епископа Рима. Штавише, у духу потпуног папизма на папу се примењује 34. Апостолско правило о томе да епископи сваког народа треба да знају првога од њих и да ништа не чине без његовог расуђивања. Другим речима, поглавари Помесних Цркава од апостолских времена тобож признају папу за првог, за главу и ништа нису чинили без његовог расуђивања, како би требало да чине и сада.

На крају, папи се даје да има улогу судије ако окривљени епископ било које Помесне Цркве зажели да му се обрати“.

Главна тврдња овог документа састоји се у позивању на ранохришћанску Цркву, у којој је Рим био признат као „prima sedes” не само зато што је престоница државе, него и као духовно средиште. То се доказује навођењем места из посланица Светих Климента Римског, Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског, итд. Настојава се на томе да, иако је долазило до спорова осталих епископа с Римом, није долазило до прекида евхаристијског општења (случај сукоба између папе римског Стефана и Св. Кипријана Картагинског око поновног крштавања јеретика.) С друге стране, тврди се да је Свети Кипријан Картагински извор јединства епископата видео у „столици Петровој“.

Изложена је и идеја „петринске службе“ папе код раних римских епископа, попут Св. Лава, коме се приписује тврдња да је Христос Св. Петру (и само њему) поверио да напаса јагањце Његове (Јн. 21,17). Иако се наглашава да Исток никада није признавао заснивање Цркве на Петру као личности, него на Петровој вери у Христа, ипак се каже да Исток у првом миленијуму није протествовао због развоја „петринских идеја“ на Западу. Запад није одбацио Јустинијанову идеју Пентархије (пет Патријаршија: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим), али јој није придавао онај значај какав је имала на Истоку.

Најважнији исказ овог дела докуманта је, рекосмо, да евхаристијско општење није прекидано, без обзира на разлике у схватањима.

Такође, наглашава се да су у доба криза вере на Истоку епископи апеловали на папу – да пресуди (случај обраћања Св. Атанасија Великог папи Јулију). Закључак је следећи: „Мора се истаћи да је у првом миленијуму епископ Рима, као први (протос) међу патријарсима имао улогу координације и стабилизације у питањима вере и заједничарења, у верности Предању и с поштовањем саборности“.

По учесницима езотерног скупа на Криту, на раздвајање између Запада и Истока утицали су: „терминологија, менталитет и идеологија Римског Царства; промене империјалне политике које су утицале на живот Цркве; преношење престонице Царства на Исток; нагнуће и пад Римског царства на Западу, и последице које је то имало по политичку и културну равнотежу Истока и Запада; напредујуће удаљавање култура између Истока и Запада, које је водило узајамном непознавању, отуђењу и неразумевању; муслиманско ширење на територијама Александријског, Антиохијског и Јерусалимског патријархата, као и у областима Северне Африке и Шпаније; успон Западног царства Карла Великог, лични уплив извесних историјских фигура“.

Познавање тих околности би требало да допринесе уклањању препрека у обнови пуног општења.

Суштински закључак скупа на Криту, чији је завршни докуменат потписан 3. октобра 2008, састоји се у томе да су Исток и Запад били у евхаристијском општењу, без обзира на „различита мишљења“; „заједничко предање“ првог миленијума треба да послужи као „модел обнове пуног општења“ Истока и Запада данас.

То, по свему судећи, значи: паписти ће задржати своје схватање улоге папе, а православни своје, и наћи ће се у евхаристијском општењу. Уосталом, ово је већ наговештено. Свештеник др Радомир Поповић, у свом тексту „Црква у преговорима са римокатолицима“, је најавио „постравенски“ развој догађаја („Св. кнез Лазар“, 3-4/2009, стр. 25-37, и другде):

>>Равенски документ посебно третира питање саборности Цркве, али у контексту власти у Цркви, односно првенства, примата (Одељак 40 и 41). Посебно се говори о епископу града Рима и његовим прерогативима и функционисању саборности Цркве. Подвлачи се поново римоцентризам, кога у суштини није било у првом хиљадугодишту, макар не у мери и облику како то виде римокатолици. У одељку 41. се, између осталог, каже да православни и римокатолици се не слажу „око тумачења историјских доказа из ове епохе везано за прерогативе римског епископа као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом хиљадугодишту“. Овде се свесно полажу поново темељи папског првенства и васељенске духовне надлежности која нема темеље ни у Откривењу нити у црквеној историји првих хиљаду година. Ово једноставно није тешко доказати и историјским примерима. Није Рим и његов епископ био место призива (апелација) у раној Цркви како се римокатолици погрешно позивају на неке каноне црквених сабора (Сардички сабор 343. године, канони 3, 4. и 5, видети, Атанасије (Јевтић), Свештени канони Цркве, Београд 2005, стр. 273-276, напомене 15, 16 и 17)). Пример Св. Лава Првог Великог у време одржавања Четвртог васељенског сабора то очигледно показује. Папино писмо или Томос упућен сабору није био одмах прихваћен. То је учињено тек после дуге дискусије, значајних примедби и појашњења многих места у, иначе по свему православном папином Томосу. Саборни начин постојања Цркве је део и саставни део бића саме Цркве. То не треба доказивати. Међутим, ако Црква заиста постоји на саборни начин, онда аутоматски отпада власт било којег појединца, поготово универзална, васељенска власт и надлежност једног као средишта или центра Цркве Христове на Земљи. На Западу, није тешко закључити, није од почетка било тако, али временом, стицајем многих околности, расте моћ или власт римског Епископа, али на штету саборног начина постојања Цркве, који је на Истоку сачуван. Цркви се одузима она слобода коју јој је даровао Господ Христос. Папоцентрична установа саборности цркве на Западу и покушај пројектовање таквог става у самом Равенском документу је за Православну Цркву недопустиво и одудара од саме бити Цркве и њеног основног одређења. Православни не би смели ово да прихвате, јер би их такав став извео из Предања и православног наслеђа. Ако се преговори у овом духу наставе, што је најављено за идућу годину (2009) на тему саборности и власти у Цркви у другом хиљадугодишту до данас, Православни ће запасти у незахвалну ситуацију како да схвате, односно да прихвате и последња три сабора римокатоличке цркве, Тридентски (16. век) и Први (1869-1870) и Други ватикански сабор (1963-1965) који су једноставно потврдили и зацементирали папоцентризам до краја, по свему туђ и стран православном поимању и Цркве и еклисиологије уопште. Због овога би представници православних помесних Цркава пре самог наставка преговора у следећој години требали добро да преиспитају своје услове под којима треба преговоре да наставе. Ово утолико пре, јер већ сада у римокатоличким круговима се увелико говори да су Православни признали папско првенство – примат, што је римокатолицима био вековни сан, почев од Лионске, Флорентинске и свих потоњих унија.

Поводом Равенског документа огласио се у специјалном интервјуу кардинал Валтер Каспер један од сапредседавајућих Мешовите комисије за дијалог. Интервју је дао 18. фебруара (видети, zenit.org) и чини нам се био је доста искрен, али и веома јасан. Он каже да су „Православни пристали да говоре о универзалном (васељенском) нивоу власти у Цркви“ дакле, о примату. Он даље каже: „Јасно је да се овде ради о томе да само један кандидат има ову службу, а то је римски епископ. Јер у духу древног поретка (грч. таксис), у првом миленијуму римски престо је био први.“ Он исто тако упозорава да у следећим фазама преговора Православни би требало да боље и дубље осветле појам примата и појам првог, а римокатолици питање појма саборности на васељенском нивоу. Кардинал В. Каспер признаје да је Равенски документ само први корак и основно полазиште за преговоре“, али он стоји чврсто на позицијама своје цркве када констатује: „Када су у првом хиљадугодишту помесне (локалне) Цркве биле у тешкоћама, оне су често апеловале (обраћале се) Риму. Рим је био чинилац призива (апела), и већ тада,у првом хиљадугодишту играо јe веома важну улогу“. Додуше, он исто тако каже да је и у првом миленијум постојало различито поимање примата, које се као такво више развијало на Западу него на Истоку. Зато је, по њему потребно проучити детаљно први миленијум хришћанства да би се постигло боље разумевање Отаца, како Запада тако и Истока.

„У првом хиљадугодишту“, каже он „имали смо пет Патријархата, а сада имамо 15 Патријархата и неколико аутономних Цркава. На Западу смо имали развој који је довео до Првог ватиканског сабора (1869-1870) ca дефиницијом примата јурисдикције и папске непогрешивости, развој који Православље никада није прихватило. Овде имамо крупно питање, како протумачити ове различите развоје на темељу првог миленијума? То неће бити лака расправа, напротив, биће веома тешко да се прихвате Први и Други ватикански сабор“. Дакле, кардинал је ипак свестан вековима нараслих новина које су Запад све више и више удаљавале од Цркве и од, како и он каже, првог хиљадугодишта хришћанске историје.

