О ТЕЛЕВИЗИЈИ

Архимандрит Рафаил Карелин

О ТЕЛЕВИЗИЈИ

Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не.

Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.

(Из књиге: Православна Црква о биоенергичарима, НЛО-има, телеисцелитељима и окултним појавама. Москва, 1993)

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

Архимандрит Рафаил Карелин

ПОЈАВЕ ДЕМОНСКИХ СИЛА У НАШЕ ВРЕМЕ

Света Црква данас слави спомен на праоце – Свете који су живели пре доласка Христа Спаситеља у свет, у време Старог Завета.

Библија – ова Књига над књигама, као и Свето Предање Цркве, нам говори о стварању света, о човековом паду у грех, о животу људи на земљи – у земљи прогонства, о великим подвизима вере и о дубинама пада човечанства. Библија је књига Истине, због тога она показује и светлост и таму људске историје.

Блажени Августин је историју човечанства делио на неколико етапа које су налик ка човеков узраст.

Први период: од Адама до Ноја је најраније детињство човечанства; од Ноја до Авраама је детињство човечанства; од Авраама до Мојсија је младост: од Мојсија до Христа – мужевност; од Христа до краја света – последњи период -старост човечанства.

Старост као да подвлачи црту испод читавог пређеног живота. Као што често дубока старост личи на детињство, тако крај има сличности са почетком.

Због тога је Господ упозорио: „како је било у дане Ноја тако ће бити и долазак Сина Човечијега“ (Мт. 24, 37). Шта је било у Нојеве дане, браћо и сестре? Господ говори: „свако тело поквари пут свој на земљи“ (1. Мојс. 6,12), односно нестала је вера. Сва осећања, сва интересовања, сва човекова стремљења су стекла груб, чулни карактер.

Човек је заборавио на своју Отаџбину – Небо, човек се срцем својим прилепио за земљу. Тако је и за крај света Господ рекао; „Син Чоеечји када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). Какву веру?

Веру живу, која за човека постаје основа читавог његовог живота. Господ овде не говори о мртвој вери – у Бога верују и демони, не говори о мртвој, празној, хладној вери која може да постоји у човековој души, а да он свеједно остане духовно бесплодан – јалов цвет.

Као што говоре Библија и Свето Предање, Земља је још у време пре потопа била наквашена људском крвљу: брат је устао на брата и убио га. А говорећи о последњим временима Господ је предсказао: „и зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24, 12). У једном синаксару (кратко излагање догађаја празника или житија Светитеља) Етиопске цркве постоје овакве речи: „Људи ће бити толико зли. толико безосећајни да ће мајци бити жао да доји сопствено дете.“ Браћо и сестре, Господ је говорио о времену духовног отуђења, када ће брат бити равнодушан према свом брату у невољи и несрећи, када ће родитељи бити равнодушни према својој деци, а деца сурова према родитељима.

Затим, како пише Светитељ Димитрије Ростовски у „Свештеном Летопису“, сва земља је у време пре потопа била оскрнављена развратом, отрована враџбинама и магијом. Дакле, пре потопа. у дане Нојевог живота, цветали су сатанистички култови, чаробњаштво, враџбине, идолопоклонство или што је исто то – демонопоклонство, савремени окултизам – све ово је довело човека до крајњег разврата.

Рекао је Господ: „Неће се Дух Мој до века прети с људима, јер су тело“ (1 Мојс. 6,3). Ко је Дух Божји? Дух Божји је благодат Божија: тако, браћо и сестре, када се приближавате манастиру осећате да је тамо потпуно другачија атмосфера, као да лакше дишете, и у срце се усељавају мир и спокој. И обрнуто, ако се налазите на местима где се чини грех и разврат тешко вам је. Као да су сам ваздух. сами зидови зграде испрљани и оскрнављени нечистотом. И ево, од нашег избора – добра или зла – зависи духовна атмосфера која окружује нашу земљу.