Међутим, у истом интервјуу В. Касперова размишљања иду даље и чак већ сада нуде нека могућа решења. Он каже да унутар римокатоличке цркве „ми имамо два Канонска кодекса закона (Codex iuris canonici) – један за латинску цркву, а други за источне Цркве са којима Рим има потпуно општење (заједништво, комунија). Сагласно овим Кодексима канонских закона, примат се практикује на различите начине: на један начин у званичној римокатоличкој – латинској цркви, а на други начин у источним – присаједињеним Црквама. Другим речима речено, кардинал отворено говори о два аршина и мерила којима се руководи званична римокатоличка црква и у преговорима које води са Црквом. Ако Православни чак и пристану на пропозиције споразума око власти, примата и саборности Цркве, римокатолици ће остати при своме, али ће применити онај други Кодекс који је већ у оптицају са источним-присаједињеним Црквама.

Он је, с друге стране свестан, и признаје да римокатолици Православнима не могу да наметну систем функционисања првенства и власти којима данас живи та црква. Али, у случају обнове пуног јединства и заједништва, нови облик практиковања примата и власти у Цркви тек треба открити када је у питању православна Црква, при томе не одричући се постојећег поретка који је давно успостављен, не само са Првим и Другим ватиканским сабором. <<

Колико данашњи представници Православне Цркве аутентично сведоче Свето Предање пред инославнима, остаје да се види. Документ с Крита, из октобра 2008, рекосмо, није усвојен на Кипру у јесен 2009. Чека нас сусрет Мешовите богословске комисије крајем септембра 2010. у Бечу.

Езотерном састанку на Криту, чији документ се може наћи на www.chiesa.espрressonline.it, присуствовао је епископ браничевски Игњатије (Мидић), који је присуствовао и скупу на Кипру.

Што се донедавних корифеја Цркве од Истока тиче, они су се прославили својим јасним ставом. Свештеник др Радомир Поповић о њима у свом огледу пише:

>>У релативно новијој историји Цркве, последњих једну стотину и педесет година православна Црква налазила се пред сличним, ако не и већим изазовима. Дугорочна стратегија римокатолика доследно се спроводи и по могућству остварује. Папа Пије Девети (1846-1878) је 1848. издао своју Окружну посланицу, и на грчком језику, којом позива Православне у црквено јединство са Римом. Православни источни патријарси са својим локалним Синодима (дакле, не само Константинградска патријаршија) после само четири месеца су издали Окружну посланицу као одговор на овај папски изазов (Посланицу видети у, И. Кармирис, Та догматика т. 2,1968,905-925; српски превод у, Р. Поповић, Извори за црквену историју, Београд 2006, 425-446). У Посланици се црква назива „Божји рај“, а увек има оних који „неопрезно живе и грабе се за безбожним новинама као за новим оделом и примају у сасвим исквареном облику јеванђелско учење“ (Исто, стр. 425-6). Све новоуведене новине код римокатолика су „изврнуле целокупни апостолски образац по којем су све тајне и црквене уредбе извршаване, поредак који је древна света и православна Црква римска држала, која је тада (- пре Раскола) била најчаснији део свете католичанске и апостолске Цркве“ (Исто, 5,12). Посланица о папизму говори као о „једновлашћу у саборној Цркви и једновлашћу у раздавању дарова Светога Духа“. Говорећи о папском ауторитету Посланица источних патријараха, примењено на контекст Равенског документа, каже да папа „не украшава свој престо апостолским исповедањем, већ се стара да апостолским престолу потврди своје достојанство, а достојанством своје исповедаље“ (тачка 9). Патријарси источни се с разлогом питају половином 19. века, ко је од Отаца или од нас самих порицао њој (римској цркви), црквеним правилима дато старешинство у свештеноначалном поретку, докле год је она чувала у чистоти отачко учење“ (тачка 13). Даље се каже, да у тој цркви видимо и првенство“ које је преобраћено у господарење“ (тачка 13). Најопасније је „папино право на господарење у слободној Цркви Божијој“. Ако би се, претпостављају источни патријарси, којим случајем догодило да се папа покаје, и ми бисмо могли рећи: „Целивамо свету руку која је избрисала сузе саборној Цркви“ (тачка 15).

Сличне садржине и скоро истим поводом настала је и Посланица Антима константинградског патријарха (1895-1896) из 1895. године. Патријарх је реаговао на Окружну посланицу Папе Лава Тринаестог (1878-1903) из 1894. године. Папа се посебно у Окружници обратио и словенским црквама и народима и позвао их у јединство са Римом. Патријарх Антим посебно говори о папском првенству: „Папа мисли да сједињење може бити само ако се призна његово архијерејство и највиша духовна и световна власт целе Цркве, и ако се он, папа, призна као једини намесник (vicarius) Христов на Земљи и делилац свеколике благодати“ (Посланица, тачка 2). У Посланици се каже да Папа Лав XIII изоставља све битне и важне разлике у вери и учењу, а као главни „и тобоже једини узрок несугласице истиче питање о првенству римокатоличког епископа, и упућује нас на изворе да потражимо и видимо шта су мислили наши Праоци, и шта смо имали у првој епохи хришћанства“ (Исто, тачка 14). „Наша православна Црква Христова свагда је спремна да прихвати сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једном за свагда самовољно уведене у својој цркви многе и различите противјеванђелске новотарије, које су и изазвале жалосно отцепљење цркава …“ (тачка 3). На крају, патријарх упозорава целокупну пуноћу Цркве следећим речима: „Пазимо и чувајмо се сви лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају да варају и примамљују простодушнија срца код нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све што раде право, и обраћају ка унији, ако се само призна папа за највишег и непогрешивог и апсолутног господара целе Цркве, и јединог на Земљи наследника Христовог и извор сваке благодати!“ (Исто, тачка 25).

Изазов за Православне је био и у доба константинградског патријарха Јоакима Трећег ((1878-1884; 1901-1912) на самом почетку 20. века. Патријарх се 1902. године обратио свим помесним православним Црквама једном Посланицом у којој је скренуо пажњу на нека важна питња заједничка свим Православним. Између осталог патријарх указује и на потребу дијалога са „двема западним гранама хришћанства“, мислећи при томе на латине (римокатолици) и протестанте. Он скреће пажњу на чињеницу да поменуте западне цркве имају жељу за преговорима око постизања јединства, али исто тако каже да „није непознато да таква њихова богољубива љубав се сукобљава са непоколебивошћу ових цркава у разликама, у којима они остајући, … јављају се савршено нерасположени да ступе на пут јединства, које се утврђује јеванђелском и историјском истином. Они пак изјављују спремност, али у границама и размерама на којима се жељена догматска сагласност за нас јавља као неприхватљива могућност“ (Исто, стр. 480-481).

На патријархову Окружницу између осталих огласио се Свети Синод Руске православне Цркве из Петрограда 1903. године својом Посланицом (Видети, Р. Поповић, Извори, стр. 485-492). О латинима и протестантима Руси кажу да су „некадашња деца Мајке Цркве“ и овце једног стада Христовог које су се сада завишћу ђавола одвојиле и залутале… Нашим милим и уваженим и браћи (латинима и протестантима) познате су свагдашње жеље Рима, које су биле узроком његовог отцепљења; позната су у историји његова разна лукавства, и тајна и јавна, која су била упућена да потчини себи православни Исток; познате су скупе школе, мисионарска друштва, посебни монашки редови и друге установе,… а једино у циљу да улове за себе децу православне Цркве… Према томе, ма како да су мирољубиве речи латина, ма како пажљиво они исказивали и наглашавали своју особиту љубав и уважавање према праославној Цркви, ипак те речи не треба и не могу да сакрију од наших очију погрешке Рима; зато по прекој потреби морамо још више јачати нашу обазривост и одлучност да тврдо стојимо на непоколебивом темељу Православља и да се не заведемо никаквим лажним миром …“ (Исто, стр. 488).<<

Помолимо се Господу да и данашњим сведоцима Православне Истине (Христа Бога!) да овакво мужанство у одбрани вере од папских претензија!

Шта уче јеретици, а шта уче Свети Оци

Од свога оснивања, Црква Божја није знала ништа о догмату о „папској незаблудивости“. Тај догмат је камен темељац данашњег папизма, и паписти га се не могу одрећи, јер би тиме уништили све основе своје земаљске моћи и власти. Православни тај догмат не могу прихватити, јер би престали да буду православни. О чему се, заправо, води полемика?

Римокатоличка црква је усвојила догмат о папској незаблудивости на Првом ватиканском концилу, а формално га је прокламовао папа Пио IX, 18. јула 1870. То учење тврди.

„Ово је догма којом је божански откривено да римски понтифекс поседује ону непогрешивост коју је божански Искупитељ желео за Своју Цркву. Одлуке понтифекса непогрешиве су по питању Цркве и не могу се променити“. У „Катекизму Католичке цркве“ (Бискупска конференција Хрватске, 1994.) пише: „Колегиј или збор бискупа нема власти осим ако се не схваћа заједно са римским бискупом (папом, нап.В.Д.) као својом главом/…/ Римски бискуп, као глава бискупског збора, има НЕЗАБЛУДИВОСТ снагом своје службе када, као врховни пастир и учитељ свих вјерника, који своју браћу утврђује у вјери, дефинитивно проглашује науку вјере и морала.“

Ушта треба да верује обичан римокатолички верник кад је папа у питању. Ево одговора датом једном вернику у хрватском римокатоличком листу „Глас концила“:

>>Koje ovlasti ima nositelj papinske službe u Crkvi?

Papa je vrhovni poglavar Katoličke Crkve i suveren države Vatikan. Mene osobno, a vjerujem i druge čitatelje, zanimalo bi koje glavne ovlasti u Crkvi ima nositelj papinske službe? Može li njega itko u Crkvi pozvati na odgovornost?

           Stjepan iz Varaždina

Crkveni Zakonik kanonskoga prava za papu koristi ove službene nazive: »rimski prvosvećenik«, »Petrov nasljednik«, »biskup Rimske Crkve«, »namjesnik Kristov«, »glava Biskupskoga zbora«, »pastir opće Crkve« i »vrhovni pastir Crkve«. Sam izraz »papa« u Zakoniku se uopće ne navodi, osim što se koristi pridjev »papinski«. Svi ti nazivi za papinsku službu imaju duboko teološko i crkvenopravno značenje.

Papinska služba je služba biskupa Rimske Crkve (rimskog biskupa – kako se najčešće navodi u Zakoniku) u kojoj traje služba koju je Gospodin pojedinačno povjerio Petru, prvaku apostola. Ta služba prenosi se na sve zakonito izabrane Petrove nasljednike a sastoji se u tome da je nositelj te službe glava Biskupskoga zbora, namjesnik Kristov i pastir opće Crkve. Kad se kaže da je papa »glava Biskupskoga zbora«, onda se ističe da je samim tim što je biskup član Biskupskoga zbora, a time što je rimski biskup, papa je prvak Biskupskoga zbora, kao što je apostol Petar bio prvak apostolskoga zbora. Kad se kaže da je papa namjesnik Kristov – a taj pojam potječe iz vrlo stare crkvene tradicije a navodi se i u dokumentima i Prvoga i Drugoga vatikanskog koncila – onda se ističe da je papina riječ, odluka zadnja, protiv koje na zemlji ne može biti priziva, a takvu ovlast papa ima od Krista samoga. Pojam »pastir opće Crkve« – a tome je pojmu identičan i »vrhovni pastir Crkve« – označava prvenstvo učiteljske, posvećujuće i upravljačke vlasti u čitavoj Katoličkoj Crkvi.

Nositelj papinske službe ima u Crkvi »vrhovnu, potpunu, neposrednu i opću redovitu vlast koju uvijek može slobodno vršiti«. Da papa ima vrhovnu vlast, znači da ima vlast izravno od Boga, da nije ovisan ni o kakvoj vlasti u Crkvi i da je iznad svih nositelja vlasti u Crkvi. Zato protiv papine odluke, dekreta ili presude nema priziva ni utoka, niti tko može papu pozvati na odgovornost. Da papa ima »potpunu vlast«, znači da njegova vlast obuhvaća sva područja crkvenoga života, dakle navješćivanje, posvećivanje i upravljanje. Papina »neposredna vlast« sastoji se u tome da papa može u svako doba i posvuda u svakoj mjesnoj Crkvi intervenirati svojom redovitom vlašću. Papina »opća redovita vlast« sastoji se u tome da ima vlast nad svim mjesnim Crkvama i nad svim vjernicima, dakle vlast koja se i u teritorijalnom i u osobnom pogledu proteže na čitavu Katoličku Crkvu.

Jedinstvena je uloga rimskoga biskupa, tj. pape u naučiteljskoj službi Crkve. Zadaća naviještanja evanđelja za svu Crkvu povjerena je osobito rimskom prvosvećeniku i Biskupskome zboru. Snagom svoje službe papa je nezabludiv u naučavanju onda kad kao vrhovni pastir i učitelj svih vjernika konačnim činom proglašava da je neki nauk o vjeri ili ćudoređu obvezatan. Tom ovlašću da proglašava dogmu u dosadašnjoj povijesti papinstva poslužio se samo jedan papa, i to papa Pio XII. koji je g. 1950. proglasio dogmu o Uznesenju Marijinu na nebo nakon što je primio potvrdu od svih biskupa da cijela Crkva vjeruje u uznesenje na nebo Blažene Djevice Marije. Specifična učiteljska uloga pape pokazuje se na općem koncilu kad papa proglašava ono što biskupi svega svijeta s papom kao učitelji i suci vjere i ćudoređa prihvate.

Novi Zakonik kanonskoga prava izričito zahtijeva »vjernički posluh uma i volje nauku koji o vjeri ili ćudoređu izriču bilo vrhovni svećenik bilo Biskupski zbor kad vrše vjerodostojno naučavanje iako ga ne namjeravaju proglasiti konačnim činom«. To se osobito odnosi na papinsko redovito naučavanje enciklikama i pobudnicama.

Papina ovlast u praktičnom životu mjesnih Crkava osobito se pokazuje prigodom posve slobodnog imenovanja ili potvrđivanja zakonito izabranih biskupa. Papa također ima pravo, po svojoj procjeni, prihvatiti ili odgoditi ostavku biskupa koji su navršili kanonsku dob (tj. 75 godina) za podnošenje ostavke na upravu biskupijom ili na drugu službu koju obavljaju. Papa također imenuje i opoziva izaslanike bilo osobne, bilo Apostolske Stolice.

Osobito je atraktivno papino pravo da sam izabire kardinale, stvara ih i daje im naslov. Papa također saziva konzistorij, tj. kardinalski kolegij.

Papinoj skrbi povjerene su i ustanove posvećenoga života (redovničke zajednice i sekularni instituti). »Pojedini članovi treba da se pokoravaju vrhovnom svećeniku, kao svojem najvišem poglavaru, i zbog svete veze poslušnosti« – kaže se u Zakoniku kanonskoga prava. Papa, skrbeći za ustanove posvećenoga života i za potrebe apostolata, pojedine ustanove posvećenoga života izuzima od vlasti mjesnih ordinarija i podlaže sebi samome ili drugoj crkvenoj vlasti.

Papa je i vrhovni sudac za sve članove Katoličke Crkve, bilo da sudi osobno, bilo preko redovitih sudova Apostolske Stolice ili sudaca koje je sam ovlastio. Jedino papa ima pravo suditi u parnicama koje se tiču duhovnih i s duhovnim povezanih stvari te koje se tiču povreda crkvenih zakona, a kad su optuženi vrhovni vladari država, kardinali, izaslanici Apostolske Stolice i biskupi. Osobno je papa izuzet od svakog suđenja u Crkvi. To da papa ne može biti u Crkvi suđen, ne znači da mu nitko u stvarima u kojima je samo čovjek kao svaki drugi ne bi smio ništa prigovoriti ili ga na nešto, pa što se tiče i njega osobno, upozoriti.

Papi u obavljanju službe pomažu biskupi, osobito preko Biskupske sinode, zatim kardinali, te posebno različite ustanove osnovane prema potrebama doba (kongregacije, papinska vijeća i druga tijela) – a svi vrše povjerenu službu u papino ime i papinom vlašću.

http://www.glas-koncila.hr/portal.html?catID=6&conID=156&act=show<<

Ово учење не може се наћи у Светом Писму, иако Рим изјављује како им стихови из Мт.16;18 дају искључиво овлашћење да управљају хришћанским светом.

Историја је у том погледу јасна и читајући страницу за страницом сведочења Светих Отаца, очевидаца најранијих учења вере, увиђамо да је Стена – Христос и да исповедање вере Петра чини само првим верником -ништа више, али и ништа мање од тога. Св. Павле је недвосмислен када каже:

„Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је ИСУС ХРИСТОС“ (1. Kop.3;11).

Стена (petra) је благословена и једина је стена вере која је исповеђена устима Петровим. На овој стени исповедања вере изграђена је Црква.

               Св. Иларије Пиктавијски (око 315-368), Друга књига о Тројици

Петар није имао првенство над апостолима, већ међу апостолима и Христос им је рекао: „Саградићу на Себи, а не на теби.“

– Св. Августин (+430)

Ако верујеш да је Бог читаво здање Своје Цркве изградио једино на Петру, шта ћеш онда рећи о Јовану, Сину Грома? Шта ћеш рећи о сваком од апостола? Хоћеш ли се усудити да кажеш да врата паклена неће надвладати једино Петра, а све остале хоће…? Зар те речи нису упућене свима њима?

– Ориген, Коментари на Јеванђеље по Матеју

Христос је Стена која је даровала Своје апостоле, тако да се и они могу назвати стенама. Бог је засновао Цркву Своју на Овој Стени, и по тој Стени Петар је добио своје име.

– Св. Јероним (+419), Шеста књига о Матејевом Јеванђељу

Црква, Дом Господњи, саграђена је на темељима вере апостола и пророка.

– Св. Василије Кесаријски (+379), Друго поглавље Књиге Исаијине

Вера је темељ Цркве, јер није речено за личност, већ за веру Св. Петра, да је „врата паклена неће надвладати“; свакако да је исповедање вере оно што неће надвладати силе паклене. Исус Христос је Стена. Он благодат Свог имена није ускратио Петру, јер је он од стене позајмио постојаност и чврстину своје вере – твоја Стена је твоја вера, а вера је темељ Цркве. Ако си стена, бићеш у Цркви, јер је Црква изграђена на стени… (исповедања вере у Христа Исуса).

                                                   – Св. Амвросије (+397)

Ученици су, расправљајући о првенству, били опоменути Христовим законом једнакости, Који им је рекао: „Морате постати као деца.“

– Св. Климент Александријски (+223), „Стромате“, књ.5,гл.5

Стена на којој ће Христос саградити Своју Цркву значи веру исповедања.