Често се може чути питање: „Када ће наступити крај света?“

То је велика тајна, она људима није откривена. Али, ми знамо знакове њеног приближавања: пред крај света ће бити изгубљена љубав (Мт. 24, 12); пред крај света ће пресушити, избледети и умрети вера (Лк. 18,8). Због тога морамо посебно да се бринемо о ове две добродетељи (врлине).

Док је жива љубав постојаће и свет, када она нестане и свет ће пропасти, иструлиће као леш. Браћо и сестре! Већ сам рекао да ми сами стварамо духовну атмосферу добра или зла, и у њој се показују појаве светости, и обрнуто, појаве духовног пада. Сада видимо да духовна атмосфера постаје све зараженија грехом, различитим страстима.

Навешћу примере из нашег савременог живота: ви сте, наравно, чули за назив „џез-музика“. А шта је то, одакле је она дошла? Донели су је црнци из централних регија Африке; тамо је ова музика била ритуална, уз њене звуке су се обављала приношења жртава идолима, магијски плес и обреди. Затим је у нешто измењеном облику доспела у друге народе, и сада слушајући ову чудну музику људи не схватајући то, на нивоу подсвести бивају укључени у ритам овог окултног плеса и појања.

А ево и друге музике, која је настала из истог овог џеза, такозвана „рок-музика“. Она такође има дубоко окултни карактер и делује на људе тако да они губе своју вољу, понекад падају у конвулзије, хистерију и тако даље; понекад се после концерата ове музике збивају масовна крвопролића. убиства, људи као да делују под утицајем неке хипнозе. Све ово ствара управо она сатанска тамна духовна позадина света у којој ми данас живимо.

Затим, сада је веома распрострањена наркоманија. Али то није просто чисто физичка или психичка појава: она такође има дубоке окултне корене. Грчки жречеви из храмова Аполона, шамани северних народа, идолопоклоници из афричких пустиња, предсказивачи судбине – сви су они доводили себе у стање у којем су реално могли да опште са тамном силом удишући дим трава сличних хашишу или користећи друге наркотике.

Другим речима, наркотици су били једно од средстава за општење са демонским светом. И данас је ширење наркоманије, такође, напад окултног сатанистичког света на човечанство, то је стварање страшног црног фона изнад земље. И човеку се чини: откуд тако уобичајена навика као што је пушење да има везе са окултизмом и магијом!

Али, знате ли одакле је дошао овај обичај? Он је настао из ритуалних, магијских радњи северноамеричких Индијаиаца. Када је требало да реше неке сложене проблеме они су призивали духове, седали су у круг, као што то раде спиритисти, узимали лулу и изговарајући магијске заклетве, пушили лулу, затим би је давали суседу и тако су пушили редом, потом су седели ћутке док неко од њих не „осети“ одговор духа којег су призивали и док им он не каже своју вољу.

Дакле, чак и обичај који је тако распросграњен у нашем животу има своје окултне, своје враџбинске, своје демонске везе и изворе. Нису се тек тако људи који су раније живели, чак ни не знајући за то, досећали и видели у пушењу некакав скривени, веома мрачан и гнусан смисао.

У Библији се говори да је Господ, када је заповедио Аарону да извршава обавезе првосвештеника, нарочито строго указао на поредак кађења – како треба палити кадионицу и како стављати у њу тамјан (2 Мојс. 30, 7-10). О другим приношењима се није тако строго говорило као о овом великон свештенодејству. Чак је и синове Ааронове Бог погодио и они умреше зато што су пре свештенодејства у кадионицу ставили туђ огањ, који није био узет са жртвеника већ ван светилишта.

И обично пушење је, такође, нека врста кађења, кађења тамним дусима, иако људи, наравно то не знају, не схватају. И овај раширени обичај чини још гушћом сатанску атмосферу, облаке сатанског мрака, који се све више надвијају над светом.