– Св. Јован Злаотоусти (+407), 53. омилија на Матејево Јеванђеље

Стена је сваки који подржава Христа… ко је пио из духовне стене која ихје пратила.

-Ориген (+253), Коментари на Јеванђеље по Матеју, XII:10

Христос је рекао Петру… „саградићу тебе на Себи“, а не „саградићу Себе на теби“. Они који желе да буду саграђени на људима, кажу „ја сам Павлов“, „ја сам Аполов“, „ја сам Кифин“. Међутим, они који нису желели да буду саграђени на Петру, већ на Стени, кажу „ја сам Христов“.

– Св. Августин (+430), „Исправке“, 13. проповед

Данас се углавном сећамо оних који су блистали великим и блиставим сјајем побожности. Ја мислим на Петра, Јакова и Јована, који су кнежеви хора Апостола… Апостоли Господњи били су звезде које су обасјале све под капом небеском. Њихови кнежеви и старешине – Петар, Јаков и Јован, чије мучеништво славимо, патили су на много начина… Петар је примио милост славом која је одговарала његовом достојанству… Јакову је одсечена глава, јер је тежио да поседује Христа, који је уистину ЊЕГОВА ГЛАВА, јер је глава човека Христос, Који је у исто време и једина Глава Цркве… Апостоли су темељи Цркве, стубови и потпоре истине… из њих теку обилни потоци Божанског учења.

– Св. Григорије Нисијски (+395)

Верујем да под Стеном треба да подразумевате непоколебиву веру апостола.

– Св. Иларије Пиктавијски (+368), Друга књига о Тројици

Он (Петар) назван је стена да би на своју ВЕРУ (стену) могао примити темеље Цркве.

– Св. Григорије Богослов (+390), 26-та беседа

Реч „стена“ има само именичну вредност – она не означава ништа осим постојане и непоколебиве вере апостола.

– Св. Кирил Александријски (+444)

Јер ни Петар, кога је Господ најпре изабрао… – када је касније Павле са њим расправљао о обрезању, ништа није дрско захтевао, нити је било шта надмено присвајао тако да би се могло рећи да он има првенство, нити је захтевао да га морају слушати новајлије или они који су касније дошли.

– Св. Кипријан (+258)

Петар и Јован били су једнаки у достојанству и части. Христос је темељ за све – непоколебива стена на којој смо сви ми саграђени као духовна тврђава.

– Св. Кирил у писму Несторију

„Ти си Петар“. Стена је био Исус Христос; Петар је тек онда, када Га је исповедио онако како Га исповеда Црква, (због своје вере) и био назван Петар, Стена… између ова два мишљења, нека читалац изабере оно које је највероватније.

– Св. Августин (+430), Исправке, 13-та проповед; (Contra Julianum, 1:13)

Погледајте како Петар све ради уз заједнички пристанак и ништа не одлучује искључиво својом сопственом влашћу или старешинством.

– Св. Јован Златоусти (+407)

Стена је јединство вере, а не Петрова личност.

-Св. Кипријан (+258)

Стена је Врховни Логос; ето зашто је Петар потекао од Стене, а не Стена од Петра.

– Св. Августин, Исправке

Епископ Александријски имаће потпуни надзор и јурисдикцију над Египтом, Либијом и Пентаполисом. Исто тако, римски епископ имаће их над онима који потпадају под Рим, док ће епископ Антиохијски као и остали епископи имати потпуни надзор и јурисдикцију над оним верујућим који потпадају под њихову власт.

V Васељенски сабор, Канон 6

У руковођењу Црквом, сваки епископ има слободу одлучивања по својој сопственој вољи, одговарајући једино Богу за своја дела. Нико од нас се не сме поставити као епископ над епископима, нити приморати свог брата да му се покори; сваки епископ Цркве има потпуну слободу и овлашћења; као што њему не могу судити други, ни он не може судити другима.

– Св. Кипријан (+258)

Погледајте (у Делима апостолским), да после Петра говори Павле и нико не приговара. Јаков посматра и остаје миран, јер је првенство Цркве било поверено Јакову.

– Св. Јован Златоусти (+407)

На питање да ли за римско првенство, формулисано као такво на Првом ватиканском концилу а такође, нажалост, и на Другом, уопште може бити места (у православној еклисиологији)… мора се категорички негативно одговорити… Чим је папа почео да посматра своју епископску власт темељно различитом од власти осталих епископа, за њега је постало немогуће да и даље остане у заједници са Православном Црквом… Православна мисао води ка радикалном одбијању римског првенства у стварима јурисдикције и по питању непогрешивости.

– Православни богослов С. Харкианакис

Ако и ми кажемо, „Ти си Христос, Син Бога живога“, онда и ми постајемо Петар… јер свако ко се саобрази Христу постаје Стена. Да ли Христос даје кључеве Царства искључиво Петру, док их остали благословени људи не могу добити?

– Ориген, Омилија на Јеванђеље по Матеју, XIII

Данас се ранохришћански Оци и Учитељи Цркве не читају довољно. То је потребно више него икад, јер је мисао нашег времена магловита и неодређена, као и стога што постоји доминантна тежња духа да се занемаре и пренебрегну суштинске и виталне разлике у трагању за привидним, спољашњим јединством, за коришћењем приближно истих термина или сличних фраза које не засецају јасно и отворено у корене ствари о којима се дискутује. Оци и Светитељи који су сачували и изградили Цркву нису били толико слепо заљубљени у јединство ради јединства да би могли допустити и најмање умекшавање или прилагођавање Истинитог Учења нежним осећањима или због жеље да се не повреди уважено пријатељство. Они такође нису могли ћутати само зарад конвенционалне љубазности или учтивости када би се њихови пријатељи придржавали догматских грешака или били следбеници недоличних радњи. Благо, попустљиво, олако толерисање грешака по питању Вере, тако карактеристично за савремену Цркву и данашње верске поглаваре, није било она стена на којој је Црква саграђена, нити најјача тврђава вере која је кроз векове сачувала Хришћанство и Цркву.

– православни свештеник, о. Михаил Гелсингер

Свето Писмо више пута упућује на „угаони камен“ као на стену, док је Исус Христос једини темељ на коме се може изградити Црква. На сваком месту Библије, подједнако и у Старом и у Новом завету, када се употреби реч „Стена“ видимо да упућује на Божанство или на веру у Свемогућег Бога… а свакако не на Петра. (Изл.17,6; 33,12; Закони пон.32;4; 32,15; 32,18; 32,31; 1. Сам.2.2; 2.Сам. 22,2; 22,32; 22,47; 23,3; Пс.28,1; 31,3; 62,2; 89,26; 92,15; 95,1; Иса.17,10; l.Kop.10,4).

Од свих Отаца који су тумачили те одломке у Јеванђељима (Мт.16;18), ниједан од њих не примењује их (те одломке) на римске епископе као на Петрове наследнике. Колико се Отаца бавило тим текстовима, па ипак ниједан од оних, чији су коментари дошли до нас – Ориген, Златоусти, Иларије, Августин, Теодорит – није дао ни најмањи наговештај да је Петрово првенство последица наименовања и обећања датог Петру. Ниједан од њих стену ли темељ на коме ће Христос саградити Своју Цркву није протумачио као обавезу дату Петру да би била пренета на његове наследнике, већ су под њом (стеном) подразумевали или Самог Христа, или Петрово исповедање веровања у Христа, а често и једно и друго, или су, пак, мислили да је Петар био темељ заједно са свима осталима, на дванаесторицу који су сви заједно камени – темељци Цркве.

– проф. И. фон Долингер (19. век)

Кардинал Левада јасно је рекао да је циљ римокатоличког екуменизма унијаћење – сачувај свој обред, али признај папу. Стога понављамо: православни екуменисти су или умно ограничени, па зато неспособни за вођење дијалога с „лукавим латинима“, или наивни (па опет неспособни за вођење дијалога с „лукавим латинима“), или злонамерни (умртвљују свест правоверних из криптоунијатских разлога лажући их да они папистима „нешто сведоче“). Било како било, Црква од Истока никад неће признати папу римског док год он остаје непокајани јересиарх. Борећи се за чистоту православне вере, спасавајмо своје душе, и душе својих потомака, да нас се преци не би постидели кад их сретнемо пред Престолом Божјим.

 

Извор: http://borbazaveru.info/content/view/2117/1/

ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА УДАРАЦ

Империја узвраћа ударац

 

Лажи и клевете епископа бачког Иринеја грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа у вези последњег јавног линча владике Артемија.

У бездушној и бескрупулозној кампањи и медијском линчу владике Артемија наслушало се српско уво ових дана свега и свачега. И тек што смо помислили да нас више ништа не може изненадити из уста епископа бачког Иринеја, звекнуше нас по глави (к’о неким чекићем, што би рекао његов аустралијски имењак) нове ,,вести из несвести’’, јер при чистој свести и  здравој памети, то прочитати и нормалним умом прихватити било би заиста немогуће.

Интересантне су Иринејеве језичке и логичке бравуре, препуне недоказаних и недоказивих силогизама, на које смо и досада у његовим изјавам навикли, мада је овим последњима већ прешао у ,,будибогснама’’ (како често воли да се изражава његов брат по лажима, умировљени Атанасије) трансценденталну сферу.

Запрепашћујућа је и отровно трновита чињеница да епископ Иринеј у свом последњем ,,утуку на утук’’, датом грчкој црквеној агенцији Ромфеа, на много места употребљава израз ,,Црква Србије’’, угледајући се, верујемо,  на сличан израз, ,,Црква Грчке’’(η Εκκλησία της Ελλάδος.).

Иако је тај израз могућ и прихватљив у Грчкој православној цркви, јер њена јурисдикција обухвата само територију државе Грчке (осим делова у Епиру, који су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), такав израз никако није и не може бити прихватљив за Српску православну цркву, чија се јурисдикција простире далеко ван граница државе Србије (овакве каква је, измучена и мала да, чини се, мања не може бити, мада српским непријатељима и даље превелика), на традиционалном простору јурисдикције Пећке патријаршије на Балкану, као и парохије и епархије СПЦ у дијаспори, што је онај учени правник-попа из Подгорице, а духовни изданак умировљеног Атанасија, негде недавно веома разложно и учењачки објашњавао.[1]

Да ли је и ово један од покушаја преосвећеног Иринеја да покаже, и још једном на мала врата прогура идеју о предавању дијаспоре под омофор Цариградске патријаршије, што су њене намере и претензије, имајући у виду све већи недостатак лаоса са којим се Цариградска патријаршиија, којој су већина митрополита титуларни (укључујући и код нас толико ,,свеопеваног’’ митрополита пергамског Јована), суочава, под тешким и све тежим историјским околностима у Турској? Или, како пише протојереј Радомир Поповић: ,,…Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету.’’[2] Овај апетит Цариградске патријаршије, наравно, није од јуче, већ те претензије за ,,опаповљењем’’ Цариградског патријарха и његовим претензијама на читаву православну дијаспору, на његово постављање и представљање као ,,православног папе’’ дужег су карактера, и о њима је лепо писао проф. Сергије Тројицки још 1957. године у свом тексту ,,О јединству Цркве’’[3], описујући догађаје још од прве половине прошлог века.

Сада видимо да и у нашој јерархији, барем код појединих епископа, влада загрејаност за такве, православном учењу и етосу стране, претензије, барем код оне мање-више сталне поставке ,,еминентних’’ епископа, врсних теолога, који на таквим скуповима, од Алепа, преко Београда, Равене и многобројних Шамбезија, радо учествују, послани од Светог Синода, а представљајући, ваљда, глас плироме Српске православне цркве потписујући, будибогснама, све и свашта, јер, док год је на грчком језику, нема зиме.

Да ли нас, а и грчку јавност, епископ Иринеј полако припрема на оснивање Православне Цркве Србије, од које ће се полако одвајати Православне Цркве Црне Горе, Хрватске, БиХ па све до Православне Архиепископије Косова? Знамо да је на четвртој предаборској конференцији у Шамбезију, јуна 2009. на којој су учествовали и архијереји СПЦ са горње фотографије, одлучено да се ,,препоручи’’ оснивање Епископских конференција у православној дијаспори.[1] Ту су препоруку већ усвојили Православни епископи у Немачкој па су недавно већ основали КОКИД (Комисија Православне цркве у Немачкој), којој председава митрополит Августин из Васељенске патријаршије.[2]

Затим нас је на сајту СПЦ затекла вест и да постоји неки Епископски савет Православне цркве у Црној Гори[3], што је очигледан корак ка њеном поаутономљавању, јер, изгледа, ,,Архиепископ цетињски’’, кад већ није успео да постане патријарх, а ни световни владар Црне Горе, очекује да постане барем суверен ,,Православне цркве у Црној Гори’’.

И о томе засад толико. Осврнимо се, међутим, на синтагму толико пута поменуту у саопштењу агенцији Ромфеа у једној, другој, или инакој верзији, а то је: Свети Синод. Интересантно је запазити колико све језичких бравура чини поменутом синтагмом епископ Иринеј, да се убоги читалац просто губи у мору модификација и значења (грч. η Σύνοδος, се у грч. црквеној терминологији користи у значењу Сабор), од израза ,, Свети Синод Јерархије’’, ,,Свети Синод’’, ,,Синод Православне Цркве Србије’’,  ,,Синод Јерархије Православне Цркве Србије’’, све до ,,Стални Синод’’ и ,,Стални Свети Синод’’.

У Грчкој Цркви заиста постоји институција Сталног Светог Синода, под председавањег Архиепископа атинског, и броји 14  чланова. Задатак му је да обавља и надгледа редовне црквене послове у току године, између два заседања Сабора Архијереја. Чланови се бирају на годину дана (осим председавајућег Архиепископа) и у последњих шест година само се једном десило да један Архијереј (Ксантија и Перитеорија, Пантелејмон) буде два пута члан Сталног Синода. Дакле, иако му је име стални, чланови се редовно мењају, и готово сви епископи (митрополити у Грчкој Цркви), измењали су се у последњих неколико година као његови чланови.

У нашој помесној цркви, пак, иако му назив и није стални, Свети Синод готово увек да има исте чланове, који се само, једни те исти, мењају ротацијом, и, као такви, учествују на свим међуправославним, међухришћанским, међурелигиозним па и политичким конференцијама, бивајући многоструко одговорни (и одговарајући), и исто тако стављајући, без претходне сагласности и одобрења Светог Архијерејског Сабора, потписе у име Српске Цркве на све и свашта. Јер, заиста, они су стални и непромењиви. И само још недостаје да нам у једном од својих телевизијских обраћања владика бачки, убедљиво и несумњиво, у духу новог Краља Сунца узвикне: ,,Људи, па Црква –то сам ја! А ,,Ја’’ што каже, то се не спори, упркос оноликог климања главом, оне вечери у емисији Упитник, у знак одобравања на констатацију новинара Ракочевића како Цркву треба посматрати критички.

Предугачак би био овај текст када бисмо се осврнули на све недоследности, полуистине, као и отворене лажи и клевете које Епископ Иринеј износи у свом саопштењу. Ипак, неке је још неминовно поменути. Кренимо, дакле, од чињенице да сасвим упрошћено, да не кажем (божемеопрости) лажно, представља грчкој јавности ситуацију око обнове српских светиња на Косову и Метохије, наводећи да су светиње обнављали и васпостављали стручњаци међународне заједнице (овде сад неминовно иде оно sic!, тако драго умировљеном владики Атанасију). Где је он од оног мора шиптарских фирми и ,,експерата’’, који су тако ,,приљежно’’ обнављали цркве видео међународне стручњаке, није нам познато. Оно што нам је, пак, познато, јесте да тендере за ,,обнову’’ цркава не расписују никакви међународни стручњаци нити институције, него приштинско шиптарско министарство културе. Остављајући на страну политички и национално катастрофалне импликације дувања у леђа косовској независности, предајући њиховим институцијама на ,,обнову’’ наше светиње (па онда и на ,,чување’’ шиптарској полицији), довољно је писано и о самој стручности тих ,,обнављача српске баштине’’. Не, ништа од тога није проблем, по Иринеју једноставно неразумни Артемије није хтео да призна, преузме и освети цркве које су обнављали и васпостављали међународни стручњаци (ваљда ћемо да чујемо и неко име од међународног значаја). Битно да је, како нам преосвећени лепо каже, народ тражио. О каквом и ког народа догађању овде прича, ником није тачно познато.

Друга ствар на коју се треба осврнути јесте од владике Иринеја веома суптилно суптилно увлачење тезе о г. Џатрасу као старокалендарцу (иако је и сам Иринеј, ваљда, старокалендарац), знајући колико је грчка јавност, до алергичности, осетљива на ово питање. Онда се и само намеће питање: Па шта ако је старокалендарац? Није ваљда вл. Артемије са њим расправљао о календару, него покушавао да са човеком, очигледно способним и добронамерним, пробије медијски мрак и сатанизацију Срба којом се последње две деценије осликавају Срби у америчкој јавности. Чуди оволика ревност и новокатарство епископа Иринеја па се човек с правом пита да ли би он одбио, ако не помоћ, а оно бар разговор с Оливером Дулићем зато што је римокатолик, или са Љајићем, пошто је муслиман?

Међутим, сада седите, пошто оно што ћете прочитати није безопасно за слабе нерве. Г. Џатрас уопште и није старокалендарац, него припада једној парохији званичне Грчке православне архиепископије у Америци, која је под омофором Васељенске патријаршије!!! Чињеница проверљива, а надамо се да ће и г. Џатрас, ако је ове Иринејеве небулозе негде прочитао, јавно и да одговори на њих.

И за крај, молећи читаоца за опроштај због дужине овог писанија, потребно је неминовно осврнути се на читав приказ, наравно, по Иринеју, ситуације око седница ,,Сталног синода’’, и позивања, непозивања, присуствовања и неприсуствовања, као и одлучивања у вези и о владики Артемију.