Господ је предсказао да ће бити знамења на небу у последње време. Била су знамења када је пао Јерусалим – људи су видели на небу комету и око ње људска привиђења која су се час разилазила, час поново састављала, изгледало је као да две војске ратују једна против друге и зачули су гласове из храма: „Хајдемо одавде…“ Када је пао Константинопољ – ова тврђава Православља, на небу су се такође видели крвави пламенови. Звезда се показала и када се родио Исус Христос. И пред крај света на небу треба да се појаве различита знамења (Мт. 24,29-30; Мк. 13, 24; Лк. 21, 25). Међутим, није Господ само на њих упозоравао. Господ је говорио о томе да ће у последње време доћи многи лажни пророци и да ће они чинити лажна чуда и да ће ова чуда запањити људску уобразиљу. И они који немају у себи благодат Духа Светог лако ће поћи за лажљивцима као за својим спаситељима.

Неки се питају може ли човек да се лечи на сеансама сугестије. Сами хипнотизери који врше ове сеансе не крију да су учили по такозваним источњачким системима. А шта су то источњачки системи? Шта је, на пример, јога? Све је то тесно повезано са окултизмом. По речима Господа, ђаво ће лажним чудима обманути читаво човечанство и чак ће се изабрани једва спасити (Мт. 24, 4).

Изабрани – значи православни Хришћани, они који стоје у истини Јеванђеља, они који примају Свете Тајне Христове; и њих ће дух лажи покушати да обмани, он ће их саблажњавати видљивим благом, исцелењима и томе сличним. Али, ова исцелења су као и све што чини тамна сила, нестабилна, привидна.

Ово примећују чак и неверујући људи: у Бугарској је било извршено истраживање таквих телевизијских сеанси и шта се десило? Док су трајале ове сеансе заиста као да није било позива „Хитне помоћи“, људи су мање позивали лекаре, али је то трајало само кратко време, а затим су се болести појавиле са новом снагом и што је најстрашније – повећавао се број самоубистава. Овде се не ради о исцелењу већ само о отупљивању бола, привременог успоравања саме болести, као кад би рецимо неком болеснику дали инекцију морфијума и он престао да осећа бол; субјективно се он у том тренутку осећа здраво, али то уопште ке значи да је оздравио – кад се заврши деловање морфијума болест ће му се вратити са још већом снагом.

Тако је и у случајевима биоенергије: само привидно исцелење ће донети не привидан, већ стварни распад човекове душе. Могуће је да се неко пита: „Зашто тога није било раније, зашто је све то почело сада да се шири?“ Већ сам рекао да је то зато што је створена тешка духовна позадина, тешка духовна атмосфера у којој живимо. Навешћу вам једноставан пример: можда се сећате како сте у детињству ликовали, како је ликовала ваша душа кад су наступали празници? А сада смо потпуно безосећајни. као да нас на земљу притиска нека страшна сила, нека духовна преса. Браћо и сестре! Шта демони желе пре свега?

Да се прекине молитва. Када се прекине молитва, одузеће се она сила која задржава, покров који нас чува од мрачних паклених сила, управо тада ће демон моћи да покаже своју власт: он ће привући људе подражавајући Христа чудима и знамењима, задивиће њихову машту… Али, ова чуда никога неће учинити бољим, неће васкрснути људске душе, она ће их само учинити безвољнима и натераће да за ђаволом као за својим спаситељем иду они који се одрекну Христа. Запамтите: демон жели да се угаси молитва, да нестане ова препрека за његово деловање.

Погледајте наш живот – како мало времена поклањамо молитви! Сетите се, раније смо се усрдније и дуже молили, али сада постепено све више и више скраћујемо молитву. Многи од нас чак лежу на спавање без молитава обавезних за сваког Хришћанина; када се пробуде не изговарају јутарње молитве, довели су молитву до минимума, најчешће пред спавање изговарају само Оче наш, и то на брзину, тако брзо, као да хоће да се „избаве“ и од ње.

То демони покушавају да нас доведу у такво стање вечне журбе, као да никад немамо времена и наведу да оставимо молитву. Управо на овај начин се руши зид који нас штити од мрачних сила. Али имајте на уму, не заборавите, браћо и сестре, да од молитве сваког од нас, од наших молитава, које се скупљају у једну јединствену реку, зависи наш живот, судбина читаве Земље и човечанства.

са руског: Марина Тодић