,,Преосвећени Иринеј тврди: На крају је епископ Артемије још једном позван да дође код најблаженијег Патријарха и Светог Синода 11. фебруара у Београд, да расправе о исходу новонастале ситуације. Епископ Артемије се појавио на састанку, док је група његових следбеника и подржавалаца одржала протест пред зградом Патријаршије. Након што је преосвећени Артемије остао при ставу да не изврши одлуке јерархије и одбио покушаје да се нађе начин договора, одузето му је право да управља епископијом до завршетка канонског поступка који је започео Стални Синод.’’

Дакле, епископ бачки тврди да се опет тога дана, док су, ако добро разумемо, фанатизовани монаси, монахиње и верници, попут неке неваспитане и агресивне руље, мирно стајали, отпевали понеку црквену песму и молили се Богу за свога Архијереја, Епископ Артемије је учествовао на седници синода, пре које ништа није било решено, него, због његове упорности  на ТОЈ седници, и одбијања да се нађе заједнички језик, од истог тог Сталног синода, привремено разрешен управљања епархијом. Треба напоменути да се ТА седница синода, уз мирно певање и молитву ,,фанатизованих следбеника пред Патријаршијом’’ одржала не 11. него 13. фебруара, у суботу, зашта постоји обиље доказа, и надамо се да је ово преосвећеном Иринеју била само писана омашка, а не и још једна намера да на неки начин изигра и превари Грчку Цркву и грчку јавност. Но, нека му га!

Послушајмо сад шта о том догађају, и свом упаду у Грачаницу каже умировљени Атанасије:

Да би човек могао боље да се снађе у овој гомили неповезаних конструкција, ево и транскрипта:

Нисам ја дошо овде да пљачкам и освајам, ал ево, зашто сам ушо пре. Они су блесави! Знајући да се спрема долазак, такви какви су дошли…знајући да је Симеон у…све се зна се, пазте све се зна…он је за време комисије овде двеста пута телефониро да утиче на, на, као што је и 2006… скривали документа. Однео је два велика куфера, не можемо да нађемо шта је однео. Јер мисли да ће нас заварати. Даклем ја сам реко: Људи ја морам да идем раније! ОДЛУКА ЈЕ БИЛА ДОНЕТА НА ПРЕТХОДНОМ СИНОДУ , неколко дана… али одлуке синодске важе кад се потпишу, није само била потписана, и чекало се да дође Артемије, да пред њим потпишу и одма да му уруче. Тако је и било и он је потписо да је примио. Али, одлука је важећа! И ја сам реко: Људи ја морам да идем пре! Знам шта је, знам каква је ситуација, у смислу (…) шта ћу затећи. И, проста је ствар, то нисмо њима открили, зашто? Зато што би могли да нас изненаде, забарикадирају се горе…у договору са Патријархом ја сам стиго у Куршумлију сат после потписа, не сат, није ни био сат, у дванаес и једанаес је потписано, пре дванаес сам био у Куршумлију. У Куршумлију ме је чеко факс, код свештеника, узмем факсове и за сад времена стигнем у Грачаницу са овлашћењима. Они су блесави!… јер мисле да смо ми…сисали весла… и ушли смо, узели, само променули браве, нисмо ништа разваљивали, овај, у… тај… инфо службу, узели смо благајну, овај човек био ту, узели смо секретаријат… е тај је велика мутивода, несрећа та… није тео да оде кад сам га ја смено. Кажем: Владико, оћемо ли опет почети испочетка. Једва је отишо, тај Иринеј, велика мутивода! Прво, монах секретар епархије, шта ће он ту? Довео сам оца Срђана да ми помогне, јер зна и све… и вероватно се човек неће никада вратити. И онда је дошо Артемије, његово нисмо такнули! Да, отишли смо у Симеонову собу, нашли смо масу торби, препуних, зашто није однео, не знам. Али, то што је он побего (лупање шаком о сто) ко кукавица, мењајући двапут кола да оде у Грчку. Извезли су му други његова кола која су та, епархијска, ауди. Дошо је један из грчке банке, Македонац, Алфа Банка, да га превезе, па му превезо кола, што му све то требало? Исконструисање пријема његовог код Пирејског је сада у току, највероватније су датуми…мењали… то се види, видећемо како ће то бити, поништен је његов пријем…

Дакле, агенцији Ромфеа Иринеј тврди да, пошто владика Артемије није хтео на последњем састанку Сталног Синода да се договори и изврши одлуке, тек онда Синод доноси одлуку. Умировљени пак, Атанасије, тврди да је одлука већ претходно била донешена, а само није била потписана, и требало је да се Артемије позове и само пред њим потпише. Или Иринеј лаже грчку, или пак Атанасије српску јавност!

И на крају, у једној реченици, долази јасно разјашњење очекивања и нада епископа Иринеја, па каже: ,,Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт Преосвећеног Артемија.’’ Ко су ти многи, није нам познато, знамо да је он тај један, иако, очигледно, његов глас (Црква-то сам ја) вреди за многе, а ту своју жељу поодавно није крио. Што је баби мило, то јој се и снило, каже народ. А преосвећеном Иринеју снило се и привиђало, изгледа, много, па ни сам више не може да разлучи праву од виртуелне стварности.

Много би се још ствари из саопштења могло изанализирати, али, већ смо прешли дозвољену границу дужинске пристојности једног текста, а да се пажљили читалац не замори. Ствар је сложена и тешка, противник наоружан и опасан, пресуде већ на столу, донешене и полуизвршене. Но, каже наш мудри народ: Не рече Туре: ,,Ако Бог да!’’ Стога Тебе молимо и преклињемо, Господе, дај Ти, по својој милости и правди! Амин!

П. Ш.

11. март 2010, Крушевац
[1] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/patrijarh-srpski-ili-patrijarh-srbije-q.html

[2] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/angazovanat.htm

[3] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/OjedinstvuCrkve-Trojicki.htm

[4] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_sa_cetvrte_predsaborske_svepravoslavne_konferencije_sambezi_6-12_jun_2009_godine

[5] http://www.spc.rs/sr/osnovana_episkopska_konferencija_u_nemackoj

[6] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori

http://www.eparhija-prizren.info/novo/2010/03/империја-узвраћа-ударац-2/

НЕ МОЖЕ СЕ ГРАД САКРИТИ АКО НА ГОРИ СТОЈИ!

НЕ МОЖЕ СЕ ГРАД САКРИТИ АКО НА ГОРИ СТОЈИ!

 

 

 

Медији, на челу са Блицом, Б-92, РТС и ФОКС-ом су навалили сложно против владике Артемија, као интернет огранак придружују им се „форуми студената теолошког факултета“, на челу са две удрне игле новотараца, хипи-геј форуми „ЖРУ“ и „Верујем“.

У овако мрачној и загађеној атмосфери изненађује здраво размишљање поштеног народа који и поред овако осионе и клеветничке кампање успева да остане у истини недотакнут њиховим лажима.

 

(ово је само неколико одабраних интернет коментара и реаговања поводом догађања у СПЦ и Епархији рашко-призренској, и најновијег прогона Владике Артемија)

 

*** 

Нажалост, сви одговори се своде на то да је одлуку донео Синод, да су Синод и Сабор вођени Духом Светим и да су њихове одлуке по дефиницији увек исправне. А то просто није тачно. Да је тако, онда би кроз историју сви сабори и синоди доносили исправне одлуке. Сви знамо да није тако. Примера има колико хоћете. Да ли је било разбојничких „васељенских“ сабора? Да ли је сабор у Цариграду протерао Св. Јована Златоустог? Исто је учинио и сабор у Александрији са Св. Атанасијем. Је ли практично цело правовславље осим Марка Ефеског потписало унију у Фиренци?
Помесни Сабор је кињио и прогонио св. Нектарија Егинског. Сабор Руске Цркве је донео 1972. године одлуку о интеркомунију са римокатолицима. И шта ћемо сад?
Знамо да су све те одлуке биле неисправне. Ја не оспоравам начелно ауторитет Сабора и Синода, али и не тврдим да је свака њихова одлука по дефиницији исправна.

 

***

 

владика мора по директиви пентагона бити уклоњен 

 

***

 

Срамно и жалосно.
Како ни мало немају поштовања према преосвећеном владики Артемију, поступили су према њему као према тешком злочиинцу, без милости и без икакве шансе да се брани. Чак нису уважили ни мишљење народа.

Вероватно да је СИНОДУ неко утерао страх у кости, неко ко је наредио цео поступак. Кад је патријарх Иринеј одржао беседу после хиротонисања, сутрадан је Тадић посетио новог патријарха и пренео му америчке налоге. Патријарх се извињавао муслиманима, али нико није схавтио због чега.

Одмах после тога Тадић иде у Дечане као у кафану, не уважавајући владику Артемија као представника и достојанственика цркве и домаћина! Какав простаклук……
Невероватно како се понавља српска историја – свој своме скида главу. Потурчавање није завршено.

***

 

Један од тужнијих дана за нашу цркву,дан који ће остати упамћен у историји СПЦ.А зашто време ће показати,нажалост последице ће бити несагледиве.Оно чега сам се давно прибојавао,али и надао се да се неће десити десило се.
Још један праведник,је доживео да му слуге запада,и масона,задају ране.
Дрзнули су се на најподмуклији начин да оклеветају Владику Артемија,и тобоже прогласе га за човека склоног крађи и финансиским малверзацијама.
И показали су се још и молостиви,може да остане у неком манастиру,по својој жељи.Која великодушност.
А да ствар буде тргична,за администратора постављају Епископа који је у пензији,болестан,са сломљеним вратом.
Надају се да ће Атанасијева вика и галама да утера страх у кости монаштву на Косову,можда само оном у Дечанима.
Мене лично је толико потресло ово дешавање унутар Цркве,да заиста ја лично немогу,да останем равнодушан. Од данас на многе главешине СПЦ ја немогу гледати као на своје духовне пастире,већ као на слуге запада и екуменизма.

Хвала Богу па сам школу завршио на време,тако да сам се научио правој вери,није било Зизијуласа ни Игњатија,учили смо Јустинову Догматику.

***

 

Ти баш ниси у току. Обавиће он посао у рашко призренској баш добро као што га је својевремено обављао у Жичкој. Још само Зокија да му врате.

Слава Богу да ето и данас имамо оне које за веру православну страдају. Ни веће милости ни среће! Аксиос владико Артемије!!! Аксиос, Аксиос, Аксиос!!!

 

***

 

Многе ствари сам видео својим очима,четири године сам провео на теолошком и нагледо се свега и свачега,па кад боље размислим ко све и не заврши теолошки,није ни чудо што имамо стање какво имамо. Вера,поштење,доброта то се нестиче дипломом.

А Оно да је Атанасије свашта причао против Американаца то стоји и против Милошевића,али га још ниједанпут нисам чуо да је критиковао ову жуту власт,предвођену Борисом.Оштар је на језику,зна и да опсује,али ове сада на власти не узима уста,вероватно му се свиђају.

И о поштењу појединих Епископа небих,јер бих упао у тешко искушење,а судија нисам,нити желим да будем.

А да ме боли ово што су урадили Еп.Артемију,боли и то не мало.

Боли ме што се уништава српско национално и духовно биће.Шта ће нам држава у којој нам странци бирају владу,министре,епископе

***

 

 

***

 

Браћо и сестре,

При свим овим догађајим веома је важно нагласити неколико веома контрадикторних ствари и чињеница, које упадају у очи и парају уши. Те чињенице нико у званичним круговима не објављује и оне се покушавају прикрити.

Прво: Било је важно да се јавност припреми на све ово.

У данашње време, свеопште раслабљености и слабе воље и жеље за дубље испитавања сваког догађаја и здравог расуђивања веома је лако манипулисати људима. У том смислу већ дуго времена медији шпекулишу, јер нема никаквих доказе, о нелегалним радњама у Епархији рашко призренској. У томе највише предњаче медији под контролом (а сви су мање више) страних обавештајних служби и домаћих плаћеника.

Србског човека сиромашног, али поштеног најлакше је придобити тако што се борите против лопова, тј. у овом случају „ви“ некога разрешавате функције јер је тај негде нешто „покрао“. Након, првог таласа информација и ширења отрова. Стварне чињенице које би се накнадно и појавиле немају свој ефекат и више нису битне. Србски човек који је због свих својих проблема већ у „нок-ауту“ само површно задржи ту прву припремљену информацију, и на основу ње формира свој став.

Друго: Важно је да неко одради ствар на терену

Атанасије је пензионер и то је пензионисан на своје лично тражење јер није способан (због болести) да води своју епархију. Међутим, гле чуда напрасно оздрави кад је требало да администрира другим епархијама СПЦ (жичка, рашко призренска).

Веома чуди то како се и зашто журило СА Синоду и Атанасију да што пре упадну у службене просторије Епархије рашко призренске. Буквално 15 минута након објаве СА Синода о његовом наименовању за админстратора ЕРП, Атанасије је са својим „асистентима“ ушао у Грачаницу иако је по одлуци Синода примопредаја требала да буде у недељу. Дакле шта је пензионисани епископ Атанасије већ у суботу преподне радио у Грачаници?
Даље тако хитра појава пензионисаног епископа Атанасија у Грачаници може значити само две ствари; или је пензионисани епископ Атанасије од Београда до Косова летео авионом или хеликоптером, а за то треба сагласност међународних окупаторских снага или је већ био доле, што ће рећи да се за одлуку СА Синода знало унапред.

Пензионисани епископ Атанасије је упао у све службене просторије ЕРП, сем келије епископа Артемија, дакле канцеларије са администрацијом и благајном су биле без примопредаје узурпиране. Брат брату не упада у његове просторије нити у његов дом без њега и без његове сагласности. То браће не чине, али ето „брат“ пензионисани епископ Атанасије чини.

Даље, ако се врши примопредај било предузећа, било школе, или било које друге установе основни је ред, а и закон налаже да се примопредаја изврши уз присуство претходника, односно онога који је био надлежан за период пре преузимања институције. То је у овом случају избегнуто.

И ко сад може реће и да нешто од докуметације није склоњено или да нешто друго није подметнуто. Ко, господо? Нико. Једноставно гледајући у овој напаћеној Србији како се они на власти разрачунавају са политички противницима и неједномишњеницима где прво подметну и накалеме све и свашта, стрпају их три-четири месеца у истражни затвор, а после се ти брани… И шта би онда чудило ако се отац Симеон Виловски склонио. Он то сигурно није учнио без благослова свога духовника.

Треће : Безакоње

Приликом доласка у Грачаницу владика Артемије проналази да су све келије проваљене. Владика Артемије је изолован. За све оне који у то не верују најбоље је погледати снимак који се појавио на РТС кад монаси ЕРП питају дечанске монахе, да виде свога владику. При томе траже или да се позове владика Артемија да изађе напоље из Грачанице и да им се обрати или да они прођу у Грачаницу да га виде. Дечански монаси, то одбијају и по своме већ опробаном рецепту узвараћају силом. Све се ово истинито и лепо види на снимку који је објавио РТС. На жалост овај снимак не обухвата део кад и окупациона војска шведског батаљона помаже „дечанцима“ да опструишу улазак србских монаха ЕРП у Грачаницу.

Круна свега: Ко то брани србским монасима да уђу у свој србски манастир?

Зашто неко брани србским монасима да уђу у србски манастир и да виде србског епископа?

Шта неко хоће да сакрије, кад примењује комунистичке методе забране уласка у манастире?

Индикативено је то што се на капији манастира Грачанице види велики број цивила! Цивила који бране србским монасима ЕРП да уђу у србски манастир? Ко су ти цивили који бране србским монасима да уђу у србски манастир и за кога они раде? Са чијим благословом?

У свим овим одлукама, дешавањима очито је да нема трунке ни љубави, ни људскости, ни смирења, ни закона.

Бранити србским монасима и мирјанима Србима да уђу у србски манстир, ко то може радити и у чијем је то интересу!?

То је чиста сила, а свакој сили дође крај, пре или касније!!!

***

 

Мени постављање администратора који од првог дана износи увреде, осуде и пресуде једноставно не делује као добронамерни покушај да се проблеми реше.
Чини ми се да они тек почињу да се стварају…
Ако се погледа ситуација у Жичкој епархији и какве су се ствари тамо догађале то баш и није нека препорука за избор одговарајуће личности за ситуацију у којој се налази Рашко-Призренска Епархија.
Пошто су медији пуни вести о насилном покушају монаха да уђу у Грачаницу, морам да поставим питање:

Да ли је вл.Артемију дозвољен контакт са верницима и да ли постоји одлука СА Синода о забрани уласка у Грачаницу? 

 

***

 

По плодовима њиховим познаћете их (Мт 7, 16; 7, 20).

 

***

 

Овде је реч о политичкој чистки и то таквој каква је достојна поређења Титиних времена.
ДС је, чини се, пронашла неку заједничку формулу са страним непријатељима како да они узму Космет а да изгледа да га ми никако нисмо дали (али виша сила, шта да се ради!) и сад у остварењу тог плана смета владика Артемије. Смета већ дуже време и свашта су покушали да га смене али није успело.
Зато сад отворено насиље према њему.

 

***

 

А коме није мрско нека само испрати “ новију историју „, писања, нагињања, “ брањења владика, Синода и Цркве “ од стране неких учесника на овом форуму од почетка и биће му све јасно да јасније не може бити…
Више ми се огадише ови на форуму што све они имају неко Богом дано право да бране и Синод и државу и владике и председнике и сваку врсту власти ма била она световна јал’ духовна, ето баш нашли да их бране од мене и оних Срба који се овде осећају данас баш као ја… Бране и то све уз неко љигаво кревељење и намигивање… Ал’ све они бране, ал’ онда једног нападају, па опет све редом бране, те мир, те слога, те браћа, те вако, те нако, па онда ај’ опет по једној страни ошини…
Мука гледати…

***

 

‘Псеудозилоти“ и “псеудомонаси“ дође му нешто као кад другосрбијанци викну “клерофашисти“ и “националисти“.
Не знам зашто али некако ми слична реторика.
Не могу да се отмем утиску да долазе из исте кухиње.

***

 

Владика Артемије, и „побуњено монаштво“, како га назва куратор, никако да дође до речи и мени се ово све мање свиђа.
Ја сам написао један кометар у Политици у којој сам и њима скренуо пажњу да стално дају простор само једној страни. И неће да објаве тај коментар. а објављују све што је против Артемија.
Политика почиње да подсећа на најбоља времена из Одјека и реаговања, која су сами новинари писали.
Овде се ради о политичком линчу, и то преко медија!
Куратор сад каже како су они још 2005. рекли да се фонд за народне кухиње на Космету користи за приватни луксуз!
Пази, молим те! А коме су они то рекли? И шта су чекали 5 година?
Ако се то покаже истинито, поред оптужбе за ове што су злоупотребили фонд за гладне подићи оптужбу и против ових што кажу да су знали за то одавно. Ако су знали били су дужни да пријаве органима гоњења. Како то нису учинили, криви су за саучесништво.
Мислим да брука овде постаје све већа и већа.

***

 

Дивим се поверењу које поједина братија гаји, како сами кажу, ”према Синоду сопствене цркве” (цитат по сећању). Та братија би у доба потписивања флорентинске уније прешли у унијате, јер је највиша инстанца цариградске патријаршије пристала на унију (а истовремено би се клели како и светог Марка поштују). Та братија би у доба светог Максима Исповедника прешла у монотелите, јер је и црквени врх тако поступио. И тако даље…
Хвала Богу, након последњих догађаја, и слепцу је јасно ко је ко у нашој Цркви. Господ рече: ”По делима ћете их познати”, и заиста, по делима их и познајемо. Ниједан честит православни Србин не би ставио свој потпис испод потписа портпарола Сабора, на саопштење поводом посете зликовца Бајдена.

***

 

 …. Господ Исус Христос је рекао „по плодовима њиховим познате ће их“, а мислим да свако ко искрено жели да види истину и има храбрости да напусти лагодан пут угађања себи и компромиса са савешћу, може да види како су се показали ученици Аве Јустина. Знамо да је Ава био врсни познавалац литургије и да сам није ништа мењао нити му је падало на памет да ишта промени. Ако се не варам он је папу назвао архијеретиком, он у својој беседи ГРМИ „Ко сте ви да прекрајате науку Христову и да било шта мењате у Цркви“

Ко је ишао на разговоре са папом, ко заједно служи са католицима и осталим јеретицима, ко уводи новотарије у Цркву, а ко храбро остаје на бранику вере и нације не мењавши ништа ни за јоту. Да ли се сви ученици Аве Јустина придржавају његових поука или то само епископ Артемије чини? И гледај брате парадокса, управо онај који је остао веран до краја свом учитељу и Господу Исусу Христу најмање помиње да је ученик преподобног Аве, а баш онај који „реформише“ литургију на сва уста говори да је он ученик.

***

 

. Једна од девијација екумениста, (која потврђује страшне речи светог Јустина да је екуменизам СВЕЈЕРЕС), је и невероватна нетрпељивост према браћи по вери, којима су екуменисти у стању да упуте напогрдније речи и да напишу томове књига о њиховим гресима. Та нетрпељивост је сразмерна ”љубави” коју гаје према свима осталима – Бајденима, папама, секташима, јеретицима, и осталим ”људима добре воље”.

 

***

 

Мало је дегутантно ово свеопште згражавање као да се ово десило први пут.Пре више од годину дана су управо дечански монаси и то неколико њих претукли секретара Виловског и то у заседи на превару. Поново су једна страна у тучи дечански монаси. На који начин су прошли пут кажњени? Ко је одговоран што им је туча прешла у навику?

***

 

Неколико недоумица је потребно разјаснити. Те недоумице су: 1. Како то да се за о. Симеоном (Виловским) и г. Предрагом Суботичиким покреће кривични поступак, а против владике Артемија канонски правни? 2. Како то да је у случају владике Пахомија Црква чекала одлуку грађанских власти (није покренула какнонско правни поступак), а у случају владике Артемија чини обрнуто? Шта је са доказаном проневером директора Патријаршије о. Луке Новаковића? Какав је поступак покренут против њега, канонско правни или кривични? Да ли ће се ствари истерати на чистац и Српска Православна Црква зауставити корупцију у својим редовима или ће и даље наставити да тоне? Наредних неколико месеци ће нам дати јасније одговоре

 

***

 

Раскол је већ почео, и то, да будемо сасвим јасни, одлукама пет владика у Синоду. Исте те владике могле су да отворе питање рашке епархије на Сабору, који је по Уставу Цркве надлежан да смени епископа, али оне то нису учиниле, него су ћутале, док се Сабор није разишао. Разлог је једноставан: петорица архијереја који тренутно чине Синод, изгледа, немају већину у Сабору. Дечански монаси и њихов игуман већ годинама нису у послушању свом надлежном епископу, што је основни принцип организације цркве, а Синод, углавном у истом овом саставу, их у томе подржава и подрива епископа. Због свега реченог, цела ова ситуација је изразито сумњива. Изјаве владике Атанасија, којима он људе који покушавају да разумеју Устав Цркве назива „незналицама“ део су његовог познатог осорног манира у понашању. Овога пута, међутим, то је осорност у изазивању раскола. Владика Артемије ћути, а владика Атанасије грми по медијима. За то време, поштовање народа према јерархији нестаје

 

***

 

Владика браничевски Игњатије Мидић ради шта хоће и како хоће у својој епархији. Баш би било лепо да и њега неко стави мало на тапет и приупита га за финансијско пословање и антицрквено деловање.

 

***

 

Pо чл. 111 Устава СПЦ „Епархијског архијереја може Свети Архијерејски Сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи“. Bл. Артемија може уклонити или разрешити САБОР, а не Синод, и то само из два наведена разлога. Синод епископу суди у првом степену, а Сабор у другом степену, и тек после тога Сабор може разрешити епископа управљања епархијом. Овде то није случај, јер је Синод тек ПОКРЕНУО поступак, одлука о његовој канонској кривици још није донета ни у првом ни у другом степену, па вл. Артемије није ни могао бити разрешен управљања епархијом. Поготову није могао да га разреши Синод, јер је то надлежност Сабора. А не постоји ни доказана немоћ, па ни по том основу вл. Артемије не би могао бити разрешен управљања својом епархијом, а на њу постављен администратор.

 

***

 

Монахократија у ЕРП-ој заиста је уведена доласком „администратора“,то је ваљда свима јасно ако ни по чему другом а оно бар по броју чланака у штампи у којима се преносе изјаве само једне стране! На жалост ,чак и коментари који не подржавају ту страну, не објављују се!Али овај народ подцењују ти и такви који дозвољавају себи да верујуће људе на КиМ називају „зилотима“само зато што нису вољни да се клањају „администратору“,арогантном и својевољном до те мере да одбацује литургијско службовање по олукама Сабора! И мало ли је што је посклањао целивајуће иконе по захумско-херцеговачкој епархији, те је сада то исто почео и у ЕРП.Јадан ли је „администратор“ којег од монаха чува страна војска и људи кратко подшишаних коса!Сваком здраво-разумном човеку јасно је ко је ко у овој жалосној причи!Од кога крију праву истину преузимањем сајта ЕРП,и мисле ли да се истина може сакрити!? Једва чекам пролећни Сабор…

 

***

 

braco Srbi, zar ste zaboravili sta je bilo pre par godina.

Jerusalimska patrijarsija je izabrala Patriajrha Irineja.

Posto se patrijarh drzao pravoslavno, i kontra ostalih grckh Patrijarsija(carigradska, atinska, antiohijska), patrijaraha su smenili,i pravo na crkveni sud,uz obrazlozenje da mu je neki njegov -cuj sada ovo, arhimandrit, prodao neku parcelu jevrejima u Jerusalimu.. dok se nije okrenuo oni su postavili novog patrijarha. Ovaj je brzometno rascinjen, a novi patrijarh Teofilo III je posle dve godine poceo da rasprodaje zemlju jevrejskim biznismenima i niko da podigne glas, jer je novi patrijarh novotarac ekumenista!

Ustaljena praksa!

samo da jos nadju taj manastir sto je Simeon gradio u Grckoj.

iako znaju dobro da je Simeon arhimandrit, diplomirao ekonomiju i teologiju i on je na post diplomskim studijama u Atini.Znaci potencijalni vladika…zato pod hitno ga treba diskfalifikovati, i spreciti da takav antiekumenista bude vladika ikada.

 

***

 

Само да нагласим, да је на тај фамозни „Меморандум о обнови“ из 2006. године, провобитно ставио потпис и патријарх Павле на наговор Иринеја Бачког и Амфилохија, али га је после два дана повукао након што је увидео његову штетност (http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=5745), а што су екуменисти наравно игнорисали па тако данас често чујемо од њих (или читамо у јавном гласилу Синода СПЦ, Blic-u) да је чак патријарх Павле потписао тај Меморандум којем се противи годинама, ето тај неки, в.Артемије.

И да се не заборави тужба в.Артемија против НАТО земаља чији војници нису сачували (а били су дужни да бране) манастире и цркве у мартовском погрому 2004. Ту тужбу су после неког времена насилно поништили екуменисти Амфилохије, Атанасије и Иринеј Бачки и од тада креће њихов отворени сукоб са в.Артемијем. Овде можете видети званични извештај в.Артемија у вези подизања и насилног обарања његове тужбе против НАТО земаља: http://borbazaveru.info/content/view/1807/47/

И зашто Синод не приморава администратора Атанасија да се пресели у владичански двор у Призрену, као што су приморавали в.Артемија? Да ли ико од екумениста коментатора може да да одговор на ово питање?